Осечина и околна села Reviewed by Momizat on . Општина Осечина: Бастав, Белотић, Братачић, Горње Црниљево (до 1947. године Црниљево), Гуњаци, Драгијевица, Драгодол, Комирић, Коњиц, Коњуша, Лопатањ, Осечина ( Општина Осечина: Бастав, Белотић, Братачић, Горње Црниљево (до 1947. године Црниљево), Гуњаци, Драгијевица, Драгодол, Комирић, Коњиц, Коњуша, Лопатањ, Осечина ( Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Осечина и околна села

Осечина и околна села

Општина Осечина:

Бастав, Белотић, Братачић, Горње Црниљево (до 1947. године Црниљево), Гуњаци, Драгијевица, Драгодол, Комирић, Коњиц, Коњуша, Лопатањ, Осечина (варошица), Осечина (село), Остружањ, Пецка, Плужац, Сирдија, Скадар, Туђин и Царина.


Коментари (15)

  • Милодан

    Порекло становништва села Братачић, општина Осечина. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Положај села.

    -Братачић је на десној страни пограничне реке Пецке, притоке Јадрове. Село је на граници ове области и простире се низ Пецку све до њеног ушћа у Јадар. Земљиште је нагнуто северу, кречњачко је, где има понегде и која вртача. Главнија узвишења у селу су: Бобија, Граница, Гајеви, Михољача према Баставу, Сређеви и Кик до Остружња и Кокорова. Брда су висока, али су посве стрменита, те је преко села врло тежак саобраћај.
    Извора има доста, нарочито у јаругама, којих је врло много у овом селу. Извори су врло јаки, од њих постају читави потоци и ретко пресушују, а стичу се или Пецкој или Јадру. Текуће воде овог села су: Пецка, јака и врло плаховита река, притока Јадра, која се по дну села улива у Јадар, а извире под Медведником са западне стране; Туста је јака и плаховита речица, која извире под врхом Кика и Бобије и улива се непосредно у Јадар; Кокорава мала и плаховита речица, која у јужном крају села извире под Ивом у Старој Реци и улива се у Пецку.

    Земље и шуме.

    -Оранице су изван кућа, по долинама река и потока или по плећима брда. Брдске су земље суве, посне, стрмените и поред ђубрења подесне за усеве, докле оне око река су наносне, плодне и подесне и за ливаде и за оранице. Долина Пецке је водоплавна, па су и земље око ње врло незгодне за усеве, само су унеколико подесне за испаше и ливаде. Најбоље су земље у „Јадру“ и по Кокорови.
    Шуме је у селу доста, сва је од лиснатог дрвета и има је у довољној меру и за грађу и за гориво. Најлепше су шуме Гајеви и по Бобији, иначе и свуда по селу. Сеоске су заједнице по Бобији, Кику и Кокорови а других заједница у селу нема.

    Тип села.

    -Братачић је село разбијеног типа. Сеоске су куће издвојене у две групе. Куће изнад Михољаче и Смољиначе чине Горњу Малу, а испод њих Доњу Малу. И у једној и другој мали су куће растурене, највише груписане по породицама, где их може бити по 3-4 једна до друге.
    У Горњој Мали су: Васиљевићи, Јанковићи-1, Весићи, Стевановићи, Костадиновићи, Томићи, Крсмановићи, Глигорићи, Илићи, Јоксимовићи, Матићи, Мићићи и Јанковићи-2.
    У Доњој мали су: Илићи, Јанковићи, Грујићи, Васићи, Антонићи, Ђуричићи, Савићи, Јовановићи, Миливојевићи и Пантелићи.
    У селу је мало задруга. Повеће су задруге: Ђуричића, Јанковића, Матића и Мићића.

    Подаци о селу.

    -Братачић је према попису од 1818. године имао 22 дома са 35 породица и 66 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 40 домова и 372 становника.
    -1874. године – 42 дома и 313 становника.
    -1884. године – 51 дом и 350 становника.
    -1890. године – 60 домова и 369 становника.
    -1895. године – 55 домова и 374 становника.
    -1900. године – 56 домова и 384 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је0,50 а процентни 0,18%.

    Име селу.

    -Братачићу је име дато по онима, који су прво населили ово село. Прича са да су село населила 4 брата, од којих су двојица била браћа по оцу. Кад су видели да овде немогу остати, онда се једни повуку на исток у Осечину, други оду на запад у Бастав, а у селу остану два братанца, браћа од стричева. Предање вели што су у селу остали братанци и село се назвало Братанчићи, а Братачићи да је дошло због лепшег изговора. Прича вели да се село Бастав у Подрињу звало Мали Братачић, а ово село Велики Братачић, па да се чак доцније прозвало по реци Баставици, Бастав. И данас старији сељаци за своје село кажу да се зове Велики Братачић, а за суседни Бастав – Мали Братачић.

    Старине у селу.

    1. На међи овог села и Гуњака из Азбуковице налази се оно место, на коме је био повећи бој 1806. године између Срба и Турака, у коме су Срби однали сјајну победу.
    2. Ниже тога места планина је Кокорава, некад права планина, а данас искрчено и насељено место. Овде је био бој између Срба и Турака 1809. године.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Прве и најстарије породице, које су основале ово село, иселиле су се поглавито због честих упада соколских Турака и Турака, који су били насељени по многим селима ондашње Азбуковице, па су силазили, пљачкали и убијали по овој околини. Те су се прве породице повукле и одселиле у Мачву и Срем, где ваљда данас имају својих представника. Село је било дуго времена пусто, па је насељено пред аустријску окупацију, за време које се помиње као погранично хајдучко село под називом Bradaziz са 14 домова и 6 сати далеко од Ваљева. И од ових породица нису сви остали у селу, неке су се од њих иселиле у друге крајеве још у доба окупације, а од оних што су заостале, све су данашње у селу.
    -Ђуричићи (Антонићи, Марковићи, Савићи, Јовановићи) и Јанковићи (Васиљевићи, Степановићи, Костадиновићи, Томићи, Крсмановићи, Глигорићи, Илићи, Јоксомовићи, Матићи и Пантелићи): Прве породице што су основале ово селу јесу Ђуричићи и Јанковићи. Ђурица и Јанко су од два брата деца; Јанков рођени брат одселио се у Осечину а одатле отишао у Посавину, у Бањане; Ђуричин рођени брат се преселио у Бастав, где и данас има његових потомака. Браћа су се доселила пред крај 17. столећа из Осата у Босни. Фамилије које су настале од ове две продице су наведене, њих је 44 куће и славе Јовањдан.
    -Мићићи и Јанковићи: Пред Кочину Крајину доселио се неки Мића као слуга из Ораховице у Азбуковици од кога су данашњи Мићићи и Јанковићи, славе Стевањдан.
    -Илићи, има их две куће једна у Горњој а једна у Доњој Мали, настале су од истог родоначелника који се доселио из Шљивове у Рађевини, који се призетио у Илиће из Јанковаца, славе Стевањдан.
    -Грујући си уз Јаребица у Јадру, њиховог претка Грују довела је мати у село, па га после Ђуричићи окућили и населили на сеоском имању, славе Стевањдан.
    -Васићи, предак је дошао из Толисаваца у Рађевини, призетио се у Јанковиће, славе Алимпијевдан и Јовањдан.
    У Братачићу је 55 стално насељених домова од пет породица.

    Занимање становништва.
    -Братачићани се занимају земљорадњом и воћарством. Земље и овог села, као и свих околних, нису родне, с тога сељаци силазе у Јадар и Тамнаву и тамо закупљују земље, те на њима засејавају потребне усеве и с пролећа одржавају своју стоку. Стоке ситније држи се доста, али и она опада како којом годином. Појединци се радо одају изучавању заната, многи се упуштају у трговачка предузећа, али се ни ради једнога од ова два посла не селе изван свога села. На исељавање највише их нагони осиромашење и тражење боље и лакше удобности у саобраћају у равнијим местима, с тога се у последње доба и одселило неколико породица у доња јадарска села.

    Појединости о селу.

    -Братачић је саставни део Остружањске општине у Срезу подгорском. Школа и црква су им је у Осечини, судница у Остружњу. Гробље је издељено према џематима у по више малих гробаља. Село нема заједничке преславе.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села и вароши Осечина, општина Осечина. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Положај села.

    -Осечина је на обема обалама реке Јадра. Сеоске су куће по плећима оних коса, које се од Влашића спуштају реци Јадру. Косе нису високе, али су им стране врло стрме и дубоко усечене. Земљиште је брдско и од секундарних стена. Најпознатије узвишице по Влашићу су: Крива Граница, Недића Вис, Коса, Остењак, Баново Брдо и др. На левој страни Јадра је Плавањ и његова коса, која служи као развође Лопатањској Реци и Јадру.
    Извора је доста. Народ пије изворску воду, а сваки крај, готово свака кућа има свој изворац, који се зове по имену породице, која се њиме служи. Од текућих вода најглавнији је Јадар, који тече кроз ово село у западном правцу од става Малог Јадра и Туђинске реке. Јадар је у селу слаба река, не пресушује, а кад је мало јачи, обрће 2 витла. У Јадар испод цркве утиче речица Ловачка, која долази из Влашића од Криве Границе и у коју се слива неколико мањих поточића. Ловачка је бујна и плаховита речица, лети пресушује. Са леве стране имају само два поточића, који немају засебних имена.

    Земље и шуме.

