Мионица и околна села Reviewed by Momizat on . Општина Мионица: Берковац, Брежђе, Буковац, Велика Маришта (до 1991. године Велико Мариште), Вировац, Вртиглав, Голубац, Горњи Лајковац, Горњи Мушић, Гуњица, До Општина Мионица: Берковац, Брежђе, Буковац, Велика Маришта (до 1991. године Велико Мариште), Вировац, Вртиглав, Голубац, Горњи Лајковац, Горњи Мушић, Гуњица, До Rating:
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Мионица и околна села

Мионица и околна села

Општина Мионица:

Берковац, Брежђе, Буковац, Велика Маришта (до 1991. године Велико Мариште), Вировац, Вртиглав, Голубац, Горњи Лајковац, Горњи Мушић, Гуњица, Доњи Мушић, Дучић, Ђурђевац, Клашнић, Кључ, Команице, Крчмар, Маљевић, Мионица (варошица), Мионица (село), Мратишић, Наномир, Осеченица, Паштрић, Планиница, Попадић, Радобић (до 1979. године Радовић), Рајковић, Ракари, Робаје, Санковић, Струганик, Табановић, Тодорин До, Толић и Шушеока.


Коментари (30)

  • Милодан

    Порекло становништва села Вировац (Вировци), општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.

    Положај села.
    -Вировац лежи на обема обалама реке Топлице у њеном доњем току и то по бреговима и њиховим падинама, који са Оштриковцем граде топличку марковачку клисуру. Главнији висови су: Оштриковац и Рогљевица са леве стране Топлице, Косице, Маџарклије, Гробљански Вис и Забрдица са десне стране. Оштриковац и Рогљевица (350 м) су од секундарног кречњака, Маџарлија (212 м) и сви околни брегови су од терцијалне мергле, глинаца и лапораца.
    Извора у селу има доста. Сељани се поред изворске воде служе и бунарском, а по ливадама и воћњацима даље од Топлице копају и баре. Кроз средину села, у правцу са југа на север, тече доста проширеним коритом река Топлица и не излива се готово никад, да прави штете околним имањима. Потоци и онај што силази са Маџарлије и Гробљанског Виса, као и онај што силази са Рогљевице, немају редовно воде и не плаве село.
    Земље и Шуме.
    -Вировачке земље дају се поделити на двоје: топличке и брдске. Топличке су земље наносне, од речног муља и наноса, родне, особито добре за пашњаке и ливаде. Брдске су земље од црне или беле глине, хладне, особито добре за стрмна жита, кукуруз и жита.
    Шуме је у селу мање него у суседном селу Веселиновцима, али ипак није тако мало, да се може рећи да је село оскудно. И по Топлици, и по свима бреговима, а и између кућа, налезе се местимично повећи комади дивне шуме, која се особито гаји у чува. Шуме и зиратна земља носе имена по реци или бреговима. У селу нема никаквих заједница, чак и трагови заједница изгубили су се.
    Тип села.
    -Старо село је на Рогљевици и данас; што има кућа у том месту, поређане су страном брда, на дуж, блиске једна другој, докле на десној страни, ако су породичне групе, блиске су једна другој, иначе су растурене. Растојање међу кућама на левој стране није већа од 50 метара, а тако и на д3есној, али међу групицама прелази и преко 200 метара. Поједине групе немају нарочитих имена, више су презименске и то по оној породици која је највиђенија.
    На левој обали Топлице су ове породице: Јанковићи, Васићи, Јовановићи и Јеремићи. на десној обали су Либадићи, Радовановићи, Весићи, Стевићи, Јаковљевићи, Јелачићи, Ђурићи, Ђурићи 2, Ненадовић, Миловановићи, Милосављевићи, Урошевићи, Михаиловићи, Милановићи, Аксентијевићи, Крстићи и Маринковићи.
    У селу је особито очуван задружни живот. Готово свака друга кућа је задружна, од већи задруга су: Васићи, Јанковићи и Јеремићи.
    Подаци о селу.
    -По харачким тефтерима село Вировац имало је 23 дома са 29 пореских и 69 харачких личности у 1818. години, према Вуку Караџићу.
    По попису:
    -1866. године – 45 домова и 349 становника.
    -1874. године – 54 дома и 377 становинка.
    -1884. године – 57 домова и 453 становника.
    -1890. године – 59 домова и 519 становника.
    -1895. године – 71 дом и 544 становника.
    -1900. године – 77 домова и 631 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је9,02 а процентни 1,94%.
    Име селу.
    -По народном предању име селу је врло старо. Предање држи да је ово село и суседно село Ратковац (Ратковци) било некад једно село, али је имо Вировци (Вировац) старије од имена Ратковци. Како предање вели нема ни 250 година, кад су се ова два села издвојила у засебне целине, кад се неки Ратко Вировчанин преселио са кућом у данашње Ратковце и населио их. По народном предању име селу Вировци (Вировац) дошло је отуда, што је некад атар целог села био под морем, па се оно са Топлицом исцедило, те тако оставило суву земљу са многим вировима, по чему је постало име Вировци (сада Вировац). Да је атар Вировачки био неки језерски басен, то се може претпоставити, али да народна памћења досежу до тог доба, то се не може узети у обзир.
    Брег Маџарлија по народном предању добио је име, што су некад биле битке на њему између Маџара и Срба.
    Старине у селу.
    -Као старину сеоску ваља поменути брег Маџарлију за који је везана народна успомена на Мађаре и неку битку између њих и Срба. На Маџарлији ископавају се данас стари новци, крбањци од посуђа, алата и оружја, те то доказује, да је ту било некада некакво насеље. Да ли је то насеље било маџарско или нечије друго, то се тек има доказати.
    Порекло становништва и оснивање села.
    -Јанковићи, као најстарију породицу у селу узимају да су данашњи Јанковићи* (узгред буди речено моји директни предаци по очевој линији, оп. Милодан), за које се држи да су одвајкада на левој обали Топлице, под Рогљевицом. Ова породица је врло стара, за њу не зна се, да се откуда доселила, а сматра се да је готово цело село разродило се од ње, да их има чак у Ратковцима и да је први насељеник овог села од ове исте породице. Јанковићима се данас у селу зове мали број кућа, али како је ова породица одавно најчувенија и највиђенија у селу, то и ми увршћујенмо по примеру сељана све сродне породице у њу. Јанковића према овоме, под разним презименима, има у овом селу 61 кућа и све славе Ђурђиц.
    *Мусићи (Јабучје) су од непричавских Гавриловића и вировачких Јанковића и чудо да су и данас одржали родбинске везе. У селу (Јабучју) се зови још и: Ћатићи, Стевановићи, Шљокићи, МИЛИЋИ, Радованчевићи, Јакшићи, Ћосићи и Тејићи и сви су у горњем делу села, до Рукладе и Лајовца и сви славе ЂУРЂИЦ (према књизи Антропогеографија ваљевске Тамнаве од истог писца, оп. Милодан).
    -Аксентијевићи су се доселили у доба Првог устанка из Матаруга у области Полимља, има их 3 куће и славе Ђурђиц.
    -Мирковићи су се дослелили у ово сео око 1830. године из Мионице од тамошњих Гајића, има их 4 куће и славе Никољдан
    -Маринковићи, око 1830. године, Скобаљ у ваљевској Тамнави, славе Илиндан, досељени на купљена имења.
    -Јеремићи, све исто као и Маринковићи.
    -Крстићи*, око 1860. године, из Дучића, славе Лазаревдан.
    -Ђурићи*, око 1860. године, Команице, Св. Димитрије.
    -Јовановић*, око 1860. године, Ковачица, Св. Тројице.
    -Миловановићи*, око 1860. године, Чајетина-округ ужички, Ђурђевдан.
    -Милосављевићи*, недавно (за она времена), Вардиште у вишеградском Старом Влху, Нова Година (Св. Василије).
    *Досељени као уљези, слуге или на купљено имање.
    Вировци имају 81 дом од 10 породица.
    Занимање становништва.
    -Главна занимања становништва јесу земљирадња, сточарство и воћарство. Но, нјглавније занимање сељана овог села јесте гајење рогате стоке, јер су и погодбе за тај посао само како се могу пожелети. Село подмирује потребе својим производима и у знатној мери их извози на стану.
    Појединости о селу.
    -Село Вировац су саставни део Марковачке општине у Срезу колубарском. Судница, школа и црква је у Марковој Цркви. Гробље је заједничко и на Гробљанском Вису под Маџарлијом. Преслава Духови-Тројице.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Горњи Лајковац, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.

    Положај села.
    -Горњи Лајковац је планинско село, на десној обали Рибнице и у северном подножју Маљена. Куће су сеоске дубоко зашле уз потоке и рекавице у планину или су у увалама између појединих брда или дуж рекавица и реке Рибнице. Земљиште је серпетинско а у селу од секундарног, јако кршевитог кречњака са многим вртачама по плећима појединих високих брда. Главнији висови у селу су: Удљиковац, Дреновац, Орашац, Козја Стијена и Челењача до Струганика. Главни вис маљенски на овом крају зове се Маљен и по њему је дато име и целој планини.
    Извора у селу има свукуда, па било и две куће, једна до друге, свака има свој изворац, којим се служи. Готово свака кућа низ реку има пред вратима сталну чесму, која никад не пресушује. Главнији џематски извори су:Руде до Планинице, Јашарева Чесма у Диреку, Ђевојачка Вода у Гајовићима, Црквина, Савинац на врху села итд. Главна река овог села је Паклешница, коју граде: Паланачка Ријека и Балијин Поток (а и Ријека). Паланачка Ријека извире под завршним маљенским висом на источној страни, Грабом и тече скоро право на запад, а Балијина Ријека долази са југа испод виса Маљена и састају се у селу, код Шујдовића кућа, одакле настаје Паклешница. У Паклешницу силази са леве стране Краварички Поток, који долази из далека са маљенских висова и толико је јак водом да су по њему многе ваљарице, воденице и вештачке стружнице. Са десне стране испод Орашца спада Илића Поток код места званог Дирек. Уз Паклешницу, уз овај поток и његове кратке приточице је и данашње село.
    Земље и шуме.
    -Горњи Лајковац нема много земље, а нема као Крчмар ни онолико сувата и ливада на Маљену. Земље су по плећима брда, мање по падинама затим, око потока и рекавица, а око Рибнице их готово и нема. Најлепше зирартне земље су по дну Паклешнице, близу њених става са Манастирицом. Оно што има ливада по Маљену, као и сувата, то су или породичне заједнице појединих сељака овог села или Брежњанаца. Родност земље није велика, с тога у овом селу је оскудица у имању и доброј земљи. Још најбоље успевају стрмна жита, којих се доста сеје.
    И Горњи Лајковац је као и друга маљенска села шумско село. Шума има две врсте; по Маљену су четинарске шуме, а по селу од лиснатог дрвета. Шуме има исувише и за огрев и за грађу, као и за жежење ћумура. Много се шуме извози и на страну.
    Огромне просторије шума у планини су сеоска заједница. А у овим заједницама готово свака породица има и своје заједнице, мада се оне у последње доба отпочињу делити и сваком се задругару део указивати. И појединци имају огромне забране, које и при деоби остављају у заједнице, да их заједички пасу и жировницу дају под закуп.
    Тип села.
    -Горњи Лајковац је село потпуно разбијеног типа. Куће сеоске су по џематима- близи један другоме, где им одстојања често пута нису већа од 20-30 метара. Главни џемати су: Брђани до Планинице, растурени у мање џематиће по увалама и вртачама између појединих брда, Чечево над Рибницом, Поточари уз Илића Поток, Дирек у средини села, при ушћу Илића Потока у Паклешницу и Речани низ Паклешницу и њене леве притоке.
    У Брђанима су: Шарчевићи, Средојевићи, Ђоковићи и Симунићи. У Чечеву су: Бошковићи, Јовановићи, Вуковићи, Грезалци (Јованчићи), Вујовићи и Савићи. У Поточарима су: Вукићевићи, Новаковићи, Муштеријићи, Петровићи, Мишовићи, Гајовићи и Младеновићи. У Диреку су: Шујдовићи, Ковачевићи 1, Миливојевићи и Теофиловићи. У Речанима су: Коларовићи, Ковачевићи 2, Јелићи, Глишићи, Мијатовићи, Јелесијевићи 1, Милетићи, Маринковићи и Јелесијевићи 2.
    У овом селу је развијен задружни живот, Мало која кућа да није задружна. Повеће задруге су: Ковачевића – 3 куће, Шујдовића, Мишовића и Вуковића. Од свих задруга највећа је Вуковића, која има преко 40 чељади у кући, остале су мање.
    Подаци о селу.
    -Према списку ваљевске епархије из 1735. године Горњи Лајковац (Влајковац) имао је 13 домова. Горњи Лајковац је по харачким тефтерима из 1818. године имао 28 домова са 35 породица и 89 харачких лица.
    По попису:
    -1866. године – 50 домова и 516 становника.
    -1874. године – 59 домова и 555 становника.
    -1884. године – 70 домова и 557 становника.
    -1890. године – 73 дома и 611 становника.
    -1895. године – 78 домова и 629 становника.
    -1900. године – 86 домова и 694 становника.
    Годишњи прираштај становништва је од 1866, године 6,53 а процентни 1,11%.
    Име селу.
    -Још у почетку 18. века у списку села овог округа, који је саставила београдска аустријска администрација ово село се назива Flaikovce. И код Вука у „Даници“, где су одштампани харачки тефтери из 1822. године ово село назива се Влајковци. М. Ђ. Милићевић у својој „Кнежевини Србији“ пише ово село Горњи Влајковац. И дан данас понеки старији човек из околине изговара име селу Влајковац, а и Влајковци. По народном тумачењу, име селу дошло је од имена Влајко, а ко је био тај Влајко, да ли се доселио или није, да ли је од данашње породице или није, то нико не уме да објасни.
    Имена џемата су или по месту на коме су данас или по месту досељења, тако: Брђани, Речани, Поточари и Дирек су имена џемата по месту где су куће, Чечево је по имену села, одакле се доселила његова најстарија породица.
    Старине у селу.
    -1. Уз реку Паклешницу, под брдом Удљиковцем, километар и по далеко од става Манастирице и Паклешнице, налазе се развалине некакве старе цркве, које се зову Црквине и поред којих има одлична вода Црквенац. За ове зидине, код којих се данас скупљају младим петком (Млада Петка) знатне масе моконог света ради исцељења од сваког недуга, везана је једна народна прича. Народ прича да је црква била подигнута пре Косова, да је овим путем, поред цркве, прошла мачванска војска која је ишла на Косово, и да се овде причестила, кад су војници беса ради, на врхове својих копаља набадали нафору и тако је узимали, због чега их је Бог казнио, те су пропали и није се ниједан вратио. Данас су код ове Црквине сељаци оградили једно месташце, на коме чине молитву о празницима.
    -2. При врху Илића Потока налази се једно место, које се зове Старо Село. Народ прича да је на овом месту био стари Лајковац, да су ту и данас најстарије куће и породице.
    -3. Уз Краварички Поток, па преко Маљена, у турско доба био је лепо одржаван пут, којим се прелазило из колубарске долине у моравску. На овом путу и данас има старе калдрме, која је доста икварена. Поред овог пута гради се данас нов пут Мионица-Пожега.
    -4. Да поменемо да је у доба аустријског провизоријума на Маљену била погранична караула, од које данас нема ни трага.
    Порекло становништва и оснивање села.
    -Горњи Лајковац се спомиње у списку пограничних села, као село са 7 кућа и 4,50 часа удаљено од Ваљева. Већ у почетку 18. века постоји село Горњи Лајковац, али му народ даје још већу старост, он држи да је село постојало и пре Косова.
    -Илићи: Најстарија породица у селу, која је била за време Косова, јесу Илићи, на које се очувала успомена у имену потока, где су им куће биле. Илића нема ниједног у селу, они су се иселили у Непричаву у Тамнави и тамо их има и данас.
    -Гајовићи: Друга, опет тако стара породица, која се као и прва расељавала, јесу данашњи Гајовићи у Старом Селу. Гајовић је врло старо презиме, а њима су род: Перовићи и Муштеријевићи*, два најстарије хајдучке породице, има их 4 куће и славе Ђурђевдан.
    *Муштеријевићи су прозвати по неком претку, опасном зликовцу, којега су прозвали Муштерија због претеране лакомости и крвожедности.
    -Средојевићи (или Спахијићи): Као најстарији досељеници сматрају се Средојевићи (или Спахијићи), које је сеоски спахија нселио, досељени сеу пре почетка првих аустријских ратова из Заостре у Полимљу; њих у селу има 6 кућа, али има и расељених, славе Игњатијевдан.
    -Грезелци-Јованчићи: Некако у исто доба, кад и Средојевићи, доселили су се и Грезелци, названи по томе, што им је предак био врло вешт зидар грезлом; досељени из Дробњака, данас их сви по некој баби, која их је одгајила и која их је окућила зову и Јованчићи, има их 9 кућа и славе Ђурђевдан.
    -Чечевци-Бошковићи, досељени кад и Грезелци из Озринича у Црној Гори, стара свештеничка породица, потомци попа Милутина Бошковића, славе Аранђеловдан.
    -Савић се призетио у Бошковиће, потиче из Ковачице у овој области, слави Јовањдан.
    -Вујовић, досељен из Точа у Полимљу после Бабинске Разуре, слави Ђурђевдан.
    -Ковачевићи, пред крај 17. века, њихов предак се доселио из Дробњака у Јабучје па се у истој години преселио у Горњи Лајковац. Ковачевића предак Петроније и његов унук Обрад били су ковачи и од тог доба ова породица имала је увек по једног ковача, што је и данас случај. Ковачевићи су врло разграната породица; има их свуда по Србији и по овој области. Из ове породице бивало је и попова, трговаца, професора и учитеља. Из ове породице је и г. Љ. Ковачевић, министар у пензији и академик из Београда. Славе Ђуређевдан.
    -Чутурџије* су досељени из села Рађевића у Плимљу пред крај 17. века, њих данас има 12 кућа под разним презименима, али најпознатије је презиме Глишић, Славе Св. Ћирила.
    *Предак им је умео вртити чутуре, па су и потомци то од својих очева то изучили, тако да и данас има по јдеан који уме да врти чутуре.
    -Шујдовићи* су досељени из села Бистрице у Полимљу, предак им се доселио као хајдук (и скоро је био хајдук Шујдовић из ове породице), славе Лучиндан.
    *Предак име је био малог раста, крутуљавости и окретности, као хајдук, прозван Шујдо, па после остало такво презиме.
    -Јелесијевићи 2, досељен око 1825. године из Нршљена-округ ужички, славе Ђурђиц, призетио се у Чутурлије.
    -Младеновић, досељен уз Бабинску Разуру из Бистрице у Полимљу, слави Лучиндан, призетио се у Шујдовиће.
    -Јелићи, досељени пред почетак првог аустријско рата са Турцима због крвне освете са целом породицом из Миљевића у Потарју, славе Лазаревдан.
    -Коларевићи*, у време Кочине Крајине из Бабина у Полимљу, Славе Мратиндан.
    *Нису у старој постојбини били колари, но су тај занат овде научили и свакад по један и данас ради тај занат.
    -Вукићевићи, уз Први устанак из Бабина у Полимљу, бегунци са породицама, славе Лучиндан.
    -Новаковићи, уз Први устанак из Бучја код таре, досељени као бегунци са породицама, славе Ставањдан.
    -Симунићи, уз Први устанак, из Сјенице, славе Марковддан.
    -Шарчевићи, уз Први устанак из Звезда у Полимљу, славе Никољдан досељен као слуга.
    -Ђоковићи и Милутиновићи су једна породица, досељени уз Бабинску Разуру из Звезда у Полимљу. Први су се населили у Чечеву, други се призетио у Ковачевиће у Диреку, славе Ђурђевдан
    -Руковићи, досељени око 1820. године из Кремана у Старом Влаху и насељени на купљеном имању у Чечеву, славе Ђурђиц.
    У Гроњем Лајковцу има 93 дома од 20 породица.
    Занимање становништва.
    -Горњо-лајковчани се занимају свим привредним занимањима, којима и остали сељаци у области. Земљорадњом се бави увелико, али им није стање да дадне све, што им је потребно за храну, с тога силазе у долину Љига, Тамнаве и Колубаре и тамо узимају земље под закуп и обрађују, те тако налазе хране и за продају. Сточарство је јаче развијено него у Крчмару, отприлике као код Брежђанаца, с тога лета проводе по Маљену, а зиме и пролећа по Рибници, Љигу и Колубари. Мало је који од сељака да не зна који занат, сваки радо учи, те и са те стране привређује и кућу своју унапређује, тако има: ковача, столара, опанчара, колара, качара, зидара, бравара и стругара.
    Горњи Лајовац је богат шумом, па су његове шуме научиле Лајковчанина, да је прерађује и продаје, стога су у овом послу, као и Крчмарци, чувени радници, који се доста цене. Горњо-лајковчанин, има ли земље у ком другом селу и је ли му ово село равније, одмах се, чим изађе из своје задруге, сели из свога села и оставља га, те их има на више места.
    Појединости у селу.
    -Горњи Лајковац је саставни део Брежђанске општине у Срезу колубарском. Судница у школа су у Бријежђу а црква у Крчмару. Гробље је издељено по крајевима. Нема заједничек преславе.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Горњи Мушић, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.