    -Осечанске су земље брдске и јадранске. Прве су око кућа, по плећима брда, низ потоке и по Влашићу. Ово су суве, посне и плитке глинуше, на којима готово ништа не може добро да успева осим шуме. Где је по брдима кречњака, ту има вртача, и такве су земље плодније и подесније за усеве, но и једне и друге морају се гнојити. Јадранске су земље равне, наносне, пуне извора и добре за усеве, као и за ливаде. Дуж Јадра и са једне и са друге стране сеје се кукуруз или коси трава. Најбоље ливаде зову се Пљискавице.
    Шуме је исувише. Најлепше шуме су од лиснатог дрвета по Влашићу, али су и све дубодолине, увале и све стране брегова под шумом. У сели је двапут више шуме него зиратне земље. Влашић је сеоска заједница, а поједине породице оставиле су после деобе поједине делове неиздељене, те их заједнички уживају.

    Тип села.

    -Осечина је право старовлашко село. Куће су у џемате раздељене; џемати су по плећима брда удаљени један од другога од 50 до 500 метара. Куће су у џематима или збијене или растурене на растојању од 30 до 200 метара. Главнији су џемати: Бабићи, са леве стране Јадра, Јовићи, Младеновићи, Остењак, Баново Брдо, Думановићи и Бодуши на десној страни Јадра и до Влашића.
    У Бабићима су: Бабићи (Симићи, Симеуновићи, Ђукићи, Обрадовићи, Степановићи, Ранковићи, Крстићи, Миљковићи, Марковићи, Матићи, Павловићи и Николићи)
    У Јовићима су Јовићи (од 3 презимена). У Младеновићима су Младеновићи (Петровићи, Младеновићи и Милосављевићи. На Остењаку су: Прокићи, Ранковићи, Милошевићи (Урошевићи, Лукићи и Милошевићи), Новаковићи, Милисављевићи (Бошњаковци) и Гачићи. На Бановом Брду: Манојловићи, Петровићи и Ненадовци. У Думановићима су: Думановићи (Милисављевићи, Николићи и Недићи) и Алићи. У Бодушима су: Бодуши (сви под презименом Лукићи-Бодуши) и Гавриловићи. У Осечини на друму: Глигорићи-1, Глигорићи-2, Михаиловићи, Милиновићи, Алићи, Милићевићи, Петровићи, Глишићи, Протићи, Ђурђевићи, Баштовановићи, Глигорићи-3, Ђорђевићи, Симићи, Зелићи, Станисављевићи и Манојловићи.
    У Осечини у сваком крају има по 2-3 повеће задруге, а готово свака кућа је задружна.

    Подаци о селу.

    -Према списку села ваљевске епархије из 1735. године Осечина је имала 7 домова. Осечина по харачким тефтерима из 1818. године имала је 62 дома са 86 породица и 191 харачке личности.
    Према попису:
    -1866. године – 119 домова и 893 становника.
    -1874. године – 135 домова и 969 становника.
    -1884. године – 160 домова и 1178 становника.
    -1890. године – 154 дома и 1357 становника.
    -1895. године – 182 дома и 1451 становника.
    -1900. године – 190 домова и 1585 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 21,16 а процентни 1,81%.

    Име селу.

    -Одкуда је дошло име селу, не зна се. Имена појединих џемата су или породични називи или по имену места.

    Старине у селу.

    1. У Осечини се налази стара црква, која је од камена и шиндром покривена, подигнута 1818. године. На истом темељу била је стара црква, коју су Турци пре тога два пута палили и рушили.
    2. Уз Јадар је ишао стари пут, па се уз Ловачку поред цркве пео на Влашић и силазио у долину Тамнаве или ишао Влашићем и силазио на другом крају Коцељеве, опет у долину Тамнаве. На овом путу на више места има старих споменика и калдрма.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Осечина је старо насеље, за њу се прича да су је раније насељавале многе породице, али да су се мало по мало, кад год би Турци упадали у Јадар, исељавале, те се тако сасвим иселиле у Посаво-Тамнаву. У другој половини 17. столећа Осечина је била готово празна, била је у њој само једна породица, која је данас потпуна изумрла.
    -Бабићи: Од најстаријих породица у селу је Бабића, досељена са неколико сродних породица у другој половини 17. столећа из околине Невесиња у Херцеговини и населила се прво у Осладићу, па после прешла у Оглађеновац и одатле при крају истог столећа прешла у ово село и населила се на Плавњу, испод Лопатња у 3 куће, њих је под разним презименима 28 кућа и славе Јовањдан.
    Младеновићи, Прокићи и Ранковићи: Кад и Бабићи досељени су непосредно у ово село и Младеновићи, чији се родоначелник Митар доселио из Пиве у Херцеговини. Митар се населио у Ловачкој, па кад су га Турци напали, напусти село пред аустријску војну пређе у Срем са 77 чељади у својој задружној кући, и кад га чума (куга) умори, па му многи народ (остане само 7) умори, потомци му се врате у Осечину и населе на данашњем месту. Младеновићима су близак род Прокићи и Ранковићи и сви, који се разнолико презивају у Младеновићима, а има их 51 кућа, славе Јовањдан.
    -Недићи (Алићи, Јевремовићи и Михаиловићи): Недића родоначелник доселио се из Куча у Црној Гори. Недићима су род: Алићи, Јевремовићи и Михаиловићи, Родоначелник Недића Владислав имао је 3 сина: Новака, Негована и Радиовја. Недићи су од Новака, Алићи од Негована (којега су звали Алија) а Јевремовићи и Михаиловићи су од Радивоја. Од ове породице су храбри витезови и јунаци, браћа од стричева, Дамњан и Глигорије, изгинули 16 априла 1804. године на српском Термопилима у Чокешини и потом буљубаша Михаило Недић*.
    *То је онај Михаило Недић, који је запалио турско село Петрц 1806. године. Михаило је имао свој барјак и носио га је у свом ратовима а данас се чува и цркви осечанској и био је рођени брат Глигоријев.
    Недића има данас у осечини 10 кућа и славе Никољдан.
    -Ненадовци, преци им се доселили кад и Недићи, чији је родоначелник Ненад дошао из Пипера у Црној Гори и населио се на Бановом Брду, има их 18 кућа и славе Симеундан.
    Обе ове породице доселиле су се пред крај 17. века.
    -Јовићи, досељени пред Кочину Крајину из Бањана у Херцеговини, славе Јовањдан.
    -Лукићи-Бодуши су досељени пред Кочину Крајину из Клопашнице у Босни, из околине Сребренице. Има их 20 кућа славе Никољдан.
    -Лукићи из Милошевића су из Станијине Реке од породице Влајковића, има их 10 кућа и славе Јовањдан.
    -Ранковићи и Бабићи у Милошевићима досељени су из Осата у Босни, има их 5 кућа и славе Јовањдан.
    -Павловићи у Јовићима, досељени су из Вишњице код Београда, има их 5 кућа, славе Јовањдан.
    -Бошњаковићи (Алексићи) досељени су из Амајића у Азбуковици (данас у Рађевини), има их 7 кућа славе Мратиндан.
    -Думановићи су прешли из Осладића од Станчића, има их 5 кућа, славе Никољдан.
    Најновији досељеници, после 1820 године су:
    -Гачићи, досељени из Горњег Кошаља у Азбуковици, славе Алимпијевдан.
    -Новаковићи су из Јеловаца у Азбуковици, славе Трифундан.

    Око 1850 године на ушћу Ловачке у Јадар подигнута је једна путничка механа. Од тог доба па до данас подигнуто је велико друмско насеље под именом „Осечина на Јадру“. У овом крају су кућа уз кућу и са обе стране пута, а населиле су га поглавито занатлије из места и са стране. На том месту поред школе, цркве и општинске суднице имају две механе, 15 дућана, 8 приватних кућа поред осталих зграда. Од заната се раде: Ковачки, опанчарски, столарски, браварски, абаџијски, бојаџијски, кожухарски, качерски и пекарски а има и трговаца. У приватни мкућама седе надниччари, сељаци и чиновници овог места. Занатлије, трговци и механџије занимају се поред заната и земљорадњом.
    У овом насељу су оне породице, које су се населиле од 35 година па наовамо.
    -Глогорићи-1 су из Братачића, опанчари, славе Јовањњдан.
    -Михаиловића је један из Плушца а други из села (Осечине),по занату опанчари, славе Ђурђевдан.
    -Глигорићи-2 су из Доње Љубовиђе, по занату опанчар, славе Михољдан.
    -Милинивићи су из Срема, по занату кужухар, славе Јовањдан.
    -Протићи су свештеноичка породица из Азбуковице, славе Јовањдан.
    -Ђурђевићи су из Остружања, трговац, слави Аранђеловдан.
    -Ђорђевоћо су из Лопатња, по занату опанчар, слави Ђурђевдан.
    -Баштовановићи су из Пилице-округ ужички, опанчар, славе Стевањдан.
    -Глигорићи-3 су из Оглађеновца, абаџије по занату, славе Јовањдан.
    -Ђорђевићи су из Плушаца, бојаџија, славе Никољдан.
    -Симићи су из Оклеца-округ ужички, трговац, славе Никољдан.
    -Зелићи су из Остружња, ковач, славе Аранђеловдан.
    -Станисављевићи су из Драгијевице, ковач, славе Лазаревдан.
    У Осечини, селу и вароши, има 190 домова од 26 породица.

    Занимање становништва.

    -Осечанци се занимају земљорадњом и воћарством. Споредно је занимање сточарство и гајење свих врста стоке. Воћи се највећа пажња обраћа, а од усева засејава се онолико, колико је потребно за једногодишњу исхрану. Осечанци се врло раду одају изучавању заната и изучене занате раде или у селу или на Јадру, кад држе праве дућане или иду у градове и друга села, па се тамо стално настањују и раде. Не само ради заната него и ради угоднијег живота појединци се удаљују из свога села и насељавају по равнијим тамнавским и посавским селима. Због тога што се сваке године знатне количине воћа извозе, знатан број сељака одаје се и трговини са сировинама по овом селу и ближој околини.