    Положај села.
    -Горњи Мушић је на десној обали реке Топлице и са десне стране пута Мионица-Боговађа. Земљиште је врло неравно, бреговито и стрмно. Брегови се осипају и срозавају према страни окренутој реци. Сеоске куће су по плећима зарављених брегова, а нигде по њиховим странама и долинама. Знатнија узвишења су: Учковац до Дучића, Маторац испод њега, Смаилов Клен над Топлицом и Стражара до Доњег Мушића.
    Извора има доста. Сељаци се служе и бунарском и речном водом, као и водом са појединих потока. Знатнији извори су: Будимача и Кленовац у Живковићима, Хајдуковац у Читацима, Рогозна Бара у Брђанима и Корита у Буквама. Кроз средину села теку два непресушна потока. Из потеса Букава иде поток Жебељевица и по дну села састаје са потоком Средњак, што долази испод Стражаре и заједнички утичу у Топлицу.
    Земље и шуме.
    -Мушичке земље су црне смолне земље, и подесне за ораницу и косаницу. По плећима појединих брегова су земље подесне за винограде и воћњаке. Земље има доста, најбоље су ливаде по Топлици и Буквама, потесу до Врачевића. Зиратне су земље по падинама појединих брегова и по Стражари.
    Шумом је сиромашно село. Највише појединачних лепо очуваних забрана има у Буквама до Врачевића и низ Жебељаницу. Шума је од лиснатог дрвета и колико је има није довољна за огрев, а камо ли за грађу, с тога се купује из суседних села. Никаквих заједница у селу нема.
    Тип села.
    – Горњи Мушић је село разбијеног типа. По плећима појединих брегова су сеоски џемати. Џемати су како који удаљени од 200 до 1000 метара. Куће се врло близу по џематима, на растојању од 10 до 15 метара. Пошав од Дучића, па на запад, ови џемати су: Горњи Крај или Брђани на Учковцу, одмах изнад Топлице; Средњи Крај на Смаиловом Клену или Рашће, Доњи Крај или Маришта.
    У Брђанима су: Читаковићи, Димитријевићи (Алексићи), Марићи (Радовановићи, Петровићи и Миливојевићи), Стевићи (Полимци) и Митићи (Мијаиловићи). У Рашћу су: Јеремићи, Живковићи, Читаковићи, Максимовићи, Бошњаци (Вучетићи, Симићи), Марковићи и Савићи. У Мариштима су: Игњатовићи, Мијаиловићи, Милисављевићи, Милосављевићи, Ђокићи, Петровићи, Јевремовићи, Лукићи и Јокићи.
    У селу је врло развијен задружни живот. Веће задруге су: Читаковићи, Јеремићи (две куће), Лукићи (две куће) и Јокићи.
    Подаци о селу.
    -Горњи Мушић према харачким списковима из 1818. године имао је 25 домова са 32 породице и 36 харачких лица.
    По попису:
    -1866. године – 56 домова и 476 становника.
    -1874. године – 70 домова и 513 становника.
    -1884. године – 84 дома и 530 становника.
    -1890. године – 93 дома и 791 становника.
    -1895. године – 93 дома и 791 становника.
    -1900. године – 97 домова и 812 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 11,23 а процентни 1,95%, где се последњих година рађа стално више женске него мушке деце.
    Име селу.
    -Већи број старијих људи не зна одкуда је име селу, докле напротив чује се од појединаца из села и са стране, да је име селу донето из ужичког округа. Ти људи причају да је старије село Доњи Мушић од Горњег Мушића и да се први доселио у ово село и по жељи некаквог сеоског спахије Исмаил-бега населио на вису Клену, који се прозвао Смаилов Клен, Живко из ужичког Мушића и да су његови потомци остали на истом месту и да су данас Живковићи. Потомци Жикови назвали су своје село Мушић, а пошто је овај Мушић био са Доњим у заједници, тада је при деоби добио назив Горњи Мушић, за разлику од Доњег Мушића.
    Имена крајева су по месту досељења. Брђани и Рашће су имена места, а Маришта по месту Мариштима у Осату, у Босни.
    Порекло становништва и оснивање села.
    -Горњи Мушић је млађе насеље од Доњег Мушића и постао поглавито насељавањем појединих породица из разних области нашег народа.
    -Живковићи: Оснивач села је дошљак Живко, родом из ужичког Мушића. Живко је протеран „у сургун“ из свога места са целом својом породицом и населио се у селу код старог извора Рашћа, када је Живково сматрано село као део Доњег Мушића. Живко је дошао у пусто место и крчио плац за кућу и воћњак, а доселио се (управо прогнат) пред први аустријски рат. Од Живка и његових потомака су Живковићи, има их их 18 кућа, славе Никољдан.
    -Читаковићи: После Живка, прешао је у ово село кнез Јован Читак из суседног села Команица и населио се на Учковцу према Дучићу. Кнез Јован је Команичачин, а прозван Читаком, што је био писмен; његових Читаковића има на Учковцу и Клену 10 кућа и славе Св. Димитрија. Јованов син знаменити кнез Петар Читак, коији је у 4. аустријском рату у Првом нашем устанку вршио, као писмен човек оног доба, знатну улогу. Кнез Петар је био члан ваљевског суда у 1804. години.
    -Алексићи,
    -Димитријевићи,
    -Јокићи.
    Населио их кнез Петар
    Сви насељени у време Кочине Крајине из села Влаховићи у Полимљу због чега су их до скора звали и Влаховићи; њих 17 кућа, славе Св. Враче.
    -Марићи,
    -Петровићи,
    -Миливојевићи,
    -Радовановићи.
    И њих је населио кнез Петар из Осата, има их 13 кућа и славе Јовањдан.
    -Бошњаци (Вучетићи, Симићи), за време Првог устанка, из Осата, славе Ђурђевдан, населио их кнез Петар.
    -Лукићи, за време Првог устанка, из Осата, славе Лазаревдан, доселио их кнез Петар.
    -Марковићи, исто као и Лукићи.
    -Максимовићи, уз Први устанак, Трњине у Црној Гори, Стевањдан.
    -Милисављевићи су из Годељева-округ ужички, одакле се њихов предак Милисав доселио као мајстор, славе Аранђеловдан.
    -Милосављевићи су из Стапара у Старом Влаху, досељени као мајстори, славе Никољдан.
    -Ђокићи су из Чајетине у Старом Влаху, дошли као слуге, славе Ђурђевдан.
    -Петровићи су из Цикота-округ ужички, славе Никољдан.
    -Савићи су из Брвенице у Полимљу, славе Трифундан.
    -Стевићи су из Жидовића у Полимљу, славе Лучиндан.
    -Јеремићи су из Срема, из неког села у близини Карловаца, довео их некакв сродник, калуђер из Боговађе, славе Ђурђиц.
    -Игњатовићи су из Полошнице-округ ужички, славе Ђуређевдан.
    -Мијаиловићи, најскорије досељени из Штрбаца у Старом Влаху, уз Бабинску Разуру, славе Лучиндан.
    *Напомена: У књизи за поједине фамилије, што се види из текста, не пише време досељавања, оп. Милодан.
    У Горњем Мушићу је 98 кућа од 16 породица.
    Занимање становнштва.
    -Горњи-мушичани се занимају са свим привреднима радњама, којима и суседни сељаци ове области. Најмилија су им занимања земљорадња и сточарство, они гаје особито добра говеда и свиње, али и воћарство и виноградарство су заступљени. Нигде не иду у аргаштину а занате не уче.
    Појединости о селу.
    Горњи Мушић је саставни део Доњо-топличке општине у Срезу Колубарском. Судница и школа је у Доњој Топлици а црква у Марковој Цркви. Гробље је раздељено по крајевима. Село нема заједниче преславе.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Доњи Мушић, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.

    Положај села.
    -Доњи Мушић је на десној обали Топлице и са леве стране пута Мионица-Боговађа. Земљиште овог села је врло неравно и брежуљкасто. Сеоске куће су по плећима појединих брегова. Главнија узвишења су: Маџарлија до Вироваца, Бановина и Стражара до Горњег Мушића и Кременица до Наномира.
    Извора има доста. Главни извори су: Ливадице и Чесма у Грбићима и две чесме под Кременицом. Сељаци се служе изворском, бунарском и речном водом. Једина речица, што тече кроз село, поред суседне Топлице, је Наномирица, која пресушује.
    Земље и шуме.
    -Доњо-мушићке су земље црна смолница врло родана и подесна за ораницу и косаницу. Најбоља су имања око Топлице, мада је долина њена овде исувише притешњена. Уопште узевши мало је зиратне земље у овом селу, много је мање него у суседном Горњем Мушићу. По висовима је мало зиратне земље, а цео северни крај је пошумљен.
    Шуме је у овом селу доста. Кременица и цео крај низ Наномирицу је под шумом. Шума је од лиснатог дрвета и издељена на појединце, прошарана понегде какавом њивом новијег порекла. У селу нема никаквих заједница.
    Тип села.
    -И овај Мушић је село разбијеног типа. Сеоске куће су поређане у два џемата. Први крај села на северу зове се Грбића Џемат, а други је друмско насеље Доње Топлице. И у једном и другом крају куће су близу једна другој а растојање између џемата је око километар.
    У Грбића џемату су: Грбићи, Кргићи, Старчевићи, Вукашиновићи, Гаврићи, Марјанчевићи, Радовановићи-1 (Спирковићи), Обренићи, Радосављевићи, Милошевићи и Радовановићи-2. У Доњој Топлици су: Савићи, Исаиловићи, Арсенијевићи и Милановићи.
    Већих задруга у овом селу нема. Једина повећа задруга је Грбића од 20 чељади.
    Подаци о селу.
    -Доњи Мушић према харачким тефтерима из 1818. године имао је 13 домова са 17 породица и 37 харачких личности.
    По попису:
    -1866. године – 27 домова и 200 становника.
    -1874. године – 28 домова и 202 становника.
    -1884. године – 42 дома и 260 становника.
    -1890. године – 47 домова и 304 становника.
    -1895. године – 48 домова и 320 становника.
    -1900. године – 48 домова и 309 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 2,87 а процентни1,20%.
    Име селу.
    -У околини и селу сматра се да је ово село старије од Горњег Мушића. У прво време село се звало Топлица па кад је заселак његов добио назив Мушић, онда је за разлику од Горњег дела овај крај назват Доњи Мушић.
    Порекло становништва и оснивање села.
    -По причању старих људи село су основале две породице, за које се не зна да су се откуда доселиле, а те су породице по причању самих мештана са Косова.
    -Грбићи. Прва породица Грбића, по којој се цео крај села тако зове; они су се исељавали из села и одлазили у равнија места преко Саве, њих је у селу 8 кућа, где се у једну од тих кућа призетио неки Ужичанин, па изгубио и презиме и славу, због чега га и не узимамо понаособ, славе Никољдан.
    -Радовановићи. Друга стара породица је Радовановића, која се расељавала и има 8 кућа, где се у једну призетио један из Годочева-округ ужички и променио презиме. Радовановићи славе Оце (пред Божић) а уљез Оце и Марковдан.
    -Кргићи и Спирковићи. Најстарији досељеник у ово село је био некакав Спирко Кргић, досељен у првом аустријском рату из Мораче у Црној Гори; његови потомци су се зову Кргићи и Спирковићи, славе С. Димитрија.
    -Старчевићи су досељњени пред Кочину Крајину из Будимље у Старом Влаху. Њих је доселила баба Горда, која је склонила синове од погибије, да их Турци не би исекли; Гордића (по тој баби) су куће све уљеске, које су изгубиле и крсно име и презиме, па се не спомињу, славе Часне Вериге.
    -Вукашиновићи су из Парамуна-округ ужички, предак им се доселио као мајстор, славе Никољдан.
    -Гаврићи су из Радановаца-округ ужички, предак им се доселио као мајстор, славе Аранђеловдан.
    -Обренићи су из Горњег Лајковца од Новаковића, славе Стевањдан.
    -Милошевићи су из Годочева-округ ужички, предак им се доселио као мајстор, славе Никољдан.
    Сви су досељени у периоду од 1809. до 1830 године.
    Скорашњи досељеници су:
    -Радосављевићи од Рогачице-округ ужички, славе Св. Јована Златоустог.
    -Марјанчевићи из Маковишта-округ ужички, славе Никољдан, доселио се као слуга.
    -Савић од Врца из Ковачица, доселио се као трговац из Шапца, славе Никољдан.
    -Арсенијевић, терзија из Табановића, села ове области, слави Јовањдан.
    -Милановић из Јежевице-округ ужички, опанчар, слави Срђевдан.
    У Доњем Мушићу је 48 кућа од 15 породица.
    Занимање становништва.
    -Грбића џемат занима се земљорадњом и свима привредним радњама, којима и суседни сељаци ове области. Земљорадња и гајење разне стоке су најглавнија занимања. Никуда се не крећу из села а нерадо се одају изучавању заната.
    Појединости о селу.
    -Доњи Мушић је саставни део Доњо-топличке општине у Срезу колубарском. Доња Топлица је друмско насеље овог села. Чим се на путу Мионица-Боговађа пређе река Топлица, одмах са леве стране налази се уз пут неколико кућа и дућана, једна механа, општинска судница и преко пута школа од два одељења, и то се зове Доња Топлица. Становници овог краја су трговци, механџије, чиновници и занатлије и не занимају се земљорадњом. Црква је у Марковој Цркви, а гробље је подељено на два краја. Село нема заједничке преславе.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Дучић, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.

    Положај села.
    -Дучић лежи на левој обали реке Топлице и од ње у источном правцу спушта се поред Ракара и Бабајића у долину реке Љига све до Бошњановића. Село се простире у дужину од преко 15 км и у ширину близу 5 км. Земљиште је неравно, бреговито али брегови нису ни високи ни стрмих страна. Знатнија узвшења су: Чардачина у средини села, Осоје на источној страни и Збеговиште над Кацапом. Село лежи на моћним наслагама терцијалног шљунка и песка, испод којих се помаљају глинци и мергле.
    Изворима је село препуно. Они су врло богати водом и никад не пресушују. Отичу или у реку Топлицу или у Кацапу. Њихови потоци су дали пластици села нераван изглед. Око извора и потока су и куће сеоске распоређене, а врло ретко их има по венцу. Главнији извори су: Потркаља на Чардачини, Бунарача на Збеговишту, Бабинац у Ћумурлијама, Ћумурска Вода, Тополе, Точак и Стрмоглавица у Кацапи, Бушинац до Бошњановића и Маринковац до Бабајића. Од текућих вода су Топлица и Кацапа.
    Земље и шуме.
    -Дучићке земље се цене надалеко. То су црне смолнице изврсног квалитета за све врсте жита, ливаде и пашњаке. По венцу и странама потока успевају врло добро воћа и виногради.
    Шуме има доста и по целом селу. Најбољи шумски су крајеви Кацапи и долу до Тодориног Дола. Шуме је толико, да сељани њиме у стању су подмирити све домаће поебе. Никаквих заједница у селу нема.
    Тип села.
    -Село је разбијеног типа. Село је груписано око извора и потока и тако подељено на неколике мале. Куће по малама су близу, на растојању од 20 до 60 метара, а мале су у данашње доба због издељених кућа и изашлих из своје средине спојене, те тако дају селу тип растуреног села. Мала низ Кацапу је новијег порекла с растуреним кућама и потпуно одвојена од целог села. Иако је овакав општи изглед села, ипак иоле пажљивији посматрач може разликовати ове групе: Осојане, Топлички Крај, Ћумурлије и Дрљаче, делове села над Топлицом и одвојени крај; Кацапу или Грмикоже, нагнут ка реци Љигу.
    У Осојанима су ове породице: Радовановићи, Живановићи, Добросављевићи (Станимировићи), Живковићи, Милановићи, Петровићи, Јовановићи, Милићевићи, Гошнићи, Митровићи и Миловановићи. У Топличком Крају су: Танасијевићи, Остојићи, Вићентијевићи, Адамовићи, Велимировићи, Марковићи, Нинковићи и Новаковићи. У Ћумурлијама су: Срећковићи, Марковићи, Перићи, Павловићи, Обрадовићи, Благојевићи, Несторовићи и Стојковићи. У Дрљачама су: Ђурђевићи, Милошевићи, Митровићи, Обрадовићи, Милосављевићи и Митровићи. У Кацапи су: Брдаревићи, Јеремићи, Зекићи, Крстићи, Алексићи, Јаковљевићи, Продановићи, Деспотовићи, Мијаиловићи, Николићи, Петровићи, Митровићи и Шутуљићи.
    Задружни живот није развијен у овом селу. Задруге се брзо деле, а има случајева, где се синови и од оца деле, па чак мењају и презимена.
    Подаци о селу.
    -Према списку ваљевске епархије из 1735. године у селу је било 35 домова. По харачким тефтерима село је имало 1818. године 39 домова са 43 пореске и 103 харачке личности.
    По попису:
    -1866. године – 73 дома и 425 становника.
    -1874. године – 72 дома и 286 становника.
    -1884. године – 80 домова и 433 становника.
    -1890. године – 84 дома и 511 становника.
    -1895. године – 96 домова и 568 становника.
    -1900. године – 102 дома и 587 становника.
    Годишњи прираштај становништва овог села од 1866. године је 5,66 а процентни 1,20%, где је у почетку било колебања.
    Име селу.
    -Старо село је Кацапи под Збеговиштем и звало се Кацапа због истоимене речице, која извире под Збеговиштем. Старих насеља овог села нема; они су се нешто због куге, а нешто и због турске обести иселили у Аустрију и равније крајеве. Име Кацапа је старије од имена Дучић и данас се оба имена упоредо чују. У списку села ваљевског округа, који је саставила аустријска Администрација 1737. године налази се село Kazappa, као село ондашњег палешког округа. Изгледа по овоме да је у 18. веку било претежније име Кацапа од имена Дучић, што је данас обрнуто.
    Откуда је име Дучић не зна се. По свему изгледа да је презименско име, а лако може бити да су од данашњих породица, кад су се населиле у овом селу, звале Дучићи, што се може закључивати по местима, одакле су се досељавале. Имена крајевима су или породична или по местима.
    Старине у селу.
    -Ка средини села, на данашњем окружном путу, који пролази кроз ово село, до Чардачине, налази се један висок стећак, камена плоча, за коју народно предање држи да су поболе неке старе породице за спомен оних, који су из овог краја погинули на Косову. Плоча је без натписа и виша од метра и нагла се ка југу.
    На Чардачини и данас се налазе неке сувомеђине од старог чардака, који је спахија овог села у турско доба подигао за своју потребу.
    На Збеговишту сељани данас указују на места, где су се сељани искупљали, кад им је у турско доба претила опасност, у збег и одакле су се разбежавали. Под Збеговиштем је Кацапа и Старо Село, којега данас нема, а где се не познају ни трагови старих насеља, јер су по разораним њивама.
    Порекло становништва и оснивање села.
    -Старих породица, за које се не би знало да су досељене, у овом селу нема. Све су данашње породице досељене, мада досељење пада у велику давнину, којој се не може тачно време одредити. Старог Села Кацапе и старих насељеника тог села нема, а данашња Кацапа је из новијег добба.
    Најстарије породице у селу јесу:
    -Ћумурлије (Ћумури), досељени врло давно, не зна се када, од Мостара у Херцеговини. Они су данас у средини села, а ту су се и прво населили, а за време њиховог доласка је и Кацапа насељена. Они су данас у селу и код Топлице, и у Осојанима и у Дрљачама, само што их нема у Кацапи. Доста их се раселило по суседним селима, доста их је у селу замрло, па су на места замрлих дошле или се призетиле друге породице. Ћумурлије и чине данас село: у њему их је под презименом Станимировићи (по некаквом претку, који се истакао као врло вредна личност у борби против Турака за време аустријских ратова у 17. и 18. веку) са 23 куће, и под презименом Ћумурлије 27 кућа, свега 50 кућа, славе Лазаревдан.
    -Живковићи, предак је из Скакаваца-округ ужички, досељен као надничар око 1820. године, призетио се у Станимировиће, слави Јовањдан и Лазаревдан.
    -Гошнићи, предак досељен од Крупња у Рађевини око 1820. године као мајстор, има их 4 куће у једну од њих се призетио један из Врачевића, славе Лазаревдан.
    -Милићевићи су досељени из Херцеговине од Требиња око 1800. године, славе Никољдан.
    -Вићенитијевићи, њихов предак се призетио у Милићевиће, дослеио се из Команице, слави Св. Димитрија и Никољдан.
    -Митровићи, досељени у време Првог устанка из Полимља, као слуге, славе Игњатијевдан.
    -Петровићи, скорашњи досељеници из Косатице, призетио се у Миловановиће, славе Јовањдан и Лазаревдан.
    -Остојићи, предак се доселио из Попадића у области, призетио се у Танасијевиће, славе Лазаревдан.
    -Нинковићи, предак је из Бачеваца од Нинковића породице, досељен као слуга на имање и славе Ђурђевдан.
    -Митровићи, досељени из Дрљаче на Дрини после Кочине Крајине, населили се засебно на купљеном имању и нешто поклоњеном од Турака, славе Аранђеловдан.
    -Стојковићи, предак скоро дошао као уљез на Несторовића имање, досељен из Берковца од породице Петровић, слави Ђурђиц и Лазаревдан.
    -Јаковљевићи, прва породица у Кацапу, населили из Осата у Босни после Кочине Крајине, досељени као мајстори у исто доба, кад су и суседни Бошњановић населиле оне породице, које се тамо сматрају као најстарије, славе Ђурђиц.
    -Алексићи, после Првог устанка из Руда Букве (део Полешнице) у ужичком округу, славе Јовањдан, досељени као мајстори.
    -Зекићи су Алексићи, само касније досељени, око 1840. године, као уљези у Јаковљевиће, славе Ђурђиц и Јовањдан.
    -Брдаревићи су из Осата, досељени после Другог устанка славе Св. Кирјака.
    -Јеремићи су, такође, из Осата, досељени исто када и Брдаревићи, славе Ђурђевдан.
    -Крстићи су исто из Осата, досељени као мајстори, после 1820. године, славе Лазаревдан.
    -Митровићи су скорашњи досељеници из Црвице код Бајине Баште, славе Игњатијевдан.
    -Шутулић је из суседног Струганика, доселио се на купљено имање, слави Ђурђевдан.
    У Дучићу данас (почетком 20. века, оп. Моилодан) има 102 домљ са 17 породица.
    Занимање становништва.
    -Дучићани се занимају свима привредним гранама, као и други сељаци ове области. најрадије занимање је гајење рогате стоке, за шта Топлица даје изврсне услове, затим воићарство, које се навелико гаји и подиже. Земља даје обилат плод, те родних година довољан је да подмири редовне потребе становништва, а ретко да га се нађе и за извоз. Село не испушта становнике већ их нагло привлачи са стране.
    Појединости о селу.
    -Дучић је саставни део Доњо-топличке општине у Срезу колубарском. Судница је у Доњој Топлици. Дучићани иду цркви у Мионицу, у школу у Горњу Топлицу, а Кацапа са школом и црквом у Цветановце. Гробље је раздељено по малама. Заједничке преславе немају.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Ђурђевац, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.

    Положај села.
    -Ђурђевац лежи на оним последњим маљенским огранцима, који се под именом Беле Стене веома стрмо спуштају у долину реке Колубаре. Земљиште је од терцијалних глиница, мергле и парафинских шкриљаца, који су на повише места у овом селу огољени. Земљиште није равно, већ је неравног изгледа, нагнуто ка истоку, а куће су по избрешцима и осојним странама појединих брегова.
    Село је препуно мањих и већих извора. Око сваке куће има по један или два мања изворчића, који су уведени у чесме и после у баре. Од знатнијих извора у селу су: Студенац до Санковића, Бујинац до Виса и Радовића Бунар. Од текућих вода су: Липница или просто Река, која долази са запада из Клинаца; јача речица, не пресушује и покреће један витао; Ђурђевчић непресушни поток, који извире под Гајином, над Пасјаком и улази у Реку; Поток који силази са северне стране Виса и Пасјак, који силази с источне стране Виса и пада у Лепеницу.
    Земље и Шуме.
    -Нигде природа није обилатија него у овом селу. Земље на избор и за сваку врсту природног рада у овом селу има. И оранице и косанице, и воћњачке и виноградске, и шумске земље и за испусте има свуда и на сваком месту. Пасјак даје најбоље и најбогатије земље за стрмнину, шуму, винограде и ливаде. Река даје особите земље за пашњаке, ливаде, кукурузе и шуму. Брдска земља опет је за воће и шуму. Најбогатије и најскупље земље у Срезу колубарском јесу у овом селу.
    Шумом је село врло богато, а она је сва од лиснате горе. Најлепше шуме су по Вису и развођу Пасјака и Реке, а ту су по реду, све један за другим, поређани најлепши забрани појединаца из овог села. Нигде нема заједнице у овом селу.
    Тип села.
    -Куће Ђурђевачке су на обема обалама Реке. Само што су Дрпе сувише ниско до Санковића и одвојиле се од осталих на десној страни, иначе сви други су један до другог, где су куће 20-60 метара одаљене једна од друге. Дрпе су далеко од последње куће овог краја 500 метара. На левој страни опет овако исто куће у две групе пређане: на западу су Станићи, а на истоку Ерци (Ерски Крај). Џемата има доста и малих и већих, али то су породични називи, за понеке куће у групама.
    У селу су данас ове породице: Маричићи, Миливојевићи, Робовићи, Васићи, Каљевићи, Вишићи, Ковачевићи, Тешановићи, Дрпе и Радовићи, – на десној страни Реке и Потока. На левој страни Реке и Потока: Грујичићи (Марковићи), Станићи (Миличићи), Срећковићи, Вујичићи, Томићи, Мијаиловићи-Ерци и Ђурђевићи.
    У Ђурђевцу је задружни живот доста развијен, има повише мањих задруга а повеће су: Гријучића, Миливојевића и Радовића.
    Подаци о селу.
    -По харачким тефтерима Ђурђевац је имао 1818. године 25 домова са 31 пореским и 74 харачким личностима.
    По попису:
    -1866. године – 40 домова и 322 становника.
    -1874. године – 49 домова и 296 становника.
    -1884. године – 51 дом и 371 становника.
    -1895. године – 64 дома и 410 становника.
    -1900. године – 63 дома и 399 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 2,03 а процентни 0,64% са разноликим колебањима, и где се готово стално рађа више мушке него женске деце.
    Име селу.
    -Ђурђевац је име дато по потоку Ђурђевчићу, који је у средини села.
    Порекло становништва и оснивање села.
    -Најстарија породица у селу, за коју се зна да се са које стране доселила јесу Станићи.
    -Станићи су са обе стране Реке и по висовима, разних презимена: Станићи, Грујучићи, Марковићи, Миличићи и Вујичићи, славе Никољдан.
    -Дрпе*. По досељењу најстарија породица је Дрпе. Дрпе су досељене пред крај 17. столећа, због крвнине, из села Дрпа у Бањаницма, у Црноиј Гори, славе Ђурђевдан.
    *Из ове породице је Максим Дрпа, знаменита личност из доба стварања Србије под кнезом Милошем.
    -Миливојевићи, досељени у почетку 17. века, из области Потарја, славе Ђурђиц, досељени због крвне освете.
    -Радовићи, досељени тачни 1785. године из шабачке Придворице, где се доселила из Субјела-округа ужичког.
    Радовићи* су дошли у Сјубел крајем 17. века из Тушине у Дробњацима, од братства Церовића, а избегли су глад, која је у то време беснела. У Ђурђевац их је населио спахија сеоски Слатина, а неке од њих превео у суседни Рајковић и то су данашњи Терзићи. Радовићи славе Мратиндан.
    *Из ове породице је г. Мата Радовић, начелник окружни у пензији из Београда и он ми је податке и о својој породици и целом селу дао.
    -Ерци, после 1820. године, Биоска у Старом Влаху, дошли на кућно имање. Ерци се зову и Мијаиловићи, славе Никољдан.
    -Томићи*, после 1820. године, из Мрчића, призетили се у неку стару породицу. Не каже се коју славу славе.
    *Као да и овох Томића нестаје, јер су обе куће пале на две удовице са једним мушким дететом, које је негде у државној служби.
    -Срећковићи и Ђурђевићи су из Пауна, први се призетио у Станиће а други у Ерце; Срећковићи славе Аранђеловдан и из породице је Јанковића у Гробљу, други (Ђурђевић) слави Никољдан и из породице Бошковића у Котлинама.
    -Тешановићи, доселили се око 1840. године, Рајковић, славе Лучиндан.
    -Робовићи су избегли уз Бабинску Разуру из Грева у Полимљу, доселили се прво у Ваљево па се призетили у Миливојевиће, славе Ђурђиц.
    -Ковачевић се призетио у Миливојевиће из Богданице-округ ужички око 1865. године, слави Никољдан.
    У селу има 65 домова од 12 породица.
    Занимање становништва.
    -Ђурђевчани се занимају свим привредним гранама као и остали сељани ове области. Најмилија су занимања сељана овог села: гајење рогате соке, винограда и шума. Прави сој колубарских говеда много је распрострт по овом селу и врло се правилно гаји и одржава. Одличне и велике винограде и забране имају готово сви по Вису и Пасјаку, тако да многе новце добивају за вино, али шуме не продају. Земља им даје богате плодове, та су у стању и сувишак продавати; воћа им стално напредују и повећавају се. Нигде се не селе из села, а нерадо се баве занатимма.
    Појединости о селу.
    -Ђурђевац је саставни део Паунске општине у Срезу колубарском. Судница и црква су у Паунама, а школа у Штучини до Клашнића. Гробље је заједничко и усред села. Село нема заједничке преславе.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Клашнић, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.