    Поједонсоти о селу.

    -Осечина је саставни део Осечанске општине у Срезу подгорском. Судница, школа и црква су уз Ловачку, близу њеног ушћа у Јадар. Гробље је заједничко и по крајевима, а тако исто и преслава.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Лопатањ, општина Осечина. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Положај села.

    -Лопатањ лежи на обема обалама истоимене речице, притоке реке Јадра. Лопатањ је брдско село, куће су по плећима појединих високих и врло стрменитих брда, која се увлаче из подрињског округа као наставак планине Рожња. Земљиште је од секундарних стена, доњи део од врло много распаднутих пешчара са малим самицма кварца, горњи део од кречњака и вапновитих глинаца. Јужни део села према Драгодолу и Станијиној Реци зове се Ива, преко које прелази нови пут Ваљево-Љубовија, а иза ње је Караула, некада брдо под шумом, а данас са њивама и ливадама.. Испод Иве и Карауле пре 100 година била је планина Маза, а данас најнасељенији, издељени и скоро безшумни крај. Иза Мазе на западну страну дизала се опет друга планина Кокорава, која је опет тако исто насељена и растребљена. Узвишења друга по селу су: Вења где су Јанчићи, Оскруша око школе где су Сандићи, Бојчица изнад Бобића, Церје и Осоје где су Бирани, Равни Гај где су Мирићи, Дебели Цер до Врагочанице, Белешка и Јајац у Мази и Виловица усред села, где су неки Сандићи.
    Извора у селу има доста. Јужни део села по јаругама, потоцима и падинама појединих брегова, иако су кречњачке природе, има доста извора, који су по количини воде знатни, на више места неприступачни, јаки и толико снажни да граде читаве потоке, докле северни има опет више извора, али слабије природе и стално пресушују. Докле северни део копа и бунаре, а и речном водом се служи, дотле јужни део се служи само изворском водом. Од текућих вода овог села је главна Лопатањска Река, којој је глава у Мази под брдом Белешком. Река постаје од три потока: Коњска Јаруге, Јајачке Јаруге и Мажанске Јаруге, од три јаруге низ које силазе главни мажански извори и потоци. Река има правац северни и уз пут поред многих поточића, под осојем, прима Радијевицу, доста јаку речицу, која долази из Кокораве. Испод Оскруше и Церја река се састаје са другом главном речицом овог села Брикосом, која долази са северо-истока од Дебелог Цера. Од става ових двеју речица, нова река се зове Лопатањска Река до под Јанчића, па се одатле, текући на запад, отпочне звати Остружњаска Река и под тим именом се зове до ушћа у Јадар.

    Земље и шуме.

    Лопатањске су земље изван кућа, око река и поглавито по странама појединих блажих брегова и брда. Земље су посне, песковите, хладне, тешко се дају зиратити и натирати, те су посве неродне, докле су луке око рекавица и потока права благодет села. Докле су брдске земље једва подесне за сејање стрмних усева и гајење воћа, дотле су луке добре и за ораницу и за косаницу. Особитих ливада и пашњака има низ све речице овог села. Добре зиратне земље су: Летишта, Караула, Маза, Добросавка, Луке, Ковраг, Поље и Сарајлина Вода у Јајцу. Но и поред свега село је оскудно са земљом.
    Шуме је у селу доста и сматра се као најлепша шума у обема областима, која може поднети за све врсте домаће и техничке употребе. Како су сеоске куће по плећима појединих брегова, шуме су покриле њихове падине и дубодолине. Лепши и већи забрани по Вењи, Оскруши, Мази, Виловици и Кокорави су приватна својина, а најлепши су Јанчића Забрани, који запремају у простору више од 300 хектара. Сеоске су заједнице у шуми на Виловици на средини села, у шуми и испустима заузимају повећи простор и Жути Рт у Кокорави до Гуњака.

    Тип села.

    -Лопатањ је село разбијеног типа. Куће су по плећима појединих брда, поређане у мале или веће групе. Где су куће на растојању од 50 до 2000 метара. Свако брдско насеље чини по једну малу. Главне су мале: Јанчићи, Бобићи, Сандићи, Бирчани, Лештарићи, Ћосићи, Горњи Лопатањ, Мирићи и Маза.
    У селу је врло јако развијен задружни живот, мање-више свака друга кућа у селу је задружна. Највеће задруге у овој области јесу највеће задруге овога села. Од већих задруга овог села вредно је напоменути: Јанчића и Илића са по 37 чељади, Радосављевића, Ћосића, опет Јанчића, Радивојевића, са преко 30 чељади, Миловановића, Живановића са преко 20 чељади и многе друге са преко 15 укућана.

    Подаци о селу.

    Према попису од 1818. године у Лопатњу је било 45 домова са 65 породица и 156 харачких лица.
    Према попису:
    -1866. године – 118 домова и 990 становника.
    -1874. године – 128 домова и 1138 становника.
    -1884. године – 156 домова и 1292 становника.
    -1890. године – 162 дома и 1412 становника.
    -1895. године – 147 домова и 1514 становника.
    -1900. године – 192 дома и 1727 становника.
    Годишњи прираштај становништва овог села од 1866. године је 23,38 а процентни 1,78%.

    Име селу.

    -За име селу везана је ова народна прича. Прича се да је у раније доба био некакав инокосан човек од оних породица, које су изумрле у овом селу, па обављао вршидбу пшенице. Наоблачило се, дунуо је јак ветар и почело је да грми, па да би што пре раставио жито од плеве, он позове жену из куће да дође и помогне му. Жена или није могла или није имала кад доћи одмах, а он онако љутит са лопатом у руци истрчи пред њу,гад је прилазила гувну, удари је лопатом преко главе, од ког удара она остане на месту мртва. Прича вели да су тога човека прозвали Лопатањцем, а доцније и село Лопатњем.
    Имена мала су породична презимена или имена појединих места, тако су мале: Јанчићи, Бобићи, Сандићи, Ћосићи, Мирићи добиле имена по презименима главнијих породица, насељених у њима; мале: Мазе и Горњи Лопатањ добиле су имена по месту насељења.
    Са именом села Лопатањ сусрећемо се поодавно. Тако налазимо га у списку хајдучких села овог округа из 1737. године са 7 кућа и 7 и по часова до Ваљева.

    Старине у селу.

    1. У Јанчићима, на брду Вењи, налази се неко старо гробље, познато под именом „Грчко Гробље“. У гробљу има доста стећака, али су они нагнути, без написа и слабе вредности.
    2. У средини села, испод Горњег Лопатња, у Мирићима, налази се друго старо гробље под именом Маџарско Гробље. Стећци и плоче су са натписом и сликама разних животиња и биљака, али су доста искварени.
    3. На Иви, у Горњем Лоптању, до Драгодола, налази се опет неко старо гробље, за које народ држи да је гробље некаквих српских насеља по Иви и околини. И у овом гробљу има стећака, али без натписа и слика, стећци су мањи и грубље израђени.
    4. У Бобићима, у долини Брикосе, налази се неки велики усправљен стећак, израђен од белог осладићског калцита, које се зове Дубени камен. Народ држи да је овај камен обележавао неку меру или границу још и пре турског доба.
    5. У Горњем Лопатњу, до Царине, налази се један плећасти вис на Кокорави, који се зове караула. Некад је био пошумљен, а данас су по њему најбоље ливаде и испусти, а на њему је била погранична караула из 1730. године од које се данас слабо може шта распознати.
    6. На Бојчици, до Драгијевице, чији већи део припада Драгијевици, сељаци с времена на време често пута купе кремење и уз то надовезују приче, да су по Бојчици били многи ратови из оног доба, кад су биле пушке с кременом. Народ зна да су такве ратове водили Турци, али са киме, то се не зна. Као да ће ови ратови бити мање или веће чарке појединих турских одреда са хајдуцима и хајдучким четама.
    7. Преко овог села ишао је одвајкада стари пут, који је спајао Босну са Ваљевом и колубарском долином. Тим старим путем и у почетку 19. солећа ишло се непосредно преко Сребренице за Сарајево и натраг, тим путем и Карађорђе и Кнез Милош ишли су са војскама на соколске Турке, а тим путем кретале су се и све миграције становништва из наши западних и југо-западних крајева. Пут је улазио у село на Караули из Царине, па је одатле ишао на исток низ Ограду, западну страну Мазе и слилазио у Реку, из Реке се пео уз Летишта на дебели Цер, одакле по врху Драгијевицџе, изнад извора реке Јадра, улазио у Врагочаницу. Пут је стари с калдрмама, проширењима и старим радовима, али данас већ није у употреби, пошто су испресецани равнији и бољи путеви низ Јадар и на друге стране.