    Положај села.
    -Село је на Белој Стени, на његовом источном крају, под самим коритом реке Колубаре. Бела Стена одсеком се спушта реци Колубари и сва је од терцијалних глинаца, лапораца и парафинских шкриљаца. Источни крај поступно се спушта у долину реке Лепенице, која по дну овог села улива се у Колубару.
    Извора у селу има доста и народ се поред изворске воде служи и речном водом. Извори су мањег обима и зову се по породицама. У селу има неколико дубоких јаруга, којима се слива кишна и снежна вода, иначе никаквих других текућих вода нема осим Колубаре и Лепенице.
    Земље у шуме.
    -Клашнићке су земље у долинама реке и оне су од наноса тих двеју река и врло су добре зиратне земље а и за ливаде.
    Шуме од лиснатог дрвета има доста. Цео источни крај се зове Штучина и сав је под шумом. Штучина је унеколико и раздељена, али има нешто што је сеоска својина, а то су оне велике јаруге обрасле шибом, или ситном гором.
    Тип села.
    -Село је мало, разбијеног типа, куће су у малим групама по плећима Беле Стене удаљене су једна од друге 30 до 40 метара, а на појединим местима и по 200 метара.
    У Клашнићу су: Давидовићи, Крстићи, Шујдовићи, Марићи, Крстајићи, Остојићи, Лукићи, Јовановићи, Нићифоровићи и Радовићи.
    У селу нема задруга, мада их је раније било.
    Подаци о селу.
    -Ово село, као засебна целина, први пут се јавља 1872. године и по попису:
    -1874. године – 12 домова и 75 становника.
    -1884. године – 16 домова и 90 становника.
    -1890. године – 19 домова и 136 становника.
    -1895. године – 22 дома и 141 становника.
    -1900. године – 25 домова и 133 становника.
    Годишњи прираштај селу од 1874. године је 2,14 а процентни 2,50%.
    Име селу.
    -Клашнић је ново село, а раније се сматрало као заселак села Диваца. Све до 1872. године Клашнић је био прави заселак, са својим нарочитим кметом и био је уз Дивце, па је 1872. године стално одвојен и образовао село. Да је Клашнић (био) део Диваца доказују везе имања ова два села, заједница у преслави, цркви и до скоро школи.
    До пре 100 година биле су, прича се, по овом селу већином „клашне“ за говеда (наслони-стубови прекривени сламом), па се после, кад се село почело насељавати и на клашнама, оно прозвало „Клашнић“.
    Порекло становништва и оснивање села.
    -У Кочиној Крајини овде није било села, овде су била трла појединих Дивчана.
    -Давидовићи. Први досељеник у ово село био је неки Давид, који се са још два брата; Секулом и Мијатом доселио из Риђана у Никшићкој Жупи. Давид је наставио овде, Секула у Кључу а Мијат у Робајама. Од Давида су данашњи Давидовићи, који има расељених и по Србији као чиновника, славе Лучиндан.
    -Јовановићи, доселили се око 1809 и 1811. године из Доњег Колашина у Потарју, славе Мратиндан.
    -Нићифоровићи, досељени после Јовановића, из села Ојковице у Старом Влаху, славе Никољдан.
    -Крстићи, досењени кад и претходни Нићифоровићи из Риђана код Никшића, славе Лучиндан.
    -Шујдовићи, после 1830 године, из Горњег Лајковца, слави Лучиндан, дошао на имање.
    -Марићи, после 1820. године, Рајковић из ове области од породице Лазаревића,
    слави Аранђеловдан, дошао на своје имање.
    -Лукићи су из Диваца, отац им дошао на имање, славе Јовањдан.
    -Крстајићи су се доселили после 1878. године из Комарнице у Дробњацима, славе Никољдан.
    -Остојићи, отац им се доселио из Штрбаца у Босни, слави Лучиндан.
    -Радовићи, отац им се доселио као надничар из Омарина у вишеградском Старом Влаху, славе Ђурђевдан.
    У селу је 23 кућа од 10 породица-фамилија.
    Занимање становништва.
    -Клашничани су особито добри земљоделци, гаје доста стоке, нарочито говеда и свиња, радо се баве риболовом, занате не знају нити их изучавају и врло тешко се селе било куда изван овога села.
    Појединости о селу.
    -Клашнић је саставни део мионичке општине у Срезу Колубарском. Судница је у Мионици, школа у Ђурђевцу а црква у Мионици. Гробље је у средини села до Стучине. Преслављају исту преславу као и Дивци.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Кључ, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.

    Положај села.
    -Кључ је на обема обалама реке Лепенице, на оном месту одакле ова река излази из своју клисуре у такозвану Лепеничку раван или Јелав. Самиим положајем село је подељено на два дела, горњи и доњи. Горњи део села је на плећима појединих високих, стрменитих и кречњачких брда, која граде Кључ или Кључанску Клисуру. Доњи део села лежи на таласастим, много нижем земљишту, састављених од терцијалних глинаца и шљункова. Знатнија су узвишења: Царина, највиши вис у селу, Станино Брдо и Вис и у доњем крају Вис до Толића.
    Изворима је село врло богато. Баш на самом излазу из клисуре, на десној обали Лепенице, испод једне високе и врло стрме стене избијају 5 извора, познати под општим именом Кључеви. Кључеви су јака врела и сваки од њих покреће по један или два витла и одмах после тока од 5 метара, падају у корито Лепенице, које је дотле суво, те они уствари граде реку. Главнији извори у селу су: Пасјак, Вреоци и Бољевац у горњем делу села и Точак у доњем делу. Од текућих вода најглавнија је Лепеница, која по изласку из Рајковића, текући у источном правцу, улази у Кључанску Клисуру и одмах у почетку понире. Клисура је дугачка око километар, правца мање више источног, непроходна, каменита и без воде. Кад се по изласку из клисуре појаве Кључеви, тада река добија знатну количину воде, окрене на север и у том правцу јако искривуданим коритом иде до ушћа у Колубару. У селу са десне стране пада у реку јак поток Точак, који по имену свог извора зове се до ушћа и никад не пресушује. Са леве стране од ђурђевачког Виса силази водом и долином богати поток Пасјак и пада у Лепеницу испод села, поред Санковића.
    Земље и шуме.
    -Земље горњег дела села су око кућа и по падинама брда и брегова, а никако у долини Лепенице. Ове земље су исувише посне, благе, са вртачама, много су камените и подесне скоро само за попашу ситне стоке. На њима се једино сеју стрмна жита и подижу воћњаци. Земље доњег дела села и по Пасјаку долазе у ред најбољих земаља у округу ваљевском. Кључанске ливаде низ Лепеницу, Пасјак и Точак јесу најбоље ливаде у ваљевској Колубари, нарочито стога, што их сама природа својом силним изворима изворима наводњава. Зиратне земље су црне масне смолнице, истина тешке за рад, али изврсне за род.
    Шума има доста по селу, али је она поглавито по клисури и по стрмим падинама појединих брда. Доста шуме има и по Вису до Толића, докле је Царина сва огољена, као и суседно Станино Брдо. Ипак у селу има шуме, знатна је већина купује не само за грађу него и за огрев. Никаквих заједница нема.
    Тип села.
    -Кључ је село разбијеног типа. Само му је земљиште такво, да је приморало сељаке да се групишу. У селу имају свега три повеће групе, три џемата: Брђани, Лајковчани и Поточари. Брђани су по плећима Царине и Станина Брда, Лајковчани са леве стране Лепенице по Вису а Поточари уз поток Точак. Куће су збијене, нису даље једна од друге од 20 метара а џемати су на растојању више од 500 метара.
    -У Брђанима су: Текићи, Лукићи, Топаловићи, Секулићи, Бабићи, Максимовићи, Симићи и Путниковићи. У Лајковчанима су: Трифуновићи, Тодорићи и Мијаиловићи (Бошњаковићи). У Поточарима су: Несторовићи, Јевтићи, Атићи, Ђурђевићи, Јовановићи, Живковићи, Маринковићи, Аћимовићи, Вуковићи, Јоксимовићи, Остојићи, Пиваљевићи и Ненадовићи.
    У селу је врло слабо развијен задружни живот, свега данас има једна мало јача задруга у Трифуновићима.
    Подаци о селу.
    -Кључ је према списку ваљевсје епархије од 1735. године имао 15 домова а према Вуковим харачким тефтерима из 1818. године имао је 33 дома са 44 пореских и 98 харачких лица.
    По попису:
    -1866. године – 54 дома и 432 становника.
    -1874. године – 57 домова и 423 становника.
    -1884. године – 60 домова и 486 становника.
    -1890. године – 78 домова и 591 становника.
    -1895. године – 87 домова и 588 становника.
    -1900. године – 95 домова и 636 становника.
    Годишњи прираштај у секу је 6, 27 а процентни 1,37%.
    Име селу.
    -Извори у селу, који граде реку Лепеницу, зову се Кључеви. Клисура речна изнад ових извора зове се Кључ. Ово двоје дало је име селу, бар тако сваки сељак држи, што је посве вероватно.
    Џематска су имена по месту насеља. Лајковчани су названи по томе, што се породица Трифуновић, доселила из Горњег Лајковца, села ове области.
    Старине у селу.
    -У Кључу, у лепеничкој клисури, на једној окуци, распознају се данас врло добро остаци некакве двоспратне куле, чија је десна страна готово цела, и неке старе црквине. Народ ово место зове Кулина и за њу вазао је једну причу, као да је била својина некаквог несрећног кнез Лазаревог доглавника, по имену Велимира. Ову причу у целини записао је и М. Ђ. Милићевић и у својо „Кнежевини Србији“ одштампао.
    Порекло становништва и оснивање села.
    -Кључ је врло старо село, а према томе може се закључивати да треба да има и старих породица. У списку села округа ваљевског, који је саставила аустријска Администрација у Београду 1737. године налази се и село Кључ. Старост села доказују и сеоске традиције, које су очуване о пореклу појединих породица и њиховој старости.
    -Атићи: Сви се сељаци слажу у томе да је у селу најстарија породица данашњих Атића*, за коју држе да је тако стара, да је овде од пре Косова и да је од ње ишло неколико војника на Косово. Атићи су раније били у близини Кулине, па се после повукли уз поток где су и данас; у њих се рачунају: Атићи, Јевтићи, Ђурђевићи, Јовановићи, Живковићи, Маринковићи и Ненадовићи, има их 25 кућа, славе Никољдан а има их и у Срему, у Ашањи.
    *Атић је скорашње презиме. По месном обичају снахе прозвале деда данашњих Атића „Атом“, па га после и цело село тако звало.
    -Бабићи. По времену досењеља најстарији су Бабићи, које је некаква баба довела из Колашина, кда јој је муж погинуо од турске најезде пред почетак првих аустријских ратова 1683. године. Баба је своју децу населила на Царини и данас су њени потомци: Бабићи, Лукићи, Максимовићи, Симићи и Путниковићи, сви славе Никољдан.
    -Секулићи су од Секуле, досељеног у другој половини 18. века из Никшићке Жупе, из села Риђана са још 2 брата, од којих је један остао у Робајама а други отишао у Клашнић, славе Лучиндан.
    -Тодоровићи и рајковички Ђуричићи су једна иста породица, насељени и данас једни поред других и данас са имањем утканим једна у друге, досељени кад и Секулићи из Пиве, славе Ђурђевдан.
    -Текићи су сродни Драгојевићима у Робајама, досељени на 10 година пред Кочину Крајину из братства Маловића у Дробњацима, славе Ђурђевдан.
    -Топаловићи су из Потарја у Доњем Колашину, досељени кад и Текићи због крве освете и насељени поред Текића уз Бабиће, славе Св. Јована Милостивог.
    -Мијаиловићи (Бошњаковићи) доселили су се о Првом устанку из Соколовића у доњем Полимљу, предак се доселио као слуга, славе Ђурђевдан.
    -Трифуновићи су из Горњег Лајковца од породице Шујдовића, прешли су на купљено имање одмаг после Првог устанка, славе Лучиндан.
    -Несторовићи су из села Шеврљуге-округ ужички, досељени после 1830. године, славе Ђурђиц.
    -Аћимовићи су из Отиловине у Полимњу, досељени уз Разуру Бабинску, предак дошао као слуга, славе Ђурђиц.
    -Остојић је од Таре, досељен кад и Аћимавић, као слуга, славе и они Ђурђиц.
    -Јоксимовић се доселио из Доброселице у Старом Влаху, као слуга, славе Цвети.
    -Пиваљевићи су из суседног Рајковића, после деобе прешли на своје имање, славе Ђурђевдан.
    -Вуковићи су пореклом из Какмуже у Потарју, досељени уз Бабинску Разуру, славе Томиндан.
    У Кључу је данас 96 кућа од 14 породица.
    Занимање становништва.
    -Кључани се занимају свима привредним занимањима, којим и остали сељани у овој области. Најглавније занимање сваког Кључанина је сточарство и то гајење говеда. Лепеничка Раван даје за овај посао богате резултате, јер од Кључева па све до ушћа, имају изврсне ливаде, које су и приволеле сељаке за гајење рогате стоке. Кључани се не одају изучавању заната, а ако покоји случајно научи, онда га ради само код куће и у селу. Из села се нерадо удаљују.
    Појединости о селу.
    -Кључ је саставни део мионичке општине у Срезу колубарском. Судница, школа и црква су у Мионици. Гробље је издељено по крајевима. Заједничка преслава је Спасовдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Команице, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.

    Положај села.
    -Команице су над Мионицом, са источне стране овог села. Куће су растурене по венцу, јаругама и падинама појединих брегова. Замљиште је од терцијалних глинаца и мергле, неравно и врло развијено. Главнија узвишења су: Бољковац до Попадића, Липовац у средини села и Стубла над Мионицом.
    Извора у селу има доста, али немају општих имена осим ових: Стублина под Стублом, Липље на Липовцу и Дубока. Главни потоци, управо јаруге, великог обима, стрменитих страна и осипају се, са нагибом северу Топлици, јесу: Машевац испод Бољковца и Липовца и Дубочка Јаруга испод Стубла.
    Земље и шуме.
    -Земље зиратне су по долинама потока и њиховим странама. Земља је црница врло родна, влажна и подесна за све усеве. У селу је нема доста, те се сељаци спуштају Топлици, где имају своје ливаде и гаје стоку.
    Шуме има у јужном делу села и по Стубли, али нема ипак у тој количини, да је у стању да подмири све домаће потребе, стога се мора куповати са стране, из горњих села. У селу нема никаквих заједница.
    Тип села.
    -Сам положај села, његове две јаруге, поделили су село на џемате. Џемати су по косама, а ретко по њиховим странама, удаљени један од другога толико колико су простране долине потока. Џемати су: Брђани, по коси над Мионицом и са леве стране Дубочке Јаруге, Стубљани у врху исте јаруге под Стублом, Дубочани на десној стране Јаруге и Липљани на Липовцу.
    У Брђанима су: Настићи, Јеремићи, Поповићи, Обрадовићи, Радовановићи, Бошковићи, Живковићи, Петровићи, Марковићи, Ђурићи, Живојиновићи, Ненадовићи, Благојевићи, Лазаревићи, Алексићи, Маринковићи и Васиљевићи.
    У Дубочани су: Јелесијевићи, Марковићи, Кеџићи, Живојиновићи, Обрадовићи и Урошевићи.
    У Стубљанима су: Крстићи, Ћировићи, Марковићи, Јоксићи, Андрићи, Ликнићи, Милосављевићи и Прокићи.
    У Липљанима су Папићи (Павловићи).
    У селу нема великих задруга, а слабо кад да је овде било већих задруга, осим у Папићима. Нигде нема чешћих деоба него у овом селу, што нарочито пада у очи и суседним сељацима.
    Подаци о селу.
    -У харачким тефтерима из 1818. године записано је, да је у овом селу било 36 домова са 47 породица и 104 харачке личности.
    По попису:
    -1866. године – 57 домова и 359 становника.
    -1874. године – 61 дом и 356 становника.
    -1884. године – 62 дома и 355 становника.
    -1890. године – 72 дома и 441 становника.
    -1895. године – 72 дома и 457 становника.
    -1900. године – 81 дом и 500 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 5,15 а процентни 1,80%.
    Име селу.
    -Команичани не знају ништа да причају о имену свога села. Ни сељаци суседних села, нарочито старији људи, почешће пута у говору изјасниће се да Команичани „нису наши“, него да су „неки други свет“, али ово не умеју да објасне.
    Порекло становништва и оснивање села.
    -Команице су село једне породице, чији најстарији представници знају слабо да причају о себи. Знају само толико да су досељени. Испитивањем родбинских веза међу појединим породицама у овој области, наишао сам на сроднике Команичана и тек су ови умели објаснити начин и време досељења своје породице.
    Јелићи: Команичани не споре сродство са Јелићима у Осеченици, а старији Јелићи причају да су Команичани, углавном сви, и Јелићи од 4 брата, који су се врло давно доселили из кршевитих крајева горњег Лима, од Ђаковице због арнаутске обести. Сва 4 брата била су сточари, необични за ове сељаке, па прво се настанили у Осеченици и после 20 година спустили се у село Команице два брата са децом од трећег, најстаријег, брата, који је био умро. Од заосталог брата су Јелићи у Осеченици, а од она друга два и синоваца су Команичани. Кад је ова сеоба могла бити, не може се тачно одредити. Сравњивањем њиховог досељења са досељењем познатих породица у суседству, као да би се могло навести да су се доселили у 17. веку, а може бити и раније. У Команицама их има данас у све три мале, осим липљанске, а прво су се населили на Брду над Мионицом и стара кућа била је тамо, где је садашња Поповића кућа; у селу их има 59 кућа, славе Св. Димитрија.
    -Обрадовићи у Дубочанима су са Дивљаке изнад Ариља, предак им се доселио као слуга и призетио у Команичане, има их две куће и славе Св. Димитрија.
    -Благојевићи, Живојиновићи и Ненадовићи: Досељени су из Дљина у Драгачеву после 1820. године, предак им се призетио у Алексиће; има их 3 кућа, славе Св. Димитрија. Од истог предака су и Живојиновићи и Ненадовићи.
    -Липљани (Осаћани и Папићи) доселили су се око 1809. године од Гођевачке породице у Зарубама, из села Гођевића у Осату, досељени прво као мајстори па накнадно довели своје породице, славе Лазаревдан.
    -Ликнићи: Предак им је из Рајковића, села ове области, призетио се у Команичане, слави Св. Димитрија.
    -Лазаревићи су из суседних Ракара, прешли после деобе на своје имање, славе Лучиндан.
    -Маринковић у Брђанима је из Берковца, прешао жени на имање, слави Јовањдан.
    -Ђировић је из Штрбаца у Старом Влаху, доселио се као слуга, слави Јовањдан.
    -Васиљевић у Брђанима је из Рудог у Полимљу, слави Јовањдан.
    Сви досељеници су се у Команице, за које већ није наглашено, населили око 1870. године.
    У Команицама је 81 кућа од 7 породица.
    Занимање становништва.
    -Команичани се занимају свима привредним гранама, којим и остали сељаци у овој области. Раде земљу у довољној мери и она им подмирује потребе, где понешто претиче иде у продају. На рогату стоку обраћају повећу пажњу, нарочито што им даје добар приход и служи за тегљење. Због тога што је ово село са мало земље, у последње доба многи се Команичани одважавају, те одлказе из села и не враћају се. Подоста их учи занате, па се после расељавају и тим путем
    Појединости о селу.
    -Команице су саставни део Горњотопличе општине у Срезу колубарском. Судница је у Грњој Топлици, а школа и црква у Мионици. Гробље је заједноичко и по дну села. Немају заједничке преславе.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Крчмар, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.

    Положај села.
    -Крчмар је планинско село и лежи непосредно под северним подножјем Маљена, а на обема обалама Крчмарске Реке. Сеоске куће су уз Реку и то по падинама појединих маљенских брда, спуштајући се до самог речног корита. Земљиште је брдовито, по све стрмо и шумовито. На јужној страни диже се одмах Маљен, а на саверу су висока кварцитна брда која служе као развође речицу Буковцу и Реци. Над селом су ови висови Маљена: Благиља, Орловац, Бела Стена (Бијела Стијена), Пехар и Чубрица, а одатле изнад ових: Краљев Сто, Црни Врх, Стражара и Голубац. Над селом са северне стране дижу се висови: Биљези, Растова и Чубрица. Сви маљенски висови су од серпентина, а његове северне падине од секундарних кречњака.
    Изворима је село врло богато. Крчмарац не зна шта је бунар и оскудица у води. Са свих страна стичу се Реци многи поточићи, који никада не пресушују. Познати извори у селу су: Доброш, Врело, Боријевац и Леденице, Маркови Чанци на Пехару, Хајдучица на Чубрици и Савинац до Бачеваца. Од изворних текућих вода су: Манастирица, која извире на источној страни села под највишим врхомм Маљена Краљевим Столом и тече водопадом и брзацима све на север до става са Реком, када окрене на исток коз Осеченицу; Река, којој је глава у Марковим Чанцима под Пехаром и испод Бијеле Стијене, тече на исток до састава са Манастирицом кад изгуби своје име. Испод Стражаре, између Пехара и Голупца силази на западну страну плаховита и највећа река ово села, Црна Река. Испод Пехара са западне стране, управо испод оног места, где се састају Чубрица и Пехар, испод преседлине Хајдучког Гроба, силази повећа плаховита речица Козлица, која иде на запад и близу Савинца пада у Црну Реку. Испод Голупца, са западне стране, силази Буковска Река и састаје се по дну Ластре са Црном Реком, те граде већу Буковску реку. Испод Голупца са источне стране извире на неколико места овог најпространијег маљенског виса река Каменица, која се текући на исток пробија испод Краљевог Стола и пада после подужег тока у Западну Мораву.
    Земље и шуме.
    -Крчмар је пространством земљишта најбогатије село у округу ваљевском. Сав се Маљен, колико је овде поменут, сматра као његова својина*.
    *У једној пресуди кнеза Милоша од 1837. године уступају се Крчмару сви маљенски висови са тачним границама целог атара. Пресуда се и данас налази код сељака, али је државне власти споре.
    Главне зиратне земље су око кућа и реке. На овом земљишту су и куће и воћњаци и сеје се све што је потребно за кућу. Земљиште је наводњено, наносно и доста родно, особито када се уредно натире.
    Главно имање села Крчмара је на Маљену, познато под именом Дивчибаре. Дивчибаре су планинско поље између Краљевог Стола, Црног Врха и Голупвца и кроз средину њихову тече и наводњава их река Каменица. Стражара дели ову висораван на два дела: праве Дивчибаре до Голупца и Питомине до Краљевог Стола. Дивчибаре се протежу у дужину од 7 километара а у ширину 2-3 километра, а све су сувати и ливадде, без и једне једине стопе оранице. Питомина и пола Дивчибара својина су села Крчмара, а друга половина је својина суседних ужичких села. Дивчибарски сувати равнају се златиборским, а ливаде долазе у ред најбољих ливада у овој области. На њима је ситна сочна и врло оштра трава и особто добро гоји стоку. Дивчибаре и Питомине издељене су међу сељаке и сваки сељак има свој део ливада и сувата, који је најбољи по Голупцу. Шуме је по Дивчибарама посве мало, а то су већином појединачни забрани.
    Шумом је Крчмар најбогатије село у овој области. Сви маљенски висови су покривени најбогатијом шумом, које има од лиснатог дрвета и четинарске. Шуме од лиснатог дрвета су по селу и падинама маљенских висова изнад села, а четинарске по плећима свих висова па и оних даљих од села. Најлепше четинарске шуме су по Пехару, Стражари, Краљевом Столу и падинама Голупца. Од четинара расту обе врсте бора, јела, смрча а по селу и смрека, а од шума лиснатог дрвета расту све познате врсте, само што су проткане; мачјом леском, калином, белим кленом, јавором, брезом, шумским дрвећем, врло ретким у обема областима (Колубара и Подгорина).
    Осим Дивчибара и по њима појединачних забрана, сав је Маљен сеоска заједница, а по Чубрици и оном делу Маљена, који се спушта у село, а по више места, има и породичних и џематских заједница. На Чубрици се знају: Тодорчевићи, Јанковићи и Бандулске заједнице, а испод Пехара Абдулске и Ћековића заједнице.
    Тип села.
    -Крчмар је село разбијеног типа. Куће су груписане око извора и долина њихових потока , нису даље једна од друге 20-30 метара. Џематске су групе удаљене по 200 метара.
    Испод Бијеле Стијене, око извора Доброша, је џемат Доброш и у њему: Радовановићи, Недељковићи, Теодсијевићи, Грујовићи (Милићевићи) и Крстивојевићи.
    Испод ових су Абдуле: Абдулићи (Марковићи), Пантовићи, Маринковићи и Јанковићи.
    Испод АБдула, даље низ Реку су Ћековићи: Ћековићи (Марковићи) и Марковићи (Јевтовићи).
    До Ћековића си Зеленовићи: Митровићи и Андрићи.
    Према Абдулама на левој страни Реке су Бандуле(Цветковићи) и испод њих низ реку: Тодорчевићи, Мрдићи, Петрићи и Параминци.
    По дну села, са десне стране реке, у близини цркве су Симовићи.
    У Крчмару је негде био задружни живот на гласу, али и данас има повећих задруга у селу: Радовановићи, Јанковићи, Марковићи, Бандулски и др.
    Подаци о селу.
    -Крчмар је по харачким тефтеррима из 1818. године имао 25 домова са 26 пореских и 71 харачких лица.
    По попису:
    -1866. године – 39 домова и 329 становника.
    -1874. године – 40 домова и 391 становника.
    -1884. године – 52 дома и 426 становника.
    -1890. године – 67 домова и 451 становника.
    -1895. године – 71 дом и 494 становника.
    -1900. године – 80 домова и 507 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 5,35 а процентни 1,24%.
    Име селу.
    -За име Крчмар везана је ова народна прича, коју зна не само сваки сељак из села, него многи из околине. Прича се да је под Доброшем, у самој Реци, била некад нека велика путничка крчма (механа), коју је држала Крчмарица Мара, она што се пева у народним песмама. Због тога је село насељено око ове крчме и добило име Крчмар.
    Имена џематска сеу имена породична, управо стара презименска.
    Старине у селу.
    -Ни у једном селу ове области нема више старих знаменитости као овде.
    1. На Бијелој Стијени и данас се врло добро распознају заостаци старе српске тврђаве Бијела Стијена, која се помиње у нашим летописима из 15. века. Од старог града, који је Махмуд паша разрушио 1458. године и данс су врло добро очувана платна, једна кула и на њој камена капија.
    2 Испод града, низ Реку, на месту где у њу утиче један поток са Чубрице, и данас се распознају зидови и сухомеђине некадашњег градића Бијела Стијена. По њивама и данас се изоравају остаци од судова, старог оружја, алата и камена, а мало подаље уз брдо је и старо градско гробље, само је штета што је са мало споменика, где и оно што има, без натписа је*.
    *У М. Ђ. Милићевића („Кнежевина Србија“)записано је да је град Бела Стена био у Шушеоци над Колубаром и да је ту била одсудна битка између Душана и маџарског краља Лудвига. Нигде никаквих градских зидина нема у Шушеоци, нити би се могле постројити, почем се Бела Стена, нигде ни трага од каквог градског насеља, већ све што има, зидине су старе цркве и старог гробља, које је било одмах изнад ње.
    3. За битку између Душана и Маџара у овом крају прича се ово: Душан је с војском дошао на Маљен и ту заостао, а војску послао низ планину да иде пред Маџаре. Цар, вели прича, за сво време, докле му нису стигли гласови о добивеној победи, задржао се на Краљевом Столу, који је по њему и добио име, а кад је добио извештај о исходу битке, онда је сишао на Белу Стену и ту сачекао војску, прегледао је и пошто се одморио, вратио се у Призрен.
    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Крчмар (2), општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.

    4. Кроз ово село пролазио је одавно стари пут, који је спајао посавске области са Поморављем. Њим се од Сремске Митровице, Шапца и Ваљева ишло за Чачак, Крушевац и даље. Ово је све до 1840. године био једини пут за Пожегу и Ужице, од тада је напуштен, кад је просечен нови пут низ Ластру и преко Букова. На овом путу под планином и данас ће сваки Крчмарац упозорити путника на зидине дома Крчмарице Маре, које су може бити из познијег доба.
    5. По дну села је стара црква, која је под висом Орловцем. За зидање цркве народ је везао ову причу. У овом селу често се задржавао Краљевић Марко, где су као успомена на њега остали Маркови Чанци на Пехару, за који се прича, да их је Марков Шарац ископао својим ногама, кад му се господар жедан воде није могао напити, јер се вода није имала где задржати. У селу једанпут заноћи у крчми Крчмарице Маре, Марков брат Андрија и кад се опио, Мара наговори неке људе да га убију. Чуо Марко да му је брат погинуо, па дође у Крчмар, Мару убије и све што је њено растури и распрода и отиде турском цару и од њега добије ферман да зида цркву. Чим је добио ферман дошао је у село и на месту, где је раније укопао свога брата Андрију, сазида цркву, тако да је сам собом донео сав материјал, пошто у овој пустињи, онда није било живе душе. Народ прича да је и данас гроб Андријин у саркофагу у десном зиду*.
    *Старац Јовица Бошњаковић из Голупца, који ми је дао многе, одличне и поуздане податке о више села из своје околине и о више породица из тих села, причао ми је, пише Љуба Павловић, да је његов отац, оправљајући цркву после паљевине с протом Стеваном, видео својим очима узидан саркофаг Андрије, брата Краљевић Марка и да су га изнова узидали, пошто је претходно прота одржао парастос.
    Црква је мала и дозиђивана; сва је од камена и изнутра живописана, неколико пута паљена и напуштана, а последњи пут је подигао и обновио прота Среван Грбовић, који је био парох ове цркве, који је умро 1802. године.
    Кад је ова црква постала световном црквом нико не памти, а да је био манастир очувало се у причама и у традицијама појединих породица*.
    *По причању Јовичину неки сељаци Ужичани преведу 20-30 наоружаних Турака преко Маљена цркви и ови чим допадну цркви, похарају је, запале и калуђере побију, те се од тада више нико није смео примити да буде калуђер, већ је постала световна црква и први поп је из породице Симовић у Крчмару.
    Порекло становништва и оснивање села.
    -Крчмар је старо насеље, за доказ чега нам служи град и оне многе зидине, као и његова стара црква. Већ у почетку 18. века постоји име овог села у списку пограничних села овог округа, у којима је аустријска војна команда имала хајдучке посаде за чување граница*. У том списку помиње се Kirzmar (Крчмар) са 6 хајдучких кућа и 3 часа далеко од Ваљева. Код старијих сељака овог краја очувана је снажна успомена да је у то доба било мало кућа, да су се многе породице због тренутних намета и рђавих чиновника иселиле у суседни ужички округ**.
    *На вису Стражари, између Питомина и Дивчибара, била је погранична караула, у којој је седела погранична посада „кад је Шваба овом земљом овладао“, како причају старији људи овог краја.
    **Чича Јовица из Голупца прича да се његов дед у то доба склонио у планину и прешао у ужички округ, те да би избегао претеране намете, што „веле нисмо давали прије ни турскијем зулумћарима. Причао ми је, вели ђед, којег сам запамтио, да у Пријездићу није готово нико хтео остати у селу, сваки је радије избјегао намет и обијест онијех биједних чиновника него подлегао“. Чича Јовичин дед родио се у Пријездићу, па се одатле, пред смрт, преселио у Голубац.
    Никаквих старих породица у овом селу нема, за које би се могло рећи да су од старине у овм селу. За њих се прича да су се све одселиле, а и да су их многе Турци утаманили кад су град рушили и палили.
    -Тодорчевићи (Мрдићи): За најстарију породицу у селу сматра се породица Тодорчевић или боље рећи Мрдићи, јер је ово старије презиме. Теодорац је ускочио одмах преко границе у Србији уз села Рутоша и с тога се цела ова породица зове и ускочка („Ускочани“). Мрдићи су се расељавали и по овој области, славе Аранђеловдан.
    -Лимци: Кад се Тодорац доселио у ово село у другој половини 17. века и Грујо Лимац из Душманића у Полимљу и населио се, где и данас постоји његова кућа, код извора Доброша. Његови потомци су данашњи Лимци: Радовановићи, Крстивојевићи, Тодосијевићи, Грујовићи и Недељковићи, сви славе Лучиндан.
    -Симовићи:7 Мало после Тодорца доселио је ондашњи калуђер данашње Симовиће, као своје сроднике из Роваца у Никшићкој Жупи и населио их поред себе, на црквеном земљишту, славе Лучиндан.
    -Абдула: Пред Кочину Крајину доселио се стари Абдула из Погане у никшићким Рудинама. Од Абдула су данашњи Марковићи, Пантелићи, Маринковићи и Јанковићи, славе Лучиндан.
    -Бандуле (Цветковићи) су испод Пирлитора у Херцеговини, доселио се матори Бандула са Абдулом заједно, славе Ђурђевдан.
    -Ћековићи су досељени из Косјеррића-округ ужички, досељени као слуге после Другог устанка, од њих потичу и Јевтовићи, славе Јовањдан.
    -Зеленовићи су из Галовића-округа ужичког, досељени кад и горњи а од њих потичу Митровићи и Андрићи, славе Јовањдан.
    -Петрићи, доселили се после Другог устанка из Старог Влаха, славе Никољдан.
    -Парамунци су из Парамуна – округа ужичког, не каже се када, славе Никољдан.
    У Крчмару има 87 кућа и девет породица.
    Занимање становништва.
    -Крчмарци се занимају свима привредним радњама, којим и остали сељаци из ове области. Сва привредна занимања код Крчмараца су споредна, али најглавније занимање сваког Крчмарца је сечење грађе и извожење. Сваки се поглавито занима прерадом дрвета, тако продају дугу, јапију, луч, готова дрва или се годе да израђују ово и по туђим забранима. Мало их је што се занимају сточарством и некадашње крчмарске овце и говеда данас се у причама помињу. Ко има доста стоке, с њоме се цело лето проводи у Дивчибарама и пред саму јесен спушта, али то још могу само задружне куће да одржавају. Штета што је ова привредна грана напуштена, те ће морати нагнати Крчмарце да се расељавају, јер им земљиште без стоке неће моћо доносити никаквог плода.
    Како сваки Крчмарац уме добро да прерађује дрво, с тога се лако одају изучавању разноликих заната и затим спуштају изван села ради свог заната, где га је потреба нагнала. За данас се нерадо селе из свог места.
    Појединости села.
    -Крчмар је саставни део Крчмарске општине у Срезу Колубарском. Судница није у селу, већ у суседном Буковцу, а школа и црква су једно поред другог. Гробље је у средини села. Преслава је други дан Васкрса.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Маљевић, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Положај села.

    -Маљевић је на левој обали реке Топлице, по врху Вртиглава, а по дну Команица. Земљиште је неравно и састављено из терцијалних глинаца и мергле. Најзнатнија узвишења су: Бобија до Вртиглава и Плоча у средини села.
    Извора има доста: Најглавнији извор је Гледнић, од кога постаје поток и пада у Топлицу. Од Бобије полазе две долине: Ивић и Ивановац и у којима има по један извор истог имена, и оба се спуштају потоку Гледнићу. Покрај села са северне стране је Топлица, а са источне поток машевац, који долази из Команица.

    Земље и шуме.

    -Маљевачке земље су црна смоница и подесне за ораницу и косаницу. На овој земљи успевају све врсте жита, а овде су и најбоље ливаде. По брду добро успевају стрмна жита, воћа и виногради.
    Шума је у јужном делу села, има је доста и сва је од лиснатог дрвета. У селу нема никаквих заједница.

    Тип села.

    -Маљевић је село разбијеног типа. Све су сеоске куће распоређене у два џемата при извору Гледнића или по дну њега, и око Машевца. Први се зове Гледничани, а други Поточари. и у једном и у другом џемату куће нису ублизу, већ су на растојању 30-80 метара, а крајеви везани су један за други.
    У Гледничанима су: Павловићи, Марковићи, Грбићи, Гавриловићи, Митровићи, Ивановићи, Живановићи, Мирковићи, Николићи, Радојчићи, Ђорђевићи, Ивковићи, Остојићи и Лазићи.
    У Поточарима су: Срећковићи, Нинковићи, Илићи, Пауновићи, Андрићи, Танасијевићи, Зекићи, матићи и Туфегџићи.
    У Маљевићу су јаче задруге: Мирковића, Грбића и Павловића, остало су већином инокосне куће.

    Подаци о селу.

    -Маљевић је према списку села ваљевске епархије иу 1735. године имао 8 домова. Према харачким тфтерима из 1818. године у селу је било 20 домова са 22 породице и 46 харачких лица.
    По попису:
    -1866. године – 27 домова и 270 становника.
    -1874. године – 25 домова и 140 становника.
    -1884. године – 26 домова и 178 становника.
    -1890. године – 28 домова и 217 становника.
    -1895. године – 31 дом и 259 становника.
    -1900. године – 31 дом и 253 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 1,75 а процентни 1,51%.

    Име селу.

    -Народ верује да је ово село постало од села Команица, тј било је заселак истог села. Ово одвајање, прича се, да је овако било. Сељаци нису никако могли да се сложе и сроде са дошљацима Команичанима, већ су се вечито свађали, убијали и парничили. Спахији, поседнику села Команица, досади свађа и изађе једног дана у село, да ову дуготрајну свађу прекине и изравна. Спахија, кад виде, да их не може умирити, подели их, па постави тачне границе и једном и другом селу, које се и данас одржавају. Ово село назове, као мањи део села, Мало Село и народ држи да је име дошло од ове речи.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Кад се Moilovich име једног села из списка села палешког округа у 1737. години поготову може односити на име овог села, онда је ово село врло старо, мада га народ држи, а и данас сматра, као заселак већег села Команица. Сељаци држе да је овај део Команица најстарије насеље и да су и данас у њему најстарије породице, за које се не зна, да су се и са које стране доселиле.
    -Павловићи, Срећковићи, Нинковићи, Илићи, Пауновићи, Танасијевићи, Андрићи и Матићи су најстарије породице у селу, за које не зна када су се и одакле доселили. Сви се по некаквој замрлој породици зову Живановићи или, где живе, Живановачки Крај. Има их 15 кућа и сви славе Никољдан. Све друге породице су већином уљези у ове фамилије или су дошли на њихова имања.
    -Гавриловићи су досељени из Вироваца од тамошњих Јанковића (од којих и моја фамилија вуче корене, оп. Милодан) још у другом аустријском рату. Предак им се призетио у Живановиће и слави Ђурђиц (као и ја) и Никољдан.
    -Грбићи су из Златарића, села ове области, од породице Марковића досељен у време Првог устанка, славе Стевањдан. И они су дошли на имење Живановића.
    -Живановићи (садашњи) чији се предак, не пише када, призетио у тадашње Живановиће. Досељен је из Стрмова – округ ужички. Од њих потичу Митровићи и Ивановићи, славе Ђурђевдан и Ђурђиц.
    -Мирковићи, предак досељен из Катранице у Македонији, не пише када, призетио се у „старе“ Живановиће, слави Св. Атанасија, Ђурђевдан и Никољдан.
    -Николићи, предак им је из Кључа у овој области од тамошњих Атића, призетио се у Живановиће и слави Никољдан.
    -Радојчићи, предак је из Пријездића из породице Исидоровића, славе Никољдан, призетили се у Живановеће.
    -Ђорђевићи, предак им се призетио у Живановиће из Берковца и слави Ђурђевдан.
    -Ивковићи, предак се призетио у Живановиће из Славковице, слави Ђурђиц и Никољдан.
    -Остојићи, предак се доселио од Сјенице, призетио се у Живановиће, слави Јовањдан и Никољдан.
    -Лазић, предак се призетио у Живановиће, потиче из Чајетине, славе Ђурђевдан и Никољдан.
    -Зекић, предак дошао са Руде Букве у округу ужичком, призетио се у Живановиће, слави Јовањдан и Никоњдан.
    -Туфегџићи, предак се доселио као мајстор из Великог Бошњака (Драгиња) у Посаво-Тамнави, призетио се у Живановиће, славе Ђурђевдан и Никољдан.
    -Марковићи, предак доша као слуга после српско-турских ратова из Загарча у Црној Гори, слави Ђурђиц.
    У Маљевићу су 34 дома од 14 породица.

    Занимање становништва.

    -Маљевчани се занимају свима привредним радњама, којим и остали сељаци у области. Најглавнија су занимања сточарство и земљорадња. Од стоке гаје говеда и коње, а ово је једино село у Колубари, чији сељаци особиту пажњу поклањају гајењу коња. Занате нерадо уче, а тако исто нерадо се и селе из села.

    Појединости о селу.

    -Маљевић је саставни део Доњо-топличке општине у Срезу колубарском. Судница је у Доњој Топлици, а ту је и школа. Црква је у Мионици, гробље у средини села, на брду Плочи. Преслава Бели Петак.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва варошице Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Положај варошице.
    -Варошица Мионица је на обема обалама реке Рибнице, а усред атара села Мионице, на путу Ваљево-Горњи Милановац. За данас је варошица друмско насеље. Куће су поред пута, ретка је кућа наслоњена једна на другу, као по варошима, већ су већином издвојене било имањима појединих сељака, било празним плацевима појединих грађана. У Мионици је главна улица окружни пут, а споредних улица нема, осим ако се не би узели сељачки путеви, који силазе у варошицу са неколико страна.
    Воду за пиће варошица добива из бунара, која свака кућа и свака јавна редња имају по својим дориштима. Већу потребу у води подмирује река.
    Оснивање варошице.
    -Мионица је у средини Среза колубарског, округа ваљевског. Такав положај овог места створио је варошицу. Оснивање варошице везано је за грађење среске канцеларије и среских станова. Прво су се подигли срески станови и уз њих путничка механа, па су се после насељавали појединци као трговци и занатлије. Први оснивачи варошице били су сељаци трговци и занатлије из суседних села, који су силазили из села свом среском средишту.
    У Мионици има 48 приватних, среских и општинских кућа. Куће су саграђене или од слабог или тврдог материјала и мало их има, да се разликују од обичних кућа у селу Мионици. Код мионичких кућа увек су са лица дућани, а позади у дворишту су станови и друге зграде.
    Од ових 48 кућа има 29 дућана, 6 механа и кафана, једна индустријска радионица колица и вила, три магазе, а остало су канцеларије и приватни станови.
    Порекло становништва.
    -До 1. јануара 1895. године у варошици је било мало кућа и становништва, јер укидањем сеоских дућана и ово место је било доста напуштено, а тек од тада, када је краљевим указом овај део села проглашен за варошицзу, отпочело је његово нагло насељавање. Насељеници су већином трговци и занатлије, а земљорадника нема ниједног.
    Насељеници варошице дају се поделити у две групе, у насељенике од 1860-1895. године и насељенике од 1895. године па на овамо.
    У досељенике од 1860. године долазе:
    -Ружичић, досељен из Вртиглава као трговац, слави Ђурђиц.
    -Кевић, досељен из Бријежђа као трговац, слави Трифундан.
    -Деспотовић, досељен из Полома-округа ужичког, као обућар, слави Аранђеловдан.
    -Поповић, досељен као свештеник из Диваца, слави Ђурђиц.
    -Божић, досељен као трговац из Тврдића-округ ужички, славу Лучиндан.
    -Лазаревић, досељен као трговац из Косјерића-округ ужички, слави Јовањдан.
    -Обрадовић, досељен као механџија из Рогу-округ ужички, слави Стевањдан.
    -Милановић, досељен као опанчар из Јежевице-округ ужички, слави Јовањдан.
    -Миловановић, досељен из Санковића као општински чиновник, слави Ђурђевдан.
    -Урошевић, досељен из Бријежђа као учитељ, слави Ђурђевдан.
    -Николић, досељен из Миријева код Београда као трговац, слави Никољдан.
    -Поповић, досељен као трговац из Звезда-округа подрињског, слави Стевањдан
    -Ђурић, досељен као трговац из Каленића-округа ужичког, слави Ђурђевдан.
    -Марковић, досељен из Робаја као ковач, слави Ђурђевдан.
    -Крстић, досељен из Црне Траве, округа врањског, као индустријалац, слави Св. Димитрија.
    -Илић, досељен као трговац из Ступчевића-округа ужичког, слави Ђурђевдан.
    -Лекић, досељен из Ђурђевца као ковач, слави Лучиндан.
    -Филиповићи (две куће), досељени из Засеља-округа ужичког као опанчари, славе Лазаревдан.
    -Велчић, досељен из Ваљева као столар, слави Ђурђевдан.
    -Новаковић, досељен из села Мионице као опанчар, слави Јовањдан.
    Најновији досељеници:
    -Марковић, досељен из Кучина у Полимљу као бравар, слави Никољдан.
    -Лазаревић, досељен из Засеља-округ ужички као опанчар и род је Филиповића, слави Лазаревдан.
    -Јаковљевић, досељен као бачвар из Новог у Босни, слави Јовањдан.
    -Софронијевић, досељен као опанчар из Дрлаче-округа подрињског, слави Стевањдан.
    -Драгићевић, досељен из Бријежђа као ковач, слави Алимпијевдан.
    -Јаношевић, досељен из Команица као слуга, слави Св. Димитрија.
    -Мићић, досељен из Црнице-округ ужички као трговац, слави Михољдан.
    -Ракић, досељен из Овчине као трговац, слави Никољддан.
    -Дабић, досељен из Бухара-округ ужички као трговац, слави Никољдан.
    -Продановић, досељен као трговац из Вигошта код Ариља, слави Ђурђевдан.
    -Миливојевић, досељен као трговац из Дрлаче и род Софронијевићу опанчару, слави Стевањдан.
    -Жиловићи, досељени из Чајетине од Старог Влаха као механџије, славе Лучиндан.
    -Радовановић доселио се као пекар из Врачевића, слави Ђурђевдан.
    -Ковачевићи, досељени као трговци из Горњег Лајковца, има их две куће, славе Ђурђевдан.
    -Васић, досељен из Драксина-округ ужички као трговац, слави Никољдан.
    -Марковић, досељен из неког села у прилепској кази у Маћедонији као терзија, слави Св. Димитрија.
    -Бошковић је из села Мионица, доселио се као опанчар, слави Аранђеловдан.
    -Витезовић, досељен из Субјела као трговац, слави Ђурђевдан.
    -Стојановић, досељен из Велике Дренове-округ крушевачки као поткивач, слави Никољдан.
    -Гојковић, досељен из Сјеништа-округ ужички као сарач, слави Ђурђевдан.
    -Петровић, досељен из Табановића, села ове области као опанчар, слави Јовањдан.
    -Дојчиновић, досељен из Ваљева као бојаџија, слави Јовањдан.
    -Миловановић, доселио се као пекар из Бријежђа, слави Ђурђевдан.
    -Трифуновић, доселио се из села Мионица као обућар, слави Трифундан.
    -Обрадовић, доселио се из Санковића као ковач, слави Никољдан.
    -Ерчић, доселио се из села Мионица као трговац, слави Петровдан.
    -Симић, доселио се као столар из Вртиглава, слави Ђурђевдан.
    -Поповић, доселио се као свештеник из Диваца, слави Ђурђиц (ово је поновљено, оп. Милодан).
    У варошици Мионица у 48 кућа обитава више од 48 породица осим чиновништва, које овде није ни напоменуто.
    -Занимање становништва.
    -У варошици сваки се занима својим послом. Ни један једини из овог места не бави се земљорадњом или ма каквим било другим земљоделским послом. Занатлије се искључиво баве својим занатима, а трговци куповином и продајом разноврсних сировина уз продају разноврсне мануфактурне и бакалске робе. У овом месту од 1895. године постоји велика радионица за прераду дрвета, која систематски напредује. Од дрвета, који се сеча на Маљену, израђују се виле, лопате, колица и роба се растура по целој Србији. Сировине, са којима се највише занимају овдашњи трговци су: суве шљиве, шишарка, вуна, кожа и храна.
    Појединости о варошици.
    -Варошица Мионица је саставни део мионичке општине, она има свог нарочитог кмета који расправља варошке послове. Судница, црква и школа са три одељења је у овом месту. Не пише ништа за преславу, оп. Милодан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва Села Мионица, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Положај села.