    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Лопатањ, наставак…

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Лопатањ је старо село и врло старо насеље, што је добро очувано у успомени народној. Старо насеље овог села било је око Оскруше, виса, на коме је данас сеоска школа. Ту су биле најстарије породице, па се после или деобом или због тескобе или због болести иселиле у крајеве. Најстарије насеље овог села држи се да је било око Поповог Точка, извора под Оскрушом, да је било збијено и после се растурило. У селу има данас врло старих породица и за њих се зна, да су се по два до три пута премештале на јужну или северну страну, докле су дошле на данашње место.
    -Мирићи, Ћосићи, Лукићи, Јовићи, Бојичићи, Вилотићи и Дамњановићи: Најстарије породице у селу, које се сматрају као старинци, али за које већином држе да су и досељене, јесу данашњи Мирићи. За Мириће готово нико не сме, па ни сами они, да тврди да су староседеоци, већ да су досељени. Ми их увршћујемо у досељенике и стављамо њихово досељење у доба пре почетка 17. века, а по свему биће да су досељени из подрињских херцеговачких крајева. Њима су род Ћосићи, који су пре 200 година били у 3 куће и насељени на Оскруши, па се померили под Виловицу, одатле отишли под Кокораву и у Мазу. Њихови потомци су горе поменуте фамилије; њих је 22 куће, које са 13 Мирића чине 35 и славе Ђурђиц.
    -Јанчићи су најстарији досељеници овог села, досељени у другој половини 17. столећа из околине Митровице у Старој Србији, где су се и тамо тако звали. Јанчића кућа била је јака и задружна и раније у околини Новог Брда у Старој Србији, одакле су се спустили у лапску равницу. По причању доселила су се у ово село три брата, сва три у задрузи и од њих су сви данашњи Јјанчићи, који су од старине овде и нису се много исељавали, њих је 15 кућа и славе Јовањдан.
    -Сандићи, Поповићи, Андрићи, Стаменићи, Софронићи, Обрадовићи, и Радивојевићи: После Јанчића као најстарији ддосељеници сматрају се Сандићи, прозвани по некаквој баби Санди, која их је доселила из истог краја, одакле су и Јанчићи. Сандићи су од два бабина сина и потомци су им, горе поменуте породице од којих су дуго времена у село поповали (Поповићи), насељени први пут на Оскруши, па као највиђенији одатле потисли све старије и остали сами до данашњих дана; њих је 16 кућа, славе Јовањдан.
    -Мажани, Бобићи, (Живановићи у Јанчићима), Миловановићи, Павловићи, Илићи, Мијаиловићи, Пантелићи, Чкојићи (у Бобићима), Ђорђићи, Маринковићи, Томићи и Даничићи (у Мази). Сви су досељени из околине Никшића у Херцеговини, сада Црној Гори. Сви су досељени по презименом Бобићи, које данас имају понеки одсељеници из села, има их 37 кућа и славе Ђурђиц.
    -Лештари су се доселили кад и Бобићи из Лештанског, села у округу ужичком, камо су се раније доселили из Горажда у Херцеговини, нема их данас много у селу јер су се иселили, неки замрли, данс их је свега 4 куће, славе Ђурђиц.
    -Живановићи су дошли у општој сеоби у почетку 18. столећа из Будимља у Старом Влаху и населили се у Лопатњу где су и данас, њих је под два презимена, има их 7 кућа и славе Ђурђевдан.
    -Тадићи су се доселили кад’ и Живановићи из Осата у Босни, камо се раније дослеио из Мораче од исте породице од којих су и Бражђани у Оглађеновцу, њих је 13 кућа и славе Алимпијевдан.
    -Бирчани, Васиљевићи, Анђелићи, Гавриловићи, Николићи и Тодоровићи: У аустријској окупацији доселили су се Бирчани из Бирча у Босни. Бирчана је више породица и сродних Бирчанима у Ваљеву и Суводању, само су се мало касније доселили. Потомци Бирчана су горе наведене фамилије, њих је 19 кућа и славе Ђурђевдан.
    -Симанићи су се доселили пред Кочину Крајину из суседног села Гуњака, њих је 5 кућа и славе Ђурђиц.
    -Анџаковићи, предак се доселио, такође пред Кочину Крајину из суседног села Врагочанице, доселивши се у Живановиће у Горњем Лопатњу дошавши жени у кућу, има их 3 куће и славе Никољдан.
    -Бојићи, предак се доселио у исто доба као и претходни из суседног села Драгијевице, прешао жени на имање, од њега су 7 кућа у Мази, славе Никољдан.
    -Брушани су досељени после Кочине Крајине у Мазу из суседног Драгодола у Азбуковици, дооселило се неколико породица и населило на брдо Брус, њих је 18 кућа и славе Ђурђиц.
    -Марковићи, предак се доселио као слуга из Рујевца и призетио у Ђорђице у Мази, од њега је данас 6 кућа и славе Ђурђевдан.
    -Милинковићи, предак се доселио из Цветуље у Рађевини као слуга у Живановиће у Горњем Лопатњу и тамо се оженио и окућио, њих је 5 кућа и славе Јовањдан.
    Познији досељеници:
    -Ђерманчићи, чији се предак призетио у Бобиће а доселио се из Царине од истоимене породице, славе Ђурђиц.
    -Грујићи, дед се призетио у Бојиће у Мази, доселио се из Царине, славе Ђурђевдан.
    -Лештарићи су од Арсеновића у Остружњу, чији се неки предак доселио у ово село и призетио у Лештаре, примио њихово презиме, задржжао своју славу – Аранђеловдан.
    -Протићи су из Азбуковице, има их две породице и обе су свештеничке, насељени на имању Поповића на Оскруши, славе Јовањдан.
    У Лопатњу је 199 кућа од 18 породица.

    Занимање становништва.

    -Лопатањци се занимају земљорадњом и воћарством. Земљу раде увелико и ради ње се спуштају дубоко низ Јадар и готово сваке године лети раде по Подрињу око ушћа Јадра и Лознице. Многи од њих имају већ своја купљена имања а већи број ради на туђем имању. Воћем су се почели увелико бавити од када је отпочело сушење шљива и због тога иоле имућнији имају исувише велике воћњаке. Стоке држе колико је од потребе, али се нико од сељака не занима гајењем бољих врста било какве стоке.
    Лопатањци се радо одају изучавању заната и трговини. Занате раде по селу и изван њега а трговином се баве и по селу и по већим трговачким центрима. Ради ових послова за време најживљег рада проводе изван села.
    Због велике намножености у селу, као и због недовољног простора и тешког саобраћаја многе су се породице иселиле или исељавају у ваљевску Тамнаву, Јадар и околину Шапца. За неколико поседњих година иселило се из села Бобића, Бојића, Ђорђића,Ђуровића, Марића, Лештарића и других – више од 25 кућа.

    Појединости о селу.

    -Лопатањ чини се за Општину лопатањску у Срезу подгорском. Судница и школа су у селу а црква у Осечини. Гробље је подељено по крајевима, само источни део села, где га је више од половине, сахрањује се више Оскруше, на Осоју.
    Сеоска слава је Спасовдан.

    Крај!

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Туђин*, општина Осечина. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    *Ово село је описивао и г. Мил. Ив. Протић, свештеник каменички и његовим описом смо се знатно користили (Љ. Павловић).

    Положај села.

    -Туђин је на обема обалама истоимене јаке речице. Речица тече између две јужне косе планине Влашић, од којих се источна зове Дабића Брдо а западна Марково Брдо. Обадве су косе стрмих нагиба ка Реци, а село је по плећима ових коса увучено дубоко и у сам Влашић. На Марковом Брду знатнија су узвишења: Брезик, Вигњиште (где је некада био вигањ) и Шарампов*, а на северној страни села је Влашић.
    *“Шарампов“ је име дато по сличности на шанац. Прича се да су се некада сељаци побунили против Турака и ископали шанац да дочекају Туреке и у њега се сакрили. Неко оде из села и прокаже Турцима и доведе их у шанац, те ови изненада нападну на сељаке и све их скоро побију, а који измакну живи, склоне се у пећину, при извору Реке, и после се иселе у Тамнаву и преко Саве у Срем. Шанац се данас тешко може распознати, јер је зарастао у шуму, а за гробље испод њега, прича се, да је то гробље у коме су сахрањени сељаци из села и околине страдали у боју са Турцима.
    Извори су око кућа и народ се служи једино изворском водом за пиће. Главнији су извори: Перило, Точак и три чесме, назване по именима породица, које се њима служе. Испод Влашића је једна велика пећина, чији је оттвор у пречнику 4 метра, из кога избија јако врело, под именом Туђинско Врело и гради Туђинску Реку, која тече у јужном правцу са великим брзацима до под Плавањ и ту, кад прими Поток, који долази са источне стране села, окреће на запад и састаје се по дну Плавања са Малим Јадром, те граде реку Јадар. Река је богата водом, не пресушује, мада тече преко каменитог дна и целим својим током окреће један витао.

    Земље и шуме.

    -Туђинске су земље од две врсте; брдске и луке. Брдске су земље по Влашићу и сувише су посне, суве и неродне, а по брдима низ Реку су кречне са вртачама, родније и подесније за стрмне усеве. Луке су подводне и добре за кукуруз и ливаде, али је ових земаља врло мало и у рукама су појединаца. Уопште Туђин је са мало земље, а са земљом бољих особина стоји доста рђаво.
    Шуме је у селу доста. Влашић је сав под шумом, као и све дубодолине и јаруге по селу. Шума је од лиснатог дрвета и има је два пута више од зиратне земмље. Влашић је сеоска заједница а на другим местима ни село ни поједини његови крајеви немају својих заједница.

    Тип села.

    -Туђин је село разбијеног типа. Село је подељено у 4 мале, које су удаљене једна од друге од 50 до 250 метара. Куће у малама су збијене и на растојању од 20 до 50 метара. Главније мале су: Дабићи, Савићи, Скакавци и Вујучићи.
    Дабићани су до Осладића, на Дабића Брду и ту су: Дабићи, Алимпићи, Петровићи, Спасојевићи, Вуковићи, Мршовићи, Спасојевићи-2 и Томићи.
    Савићи су на десној обали Реке и при њеном извору и ту су: Аћимовићи, Николићи, Милосављевићи, Гавриловићи и Савићи.
    Скакавци су на источној страни реке, испод Савића и ту су Скакавчевићи.
    Вујучићи су по дну села, до става реке и Потока и ту су Вујичићи.
    У Туђину је доста развијен задружни живот. Веће су задруге: Вујичића (три куће), Мршовића (две) и Сшасојевића.

    Подаци о селу.