    -Мионица (село) је на обема обалама Рибнице. Сеоске куће су на коси, која је развође Топлице и Рибнице и на другој коси, која је развође Лепенице и Рибнице. Куће су по плећима косе и спуштају се рибничкој равни, јер се греда врло благо спушта Рибници, докле је стрмо Лепеници.
    У селу је врло мало извора, што их је, они су поред река и по ливадама, те се народ не може служити њима, с тога се помажу бунарима, барама и водом извора и река. Реке овог села су: Рибница и Лепеница, а са косе силази једна јаруга Рибници и њом слива кишна вода.

    Земље и шуме.

    -Мионичке земље долазе у ред најроднијих земаља у срезу колубарском. За све има добре земље и све на њој успева, што год сељак засејава. Лепеничке ливаде су на гласу због добре траве и добре паше за говеда. Имања око Лепенице или су зову Лепеница, а ближе Кључу и Јелав.
    Шуме у селу нема. Што има мало шумског краја до Топлице, приватни су забрани, који се одржавју. Испод Паштрића и Толића, до Рибнице, је поље Лубенин, по коме се највише очувало шуме по појединим њивама, те бар није велика оскудица у огреву. На десној страни Рибнице, први потес до реке је Комесија, а изнад пута Лађевац, по коме опет има помало шуме.
    Заједница сеоска Маџарско Гробље, место у средини села, изнад Драгићевића кућа. Тешићи имају неке своје заједнице у потоку и јаругама до Кључа и Толића, а Гајићи на вису до Вртиглава.

    Тип села.

    -Село Мионица лежи готово сва на коси изнад Лепенице, и од почетка па до краја села, куће су поређане једна до друге, раздвојене већим или мањим воћњацима. Растојање међу кућама је како где; у врху села има између кућа и по 60 метара, а у средини села и при крају нема ни 20 метара; а ово се растојање сваким даном смањује, пошто се деобом не излази са старог места, већ се већином остаје на истом месту. У овом селу нема џемата, мада преко Рибнице има кућа а и по равници има их на више места.
    У Селу Мионици су: Ђурђевићи, Живковићи, Тешићи, Ерчићи, Креманци, Кандићи, Грујићи, Петровићи, Миловановићи, Петковићи, Глушчевићи, Вучковићи, Гаврићи, Ковачевићи, Драгићевићи, Станићи, Маријићи, Чарапићи, Пајићи, Милијићи (Јанковићи), Перићи, Ракићи, Гајићи, Ћосићи, Драгојевићи и Банковићи.
    Од већих задруга у селу су: Драгићевићи, Станићи, Пајићи и Ковачевићи.

    Подаци о селу.

    -Према списку села ваљевске епархије из 1735. године Мионица (Хан) имала је 15 домова. Село Мионица је по харачким тефтерима из 1818. године имала 38 домова са 51 породицом и 113 харачких лица.
    Према попису*:
    -1866. године – 64 дома и 429 становника.
    -1874. године – 65 домова и 406 становника.
    -1884. године – 90 домова и 583 становника.
    -1890. године – 116 домова и 729 становника.
    -1895. године – 119 домова и 810 становника.
    -1900. године – 118 домова и 878 становника.
    *У свим новијим пописима овог села са селом Мионицом спијена је и варошица, те с тога је се број домова и број становника овог села знатно повећавао, јер се варошица, и раније и данас, знатно насељавала.
    Годишњи прираштај становништва је од 1866. године 12,59 а процентни 2,48%.

    Име селу.

    -По народном предању, у доба кнеза Лазара, ово село се звало Тувари. Па кад је кнез Лазар једном приликом долазио у село и био особито угошћен и примљен од ондашње властелинке овог села, која је била богата и пред тим временом остала удовица и у исто доба била права сиротињска мајка, није му се, вели предање, допало име селу већ прозове Мали Срем. Ово име је дотле остало, докле се нису све старе породице иселиле, па се на ово место населио неки Живко из ужичке Мионице те он дао име селу Мионица и тако и до данас остало.
    Ову причу о имену села у целини је записао М. Ђ. Милићевић и унео у своју књигу „Кнежевина Србија“. Пре доласка Живковог у Мионица се звала и Хан и Доња Рибница. У турско доба, кад је кроз село пролазио главни пут, који је спајао колубарску са моравском долином, на месту где је садашња среска канцеларија, постојао је лепо уређен путнички хан, по коме се тај део села звао Ханом. И данас старији људи из свих горњих села зову ово место, где је среска канцеларија, Хан, а тако зову и онај крај где је стара црквина и оне куће око ње. Кад се подигла нова црква у овом селу, није подигнута на стааром темељу, већ је подигнута над Рибницом и преко пута старог хана, те се од тада прозове прво црква, затим и село Доња Рибница. Старији мушки и женски свет брдских и планинских колубарских села и данас не може да се навикне на име Мионица, већ говори Хан или Доња Рибница.

    Старине у селу.

    1. На левој обали Рибнице, на неколико десетина метара испод садашње среске куће, у близини Гајића кућа, налазе се и данас зидине од некакве старе цркве коју су Турци по народном предању порушили уз Кочину Крајину.
    2. Цела јужна страна села, испод Паштрића, зове се Лубенин, и некад и данас велико поље на левој обали реке Рибнице. Пред народни устанак 1804. године, као и за време устанка, поље је било зборно место, на коме су се састајали колубарски кметови и већали о народним пословима. И данас је поље зборно место ваљевске колубарске војске.

    Порекло становништва и оснивање сеела.

    -Сељаци држе да је њихово село старо, али ипак нема много старих породица. Све старе породице овог села иселиле су се и прешле у Посаво-Тамнаву* или Срем.
    *Маса сеоских породица у селима Звезду и Прову у Посаво-Тамнави и прекосавском Грабовцу је од Мионице.
    -Ђурђевићи, једина од старих породица, за коју се не зна од куда се и када се доселила, има их 4 куће и славе Јовањдан.
    -Живковићи и Тешићи (Ракићи): најстарији досељеник, већ поменути Живко, је дошао у готово пусто место, па му је дао име свога села. Живко се, по предању, спустио у првим аустријским ратовима и од њега су настале ове породице. Славе Јовањдан а има својих потомака исељених као и чиновника и трговаца.
    -Гајићи: Врло стара породица, досеељени из Г. Колашина. Они су пре Живка дошли у ове крајеве, потом се одселили па вратили, славе Никољдан.
    -Ковачевићи, Драгићевићи и Станићи, предак се доселио као ковач из Босне-Тузла у почетку 18. века. Од Ковачевића су настали Драгићевићи и Станићи и славе Никољдан.
    -Милијићи (Јанковићи), предак се доселио почетком 18. века из Босне-Вишеграда, славе Трифундан.
    -Ђосићи, Перићи и Драгојевићи, досељени из Бјелопавлића у Црној Гори, од племена Пипера у другој половини 18. века због неродице и глади, славе Аранђеловдан.
    -Кандићи-1, досељени из Кремана у Старом Влаху уз Кочину Крајину, славе Ђуређвдан.
    -Ерчићи, досељени из Дробњака у Црној Гори уз Кочину Крајину, славе Петровдан.
    -Маријићи су се доселили из Криве Реке у Старом Влаху, не каже се када, славе Св. Јована Милостивог, 12 новембра по старом календару.
    -Креманци, доселили се из Кремана у Старом Влаху, после Првог устанка, дошли на имање Кандића, славе Никољдан.
    -Грујићи, досељени из Бачевца у области на имање Кандића, славе Јовањдан.
    -Кандић-2, доселио се после 1870. године из Бошњановића, слави Ђурђевдан, призетио се у Кандиће и узео презиме.
    -Глушчевић, уз Бабинску Разуру у којој је суделовао, Камена Гора у Полимљу, Ђурђевдан, дошао као слуга.
    -Вучковић, уз Бабинску Разуру у којој је суделовао, Југово у Полимљу, Никољдан.
    -Гаврић, доселио се из Дегурића у области из исте фамилије, слави Никољдан.
    -Пајићи, предак се доселио као мајстор из Полошнице у округу ужичком, слави Аранђеловдан.
    -Чарапић, из Ракара, слави Ђурђевддан, призетио се у Маријиће.
    -Петровићи, Миловановићи и Петковићи су из суседног Бријежђа, сишли после деобе у селу на своја ранија имања, Петровићи и Миловановићи славе Алимпијевдан а Петковићи Ђурђевдан.
    -Ракићи су из Суводања од тамошњих Ракића, дошли на купљено имање у Милијићима, славе Лучиндан.
    -Банковић, свештеник је из Груже (Корићани), на имању Петковића, слави Ђурђиц.
    У Селу Мионица је 76 кућа и 21-дна породица.

    Занимање становништва.

    Мионичани се занимају поглавито земљорадњом и сточарством. Занатима се не одају због оближње варошице, а не селе се никуда, нити пак куда иду у аргаштину.

    Појединости о селу.

    -Село Мионица је саставни део Мионичке општине у Срезу колубарском. Судница, црква и школа су у варошици. Гробље је заједничко и поред старе цркве. Село нема заједничке преславе.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Мратишић, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Положај села.
    -Мратишић је на подножју маљенских огранака, поред села Пријездића. Село лежи по крајевима планинске корутине, чије је земљишта доста равно, а сеоске куће су већином по странама оних брегова, који затварају ову удољину. На северној страни села су: Тусто Брдо, Косово, Јабучје и Борак, висови су голи и од кречњака, испуњени силним вртачама разноликог правца, положаја и облика. На јужној је страни, одмах над сеоским кућама, маљенска Чубрица, која пошумљена посве стрмо уздиже се изнад села. На источној страни диже се Растова и одваја село од Буковца и Крчмара. Са западне стране језерска котлина отворена је и улази у суседно село Пријездић.
    Испод Растова пружа се на север слепа долина Приорача и она је на међи овог села и Буковца, а испод ње простире се велика долина од вртача, познатих под именом Шатков До, назван по Шатку из породице Милаковића. Испод ове долине спушта се на север од Пријездића други до, познат под именом Пиљев До, који је исто тако слепа долина.
    Извора у селу је опште мало. На северној страни села, по висовима и по долинама нема нигде ниједног извора. У средини села, испод Грбовића кућа, налази се велико Мратишанско Врело, које избија врло јако и окреће одмах испод извора један витао и гради Мратишанску Реку, која, чим уђе у жабарско Ждрело, отпочне се звати Жабарска Река, а мало после тога Лепеница. Са овог Врела цело село носи воду, а на реци поји се стока и са ње се односи знатна количина воде за пиће.
    Шатков и Пиљев До служи се и језерима и барама, којих има доста у том крају. Више Бјелушевића кућа, у падини Чубрице, у једној литичастој стени, има један до метар и по широк и неприступачан отвор, из кога, кад се по Чубрици топе снегови или кад тамо падају јаке кише, истиче огромна количина воде, што траје само кратко време. Вода овог извора или пећинског отвора пада са висине од 15 метара и отиче поширим коритом у Реку. Извор се зове нарочитим именом Туроња.
    Земље и шуме.
    -Мратишанске земље можемо по природи земљишта поделити на речне и земље Шатковог Дола. Речне су земље терцијерне старости, таложне и наносне земље, богате хумусом, добро овлажене и особито подесне за сваки усев, као и за ливаде. Земље Шатовог Дола су кречуше, суве, посне, врло плитког дна, подесне за стрмна жита и воћњаке. По Чубрици је врло мало зиратне земље.
    Што има шуме је на јужној страни Чубрице, а на доњој страни села је има посве мало. Шума је од лиснатог дрвета и има је довољно за грађу и огрев, те се не мора прикупљивати. У новије време отпочело је пошумљавање Ждрела, оног места до Жабара, где река отпочиње улазити у своју клисурасту долину.
    Све шуме и испусти по Чубрици су породичне заједнице. Свака знатнија и старија породица има овакве заједнице, које заједнички употребљава. Такве заједнице су: Грбовићи, Вулетићи, Бјелушевићи и Милаковићи. Сеоске су заједнице у шуми на Јабучју, Косову и нешто на Чубрици. Шатковог Дола су заједнице око Ждрела и испод Пријездића, према Жабарима.
    Тип села.
    -Мратишић је село разбијеног типа. Подељен је самом реком на два дела: јужни до планине, Горњи Крај и северни Шатков До. Горњи је Крај испод планине и према Пријездићу, груписан у три џемата, где је у сваком по једна породица. Шатков До је сав растурен, где се ретко могу видети 3-4 куће заједно, отуда што је новије насеље. Куће у џематима су близу, и скоро су спојени и измешани.
    У Горњем Крају су: Бјелеуши, Грбовићи и Вулетићи. У Шатковом су Долу: Бошковићи, Милаковићи, Јовановићи, Вукосављевићи, Солгићи и Вишњићи.
    У Мратишићу нема великих задруга, као једина повећа задруга била би Грбовића од 29 чељади.
    Подаци о селу.
    -Мратишић према харачким тефтерима из 1818. године имао је 12 домова са 18 породица и 47 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 24 дома и 187 становника.
    -1874. године – 26 домова и 206 становника.
    -1890. године – 39 домова и 310 становника.
    -1895. године – 42 дома и 315 становника
    -1900. године – 50 домова и 335 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 4,29 а процентни 1,76%.
    Име селу.
    -Мада је село Мратишић последњих десетина 18. века и првих десетина прошлог столећа играло знатну улогу у новијој историји наших народа, јер је дало велики број знаменитих људи из своје средине, ипак нико не уме да каже одкуда је име селу.
    Порекло становништва и оснивање села.
    -Сви старији људи из села и суседних села држе, да је ово село постало као заселак суседног села Пријездића и према томе је, по њиховом схватању, млађе насеље. Старих породица, за које се не би знало, одакле су се и када доселиле, у овом селу нема.
    -Милаковићи и Бошковићи: Најстарија породица овог села је Милаковића, досељена је пред крај 18. века (а бих рекао седамнаестог, оп Милодан) из Будимље у Старом Влаху од братства Милаковића. Милаковића кућа је много замрло, а доста их се и иселило из села; данас се зову Милаковићи и Бошковићи, славе Ђурђевдан.
    -Вулетићи, доселили се у почетку 18. века (тако пише) из села Превиша у Дробњацима од братства Томића, Они су се населили до Пријездића и славе Ђурђевдан. Вулетића породица има у Лнчанику у Посавини.
    -Грбовићи*: После Вулетића доселио се кнез Грбо из Никшићке Жупе, од братства Радуловића из места Драговољића. Грбо је био кнез са турским бератом, па је накако одмах и овде постао бератски кнез и кнез ваљевске Колубаре. Од Грба су данашњи Грбовићи, славе Лучиндан.
    *Грбови потомци су знамените војводе и кнежеви Првог устанка. Никола, Лука и протојереј округа ваљевског Стева Грбовић, затим, Милован и Радован, синови Николини и Лука син Милованов. Ови Грбовићи учествовали су у свим ратовима за ослобођење, тамо су испрозебли, израњавани, дошли кући и код куће помрли. Сахрањени су или и у свом сеоском гробљу, где им и данас постоје споменици, или код цркве крчмарске, коју су подигли за свог живота и били јој највећи приложници. Протојереј Стеван умро је 1802. године и његову гробницу узидао је у црквени темељ његов синовац, знаменити војвода Милован Грбовић, кад је цркву проширивао**.
    **Кнез Милован, проширујући цркву у Крчмару, сетио се својих заслужних предака, сахрањених код исте цркве, па подижући цркву на њиховим гробовима, поставио је вечити споменик, који ће трајати све докле име нашег народа постоји. Том приликом, прича чича Јовица из Голупца, сетио се и самог себе, па је и себи, предвиђајући скору смрт, спремио гробницу у истој цркви. Незахвални потомци, као и још незахвалнији представници слободне Србије, за коју је шест Грбовића своју крв пролило и сваје животе дало, нису нашли за потребно да га сахране, где је желео, него су га сахранили изван цркве, да му вода посе 25 година избацује кости на површину и да му поповски представници руше и последњи траг оно мало злехудог споменика, да не боде династијске очи. И тако кнезу Миловану, витезу од Ужица, Видина, Београда, Чучуга и Мишара данас се не зна ни где му је гроб, прича љутито чича Јовица из Голупца а огорчено пише Љуба Павловић.
    -Бјелеуши, досељени пред Кочину Крајину из Бјелеуше у Старом Влаху, камо су опет дошли из Дробњака под презименом Бранковићи, славе Ђурђиц.
    -Јовановићи из Шатковог дола су из Робаја од породице Драгојевића, славе Ђурђевдан.
    -Вукосављевићи су се доселили око 1850. године из Маоча у Полимљу, славе Никољдан.
    -Солгићи су из Штиткова у Старом Влаху, предак се доселио као слуга уз Бабинску Разуру, славе Никољдан.
    -Вишњићи су из Точи у Полимљу, предак се доселио као слуга уз Бабинску Разуру, славе Никољдан.
    У Мратишићу је 50 кућа од 8 породица.
    Занимање становништва.
    -Мратишанци се занимају свима привредним радњама, којим и остали сељани ове области. Главна занимања су земљорадња и воћарство. Воћарству се особито пажња поклања и нема ниједног села у околини, да има бољи избор у врстама разноликог воћа, него што је овде и у Пријездићу. Стоке држе доста, а нарочито оваца, Земља име даје довољно средстава за живот, према чему сељаци овог села долазе у ред имућнијих сељака ове области. Нигде се не селе, али и ако многи знају по какав занат, искључиво га раде по селу и најближој околини.
    Појединости о селу.
    -Мратишић је саставни део Крчмарске општине у Срезу колубарском. Судница је у Буковцу, школа и црква у Крчмару. Гробље је заједничко и у средини села, у близини Врела. Село преславља Спасовдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Наномир, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Положај села.

    -Наномир је на северној страни од Доњег Мушића, са леве стране пута Мионица-Боговађа. Земљиште овог села је неравно и посве стрмовито. Брегови нису високи, плећати су, али су им стране врло стрме. Сеоске куће су по плећима ових брегоа. Најзанатнија узвишења у селу су: Кременице до Доњег Мушића, Костојевац до Врачевића и Подводнице у средини села.
    Извора у селу има доста, народ се служи изворском водом и водом речице Наномирице, која извире под Костојевцем и постаје од три јака извора. Ова речица једина је текућа вода у селу и она је у почетку богата водом, докле тече кроз сеоске шуме, али чим изађе из села, нестаје јој воде и тече сувим коритом кроз Доњи Мушић и утиче у Топлицу при њеном излазу из марковачког ждрела.

    Земље и шуме.

    -Зиратне су земље даље од кућа по бреговина и њиховим падинама, као и низ реку Наномирицу. Земље су смолне, по плећима брда песковите, врло родне, а око речице има добрих ливада. Уопште је земље зиратне мало, с тога што је цело село пошумљено.
    У селу има доста шуме. Шуме су од лиснатог дрвета. Сав Костојевац је под шумом, само не крупном већ ситном. Костојевац је раније био под таквом великом шумом, да га већ 1827. године Јоаким Вујић, пролазећи кроз њега, назива планином. По целом селу има шуме на сваком крају у толикој мери да су готово 2/3 села пошумљено а само 1/3 зиратне земље. Заједничка сеоска шума је Грдановица до Вироваца, а заједниче шуме на Подводницама, Кременици и до Стрмова.

    Тип села.

    -Наномир је мало село разбијеног типа. Сеоске су куће груписане у 4 групе. У свакој групи има по неколико врло блиских кућа међусобно удаљених по 200-400 метара. Ови џемати су распоређени око извора на плећима костојевићких брегова и зову се: Кесеровићи, Ђапићи и Цигански Крајеви.
    У Кесеровићима су: Милентијевићи, Ковечавићи, Илићи и Нинковићи а Ђапића су: Милановићи, Васиљевићи, Јовановићи, Матићи и Радовановићи.
    У селу нема задруга.

    Подаци о селу.

    -Наномир је 1818. године био спојен са Доњим Мушићем а већ 1822. године јавља се као засебно насеље.
    По харачким тефтерима из 1822. године у селу је било 11 кућа са 12 породица и 31-ном харачком личности.
    Према попису:
    -1866. године – 14 домова и 91 становник.
    -1874. године – 19 домова и 96 становника.
    -1884. године – 21 дом и 113 становника.
    -1890. године – 31 дом и 180 становника.
    -1895. године – 25 домова и 156 становника.
    -1900. године – 33 дома и 220 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 4,29 а процентни 3,17%.

    Име селу.

    -Име селу дошло је од речице Наномирице. Имена џемата су породични називи.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Наномир је ново село, раније је био заселак Доњег Мушића, некадашње Топлице. Наномир је до 1820. године био у вези са старим селом и тек тада се одвојио као засебно насеље. Заједницу овог села са Горњим и Доњим Мушићем можемо видети на појединим имањима, које Мушичани од старине имају по овом селу.
    -Ђапићи, Милановићи и Нинковићи: Прва породица, која је основала село били су Ђапићи чије је презиме заостало до данас као џематско име, досељени су у првом аустријском рату из Никшићке Жупе од исте породице, од које су и голупски Вулетићи. Ђапићи се зову још и Милановићи и Нинковићи, сви славе Лучиндан. У Нинковиће се призетио један Ужичанин из Годечеве и изгубио и славу и презиме.
    -Кесери, Милентијевићи, Ковачевићи и Илићи: После другог аустријског рата сишли су Кесери из Голупца, села ове области, од тамошњих Кесера (Максимовића) и неки се овде задржали а неки спустили у Тамнаву. Кесери су: Милентијевићи, Ковачевићи и Илићи, славе Ђурђевдан.
    -Васиљевићи су се доселили у Првом устанку из Мрчића, у округу ужичком, славе Ђурђиц, њихов предак је дошао као слуга.
    -Јовановићи су из Кадијине (Кадине) Луке од тамошњих Мишковића, прешли после Другог устанка на готова имања, славе Аранђеловдан.
    -Матићи, скорашњи досељеник из Команица, села ове области, дошли на купљено имање, славе Св. Димитрија.
    -Радовановићи су скорашњи досељеници из Вироваца у околини, призетио се у Кесере, слави Ђурђиц.
    У Наномиру је, без Цигана-Рома, 23 куће и 7 породица.

    Занимање становништва.

    -Наномирци се занимају земљорадњом и осталим привредним пословима, којима и суседни сељаци. Не иду нигде изван села а нерадо изучавају занате и њима одају.

    Појединости о селу.

    -Наномир је саставни део Доњо-топличке општине у Срезу Колубарском. Судница и школа је у Доњој Топлици, црква у Марковој Цркви. Гробље је заједничко и у средини села. Преслава је Први дан Духова.

    Цигани-Роми.

    -Цигани овог села подељени су у два дела, први су на Предводницама, а други на Костојевцу; први поред пута Боговађа-Мионица, а други на окружном путу Словац-Горњи Милановац. На Подводницама су 4 куће стално настањених са кућама, какве се налазе и код суседних сељака, са окућницама нешто мало мањим, него што их имају сељаци. На Костојевцу је 6, опет, стално настањених, али са кућама примитивним, више налик на черге и кљетарице, него на праве куће. Први су занатлије, ковачи и свирачи, а други су само земљоделци, који раде себи и другима, а ретко који се бави и свирачином. Сви су православне вере, први славе Никољдан а други Св. Петку; први су досељени у турско доба из Мораве, а други пре 10 година из мачванске Беле Реке.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Осеченица, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Положај села.

    -Осеченица је на северном подножју планине Маљена између Бријежђа и Крчмара. Земљиште овог села је висораван или планина. Висораван је кречњачка, пуна вртача и долина, које су или каменитог дна или заднивене црвеницом. У вртачама задржава се и вода, и то су сеоска језера. Планински крај је у Маљену у увалама између појединих брда, Висораван је ограђен брдима: Локвом, Кривим Странама, Радичевцем, Очком и Јездинцем, а са западне стране отворена је и везана за Голупско Поље. У планини су главнији висови: Орловац, Стражара, Вис и др.
    Извора је у планинском крају доста, а главнији извори су: Сиге и Сушица у Суботићима. На целој висоравни, која је пола села има само четири извора: Ивановац и Угљешевац у Вујићима, Бунар у Рашевићима и Пјетловац, по дну села до Бријежђа. Из Маљена између јужног дела Крчмара тече Манастирица испод цркве састаје се са Крчмарском Реком, одакле као Манастирица иде на исток кроз село. Обале Манастирице су прави крш, долина је пуна наноса и готово ниједне подесне лучице нема. На Висоравни, испод Радичевца, извире речица Сушица и тече на север до Рашевића, па кад прими воду од Бунара, не пресушује и тако тече до свог понора под висом Дебелим Цером изнад Толића. Сељаци с висоравни поред изворске воде служе се језерском и барском водом, као и водом са својих бунара, које копају по њивама у виду цестерни.

    Земље и шуме.

    -Најлепше су зиратне земље до Голупца, а ту су најбоље и ливаде и зиратнице. Земље су сувише посне, суве, кречног и плитког дна, с тога се морају чешће натирати, па да буду родне. Суботићи имају добрих земаља око крчмарске цркве и при ставама река, а то су најродније земље овог села, које се не морају много нагнојавати, јер рађају добро и на њима успевају сви усеви. По висоравни у Бунчевици су особито добри сувати, а најлепши су на Маљену по Стражари и Краљевом Столу. Најлепше ливеде ово села су Калуђерске баре на Маљену, где готово сваки сељак има своје закосе и уз њих забране и испусте.
    По висоравни је врло мало шуме, а готово се може рећи да је и нема. Бунчевица, која је до скоро била под шумом, Криве Стране и Локва су голи кршеви и својим стењем засуше и оно мало земље, што је имало вредности. Што има шуме, то је у планини. По селу је шума лиснатог дрвета, а око бара и даље су четинарске шуме. Маљен, осим закоса и по Стражари растурених појединачних њива, сав је сеоска заједница и цело село на њега полаже право и њиме се користи. На висоравни Кршеви: Бунчевица, Криве Стране и Локва су опет сеоска заједница, где појединачних заједница нема, мада по неке породице полажжу некакво заједничко право на поједине крајеве у планини.

    Тип села.

    -Осеченица је село разбијеног типа. Манастирица је поделила село на два дела, на кречњачку висораван и планину. У планини је џемат Суботића, а на висоравни су џемати Рашевићи, Богдановићи, Вујићи и Томићи. Џемати су раздалеко један од другога тако од Суботића до најближих Богдановића има више од два километра, а од Богдановића до Рашевића нема ни 50 метара, готово су помешани. Куће по џематима су врло близу и оне су по странама брда, по странама вртача или каквих долова.
    У Суботићима су: Суботићи, Станковићи и Богданићи. У Богдановићима су Богдановићи. У Рашевићима: Рашевићи, Петровићи, Баштићи и Миливојевићи. У Вујићима: Матијевићи (Вујићи), Живановићи, Пејићи, Рулићи, Јешићи, Митрићи, Сандићи (Војиновићи) и Радовићи. У Томићима су: Томићи, Јелићи, Војиновићи и Антићи.
    У селу има неколико омањих здаруга, али број чељади у тим задругама не прелази 20 душа. Повеће задруге су: Вујића (две), Петровића, Богдановића, Томића и Баштића.

    Подаци о селу.

    -Према списку села ваљевске епархије из 1735. године Осеченица је имала 13 домова. Осеченица је по харачким тефтерима из 1818. године имала 36 домова са 47 породица и 89 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 73 дома и 601 становника.
    -1874. године – 91 дом и 691 становника.
    -1884. године – 102 дома и 833 становника.
    -1890. године – 124 дома и 883 становника.
    -1895. године – 133 дома и 902 становника.
    -1900. године – 139 домова и 954 становника.

    Име селу.

    -За име села везана је ова народна прича. Прича се да кад је куга пролазила кроз село, све „исјекла“ и покосила и да људи, кад су дошли после ње у ово место, нашли, све што је било живо, „одсјечено“, те отуда и назвали село „Осјеченица“, па се и данас тако зове.
    Имена џемата су презименска, од ррезимена данашњих породица.

    Старине у селу.

    1. На вису Локви, изнад Манастирице за време 2. аустријског рата или како сељаци кажу „рата принца Јевђенија“, био је шанац (шарампов) и једна мала караула, у којој је била нека војничка посада са задатком да чува границу, јер је село тада било на граници Србије.
    2. Кад је Србија за време аустријског провизоријума била подељена на 18 војничких округа, онда је село постало седиште хајдучких компанија за онај крај ваљевског округа, гдеје стално седео старешина хајдучких чета и с тога се звало и варошицом.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Осеченица има велику прошлост. И она се налази у списку села округа ваљевског из 1737. године под готово истоветним називом са данашњим именом. У селу нема старих породица, за које се не би знало да су досељене. За време аустријске окупације у селу су биле свега 4 породице и за њих се држи да су основале село, Војиновићи, Пејићи, Вујићи и Рашевићи.
    -Рашевићи, Јелићи и Антићи: Најстарија породица овог села, која је нашла овде још и старих породица, које су Турци доцније протерали у Тамнаву, јесу Војиновићи, пореклом из некаквог Војина, једног од оних Команичана (Комана), који се овде зауставио и стално населио. Војиновићи су и Јелићи и Антићи, славе Св. Димитрија.
    -Вујићи, Живановићи, Рулићи, Митрићи и Јешићи: После Војина доселили су се баш пред 2. аустријски рат два рођена брата Вуја и Пеја, који су у сродству са Никићима и Лучићима у Буковцу и Грбовићима у Мратишићу. Од Вује су Вујићи а од Пеје свега једна кућа, и онда, па и данас никад више од једне мушке главе у кући. Пеја је на 50 година после свог доласка због немања више мушких потомака довео из Жупе два своја синовца Живана и Јелесија (прозваног Рула), те су Живановићи потомци Живанови а Рулови: Рулићи, Митрићи и Јешићи. Сви се данас у селу зову Вијићи и Живановићи и славе Лучиндан.
    -Богдановићи, Рашевићи, Баштићи, Станковићи: Баш у исто доба, кад је Пеја, у споразуму са Грбовићима, довео своје синовце, доселили су се из Дробњака из села Мљетичка три брата: Богдан, Раде и Башта са свима својим породицама и по одобрењу Грбовића населили су се у селу до Бријежђа и око Бунара. Од Богдана су Богдановићи, од Рада (Раше) Рашевићи , а од Баште Баштићи. Кад су се били већ наместили и кад су чули, да им је заостали брат Станко умро, онда после 5 година доведу и његову породицу и населе је преко реке у планини, то су данашњи Станковићи. Богдановићи и Рашевићи славе Јовањдан, Баштићи славе Ђурђиц, због тога што има је казала врачара да промене славу, па ће им се држати мушка деца, јер су им се дуго времена слабо држала мушка деца. За Станковиће се не каже коју славу славе.
    -Суботићи: У Кочиној Крајини, баш пред рат, поп Драгоје Симовић из Крчмара, насели на црквеном имању Шћепана и Ризну са три сина, досељене из Дробњака, од Косорића. Поп Драгоје, немајући мушког потомства, уда своју јединицу кћер за Бранка, првог сина Шћепановог и као мираз дао му сву црквену имовину са уредном тапијом и преносом код ондашњих турских власти, те тако и црква крчмарска није данас на крчмарском већ осечанском атару. Шћепанови су потомци Суботићи, којих у селу под овим општим презименом има 29 кућа, славе Ђурђевдан.
    -Богданић, уз Бабинску Разуру из Кучина у Полимљу, славе Ђурђевдан.
    -Радовић се доселио из Маоча, не каже се када, и призетио у Вујиће, слави Лучиндан.
    -Сандићи су од Војиновића, прозват по баби, чијој је кћери дошао у кућу, а призетио се у Вујиће, не каже се када, слави Лучиндан а своју славу напустио.
    -Томићи су досељени из Бијеле Река у Старом Влаху, кад је поп Леонтеје населио Шћепана и Ризну, њихов предак се населио у крај села, на имање које му је село дало на Јездинцу до Робаја, славе Никољдан.
    У Осеченици је 136 кућа од 7 породица.

    Занимање становништва.

    -Осечанци се занимају свима привредним пословима, којим и суседни сељаци у области. Главна су занимања земљорадња, воћарство, продаја и прерада грађе. У овом селу постоји вештачка стружница, с тога су сељаци обучени у овом послу и раде га изван свога села. Но како је земља сувише посна, већи део становништва се изељава или појединци још раније шаљу своју децу на занате, у трговину и државвну службу, па их после и не враћају.

    Појединсти у селу.

    -Осеченица је саставни део Бријежђанске општине у Срезу колубарском. Судница је у Бријежђу, а школа и црква у Крчмару. Гробље је подељено по џематима, а тако исто и преслава.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Паштрићи (данас Паштрић), општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Положај села.

    Паштрићи су на обема обалама Рибнице, баш при њеном изласку из клисуре. Куће са леве стране реке су по плећима појединих висова и падинама, што се спуштају реци, а куће са десне стране реке су уз Каони Поток, поред самог потока са једне и са друге стране, па све до извора његовог. Брда су сва од секундарног кречњака, а равница до Мионице је од терцијерних шљункова. Село има равнице и брда, али како су брда висока, стрма, без пута, и ово село је једно од брдских села ваљевске Колубаре. Главнија су узвишења: Рујева Стијена, Црепан са леве стране реке, Влахово, Кременица и Брдо са десне стране.
    Извора има доста. Најглавнији су: Стублина, Изворац, Школска Чесма и Соколина, јако врело које избија у кориту саме реке. Поред реке, која тече у правцу северном кроз непроходан теснац, једина је текућица Каони Поток, који долази са истока од Бољковца, сеоског виса изнад Попадића. Каони је Поток кратак, пун извораца, ретко пресушан и на плави сеоске куће, с тога што му је пад мали и што тече већином кроз сеоска имања.

    Земље и шуме.

    -Паштрићске земеље деле се на рибничке и брдске. Рибничке земље су у равници испод села, до Мионице. То су нансоне земље, песковите и сухе, али су при томе родне. Цео овај крај, везан за мионички Лубенин, зове се Сухо Поље. Овде су углавном и сеоске ливаде и пашњаци, мада су боље уз Каони Поток, који јаче наводњава своје њиве од реке Рибнице. Уз Рибницу, уколико тече кроз ово село, осим црквених и школских лука код цркве, нема нигде ни једног јединог више палучка. Брдске земље су у вртачама, доста родне, особито кад се чешће натиру. Највише је ових земаља у Рујевој Стијени, Брду и Кременици, куда су вртаче великих димензија и заднивене.
    Паштрићи су пошумљени. Цео јужни крај села је у шуми, које има доста за сваковрсну употребу. Највећи део шума је својина цркве у Риббници, а то је скоро половина села по простору. Шумски крајеви зову се: Гајеви, Подрумине и Прњавор. Уз Рибницу су голе стене, испуњене окапинама, чукама и платнима, пешерима и пећинама разноврсних облика и димензија, над којима се подижу црквене шуме. Испод црквених Гајева и село има своје Гајеве, који су необично очувани и везани за толићске и бријежђанске Гајеве. Поједини крајеви села имају своје заједнице по разним висовима, којима се сами служе, мада су у општтинске књиге унете као сеоске заједнице.

    Тип села.

    -Паштрићи су село разбијеног типа. Село је издељено на џемате. Куће су по џематима, удаљене једна од друге од 20 до 100 метара, а џемати од 50 метара до километар. Главнији џемати су: Прњавор око цркве, Црепани и Речани.
    У Прњавоеу су Костићи, у Црепанима: Степановићи, Симовићи, Матијевићи, Павловићи (Савићи), Ристовићи и Палавестрићи. У Речанима: Петровићи, Рогићи, Живковићи, Мијаиловићи, Мићановићи, Јојићи, Петровићи-2, и Рудићи.
    У Паштрићима има доста задруга, мада данас нису тако велике, као што су некада биле. Веће задруге су: Степановићи, Матијевићи, Ристовићи (две куће) и Павловићи.

    Подаци о селу.

    -Паштрићи су према харачким тефтерима из 1818. године имали 26 домова са 32 породице и 77 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 42 дома и 289 становника.
    -1874. године – 44 дома и 326 становника.
    -1884. године – 51 дом и 348 становника.
    -1890. године – 56 домова и 389 становника.
    -1895. године – 55 домова и 399 становника.
    -1900. године – 63 дом и 438 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 5,09 а процентни 1,33%.

    Име селу.

    -За име селу везана су ова два народна тумачења:
    1. Једни држе да је име селу донела прва породица досељена из Паштровића у Далмацији, па је од имена Паштровићи дошло скраћено име Паштрићи.
    2. Други држе да је име селу дошло од села Паштрића, које се налази и скадарској кази, на реци Дриму и да га је донела најстарија породица у селу, која се доселила из тога места.
    Имена џемата су по месту насељења. Прњавор је име, што је насеље на земљишту старог манастира. Црепани што су на вису Црепани, за који се држи да је на њему грађана цигла и цреп а име Речани што је поред потока и реке Рибнице.

    Старине у селу.

    -Од сеоских старина на првом месту вреди поменути цркву Рибницу на реци Рибници, под брдом Влаховом. Црква је у клисури, пред рибничком пећином на десној обали реке. Старе цркве нема, она је порушена пре 15 година, и уместо ње подигнута је једна мала дрвена капелица. Ова црква је била раније и у турско доба општежитељни манастир, а као такву помиње је у 1827. години Јоаким Вујић. Црква и данас има своје велико имање, и на њеном земљишту околна села су подигла лепу зграду за основну школу. Никаквих других знаменитости нема ова црква, осим што је код ње, са леве стране олтара, сахрањен кнез Рака Тешић, највећи ктитор ове цркве. Црква је неколико пута паљена и оправљана, а последњи пут је поправљена 1820. године. И њу су Турци спалили 1788. године, кад су биле попаљене и друге манастирске и световне црквеу округу ваљевском.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -У селу постоји предање да је старо село било на Црепану, где је углавном и данас најстарији део села, а тврди се да је село у два пута због турског напада на манастир пљачкано и растурено. По народном предању, а у вези ове забелешке, кад је први пут грађена црква (1518. године), село је растурено пред крај 16. века а основано после 100 година, пред крај 17. века.
    -Палавстрићи: Прва породица, која се населила у селу, јесу данашњи Палавестрићи, досељени пред крај 17. века са неколико сродних и несродних породица из Старе Србије, из околине Скадра, по њиховом причању, из села Паштрића. кад је Махмуд-паша Бушатлија запалио цркву, тада је и село попалио и његове породице разјурио, од којих се једина вратила Палавестрића, а ддруге се одселиле у Срем и београдску нахију. Палавестрићи славе Никољдан.
    -Матијевићи, предак се дослеио из Чајетине у Старом Влаху уз Кочину Крајину, слави Лучиндан.
    -Живковићи (и Петровићи) су дошли из Бранежнице код Чајетине у Старом Влаху, такође уз Кочину Крајину, насељени први у Каоном Потоку, славе Ђурђевдан.
    -Симовићи и Степановићи: У Првом устанку сишли су из Годљева два брата, Симо и Степан као радници и довели своје породице. Од Симе су Симовићи, а од Степана Степановићи, славе Јовањдан.
    -Ристовићи су досељени из Оаста од породице Папића у Команицама, не каже се када, славе Лазаревдан.
    -Павловићи (Савићи) доселили су се из Парамуна-округа ужичког, не каже се када, славе Ђурђиц. Предак им је дошао као слуга и призетио се у Палавестриће.
    -Гагићи су досељени из Стапара-округ ужички, не каже се када, славе Јовањдан. Гаврило (Гага) доселио се као мајстор, па је после превео и породицу.
    -Јојићи су из Куча у Црној Гори, славе Никољдан.
    Новији досељеници су:
    -Мијаиловићи, доселио се око 1870 године из Попадића од тамошњих Мијатовића, славе Јовањдан.
    -Мићановићи су из Клинаца, мати га довела а очух га усинио на своје имање, славе Ђурђевдан.
    -Петровићи 2 су из Шеврљуга-округ ужички, предак дошао као слуга, па се призетио у Живковиће, славе Мратиндан.
    -Рудићи су из Бријежђа од породице Удовичића, дошао жени на имање, славе Алимпијевдан.
    -Костићи: У Прњавору су 7 кућа Костића, које је игуман Софроније Поповић 1809. године довео из свог мета, из Џурова у Поломљу и овде населио. Насељени су на црквеном земљишту и код њих нису још пречишћени појмови о својини, јер и данас духовне власти полажу право својине на земљишта, на којима су им имања, куће и окућнице. Они су усред шуме изнад Пећине, а две су куће скоро прешли на десну обалу реке и настаниле се у другом делу црквеног забрана. Костићи славе Никољдан.
    У Паштрићима је данас 59 кућа од 13 породица.

    Занимање становништва.

    -Паштрићани се занимају земљорадњом и воћарством. За гајење стоке немају тако подесних услова као сељани доњих колубарских села, али држе доста ситне стоке, свиње, козе и овце. Занате ретко уче, али се још ређе селе из свог села.

    Појединсоти о селу.

    -Паштрић је саставни део Мионичке општине у Срезу колубарском. Судница је у варошици Мионица, а школа и црква у селу, у Рибници. Гробље је подељено по крајевима. Село нема заједничке преславе.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Планиница, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Положај села.

    -Планиница је на тромеђи ваљевског, ужичког и рудничког округа, на косама и косанницама планина Маљена и Сувобора и на обема обалама Планиничке реке или Паклешнице. Земљиште је планинско и брдовито. Сеоске куће су по увалама маљенских и сувоборских коса или по плећима нижих косаница. Сеоских кућа нема по долинама речица и потока. Брегови и брда су каменити, њихове падине кршевите и врло стрмените и врло тешке за саобраћај. Горњи маљенски висови као и сувоборски, састављени су од серпетинских стена, а доњи су од секундарног кречњака с типским вртачама.
    Извора има у изобиљу. Сваки крај села има свој извор, а готово свака кућа, као и по суседном Горњем Лајковцу, има испред своје куће по чесму, којом се служи за свакодневну домаћу потребу. Извори су непресушни и граде поточиће, који силазе реци Паклешници, која иде кроз средину села од истока на запад и дели село на два подједнака дела. Граница села на тромеђи зове се Риор а највиши вис на њему Граб испод кога извире врло јака река под под истим именом и улива се у Чемерницу, притоку Западне Мораве.

    Земље и шуме.

    -Земљом је село врло оскудно. Зиратна земља је по плећима брда до Горњег Лајковца и Струганика, али тако мало, да је свака кућа принуђена силазити у равнија колубарска и љишка села и тамо тражити земље за рад. Земље су кречне или силикатне, прве посне, суве и неродне, ако се редовно не натиру, а друге опет песковите, плитког дна, наводњене и добре за сувате и испусте. Прве су земље једино и зирате, а друга косе и пасу. Најлепше су ливаде по Риору, Грабу и Орловцу, средњем делу Маљена.
    Планиница је типско шумско село. Маљенске шуме су четинарске, а сувоборске од лиснатог дрвета и заузимају випше од 2/3 села. По планинама и по падинама појединих брда, старије породице имају својих џематских и породичних заједница, које заједнички пасу, секу или дају под закуп за жиропашу. Сеоске су заједнице по Сувобору до Баха и Маљену до Грњеег Лајковца.

    Тип села.

    -Планиница је особити пример старовлашког села. Куће су по џематима и сваки џемат представља по једну или више породица. Џемати су удаљени један од другог од 150 до 500 метара, а куће 20 до 150 метара. Главнији су џемати: Орловчари, Кобасице, Лозањци и Ибрани.
    У Орловчарима су: Маринковићи, Јанковићи и Петковићи. У Кобасицама су: Топаловићи, Милинковићи, Ускоковићи, Поповићи и Матићи. Лозањци су Мијаиловићи. Ибрани су: Ћировићи, Божовићи, Петровићи, Антонијевићи, Јешићи и Пановићи.
    У селу је доста развијен задружни живот. Највећа је задруга Ћировића а осредње су: Јанковићи, Ћировићи, Божовићи и Ускоковићи.

    Подаци о селу.
    -Планиница по харачким тефтерима из 1818. године имла је 15 домова са 27 породица и 64 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 45 домова и 422 становника.
    -1874. године – 53 дома и 446 становника.
    -1884. године – 65 домова и 520 становника.
    -1890. године – 70 домова и 544 становника.
    -1895. године – 75 домова и 544 становника.
    -1900. године – 76 домова и 546 становника.
    Годишњи прираштаја становништва је од 1866. године 2,96 а процентни 0,64%. где је стално већи број женских него мушких становника.

    Име селу.

    -За име селу народ држи да је дошло што је село планинско и што је некада било мало, далеко мање него данас.

    Старине у селу.