    -Према списку ваљевске епархије од 1735. године Туђин је имао 4 дома. Према харачким тефтерима из 1818. године Туђин је имао 17 домова са 27 пор. и 67 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 30 домова и 262 становника.
    -1874. године – 33 дома и 284 становника.
    -1884. године – 39 домова и 339 становника.
    -1890. године – 42 дома и 381 становника.
    -1895. године – 45 домова и 406 становника.
    -1900. године – 47 домова и 447 становника.
    Годдишњи прираштај становништва од 1866. године је 5,92 а процентни 1,86%, где је стално више женских него мушких глава.

    Име селу.

    -За име селу везана је ова народна прича: Кад се некакав Даба први населио у селу, онда се населио у селу на старим згариштима и колибама исељених претходника, па су га доцнији досељеници, који су се одмах за њим доселили, назвали туђином и туђинцем, па су по њему назвали ово село.
    Имена џемата су по именима појединих главнијих породица у њима. Име „Туђин“ је доста старо, јер га налазимо у списку села округа ваљевског иу 1737. године.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Ко је најраније основао село не зна се. Али се зна да је овде било село, да се побунило против Турака и да га је одред турске војске разорио, опљачкао и раселио, те су се поједине породице иселиле.
    -Дабићи: Од данашњих породица породица најстарија је Дабића, чији се родоначелник Даба доселио у другој половини 17. столећа из Царине-округа подрињског, камо се раније био доселио из Осата. Даба се доселио у пусто место и населио се поред старих згаришта на Брду, које је по њему названо Дабића Брдо; од њега су Дабићи, њих је 4 куће и славе Ђурђевдан.
    -Савићи: После дабе населили су се Савићи, чији се родоначелник Савко доселио из Дреновца у Мачви отукада је побегао од поплаве. Савка су звали Сава, те отуда се његови потомци и зову Савићи, којих је у истом крају села 12 кућа и славе Ђурђиц.
    -Вујучићи, Спасојевићи и Томићи: Кад и Савко сишли су и данашњи Вујичићи из Драгодола у Азбуковици, камо су се раније доселили из Пиве у Херцеговини и у Драгодолу живели 12 година. Обе су породице (Савићи и Вујичићи) досељене у другој половини 17. века и обе су биле прво насељене на Дабића Брду, па се после помериле на западну страну села. Вујучићи су у сродству са Спасојевићима и Томићима, њих је 14 кућа и славе Ђурђевдан.
    -Алимпићи, Петровићи и Спасојевићи-2: Од Вујичића породице из Пиве у Херцеговини доселили су се пред крај 17. века Алимпићи (данас Алимпићи, Петровићи и Спасојевићи-2) и населили се поред њих (Вујичића) и на њиховом делу у Дабићима, њих је 4 кућа и са Вујичићима свега 18 кућа и славе Ђурђевдан.
    -Вуковићи: Уз Кочину Крајину хајдуковао је по околини Вук Зимоњић из Каменице и он се, на молбу својих пријатеља, остави хајдучије и дође у Вујачиће, призети се у њихову породицу и поред њих насели, те је од њега 3 куће Вуковића, славе Лазаревдан.
    -Скакавчевићи: После Кочине Крајине сишле су из Скакаваца-округ ужички, две породице данашњих Скакавчевића, названих по мест досељења, њих је 7 кућа и славе Јовањдан.
    -Мршовићи: Кади горњи и ови су досељени иу Цикота-округ ужички, данашњи Мршовићи, којих је 4 кућа и славе Лазаревдан.
    У Туђину је 48 кућа од 5 породица.
    П.С. Има породица које су поменуте као становници овог села али не и њихово порекло, као што су Милосављевићи, Гавриловићи и Николићи, који су у Савићима и логично је да су потомци те фамилије, оп. Милодан.

    Занимање становништва.

    -Туђинци се занимају земљорадњом и воћарством. Земља је неродна, на њој нема ни добрих ораница а камо ли ливада и пашњака, с тога силазе у Тамнаву и тамо редовно узимају под закуп имање или купују за вечита времена, те сеју потребне усеве и с пролећа исхрањују своју домаћу стоку. Ради таквих незгода у селу Туђинци се сваке године исељавају у тамнавска села и тамо застају. Занатима се ређе баве, али ипак појединци изуче по какав занат и раде га по селу, али ради њега се не исељавају. У новије време знатан део сељака одаје се трговини са земаљским сировинама и ради тога се премештају и исељавају. И трговина и занати се раде узгред поред земље.

    Појединости о селу.

    -Туђин је саставни део Осладићске општине у Срезу подгорском. Судница и школа су у Осладићу а црква у Каменици. Гробље је заједничко и у селу.
    Сеоска преслава је Други дан Тројица.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Остружањ, општина Осечина. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Положај села.

    -Остружањ је на обема обалама Остружањске Реке, баш при њеном ушћу у Јадар. Земљиште је брдовито, брда нису велика, али су исувише стрменита, те су нагнала сељаке да се населе на њиховим широким плећима. Главнија узвишења су: Инђирово Брдо, Шарамповине, Вучак, Криво Брдо, Кокорава и др. Земљиште је од секундарног кречњака.
    Извора је у селу доста. Испод сваког брда, на коме има кућа налази се по један или два извора, само су малог обима и вредности, јер многи пресушују, с тога сељаци у појединим долинама потока и јаруга ископавају бунаре и њима се служе. Од главнијих извора су: Смиљанића Бунар, Арамбашина Вода, Вучак, Чесма и др. Од текућих вода најважнија је Остружањска Река, која долази из Лопатња и тамо се зове Лопатањска Река. У ову реку улица се поток Вучак, који дослази са јужне стране села изнад Лопатња и Поток, који долази из Шарамповине.

    Земље и шуме.

    -Земље остружањске су брдске и речне. Брдске су земље посне, сува глинуша, које кад се натиру могу дати добар род. Речне земље су наносне, поглавито пре ушћу Реке у Јадар, родне си и дају добре оранице и ливаде. Пашњаци и испусти су изнад кућа до Лопатња и по странама појединих брда.
    Шуме је доста. Највише је шуме на јужном делу села око Арамбашине Воде и сва је сеоска заједница. Појединачних забрана има доста по целом селу, те је шуме довољно за грађу и огрев.

    Тип села.

    -Остужањ је село разбијеног типа. Куће су по џематима, а џемати издвојени један од другога од 50 до 500 метара. Куће по џематима су на кратком растојању док су џемати доста удаљени један од другога.
    На левој обали Остружањске Реке су: Стевановићи а на Кривом Брду, јужно од њих су: Петровићи, Арсеновићи, Лазићи (Марковићи), Антонићи, Настићи и Зелићи.
    Уз јаругу Вучак и његов поток, а на десој страни његовој до сееоске шуме су: Бајићи, Глигорићи, Лукићи, Спасојевићи и Радојичићи.
    Према овима на левој страни долине су: Тешановићи, Павловићи, Гачићи и Ђурђевићи.
    На десној обали реке су: Хаџићи, Милошевићи, Чобићи, Веселиновићи и Вујановићи (Смиљанићи и Ивановићи).
    У Остружњу има доста задруга, има их 2-3 са преко 25 чељади у кући а неколико са по 20. Важније су задруге: Ивановића (две куће), Стевановића, Глигорића, Антонића, Арсеновића и др.

    Подаци о селу.

    -Остружањ је прем списку села ваљевске епархије од 1735. године имао 22 дома. Остружањ је према харачким тефтерима из 1818. године имао 36 домова са 46 пор. и 103 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 71 дом и 646 становника.
    -1874. године – 80 домова и 683 становника.
    -1884. године – 77* домова и 744 становника.
    -1890. године – 89 домова и 854 становника.
    -1895. године – 102 дома и 904 становника.
    -1900. године – 123 дома и 947 становника.
    *Мислим да је ово грешка, те да је било, највероватније, 87 домова, оп. Милодан.
    Годишњи прираштај становништва је 10,61 а процентни 1,35%.

    Име селу.

    -По причању старог Брке из породице Вујановића име селу старије је од свих данашњих породица у селу, па према томе не зна откуда је. Но, код старијих људи у селу и околини може се чути, да су имена Остружањ и Осечина дошла од куге, кад је пролазила кроз ова села, па једно сасвим „остругала“ а друго потпуно „осјекла“, те по томе и села су добила имена.
    Имена џемата су породични називи, као у већини села ове области.

    Старине у селу.