    1. По Грабу и оном крају Риора, који је нагнут Западној Морави, одавно су вађене бакарне руде. По тим местима и данас се налазе остаци старог рударства: зидине некадашњих грађевина, стари поткопи, шлакње (топионичке згуре) и некадашњи рударски алат. И у новије доба у неколико пута отпочињано је на истом месту вађање бакарних и хромових руда, па је напуштено.
    2. У доба аустријксе окупације ових крајева Планиница је била погранично место и имала своју караулу, у којој је седела хајдучка посада. Та караула је била на Грабу, у близини данашњих рудника. Kод Langera село је записано Blaniniza са 6 хајдучких кућа и 5 часова далеко од Ваљева.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Планиница има своју велику прошлост. Иако се већ зна да је постојала у почетку 17. столећа, њена старост је већа. Породице овог села, иако све досељене, много су старије него аустријска окупација. Село је основала породица Кобасица, чије се име очувало као џематско. Кобасице зову друкчије и Ибранима и досељени су из Старе Србије, из околине Пећи са реке Ибра још у почетку 17. столећа. По причању старијих доселиле су се две породице и прва се населила у Потоку, а друга на Брду до Струганика.
    -Кобасице и Ибрани су: Маринковићи, Јанковићи, Петковићи, Матићи, Ћировићи, Божовићи, Петровићи, Антонијевићи и Јешићи, и сви славе Велику Госпојину.
    -Ускоковићи су пореклом из Штитова у Старом Влаху, а доселили су се после аустријске окупације, пре Кочине Крајине, славе Никољдан. Има их у Старом Влаху Бијелој Реци и Мочиоцима и Ужицу.
    -Лазањци-Мијаиловићи, дослелили се уз Кочину Крајину из рудничког села Лозња, славе Савиндан.
    -Поповићи, дослелили се у Првом устанку из Језера у Дробњацима, предак им је био свештеник, славе Ђурђевдан.
    -Милинковићи су скорашњи досељеници из Врбова у Полимљу, славе Св. Пророка Јеремију.
    -Топаловићи, досељени уз Кочину Крајину од пожешког Глумча, славе Цара Константина и Царицу Јелену.
    -Пановићи су пореклом из Дренове у Плимљу у време Бабинске Разуре и призетио се у Кобасице, славе Велику Госпојини.
    У Планиници је 74 кућа од 7 породица.

    Занимање становништва.
    -Планиничани се занимају земљорадњом, сточарством и воћарством. Земљорадња доноси слаб принос, па им није могуће подмирити редовне потребе, с тога су сви сељаци принуђени силазити у равнија села и тамо узимати земље под закуп или куповати и на њима засејавати поједине усеве, неби ли се тако нашло што им је потребно за исхрану. Стоке, нарочито ситније, држе доста, лети је држе по маљенским и сувобирским суватима, зими код куће, а с пролећа изгоне у доња села. Нешто рђава земља, нешто немање потребне земље за усеве и испашу стоке, нагони сељаке на стално исељавање у доња села, што нарочито бива после деоба у селу, кад се увек по једна или две породице стално исељавају на своја раније прибављена имања по доњим селима. Отуда Планиничана има у сваком селу у долини Љига, који редовно привлачи и оне који су заостали у селу. Планиничани се занимају и сечењем грађе, коју продају у месту или одгоне на тргове у Ваљево и друга места по Шумадији. Занате радо изучавају и готово сваки зна по који занат, који ради не само у селу, него и по околини. Планиничани у материјалном погледу знатно су измакли, имућнији су од суседних сељака, те им стање не допушта да се удаљују из села као надничари и занатлије.

    Појединости о селу.

    -Планиница је саставни део Планиничке општине у Срезу колубарском. Судница је у селу код механе, а школе и црква у Рибници. Гробље мје издељено по крајевима. Село преславља Спасовдан.
    У Планиници, на путу Ваљево-Чачак, познат под именом „сувоборски пут“, под самим Сувобором, има механа, која је својина једног од Ћировића.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Попоадићи (данас Попадић), општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Положај села.

    -Попадић је на левој обали реке Топлице, при њеном извору, земљиште је неравно, па ипак није ни право брдско, иако је од секундарног кречњака са вртачама. Сеоске куће су по падинама појединих врло стрменитих брегова и спуштају се и у долине самих потока. Знатније узвишице су: Говеђе Брдо, Падине, Бољковац, Стрменац и Каменитовац.
    Извора има доста. Обично су извори у долинама појединих потока, мали су и почешће пресушују. Најглавнији су сеоски извори Велики Извор и Стублина, али поред извора има и бунара. Од текућих вода су: Топлица, која постаје по дну овог села из неколико извора, познатих под именом Врујци; Герић којим се продужава Топлица и долази са истока од Гуњице; Копљаница, која долази са југа из Струганика и не пресушује; Падински поток и Бољевачки Поток, сеоски потоци, оба утичу у Копљаницу и с њом заједно у Герић

    Земље и шуме.

    -Сеоске земље су или брдске или равне. Брдске су земље посне, песковите или кречне и суве по вртачама и долинама; прве су одличне виноградске земље, а друге су добре за стрмне усеве. Разне су земље око Топлице и наносне, па су врло добре и за ораницу и за косаницу. Најбоље су земље у потесу званом Пљискавице.
    Шуме има мало. Што има је приватна својина појединаца у забранима по Говеђем Брду и Падинама. Сеоске су заједнице Каменарнице до Паштрића и Рибнице, где се ретко које дрво задржало, и добре су за сеоске испусте.

    Тип села.

    -Попадић је село разбијеног типа. Сеоске су куће у џематима. Џемати су у долинама потока прибијени под стране сеоских брда. Џематксе су куће растурене и средње растојање између појединих кућа је 60 метара, што чини да се у селу не виде џемати, већ поступно прелазе једни у други.
    У Попадичима су: Томашевићи (Јовићи), Томићи, Крџићи, Бојићи, Пауновићи, Глигоријевићи, Мијаиловићи, Мартиновићи, Јевтићи, Крстићи, Арсенијевићи, Павловићи, Тришићи, Милинковићи, Ненадовићи, Обрадовићи, Шушковићи, Милосављевићи, Радивојевићи, Васиљевићи, Дикићи, Јоксимовићи, Рогоњићи, Чолићи, Савићи, Остојићи, Маџаревићи, Антонијевићи и Срећковићи.
    У селу има доста задруга. Највећа задруга је Мијаиловића са преко 40 душа, а мање су Радивојевића, Јевтића, Пауновића и др.

    Подаци о селу.

    -Попадић је према храчким тефтерима из 1818. године имао 37 домова са 50 породица и 122 харачке личности.
    Према попису:
    -1866. године – 54 дома и 462 становника.
    -1874. године – 56 домова са 465 становника.
    -1884. године – 67 домова и 559 становника.
    -1890. године – 79 домова и 646 становника.
    -1895. године – 90 домова и 669 срановника.
    -1900. године – 92 дома и 692 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 6,50 а процентни 1,17%.

    Име селу.

    -Откуда је име селу, непознато је.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -По причању старијих људи Попадић је старо село. Село су основале породице:
    -Крстићи и Тришићи (Милинковићи, Ненадовићи, Радивојевићи, Васиљевићи, Савићи, Антонијевићи и Маџаревићи). За обе породице не зна се да су досељене, већ се сматрају као старинци. Крстића је данас једна кућа, а некад их је било врло много и њихове куће су биле у средини села по Падинама, где је и данас најстарији део села. Крстићи славе Лучиндан. Тришићи су поред Крстића од старине, али како их има доста кућа, то су се по времену и удаљавали са свога места и попремештали у друге крајеве села. Тришићима су сродни: Милинковићи, Ненадовићи, Радивојевићи, Васиљевићи, Савићи, Антонијевићи и Маџаревићи (назвати по претку што је ратовао 1848 потиву Маџара), има их 25 кућа и сви славе Јовањдан.
    -Киселице (Мијаиловићи, Пауновићи, Глигоријевићи и Мартиновићи) су по времену насељења најстарији, који су од берковачких Киселица и прво досељени у Берковце, па после прешли у Попадић. Киселице су: Мијаиловићи, Пауновићи, Глигоријевићи и Мартиновићи, сви славе Јовањдан.
    -Крстићи, Јевтићи, Бајићи и Крџићи. Уз Кочину Крајину доселила су се из Дробњака у Црној Гори два брата, један се призетио у Крстиће и примио њихову славу, а други се населио у селу поред Киселица; од првог су Јевтићи и славе Лучиндан, а од другога су Бајићи и Крџићи и славе Ђурђевдан.
    -Томићи, доселили се уз Кочину Крајину из Чајетине у Старом Влаху, населили се на Крстића имање, славе Лучиндан.
    -Шушковићи, Обрадовићи, Милосављевићи и Јоксимовићи, уз Кочину Крајину избегла је из Црне Горе од братства Мартинића породица од четири брата и населили се у Попадићу под именом Шушковићи, којима су потомци: Обрадовићи, Милосављевићи и Јоксимовићи, славе Св. Петку.
    -Остојићи, доселили су се у Првом устанку из Осата од исте породице од којих су команички Папићи и паштрићски Ристовићи, славе Лазаревдан. Предак име се доселио као мајстор.
    -Томашевићи су из Рајковића од тамошњих Томашевића, и предак се призетио у Крстиће и примио њихову славу, Св. Луку-Лучиндан.
    -Дикићи су из Годечева-округа ужичког, не каже се када, предак се доселио као мајстор, славе Никољдан.
    -Чолићи досењени, не каже се када, из Севојна-округа ужичког, славе Никољдан.
    Новији досељеници:
    -Рогоњићи, отац им се доселио из Парамуна-округа ужичког, славе Јовањдан.
    -Арсенијевићи су од Удовичића из Бријежђа, дошао жени на имање, славе Алимпијевдан.
    -Павловићи су из Богданице-округа ужичког, доселио се као мајсор, ушао жену у кућу, славе Никољдан.
    -Срећковићи су из ужичке Мионице, доселио се и купио имање, славе Никољдан.
    У Попадићу има 92 куће од 14 породица.

    Занмање становништва.

    -Попадићани се занимају земљорадњом, воћарством и виноградарством. Земља је необично богата и подмирује све животне потребе, а тако исто имају довољно хране за стоку, коју не држе у већој мери. Воћњаци се гаје као и свуда, али виногради овог села по месту и начину обделавања давали су, докле су рађали, најбоље вино у округу ваљевском. И данас су Падине, Бољковац и све стране села које су, као и село, нагнуте на исток све под виноградима.
    Попадичани изучавају лако занате, одају се трговини, те с тога у овом селу, на горњо-милановачком путу, имају појединци магазе и дућане, у којима раде коларски и ковачки занат или се баве сталном трговином. Нигде се не селе из села.

    Појединости о селу.

    -Попадићи су у саставу Горњо-топличке општине у Срезу колубарском. Судница у школа је у Горњој Топлици, а црква у Рибници. Гробље је издељено а село нема заједничке преславе.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Радобић, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Положај села.

    -Радобић је на обема обалама Лепенице, баш при њеном ушћу у Колубару и допире до леве обале Рибнице, опет при њеном ушћу. Сеоске су куће или по равници између ових двеју река или у присојној страни брда Стучине, која служи као развође Колубари и Пауновој Реци. Најзнатнија је узвишица Стучина, пространо и плећато брдо, које се стрмо спушта Колубари, а врло благо Лепеници, затим Брдо до Мионице, на чијој су коси мионичке и радобићке куће и које је развође сеоским рекама.
    Извора је у селу мало, али само правих извора, којима би се народ служио, докле других извора пуно је поред Лепенице. Једини извор прве врсте је Аниште поред Лепенице, а сељаци копају бунаре и њиховом се и речном водом служе.

    Земље и шуме.

    -Радобић је у међувођу река и има најбогатије и најравније змљиште од свих села колубарске области, нарочито има добре и цењене ливаде и пашњаке око Лепенице. Земље су равне и подесне за све усеве, а по Стучини добре земље и за стрмнину. Дуж Лепенице и око ушћа Липнице или Паунске Реке су само ливаде, које и одражавају чувени сој колубарских говеда.
    Шуме у селу нема. Што има шумарица по брду до Мионице и по Стучини, то је тако мало да ни појединци, чија су својина ове шумарице, немају довољно дрва за огрев, а камо ли за све друге потребе. Шума се не гаји, а по неко дрво, које се гаји, не може се узети да овде има шуме. Врбаци колубарски, затим пошумљене обале Лепенице, служе поглавито за огрев села. Никаквих заједница нема.

    Тип села.

    -Радобић је по брду разбијеног, а у равници растуреног типа. Сеоске куће су до Стучине у групи, као и поред Липнице, докле по Брду и до Рибнице растурене су без икаквог реда свуда и на све стране, но тек се и међу тим растуреним кућама виде извесне зближеније куће, као делови неке веће целине.
    У Радобићу су: Минићи (Радобићи), Јеремићи, Деспотовићи, Поповићи-1, Живојиновићи, Петронијевићи (Рисимићи), Станојловићи, Поповићи-2, Радојичићи, Бурмази, Недуловићи и Илићи.
    Задруга у селу нема великих, веће су Бурманска, Станојевића (ваљда, Станојловића, оп. Милодан) и Петронијевића.

    Подаци о селу.

    -Радобић, у харачким тефтерима Радубић и Радобич у 1818. години имао је 23 дома са 28 породица и 71-дну харачку личност.
    По попису:
    -1866. године – 28 домова и 194 становника.
    -1874. године – 31 дом и 199 становника.
    -1884. године – 37 домова и 241 сстановника.
    -1890. године – 43 дома и 194 становника.
    -1895. године – 45 домова и 269 становника.
    -1900. године – 49 домова и 303 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 3,09 а процентни 1,39%.

    Име селу.

    -Првобитно село је било заселак села Мионице. Име Радобић дошло је од имена првог оснивача села Радобе, из породице Минића.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Првобитно је Радобић био заселак села Мионице и мало је имао становника. Старинаца у селу нема.
    -Минићи (Радобићи): Први оснивач села је Радоба, који се доселио давно, у средини 17. века, а по некима и раније. Радоба је дошао са својом породицом и сином Мином из некаквог села близу Новог Пазара, у Старој Србији, Од Радобе и његовог сина Мине су Минићи (Радобићи), славе Алимпијевдан.
    -Станојловићи: После Радобе доселио се Станојло са своја два брата из околине Сјенице у Старој Србији. Станојло се доселио у почетку 18. столећа и населио поред Радобе на Брду, испод Мионице, од њега су Станојловићи, славе Никољдан.
    -Живојиновићи: У доба аустријске окупације доселио се из села Поблаћа у Полимљу неки Живојило, од којега су Живојиновићи, славе Ђурђиц. Живојило се населио на левој обали Лепенице и они су готово сви данас тамо.
    -Поповићи-1: Уз Кочину Крајину дошли су Поповићи као свештеничка породица из места Жидовићи у Полимљу и населили се поред Радобића, славе Ђурђевдан.
    -Рисимићи: У исто доба сишли су из Голупца и Буковца, села ове области, Рисимићи, населили се поред Живојиновића, славе Лучиндан.
    -Јеремићи су новији досељеници из Мионице, предак се призетио у Миниће, славе Јовањдан.
    -Поповићи-2 су новији досељеници из Роваца код Никшића, славе Аранђеловдан
    -Радојичићи су из Мионице и после деобе прешли на своје имање, не каже се шта славе.
    -Илићи, предак потиче из Гостиља у Старом Влаху, дошао као слуга, славе Никољдан.
    -Бурмази су из Старе Реке у овој области, дошли на купљено имање, славе Алимпијевдан.
    -Недуловићи су Власи из Крепољина у Хомољу, доселио се пре 7 година на купљено имање замрлих Минића, славе Никољдан.
    У селу је 52 куће од 11 породица.

    Занимање становништва.

    -Радобићани се занимају свима привредним пословима, којима и суседни сељаци ове области. Најмилије занимање знатнијих породица села је гајење рогате стоке. Радобићка говеда су најчувенија у Колубари, а и по свој Краљевини и код њих је чувени колубарски сој. Колику вредност полажу на сточарство види се из начина одржавања стоке, затим гајења и сређивања својих ливада, нарочито око Лепенице. Свако друго занимање осим земљорадњом споредно је Радобићанима, не раде и не уче занате, не надниче и нигде се не селе из свог села.

    Појединости о селу.

    -Радобић је саставни део Мионичке општине у Срезу колубарском. Судница, школа и црква су у варошици Мионица. Гробље је заједничко на брду, одмах испод Мионице, а у страни изнад Лепенице. Преслава је Спасовдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Рајковић, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Положај села.

    -Рајковић је на обема обалама реке лЛепенице, која тече у источном правцу кроз село. Земљиште је неравно и брдовито, а сеоске куће су по појединим брдима, плећима и њиховим осојнима странама. Брда су широких плећа, висока и нагло се спуштају реци а гледани са стране издају праве кречњаке и ртове. По плећима брда су вртаче каменитог дна и са црвеницом. Сеоска су брда: Међедник, Петрушево Брдо и Биљевине до Робаја и Кључа на десној обали реке, Радановац, Вис и Бобија до Пауна и Ђурђевца са леве стране реке. Извора је мало и у падинама брда, у речној долини и око кућа. Једини извори су: Јаруга, Рупељево и Мијатовац под Међедником и Букава у Радановцу. једина сеоска текућа вода је река лепеница,која пресушује у овом селу или у најбољем случају да има воде у вировима. Народ се служи и речном и барском водом,као и водом са језера и бунара, који се копају у виду цистерни.

    Земље и шуме.

    -Главна сеоска имања су на левој обали реке, познате под именом Радановац и Пасјак. Ово су најбоље сеоске земље, добре и оранице и косанице, докле брдске земље по плећима брда су кречне, с вратачама и доловима подесне за воћа и стрмне усеве. И ове земље, ако се ђубре и догоне, дају добар род, а како су све око кућа, још и могу бити добре зиратне земље.
    Шуме је мало. Што је има још су појединачни забрани у падини Петрушева Брда, око реке и по Радановцу. Шуме је и код појединаца и код већег броја мало, купују се за огрев и за грађу. Биљевине су некад биле сеоске заједнице у шуми, али је село исекло шуму и данас су потпуно голе и кречњачки рт. Никаквих других заједница нема.

    Тип села.

    -Село је разбијеног типа. Положај села, распоред кућа и река створили су у селу три џемата: Брђане по плећима Петрушевог Брда, Међедовце по плећима и падини Међедника и речане око реке и на север до Пасјака. Куће су врло блиске у брдском крају, докле су у реци на већем растојању, прва два џемата су спојена и куће су једне до друге.
    У Брђанима су: Томашевићи, Горићи, Лазаревићи, Мићовићи, Видићи, Станимировићи, Мијаиловићи, Каровићи, Марићи, Ликнићи, Томићи, Танасијевићи, Пиваљевићи, Тешановићи (Станићи) и Илишевићи. У Међедовцима су: Рафаиловићи, Мишовићи, Јовановићи и Спасојевићи. У Речанима су Терзићи, Ђуричићи и Радовићи.

    Подаци о селу.

    -Рајковић је по харачким тефтерима из 1818. године имао 31 дом са 49 породица и 108 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 48 домова и 430 становника.
    -1874. године – 63 дома и 435 становника.
    -1884. године – 68 домова и 547 становника.
    -1890. године – 74 дома и 625 становника.
    -1895. године – 86 домова и 612 становника.
    -1900. године – 93 дома и 668 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 6,68 а процентни 1,30%.

    Име селу.

    -За име селу прича се ово: Кад су неку бабу од досељених Лазаревића запитали, како им је на новом месту, где су се доселили, она је одговорила: „дошли смо у прави рај“, па веле да се по томе прозвало и село Рајковић.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Рајковић је врло старо насеље. Најстарије насеље било је на Петрушевом Бду око старог, данас напуштеног, гробља. И данас су ту старије породице, а доцније досељене размештале су се поред ових и преко реке. Прича се да се стало село звало Радановац, чије је име данас очувано у најзнатнијем потесу овог села и кад би се ово место могло утврдити и са друге стране, онда би оно селу у списку села од 1738. године, под називом Radovinoviz било ово исто село. Пошто се више од две трећине села и све насеље на левој обали реке и данас зове Радановац, па и могло би се тврдити да се горње име може односити на ово село.
    Томашевићи: Најстарија породица у селу, која се сматра као оснивач села и која је овде била у време косовске битке, је Томашевић. За Томашевиће се прича да их је у доба косовске битке било 12 кућа и да је свака послала по једног војника на Косово и да су многи тамо погинули, Томашевића је увек било доста, али их се много иселило у Срем и Бачку, где их и данас има око Сентомаша (Србобрана) више од 12 кућа, за које и ови у Рајковићу знају. Томашевића има и у Попадићу у овој области, а има их и у Тамнави. За Томашевиће држи се, да су увек били најугледнија породица у селу и околини, што је исти случај и данас, њих је 19 кућа и славе Ђурђиц.
    -Лазаревићи, Мићовићи, Видићи, Станимировићи, Михаиловићи, Каровићи, Марићи и Томићи: У најстарије досељене породице у селу рачунају се Лазаревићи (чији су потомци остале наведене фамилије). Они су досељени као јака породица из Кричка у Полимљу, досељени су у првој половини 17. века и славе Аранђеловдан.
    -Спасојевићи, Рафајиловићи, Мишовићи и Јововићи: Међу старије досељенике долазе Спасојевићи, досељени пред крај 17. столећа из села Бистрице у Полимљу и насељени на Међеднику и њихови потомци су остале наведене фамилије, славе Лучиндан.
    -Ђуричићи, досељени у првој половини 18. века из Пиве у херцеговини, који су иста породица са радовићима у селу Тодорићима у Кључу. Славе Ђурђевдан.
    -Пиваљевићи и Танасијевићи, у даљем сродству су са Ђуричићима, досељени из Пиве пред крај 18. столећа и насељени до Кључа по Биљевинама, славе такође Ђурђевдан.
    -Станићи (Тешановићи) досељени су из Никшићке Жупе уз Кочину Крајину, има их овде и у ЂурЂевцу, славе Лучиндан. Станићи су сродни са породицама Секулића у Кључу, Давидовићима у Клашнићу и Мијатовићима у Робајама.
    -Терзићи, прешли око 1790. године из Ђурђевца од породице данашњих Радовића, који су старином Дробњаци, славе Мратиндан.
    -Ликнића предак је био ускок у Првом устанку и као слуга нашао се у селу, а пореклом је из Лике, па се после призетио у Лазаревиће, славе Аранђеловдан.
    -Горића предак је из села Граца од тамошњих Горића, призетио се у Томашевиће пре 35 година, слави Малу Госпојину и Ђурђиц.
    -Илишевићи су из Трнаваца у Старом Влаху, доселио се уз Бабинску Разуру, славе Аранђеловдан.
    У Рајковићу је 100 кућа од 9 породица.

    Занимање становништва.

    -Рајковчани се занимају привредним пословима, којима и суседни сељаци ове области. Главна су занимања земљорадња и воћарство. Особито много гаје воћа, нарочито последњих година, а подижу и винограде. Рајковчане нагони природа места на изучавање заната, трговину и друге привредне послове, с тога у селу има сваковрсних занатлија. Нигде се не селе, нити куда изван села не иду у надничење.

    Појединости у селу.

    -Рајковић је саставни део Рајковачке општине у Срезу колубарском. Судница је у селу на сувоборском путу, а ту је и школа, докле је црква у Паунама. На месту где је школа и општинска судница налази се механа и поред ње и два дућана. Дућане држе сељаци из села а механу други. Дућанџије и механџије не занимају се земљорадњом. Не каже се ништа за преславу.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Ракари, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Положај села.

    -Ракари су на обема обалама реке Топлице. Сеоске су куће по плећима и падинама брегова, који се дижу над Топлицом са једне и друге стране. Земљиште изнад Топлице је неравно, брегови нису високи, али се стрмо спуштају реци са десне стране, докле врло благо са леве. На десној страни су Орловац и Липовица, а на левој Плискавице.
    Извора је доста, али готово свака кућа има своје бунаре. Извори су већином испод брда пред река па се слабо употребљавају за пиће. Главнији извори су: Кулиновац испод Орловца, јак и не пресушује и од њега под истим именом отиче поток у Топлицу, Радојичића Бунар, Чарапића Вода и др.