    -На месту Шарамповине и данас се распознају Карађорђеви шанчеви, из којих су 1809. године Срби славно победили соколске и сребреничке Турке, кад су намеравали да продру у Ваљево.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -И ово село, као и суседна Осечина, нема старинаца, по причању старог Брке што је у близини града Сокола, из кога су чешће испадали Турци, пљачкали села, робље одводили, па су се морале старије породице склањати и исељавати. Старо село је било на Вучаку, отприлике где су и данас најстарије досељене породице.
    -Арсеновићи (Петровићи, Марковићи, Антонићи, Настићи, Зелићи, Бајићи и Лазићи): Прве породице, које су основале данашње село, јесу Арсеновићи досељени у почетку Првог аустријског рата с Турцима из Пипера у Црној Гори. Они су се населили поред старинаца на Кривом Брду и Вучаку, али су се ови (старинци) или иселили низ Јадар у нижа села и Мачву или замрли, тако да их у почетку 18. века није било ниједног. Арсеновићима су ближи род поменуте фамилије и прво су се били населили у Лелићу, селу ове области, па се одатле две породице одселиле на Ушће поред Саве а остале прешле у Остружањ. Арсеновићиима су род и, већ поменути, Лазићи, чији је предак Стеван славно пао у боју на Братачићу 1806. године, има их 46 кућа, славе Аранђеловдан.
    -Хаџићи и Милошевићи: Друга стара породица је Хаџића, чијии се родоначелник Хаџи-Милош доселио из Бихара у Старој Србији некако у исто доба, кад и Арсеновићи из Лелића. Хаџија је био манстирски ђак и ишао је на Свету Гору, па се спремао за попа, али како му је жена рано умрла, није се могао запопити. Хаџија је умро у селу и данас му је споменик у Вујановића гробљу, где се једва распознаје да је умро 1697. године. Хаџини потомци су хаџићи и Милошевићи, има их 19 кућа и славе Јовањдан.
    -Вујановићи (Ивановићи, Бркићи, Смиљанићи): После Хаџије или још за живота његовог, доселила су се два брата; Вујан и Јаков из Пиве у Херцеговини и населили се поред Хаџије. Вујановића има данас и Звезду, Врелу, Туларима, Калиновцу, Великом Бошњаку у Посаво-Тамнави. Њих је под наведеним презименима 10 кућа и славе Јовањдан.
    -Тешановићи (Глигорићи, Лукићи, Спасојевићи, Радојичићи, Ђурђевићи): Пред Кочину Крајину сишли су из Вишесаве до Бајине Баште Тешановићи и населили се поред Лазића; њих је под наведеним презименима 29 кућа, славе Аранђеловдан.
    -Стевановићи: Кад и Тешановићи сишла је и јака хајдучка породица Стевановића, протерана из Дуба-округа ужичког. Из ове је породице чувени хајдук Ђорђе, који је славно пао на Чокешини 1804. године. Родоначелници Стевановића су 3 брата, од којих се Ђорђе, као хајдук, није женио; њих је данас 15 кућа, славе Аранђеловдан.
    -Чобићи, Веселиновићи и Гачићи: У Првом устанку прешли су у ово село Чобићи, Веселиновићи и Гачићи из села Цикота у Јадру и поделили се у две групе, па се једни населили у Вујановиће а други у Лазиће. Све три породице су од једног братства и расељавале су се, има их 11 кућа и славе Аранђеловдан.
    -Павловићи: У Тешановиће је брат населио Павловиће, који је био трговац у Шапцу, дошли су из Горњих Кошаља у округу подрињском, славе Јовањдан.
    У Остружању је 131 кућа од 7 породица.

    Занимање становништва.

    -Остружњаци се баве земљорадњом и воћарством. Гаје и доста стоке. Земље је мало, с тога сваке године силазе у Јадар и Тамнаву и тамо узимају туђа имања и на њима напасају своју стоку и сеју кукуруз. Најбогатији су са воћем, које им рађа као нигде у овој области, с тога је много простора у овом селу под воћем, готово половина зиратног простора. Због тескобе и немања довољно добре зиратне земље Остружњаци се и данас исељавају после деоба код својих кућа и највише се селе низ Јадар.

    Појединости о селу.

    -Остружањ је саставни део Остружањске општине у Срезу подгорском. Судница је поред Реке, а испод Шарамповине. Школа и црква су у Осечини. Гробље је издељено по крајевима села.
    Сеоска преслава је Спасовдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Плужац, општина Осечина. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Положај села.

    -Плужац је на десној обали реке Јадра, испод Осечине на коси, која је развође Тамнаве и Јадра. Куће овог села, као и суседне Осечине, су по плећима коса и брегова, створених појединим јаругама. Атар сеоски прелази и на леву обалу Јадра, али како се у истом делу и река Пецка улива у Јадар, због тога је тај крај ненасељен. Земљиште је неравно око кућа, а око Јадра, ушћа Пецке и Остружањске Реке има доста и равнице.
    Извора има доста; они су низ Јадар и око кућа, већином истих имена, као и поједини крајеви или џемати у селу. Текуће су воде Јадар, који иде у западном правцу и Пецка, која долази с југа испод Медведника, из подрињског округа. У селу имају и три дубоке, камените и врло стрме јаруге, којима отиче кишна и снежна вода и које су преко лета суве.

    Земље и шуме.

    -Земље око Јадра и Пецке су наносне, врло родне, добре и за ливаде, пашњаке и за зираћење. Брдске су земље суве и посне и налазе се по јужним падинама косе.
    Северне падине косе, као и долине свих јаруга су под шумом. Шума је од листопадног дрвета и подесна за сваковрсну домаћу потребу и има је у довољној мери. Никаквих заједница нема.

    Тип села.

    -Плужац је село разбијеног типа. Јаруге су изделиле село на поједине џемате, удаљене један од другога 50 до 150 метара са кућама на рстојању од 20 до 50 метара. Пошав од Осечине па на запад низ Јадар, ови су џемати: Малешевићи, Баћукићи, Недељковићи, који сви скупа чине Горњу и Доњу Малу.
    У Горњој мали су: Поповићи, Андрићи, Малешвићи (Ђукићи, Миловановићи, Малешвићи и Јелићи), Баћукићи (Тадићи, Михаиловићи, Јанковићи, Симићи, Пантелићи, Срећковићи и Миловановићи), Недељковићи (Димитрићи, Југовићи, Васиљевићи, Гавриловићи, Ђорђевићи и Недељковићи), Миловановићи (Марковићи, Тимотићи, Стевановићи и Јеремићи)
    У Доњој Мали су: Јовановићи, Бранковићи, Крсмановићи и Сокићи.
    Од већих задруга су Поповића, Баћукића (две куће) и Миловановића.

    Подаци о селу.

    -Плужац је према списку ваљевске епархије иу 1735. године имао 10 домова. Према харачким тефтерима из 1818. године било је 26 домова са 33 пор. и 79 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 48 домова и 398 становника.
    -1874. године – 56 домова и 420 становника
    -1884. године – 59 домова и 494 становника.
    -1890. године – 52 дома и 518 становника.
    -1895. године – 63 дома и 575 становника.
    -1900. године – 75 домова и 628 становника*.
    *Приликом пописа 1900. године помиње се и заселак „Баћуке“.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 7,15 а процентни 1,14%, где се последњих година налази више мушких него женских глава.

    Име селу.

    -Плужац је врло старо насеље, јер се с његовим именом сусрећемо још у првој половини 18. века. За име селу везана је ова нардна прича: Плужац се у раније доба сматрао као заселак Осечине по причањима старијих људи. У Осечини, украј реке Јадар, мало више ушћа Ловачке у њега, била је до скора, с’леве стране Ловачке једна велика бара по имену „Бостан“. Некакви орачи из Осечине орали у близини баре, па кад име девојка из куће донела ручак, волови се уплаше и од девојке и са плугом нагну бежати, у бежању натрче на бару, улете у њу и подаве се са све плугом и јармом. После неколико година Јадар, плавећи бару, изнесе плуг из баре и однесе га у данашње село и остави у некоме грању, где га сељаци нађу. По нађеном плугу, прича се, овај заселак Осечине добије име Плужац.

    Старине у селу.

    -У Starinama (Стари Српски Записи и Натписи) помиње се да је међу запаљеним црквама била и црква у Плушцу. Ово се односи на данашњу цркву у Осечини, која се раније заиста звала плужачка, јер је била на атару овог села, па доцније ограничавањем села остала у Осечини.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -У народу овог села држи се да је прво село било око цркве осечанске, па се познијим низом година спуштало низ Јадар. Народ још тумачи да је Горња Мала старија од Доње и да су породице Доње Мале насељене доцније. Данашње породице су досељене а старе исељене у Мачву и Срем.
    -Баћуке-Баћукићи (Тадићи, Михаиловићи, Јанковићи, Симићи, Пантелићи, Срећковићи и Миловановићи): Баћука се доселио врло давно, може бити у почетку 17. столећа из црногорског Колашина. Баћука има и у Старом Влаху, као познијих досељеника. У селу их има под наведеним презименима 8 кућа и славе Ђурђевдан.
    -Недељковићи (Димитрићи, Југовићи, Васиљевићи, Гавриловићи, Ђорђевићи) и Миловановићи: Родоначелник ове породице Недељко доселио се заједно са Баћуком из истог места. Њих је под наведеним презименима-директним потомцима и Миловановићима, јер је Милован њихов родоначелник био синовац Недељков, у селу 30 кућа и славе Никољдан.
    -Малешевићи (Ђукићи, Миловановићи, Јелићи) су досељени из неког села у околини Вишеграда у Босни после аустријског рата, њих је под различитим презименима 9 кућа и славе Никољдан.
    -Поповоћи и Андрићи (Којићи): У доба аустријске окупације доселила се породица Поповића, као свештеничка породица из Коцељеве у Посаво-Тамнави и њима су род две куће Андрића, зване Којића. Поповића има 5 кућа и славе, као и Андрићи-Којићи, Аранђеловдан.
    -Павићи, Бранковићи, Јовановићи, Крсмановићи и Сокићи: Сва Доња Мала, позната под два општа презимена Павићи и Бранковићи, досељени су уз Кочину Крајину из рађевског села Ликодре; њих је 18 кућа и славе Аранђеловдан.
    -Андрићи: После 1820 године Јелена у Поповићима привенчала се за некаквог Тодора родом из рађевског села Рујевца. Тодоровом и Јеленином сину било је име Андрија и од њега су две кућа Андрића (у сродству са већ поменутим Андрићима), славе Аранђеловдан.
    -Миловановићи: Некако у исто доба призетио се и неки Милован у Миловановиће из Толисавца и од њега су две куће Миловановића, славе Никољдан.
    Доцнији досељеници:
    -Пантелићи су из Врбића, предак се призетио у Баћуке, славе Аранђеловдан и Ђурђевдан.
    -Јелићи, предак је од породице Арсеновића у Осружању, призетио се у Малешевиће, славе Аранђеловдан и Никољдан.
    -Југовића је довела мати преудајом из Врагочанице, па овде остао и населио се међу Недељковиће, слави Никољдан.
    -Тимотић се доселио у Миловановиће из рађевског села Врбића, слави Симеундан и Никољдан.
    -Јеремић је из Драгијевице, довела га мати и застао међу Миловановићима, слави Никољдан.
    У Плушцу је 79 кућа од 12 породица.

    Занимање становништва.

    -Плушчани се занимају свима привредним радњама, којима и суседни сељаци ове области. Они су богатији земљом од суседних сељака, а како им даје погодније услове за живот слабије се исељавају од суседних сељака. Занате лако изучавају, а доста их се бави и трговином. Надничењем се не бави нико из овог села.

    Појединости о селу.

    -Плужац је саставни део Осечанске општине у Срезу подгорском. Судница, школа и црква су у Осечини. Гробље је подељено на две мале.
    Преслава је Спасовдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Бастав, општина Осечина – Колубарски округ. Из књиге Боривоја Милојевића „Рађевина и Јадар“.

    Положај ма(ха)ла у селу.

    -Мирковићћи су на присојној страни долине Басташице.
    -Беловодићи су на Равном Брду, на коси качерске површи.
    -Младеновићи су на осојној страни Басташице.
    -Кекићи и Шуваје су на присојној страни Пецке.
    -Доњани су на страни Доњанске Јаруге, окренуте југу.

    Воде.

    -Извори су: Стубао, Скакавац и Млаква у Мирковићима, Буљевац, До и Скакавац у Беловодићима. Мићина Вода и Младеновића Вода у Младеновићима итд.

    Тип села, засеока (мала) са фамилијама које у њима живе:

    Мале су:
    -Мирковићи: Митровићи, Ранковићи, Марковићи и Младеновићи.
    -Беловодићи: Јовићи, Симићи, Живановићи, Јанковићи, Петровићи, Вуковићи, Димитрићи и Јовићи.
    -Младеновићи: Младеновићи, Чворићи и Недељковићи.
    -Кекићи: Кекићи, Тешмановићи, Миловановићи, Цветиновићи и Ивановићи.
    -Доњани: Марковићи, Антонићи, Живанићи и Грујући.
    -Шуваје: Костићи, Крстићи, Тешићи, Андрићи, Гачићи и Ђурђевићи.
    Мирковићи су растављени од Беловодића долином, Маљанском Јаругом а од Младеновића такође долином Басташицом. Младеновићи су растављени од Кекића делом качерске површи, косом Солдатовића Гајеви.
    Задруга Кекића има тридесет и два укућанина, у њој су су домаћин са стрицем и шест братунчади са породицама.

    Куће.

    -Куће се покривају црепом од пре 40 година. Цреп су најпре довлачили из Лознице имућнији људи.

    Привреда, земље и шуме.

    -Неколико сељака из Ресника (из пиротске Лужнице) израђују цреп. Они долазе о Ђурђевдану а враћају се о Михољдану; за то време зараде по 200 динара. Пре 40-50 година подигнуте су прве пушнице у селу. Један сељак зна зидарски занат а тројица ковачки.
    Земља за обрађивање је у селу, између појединих мала или између кућа у самим малама и то у: Вртачама, Младеновићском Брду, Пружевинама, Басташком Брду, Доњанској Јарузи, Мирковићском Брду, Равном Брду итд.
    Беловодићи су имали шуму у Церовом Потоку а Шуваје у Шувајском Гају. Ове шуме су биле између кућа у малама и постале заједничка својина, сада подељене.
    Око 40 сељака обрађује земљу у Лозничком Пољу „на пола“ и дају „вишак“. У Поље иду од пре 25 година.

    Порекло становништва.

    Староседеоци су:
    -Јовићи, Симићи, Живановићи, Јанковићи (старо презиме Максимовићи), Петровићи, Вуковићи, Димитрићи и Недељковићи. Славе Никољдан.
    -Марковићи, Антонићи, Живанићи и Грујићи (старо презиме Ћелићи); и
    -Костићи, Крстићи, Тешићи и Андрићи (старо презиме Јевтићи и Глаголићи) славе Св. Василија.
    Досељени су:
    -Митровићи и Ранковићи (старо презиме Мирковићи); Марковићи (старо презиме Шубинац);
    -Младеновићи и
    -Чворићи, Гачићи и Ђурђевићи (старо презиме Бељићи) су из Црне Горе одакле су се доселили почетком 18. века, славе Аранђеловдан. Од Марковића има одсељених у Скупљану а од Младеновића у Белој Реци (Гојковићи), у Равнаји (Јелићи) и у Вукошићу (Матићи).
    -Кекићи и Тешмановићи (старо презиме Солдатовићи) су из Херцеговине, досељени у другој половини 18. века. Њихове претке (два брата) населио је спахија. Славе Ђурђевдан.
    -Миловановићи (старо презиме Комадићи) досељени су из Оровице почетком 19. века, славе Никољдан.
    -Цветиновићи су из Царине, досељени почетком 19. века. Њиховог претка населио је спахија, славе Ђурђевдан.
    -Јовићи су из Петрца, досељени у другој половини 19. века, славе Ђурђиц.
    -Ивановићи су из Рујевца одакле су се доселили у другој половини 19. века, славе Лазаревдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Белотић, општина Осечина – Колубарски округ. Из књиге Боривоја Милојевића „Рађевина и Јадар“.

    Положаје ма(ха)ла у селу.

    -Марковићи су на присојној а;
    -Јовићи на осојној страни долине Равнајице.
    -Ђерићи;
    -Главинац и;
    -Милићи су на присојној страни долине Раковице.
    Остале куће са на порвши између Раковице и долине Пецке и на присојној страни ове долине.

    Воде.

    -Извори са којих се пије вода су: Бунар, Кленовац, Беговац итд.

    Тип села-махала и фамилије које живе у њима.

    Мале у селу су:
    -Марковићи у којима живе: Којићи, Стајићи, Маленићи, Јелићи, Павловићи и Томашевићи.
    -Јовићи: Васиљевићи и Бојанићи.
    -Ђерићи: Шушићи, Јанковићи, Илићи, Симићи и Васићи.
    -Главинац: Марковићи, Драјићи и Саватићи.
    -Милићи: Благојевићи, Симићи, Љубинковићи, Ђурђићи, Василићи, Ристићи, Богдановићи и Вујићи.
    Изван ових мала су: Ранковићи, Секулићи, Теодосићи, Мијатовићи, Даниловићи, Ристивојевићи, Саватићи, Митровићи, Стојнићи, Павловићи, Матићи, Томићи, Перићи, Бабићи, Симеуновићи и Јосиповићи.
    Марковићи су растављени од Ђерића делом површи, једном косом, која је развође између Равнајице и Раковице. У Ђерићима су Васићи и Симићи су растављени њивама и шљивацима.

    Привреда.

    Шљиве се суше од пре тридесет до четрдесет година. Сељаци су их научили сушити од муслимана из Сокола. До пре двадесет година долазили су с’ пролећа зидари Осаћани, узимали момке у селу те ишли у Посавину и са њима радили до јесени, Момци су зарађивали 60 до 80 динара. Ти су момци изучили занат и Осаћани више не долазе.
    Сеоске шуме и паше нема.
    Тридесет и пет људи иде у Лозничко и Лешничко Поље и обрађују земљу „на пола“. Пре 40 година у Поље је ишло само пет сељака.

    Порекло становништва.

    Стари досељеници непознатог порекла су:
    -Којићи, Стајићи, Маленићи, Јелићи, Павловићи и Томашевићи и;
    -Шушићи, Јанковићи, Илићи, Симићи и Васићи, славе Аранђеловдан.
    -Митровићи (старо презиме Виљашевићи) су, прича се, од покрштеног Циганина Кораје, славе Аранђеловдан.
    -Стојнићи и Павловићи славе Аранђеловдан. Од Стојнића има одсељених у лозничким Клупцима и тамнавској Вукићевици.
    -Марковићи, Драјићи и Саватићи славе Михољдан.
    -Теодосићи (старо презиме Вукосављевићи) и Матићи (старо презиме Пашићи и Ристивојевићи), Чукундед Матића звао се Мата, славе Јовањдан.
    -Томићи. Њихов чукундед се звао Тома Џувер. Од њих има одсељених у Сипуљи***.
    Досељени су:
    -Ранковићи (старо презиме Даничићи и Рожљевићи) су из босанског Подриња, досељени почетком 18. века. Њихов предак Обрен хајдуковао је у Босни – наспрам села Грачаница на србијанској страни. Једном Турци поробе народ у Србији и одведу га у Босну. Обрен успе да робље ослободи и поврати у Србију. Турци тада запрете Обреновим јатацима. Обрен „увеже кладе павитином“ и превезе преко Дрине жену и децу, славе Стевањдан. Од њих има одсељених у Добрићу (Поповићи).
    -Благојевићи, Симићи, Љубинковићи, Ђурђићи, Василићи, Ристићи, Богдановићи и Вујићи (старо презиме Милићи) су из Пилице у Босни, досељени почетком 18. века. Њихов предак Милија запалио је џамију и побегао. Он је имао синове Саву, Илију и Теодора, славе Аранђеловдан. Милијин брат Илија одселио се у Бељин.
    -Рстивојевићи и Саватићи су из Остружња, досељени у првој половини 18. века. Доселио се њихов чукундед Крсман, славе Аранђеловдан.
    -Јосиповићи су из Бачеваца, дошли у певој половини 18. века. Доселио их њихов чукундед Хроми Лазо, славе Никољдан.
    -Васиљевићи и Бојанићи (старо презиме Јовићи) су из Постења, дошли у другој половини 18. века. Доселио их њихов чукундед Јово. Он је имао синове Васиља – од кога су Васиљевићи и Петра – од кога су Бојанићи, славе Јовањдан.
    -Мијатовићи и Даниловићи (старо презиме Марковићи) су из Стоца у Херцеговини, досељени у другој половини 18. века. Њихов прадед Марко Милићевић је узео жену и дете и натоварио коња. Стоварио је „када је на коњу пукао колан“. Од његовог сина Станка су Даниловићи а од сина Мијата – Мијатовићи, славе Јовањдан.
    -Секулићи (старо презиме Вићановићи) су из Пилице у ужичкој Црној Гори, досељени почетком 19. века***.
    -Перићи су из Лончара***.
    -Бабићи су из Коњуше, досељени у првој половини 19. века. Њихов отац је доведен уз мајку, славе Ђурђевдан.
    -Симеуновићи су из Толисавца, досељени у првој половини 19. века. Њихов отац је доведен уз мајку, славе Никољдан.

    Напомена:
    ***не каже се коју славу славе.

    Одговори
  • Душан

    Поздрав, да ли имате овакве текстове о селу Сирдија? Ја се презивам Панић, а мој отац је одатле.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Комирић, општина Осечина – Колубарски округ. Из књиге Боривоја Милојевића „Рађевина и Јадар“.

    Положај ма(ха)ла у селу.

    -Горња Мала је на странама долина Периног Потока, Малог Потока и Камењаче.
    -Средња Мала је на присојној страни Камењаче, на осојној страни Шурићског Потока и на присојној страни долине Џеловца. Муцићи и Гладовићи су у овој Мали на ртовима.
    -Доња Мала је на обема странама Гладовићског Потока и на присојној страни долине Коњушице.

    Тип села-махала и фамилије које живе у њима.

    Мале у селу су.
    -Горња Мала у којој живе: Панићи, Лазаревићи, Пантићи, Веселиновићи, Брадоњићи и Мишићи.
    -Средња Мала: Муцићи, Вуковићи, Томићи, Пантелићи, Ракићи, Ђурићи, Вујићи, Дамњановићи, Риљићи, Павловићи и Гладовићи.
    -Доња Мала: Гладовићи, Тодоровићи, Остојићи, Миљанићи, Радуловићи, Коларићи, Танковићи, Новаковићи, Медоњићи, Матићи и Поповићи.
    Средња Мала је одвојена од Горње Мале долином, Камењачом. У Горњој Мали, групе породичних кућа су раздвојене долинама: Панићи су растављени од Пантића Периним Потоком итд.
    Највећа је задруга Вуковића у којој има 41 укућанин.

    Привреда, земље и шуме.

    -Многи сељаци знају зидарски занат, који су изучили од Осаћана.
    Сеоска шума и испаша је на Влашићу. Око 20 сељака обрађује земљу „на пола“ у Лозничком Пољу. До 30 сељака имају на својим њивама, у Рађевом Пољу, колибе, код којих зими борави по један укућанин и исхрањује стоку. Почетком зиме долазе Ужичани и догоне овце.

    Порекло становништва.

    Староседеоци су:
    -Пантићи, славе Аврамијевдан.
    -Риљићи, Павловићи и Тодоровићи;
    -Миљанићи (старо презиме Јанковићи);
    -Радуловићи. Славе Јовањдан. Од Радуловића има одсељених у Бргулама у Тамнави и;
    -Остојићи, славе Јовањдан.
    Стари досељеници непознатог порекла су:
    -Томићи и Вујићи, славе Никољдан.
    Досељени су:
    -Панићи и Лазаревићи су досељени из Царине у првој половини 18. века. Доселио их њихов предак Пано, славе Алимпијевдан. Има их одсељених у Оџином Селу.
    -Брадоњићи су од Пљеваља, досељени у првој полвини 18. века. Доселио их њихов предак Брадоња и довео синовца Симу, коме је при деоби дао трећину имања. Њихови прадедови Никола и Паво бежали су испред Турака у Бадању и Бошњак, славе Ђурђевдан.
    -Мишићи су из Гуњака, досељени у првој половини 18. века. Доселио их њихов предак Мишо и сео најпре на Мишино Брдо. Његов син Васо заузео је имање Брадоњића, када су ови избегли, славе Томиндан.
    -Вуковићи су из Лопатња, досељени у првој половини 18. века. Њихов предак је убио човека и да се зими не би распознао траг сишао је низ реку Јадар и уз поток Камењачу дошао на место садашњих Вуковића, славе Никољдан. Од њих има одсељених у Богосавцу (Пајићи).
    -Ђурићи су из Босне, дошли у првој половини 18. века. Доселио их њихов предак Ђуро, славе Јовањдан. Има их одсељених у Малој Врањској.
    -Муцићи су од Пљеваља, досељени у другој половини 18. века. Доселио их њихов чукундед Гаврило, славе Никољдан.
    -Пантелићи су из Коњуше, дошли у другој половини 18. века. Њихов предак Пантелија ступио је у службу код неког Стевана Кенгића. Ага му је потом да четири плуга земље, славе Ђурђевдан. Има их одсељенуих у Причиновићу (Ђукановићи).
    -Гладовићи су из Херцеговине, досељени у другој половини 18. века. Њихов предак је најпре застао у Годечеву – ужички округ и одатле дошао у Комирић „због гладне године“, славе Никољдан. Има их одсељених у Дубљу.
    -Коларићи су из Толисавца, досељени у другој половини 18. века. Доселио их њихов чукундед Гаврило, славе Никољдан. Има их одсељених у Клењу и Остружници.
    -Танковићи су из Танковића (изнад Сарајева), досељени у другој половини 18. века, славе Јовањдан.
    -Новаковићи су из Јакља, дошли у другој половини 18. века, славе Јовањдан.
    -Медоњићи су из Меднице (изнад Сарајева), дошли у другој половини 18. века, славе Аранђеловдан.
    -Поповићи су из Равнаје, досељени у другој половини 18. века, славе Никољдан.
    -Ракићи су досељени из Равнаје почетком 19. века. Њихов дед се привенчао, славе Никољдан.
    -Дамњановићи су се доселили из Толисавца почетком 19. века. Њихов прадед је ушао у кућу пасторци Илије Бујиног, славе Ђурђиц.
    -Матићи су досељени из Бастава почетком 19. века, славе Ђурђиц.
    -Веселиновићи су се доселили из Црнче у првој половини 19. века. Њихов отац Сима доведен је уз мајку, славе Стевањдан.

    Одговори
  • Милодан

    Душан
    21. јун 2014. у 23:08

    Поздрав, да ли имате овакве текстове о селу Сирдија? Ја се презивам Панић, а мој отац је одатле.
    —————————————————–
    Биће, надам се, ових дана. Не знам да ли Сидрија више нагиње Рађевини и Јадру или Соколској нахији?

    Одговори
  • Милодан

    Нема Сирдије у „Соколској нахији“ а ни у књизи „Рађевина и Јадар“. Пронађена је у књизи Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“ као (тада) заселак села Драгијевица. Панићи се као породица не помињу. Видети под „Драгијевица“.

    Поздрав!
    Милодан

    Одговори
  • Душан

    Ок, Хвала пуно. Поздрав!

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Коњуша, општина Осечина – Колубарски округ. Из књиге Боривоја Милојевића „Рађевина и Јадар“.

    Положај ма(ха)ла у селу.

    -Горња Мала је на присојној страни долине Коњушнице и на ртовима качерске површи, који су између долина Мркодола, Дугог Потока, Плаве Боје и Танког Потока. Осојна страна Коњушнице је пошумљена.
    -Доња Мала је на обема странама долине Шабачког Дола.

    Воде.

    -Извори су Змајевац и остали.

    Тип села-махала и фамилије које живе у њима.

    -Горња Мала у којој су: Милутиновићи, Деспотовићи, Дамњановићи, Милићевићи, Марковићи, Петровићи, Иванковићи и Јовановићи.
    -Доња Мала: Петровићи, Андрићи, Андрићи други и Јеремићи.
    Доња Мала је растављена од Горње Мале долином, Мркодолом. У самим малама, групе сродничких кућа су растављене такође долинама: У Горњој мали Перовићи су одвојени од Марковића долино, Дугим Потоком.

    Привреда, земље и шуме.

    -Шљиве се суше од пре 40 година. Први су Беџбо и Усо Уремовић из Сокола били закупили шљивак Андрића и сушили шљиве.
    Сеоска шума и испаша су у Влашићу.
    Крајем октобра догоне Златиборци по четири до пет група оваца; у једној групи има по четири до пет стотина оваца. Од појединаца купују сено и полажу. Крајем марта у Лозници продају овце и јагњад „ливадарима“ из Шапца и враћају се уз Дрину.

    Порекло становништва.

    Староседеоци су:
    -Милутиновићи, Деспотовићи, Дамњановићи и Андрићи, славе Ђурђевдан. Андрићи пале свећу свом претку Владимиру, кога је пробуразио јелен. Од њих има одсељених у тамнавским Стублинама (Деспотовићи).
    -Петровићи (старо презиме Станковићи), славе Пантелијевдан. Од њих има одсељених у Црниљеву (Дујићи).
    Стари досељеници непознатог порекла су:
    -Милићевићи славе Никољдан. Има их одсељених у Црниљеву (Станићи).
    Досељени су:
    -Марковићи, Андрићи други и Јеремићи су досељени из Босанске Крајине у другој половини 18. века, славе Ђурђевдан.
    -Петровићи и Иванковићи су досељени из Маковишта – ужички округ у другој половини 18. века, славе Ђурђевдан.
    -Јовановићи су досељени из Грахова у Херцеговини у првој половини 19. века. Њихов отац је побегао испред Турака, не каже се коју славу славе.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top