    Земље и шуме.

    -Ракарске земље су наносне топличке земље или црне смолне земље по бреговима; родне су и имају добрих ливада око Топлице. Мало посније и сувље су по Орловцу до Велишеваца и Гуњице, због тога што су на секундарном терену.
    Шуме је врло мало, ограничена на поједице забране по Орловцу и Липовици, што није довољно ни да подмири све домаће потребе, већ се купује са стране из других села. Никоквих заједница нема.

    Тип села.

    -Ракари су село разбијеног типа. Сеоске су куће према положају села груписане у три џемата. Први је џемат на Орловцу, други на Липовици а трећи на Плискавицама. Први се крај зове Лугоњићи, други Чарапићи а трећи Ракари.
    У Лугоњићима су: Лугоњићи. У Чарапићима Стевићи, Цвијовићи, Чарапићи (Павловићи), Стевановићи (Ђорђевићи), Спасоњићи, Радојичићи, Петровићи, Максићи, Срећковићи, Матићи, Гајовићи, Јанковићи, и Николићи. У Ракарима (на Плискавици) су: Марковићи, Ракарчевићи, Обрадовићи, Стојановићи, Живковићи, Вујићи (Ускоковићи), Цветковићи, Николићи (Мачури) и Миловановићи. Осим ових има и неколико кућа ракарских и у Горњој Топлици; Парћинци, Драгутиновићи, Марковићи и Павловићи.
    У Ракарима су свега две повеће задруге Чарапића, иначе је у целом селу највећа иноконштина.

    Подаци о селу.

    -Ракари су 1818. године према харачким тефтерима имали 27 домова са 36 породица и 79 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 41 дом и 285 становника.
    -1874. године – 41 дом и 263 становника.
    -1884. године – 51 дом и 299 становника.
    -1890. године – 56 домова и 355 становника.
    -1895. године – 82 дома и 357 становника.
    -1900. године – 60 домова и 373 становника.
    Годишњи прираштај становништва је 2,75 а процентни 0,90%.

    Име селу.

    -Име селу, као и име џемату, непознато је. Али се прича да је име овом џемату дошло од презимена породице, која се некада звала Ракарци. Друга два џематска имена су од имена виђенијих породица у селу.
    Име овог села записано је и у списку палешких села из 1737 године, Rackary, сасвим онако како се и данас изговара.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Ракарчевићи (Ракарци), Благојевићи, Обрадовићи, Радојичићи и Максићи: Прва породица у Ракарима, за коју се држи да је у селу од Косова и да се не зна откуда се доселила јесу Ракарчевићи (Ракарци), који су познати у селу само под овим презименом, мада свака породица има и други презиме. Прва куће Ракарске биле су на Плискавици до Топлице, где су отприлике данас куће Благојевића и Обрадовића из ове исте породице. Кад се ова породица размножила, онда је после деобе изашла и прва се населила у Липовици, па и тамо има својих представника. Овој породици сродни су на Липовици Радојичићи и Максићи, сви славе Ђурђиц.
    Чарапићи, Ђорђевићи, Павловићи и Спасоњићи: Најстарија породица досељена у ово село су Чарапићи, из Језера у Дробњацима и одмах поред Радојичића насељена на Липовици. Чарапићи су се доселили са неколико породица, од који су две отишле даље одавде и сишле Београду, те се населиле у Белом Потоку (фамилија Васе Чарапића, оп. Милодан) и Рипњу, Округу београдском, а једна после отишла у Гвозденовић у Тамнаву. Чарапићи су данас општи назив џемата, докле су остале породице измењале презимена, а одсељене задржале су га, па ма где се налазили. Чарапићи су досељени у село пред крај 17. столећа и зову се још како је горе неведено, славе Ђурђевдан.
    -Марковићи су се доселили уз Кочину Крајину из Колашина у Црној Гори, славе Ђурђевдан.
    -Лугоња (Лугоњићи) се доселио као слуга у Поповиће из Језера у Црној Гори, па су га после газде наместиле на Орловцу, направили му кућу и оженили га, славе Ђурђевдан.
    -Стевићи и Петровићи су из Врбове у Полимљу, славе Лучиндан.
    -Цвијовићи су из Сељана у Полимљу, славе Ђурђевдан.
    Досељеници из новијег доба у време Првог и Другог устанка:
    -Стојановићи, предак се доселио из Тврдића у округу ужичком, славе Јовањдан.
    -Живковићи, чији се предак доселио из Брекова у Старом Влаху, преко границе садашње, славе Илиндан.
    Новији досељеници, после 1840. године:
    -Срећковићи, отац се призетио у Ракарце и доселио се из Каленића-округ ужички, подразумева се да славе Ђурђиц.
    -Матићи, отац се доселио у Ракарце, а пореклом је из Дражиновића-округ ужички, славе Ђурђиц.
    -Николићи су из Бријежђа и дошао жени на имање, слави Алимпијевдан.
    -Гајовић је дошао жени у кућу из породице Уакараца, слави Ђурђиц, доселио се из Горњег Лајковца.
    -Обрадовић је из Санковића, довела га мати и овде остао, па се призетио у Ракарце, слави Ђурђиц.
    -Вујић је Ускоковић из Планинице, призетио се у кућу старог Ракарца, која је изумрла по мушкој линији, слави Никољдан и Ђурђиц.
    -Параћинац се доселио из Жупањца-округ београдски као трговац и механџија, слави Никољдан.
    -Николић-Мачур је сишао из Струганика на своје раније купљено имање, слави Никољдан.
    -Јанковић је из Планинице, после деобе сишао на своје имање, слави велику Госпојину.
    -Миловановић се доселио из Обарде у Полимљу уз Бабинску Разуру, слави Ђурђевдан.
    -Драгутиновићи су из ужичког Каленића, доселили се као ковачи, славе Ђурђевдан.
    -Павловић се доселио као учитељ из Ваљева, слави Никољдан.
    -Марковић је из Славковице у околини и доселио се као механџија, слави Ђурђевдан.
    -Цветковић се доселио као мајстор из Засеља-округ ужички, слави Никољдан.
    У Ракарима је 58 кућа од 23 породице.

    Занимање становништва.

    -Ракарци се занимају свима привредним радњама, којима и суседни сељаци ове области. Главна занимања су земљорадња, сточарство и воћарство. Сва топличка села гаје особиту стоку, па и ово. Воће у последње доба нагло се подиже. Ракарци не уче занате и нигде се не селе, осим ако који случајно не оде уз матер или жени на имање.

    Појединости о селу.

    -Ракари су саставни део Горњо-топличке општине у Срезу колубарском. Судбница и школа је у Горњој Топлици а црква у Цветановцима. Гробље је раздељено на два краја. Преслава сеоска је Спасовдан.
    Горња Топлица је друмско насеље и описана је код Берковца, а половина је у атару овог села.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Робаје, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Положај села.

    -Робаје су на висоравни, која се из Драчића пружа преко Жабара. Земљиште је са вртачама и каменитим дном или заднивеним црвеницом. Вртаче су поређане у низове или долове и пружају се на север Рајковићу и Кључу. Неколико вртача је испуњено атмосферском водом и зову се језера. Главнија узвишења су са стране села: Јездинац и Плоча до Голупца, Тусто Брдо до Мратишића, Богољенац до Пауна и Бунчевица до Осеченице. Између Плоча и Јездинца улази у село велика слепа долина Процијеп, испуњена вртачама сувише великих димензија.
    Западни део села има свега два извора, позната под именом Савића Врела, једина изворска вода, која под именом Врела падају у Лепеницу. У средини села постоји привремени извор Спасовина, који извире на једном крају вртаче, а на другом понире. Иначе у целом селу нема нигде извора, већ се народ служи бунарском, барском и језерском водом. Бунаре граде у виду обичних бунара за хватање и задржавање кишне воде и обично је по крајевима вртача. Најлепши украс овог села су језера. Има их повише, али су од свих најбоља и најлепша: Дубокача* у Процијепу и Језеро у Бунчевици.
    *Милан Драгојевић, трговац из Робаја, који је дао податке о свом селу, прича да памти кад се Дубокача орала и кад један њен део био под воћем. По његовом причању Дубокача је стара 50 година и поступно се спуштала.
    Дубокача је скорашње језеро, постало улегањем и снижавањем земљишта суседне куће Петрашевића. Језеро је дугачко 45 а широко 35 метара, дубоко под кућом 4,5 а даље 6 метара, никад не пресушује, увек бистро, са доста плавом водом. Сва су друга језера мањег обима.
    Једина текућа река овог села је Лепеница, која тече са западне стране села, али у селу нема никаквих потока, почем се атмосферска вода слива у вртаче и долове по селу.

    Земље и шуме.

    -Робајске су земље суве, посне и кречне, на њима особито успевају стрмна жита, докле ливада, пашњака и њива за гајење кукуруза нема онаквих, каквих има по рајковачком Радановцу. Нешто мало бољих ливада и зиратне земље има око Лепенице и при ушћу Врела. Најбоље зиратне су долови и вртаче у којима успевају добро поврћа и друго културно биље.
    Шума у селу има доста. Западни и источни крај села су пошумљени, а осим тога је има доста и по целом селу. Сеоске заједенице у шуми су Бунчевица и Тусто Брдо, али осим ових заједница имамо породичне заједнице по Јездинцу, Богољевцу и свим околним брдима.

    Тип села.

    -Робаје су село разбијеног типа. Сеоске су куће испод брда и по доловима и углавном груписане у три џемата. Куће по џематима су на растојању од 20-100 метара, а џемати су скоро спојени. Први џемат је под Јездинцем и зове се Драгојевићи, други је у средини села на запад и исток од Спасовине и зове се Мијатовићи, а трећи је под Тустим Брдом. Овај трећи је подељен у два мања џемата, скоро спојена, растављена само Врелом на Степанчевиће и Бојиновиће.
    У Драгојевићима су: Драгојевићи, Маријићи, Савићи и Петрашевићи. У Мијатовићима су: Марковићи, Мијатовићи, Рађићи, Брековићи (Павићи), познати под општим презименом Мијатовићи, затим, Перићи, Мојовићи, Пејићи, Маринковићи и Гавриловићи, познати под презименом Гавриловићи. Под Тустим брдом су; а) У Степанчевићима: Живковићи, Жужићи (Жугићи или Јаковљевићи), Степанчевићи (Савићи, Мијовићи, Зекићи), Маџуни (Јанковићи, Бајићи, Маџуни, Тешићи) и б) у Бојиновићима су само Бојиновићи.
    У селу јед доста развијен задружни живот. Веће задруге су: Марковићи, Драгојевићи, Савићи а мање: Петровићи, Савићи и Мијатовићи.

    Подаци о селу.

    -Робаје су према списку села ваљевске епархије од 1835. године имале 17 домова. Према харачким тефтерима из 1818. године, имале су 37 домова са 54 породице и 125 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 48 домова и 385 становника.
    -1874. године – 54 дома и 392 становника.
    -1884. године – 65 домова и 475 становника.
    -1890. године – 63 дома и 530 становника.
    -1895. године – 83 дома и 523 становника.
    -1900. године – 90 домова и 587 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 2,06 а процентни 1,21%.

    Име селу.

    -За име селу везана је ова народна прича. Приче се, кад је куга прелазила преко села, да га је свега поробила и оставила за собом само пустош, па се вели да је отуда дошло име Робаје.
    Име селу је доста старо, јер њега налазимо на списку села Округа ваљевског из 1737. године.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Најстарија су сеоска насеља око извора Спасовине, где се и данас могу распознати места на којима су старе куће биле. Доцније породице насељавале су се по крајевима, после чега су се старе за њима повлачиле.
    -Жугићи (Жужићи), Гавриловићи и Маринковићи: најстарије породице у селу су Жугићи (Жужићи) досељени са Чева у Црнох Гори, где су се претходно били населили у Дробњацима, па се одатле спустили у ово село у другој половини 17. столећа у општој сеоби. Жужићи су се прво населили око Спасовине, па се доцније повукли ка Тустом Брду, њима су род Гавриловићи и Маринковићи, сви славе Аранђеловдан. Жужића има одсељених у разна села ове и других области.
    -Степанчевићи и Живковићи. Некако одмах за Жужићима доселио се и некакав Степанчић прозват због малог раста, из Негбина код Нове Вароши, а населио се код данашњег Врела. Стапанчићеви потомци називају се Стапанчевићи, којих има одсељених одавде по области и изван ње, у селу их има 12 кућа у које се броје и Живковићи, славе Никољдан.
    -Мијатовићи и Рађићи. У старије досељенике, досељене у општој сеоби, рачунају се и Мијатовићи, чији се родоначелник Мијат доселио из Никшићке Жупе и овде населио, а његова два брата Секула и Давид отишли ниже од овог места. Мијатови потомци су и Рађићи, славе Лучиндан.
    -Драгојевићи, Савићи и Маријићи. Пред Кочину Крајиму доселили су се Драгојевићи из Дробњака од братства Маловића; са њима су у сродству Савићи и Маријићи у овом селу, Јовановићи у Мратишићу и Текићи у Кључу, славе Ђурђевдан а до скоро преслављали Савиндан.
    -Маџуни*, Јанковићи, Гајићи и Тешићи. Уз Кочину Крајину доселили су се из Љутића у Полимљу у ово село Маџуни, чији је родоначелник Јанко Маџун, населио се иза Степанчевића који су га прозвали овим именом. Маџуни су: Јанковићи, Гајићи и Тешићи, славе Ђурђевдан.
    *Сељаци причају да су Јанка Турци прозвали Маџун због крајње сиромаштине. Прича се да су одвајкада, па и данас, били и остали сиротиња. Једном неки богати Турчин, спахија овог села, реши се да и Маџуне направи богатима, с тога им да доста имања, набави стоке и да им нешто готовог новца, па им заповеди да раде, те да и они постану једанпут отресити и угледни грађани. Кад је после некоолико година дошао у село, нашао је Маџуне какве је и оставио; имање поиспоклањали другима, новац потрошили, а од стоке ни петла пред кућом. Тад се спахија наљути и повикне на њих:
    -Шта ћу вам ја? Суђено вам је да будете сиротиња и тако ћете остати до века.
    Због тога и данас сељаци веле: „Сиромах као Маџун“! „Маџуну да и вода доноси, не помаже му“!
    -Петрашеићи, предак се доселио уз Кочину Крајину од данашњих Петрашевића из Колашина и населио се поред самих Жужића, где су и данас. Славе НИкољдан.
    -Бојиновићи су дошли пред Кочину Крајину из Кричка. Међу њих су се доселие и две породице из Полимља као уљези, али су поменили презиме и славу, сви салаве Аранђеловдан.
    У Првом устанку доселили су се:
    -Марковићи (Лимци) из села Бистрице у Полимљу, славе Лучиндан.
    -Брековићи (Павићи) из села Брекова у Старом Влаху, славе Илиндан.
    -Пејићи, досељени из села Косатице код Пријепоља, славе Јовањдан.
    Новији досељеници:
    -Перићи, досељен уз Бабинску Разуру из села Маоча у Полимљу, славе Јовањдан.
    -Мојовић досељен у исто доба из Никшићке Жупе, славе Лучиндан.
    У Робајама је 89 кућа од 12 породица.

    Занимање становништва.

    -Робајци се занимају поглавито земљорадњом и воћарством. Земља није у стању да сваке године да све што је потребно за исхрану. Стоке гаје доста, али не држе у већој количини. Воћа подижу у већој мери, затим, имају добре винограде и дају им добар род. Велики број сељака одаје се изучавању заната и трговине и тим се пословим баве у селу и изван њега. Раније их се доста исељавало из села, али данас мање. Сиромашнији надниче по селу и општини, али се не удаљавају далеко из села.

    Појединости о селу.

    -Робаје су саставни део Рајковачке општине у Срезу колубарском. Судница и школа су у Рајковићу, црква у Паунама. гробље је раздељено у два дела. Један део села (источни) не преславља, а западни преславља Спасовдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Санковић, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Положај села.

    -Санковић је на левој обали реке Лепенице, према Мионици. Сеоске су куће у осојним странама брда и спуштене пониско у раван речице Лепенице. Део села око Лепенице и њених става с Липницом је раван и поступно се, готово неприметно, подижже ка селу. Над селом нагло се подиже брдо Јакшинац, а даље на запад Присојаница.
    Извора је врло много у селу. И око Липнице и у подножју Јакшинца и долини Пасјака има толико извора, да готово свака кућа има свој извор или чесму, па се према породицама и називају. Један од ових извора на путу кроз село и као општи сеоски оглашен и назива се Студенац. Реке су поред села, са источне стране Лепеница, са северне Липница и с јужне Пасјак, јаке и непресушне речице, које се уливају у Лепеницу у селу.

    Земље и шуме.

    -Санковић је у понајподеснијем положају од колубарских села. Ниједна стопа земље није на одмет, свака је од неоцењене вредности, јер по санковачким земљама одлично рађају сви усеви а расту и шуме. И воћњаци и ливаде, и оранице и виногради, и пашњаци и шуме цене са као и у Ђурђевцу, међу најбољим у Срезу колубарском. Равни потес око Лепенице, Оцин и Јеленин Кључ при ушћу Липнице препуни су затворених пашњака и ливада, у којима се гаје колубарска говеда. Пасјак има одличне зиратне земље и шуме, а Јакшинац је окићен најбољим виноградима у околини.
    Шума је у Пасјаку и до Ђурђевца, има је доста, мада је сва издељена. Шуме су од лиснатог дрвета и свака њивица ограђена је шумом, па је има довољно за обичне сеоске потребе. У селу нема никаквих заједница.

    Тип села.

    -Санковић је по положају своме доста збијено село, а да су му куће мало правилније груписане, личио би на шумадијска села, овако је још старовлашко село, јер су му куће збијене у џемате, који су, иако спојени, опет са неправилно распоређеним кућама и окућницама.
    У Санковићу се дају врло лако распознати два џемата: Божичани и Крајчани. Божичани су на источној страни Јакшинца, а даље на запад су Крајчани, а куће и једног и другог џемата су на растојању од 10 до 50 метара.
    У Божичанима су: Пауновићи, Обрадовићи, Јовановићи, Лаловићи, Миловановићи, Ивановићи, Пекићи, Видаковићи, Недељковићи и Лазаревићи.
    У Крајчанима су: Милиновићи, Веселићи, Мандићи, Глигоријевићи, Лазићи, Кнежевићи, Симићи, Анићи (Бугарићи), Ранковићи и Живановићи.
    У Санковићу има повише задруга, али су задруге мале. Задруге од 10-15 чељади су: Миловновићи, Милиниовићи, Пауновићи, Јовановићи и Лазићи.

    Подаци о селу.

    -Санковић (Санкович) према списку села ваљевске епархије од 1735. године имао је 14 домова. Санквић (код Вука у Даници за 1827. годину ово село је записано је именом Станковић, а и дан данас многи старији људи из села и са стране другечије и не изговарају име овог села) је према харачким тефтерима у 1818. години имао 31 дома са 42 породице и 98 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 34 дома и 274 становника.
    -1874. године – 47 домова и 272 становника.
    -1884. године – 45 домова и 324 становнбика.
    -1890. године – 47 домова и 368 становника.
    -1895. године – 48 домова и 374 стновника.
    -1900. године – 50 домова и 406 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 3,97 а процентни 1,22%.

    Име селу.

    -Име селу дошло је од првог досељеника. Први досељеник у село звао се Божа Станковић и по његовом презимену названо је и ово село Станковићи па се доцнијим изговором окренуло на Санковићи, односно Санковић*.
    *Сва села на „ић“, као и ово, а којих је доста у овој области, у први мах завршавала су се на „ићи“, па се од пре 30 година наовамо крајње „и“ избацују готово свуда.
    Санковић је врло старо село почем га налазимо у села ваљевског округа из 1737. године.
    Имена џемата су по имену првог досељеника Боже и Божане (Божичани), а Крајчани по месту насељења према првој породици.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Село су основали Божа Станковић и његова удова сестра Божана са својих 7 синова. Пре досељења Божиног није било села, а атар његов се могао сматрати као део суседног села Ђурђевца. По рпичању старијих људи Божа се доселио пред крај 17. столећа из Куча у Црној Гори, баш са саме границе. Сестра му је била удата у неком суседном селу, па како је муж погинуо од обести некаквог Арнаутина, Божа га освети, па да би избегао даљу крвну освету, он се са својом породицом и сестрином пресели у Србију и насели под Јакшинцем, где су данашње Обраадовића куће, а Божану насели на месту, где су данас Кнежевића куће. Божа је имао три сина: Пауна, Лазара (Лалу) и Петра (Пеку). Паунови синови су Јакша и Раде, оба погинула од Турака после другог аустријског рата, што су помагали Аустријанце у ратовима и оба сахрањена на Јакшинцу, на месту где се и данас распознају њихови гробови.
    -Пауновићи, Обрадовићи, Лаловићи, Ивановићи, Пекићи, Недељковићи и Лазаревићи су потомци Пауна, Лале и Пеке, њих је 22 кућа и славе Никољдан.
    -Веселићи, Мандићи, Глигоријевићи, Лазићи, Кнежевићи и Симићи су потомци Божаниних синова, познати под општим презименом Кнежевићи, названи по томе, што је из те породице знаменита личност прве половине 19. века, честити Србин и витез, кнез Јовица Милутиновић, прво буљубаша кнеза Николе Грбовића, а после и војвода колубарски*. Кнежевића има 12 кућа и славе Никољдан.
    *Кнез Јовица није оставио после себе мушких наследника, мада их је имао. Данашњи Кнежевићи су потомци његове браће; Грујице, који је погинуо 1815. године на Чачку и Пантелија, који је погинуо 1806. на Мишару.
    -Милиновићи, преедак им се доселио као слуга од Прилепа у Македонији уз Кочину Крајину, славе Ђурђиц.
    -Јовановићи, предак се доселио у Првом устанку као радник из Засеља-округ ужички, славе Никољдан.
    Досељеници из новијег доба, после 1860. године:
    -Миловановићи, досељени из Радобића-округ ужички на купљено имање замрлих Лаловића, славе Ђурђевдан.
    -Видаковић се призетио у Пекиће, доселио се из Славковице, слави Аранђеловдан и Никољдан.
    -Арић је из заплања, од Доњих Крчмара, циглар, призетио се у Веселиће, слави Трифундан.
    -Ранковић је из околине Ужица, призетио се у Милиновиће, слави Ђурђиц.
    -Живановић је из Осеченице, призетио се и он у Милиновиће, слави Ђурђиц.
    У Санковићу је 47 кућа од 9 породица.

    Занимање становништва.

    -Санковчани се занимају свима привредним занимањима, којима и суседни сељаци ове области. Главна занимања су земљорадња, сточарство и воћарство. Нигде није омиљено гајење говеда као у овом селу и Радобићу. Говеда се гаје правилно и одгајена доносе знатне приходе. Воћа и виногради у последње доба гаје се увелико и подижу на рационалнијој основи. Санковчани не уче занате и не селе се.

    Појединости о селу.

    -Санковић је саставни део Мионичке општине у Срезу колубарском. Судница, школа и црква су у варошици Мионици. Гробље је на Јакшинцу и заједничко за цело село. Сеоска преслава су Николаји, 9. маја по старом календару.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Струганик, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Положај села.

    -Струганик је на десној обали реке Рибнице. Сеоске су куће по странама појединих брда или главне речице овог села Копљанице. Земљиште је брдовито и скоро планинско. Главнија узвишења су: Петковача и Перово Брдо над Рибницом, Баћенац и Криве Стране до Планинице и Говеђе Брдо до Берковца. Геолошки је састављено из секундарних стена, од којих на источној страни преовлађују пешчари, а на западној литографски камен, који се овде јавља у моћним складовима.
    Извора у селу има доста. Испод Кривих Страна и Баћенца, где је највише сеоских кућа, имају 3 јаке чесме, од којих постаје Копљаница, поток и рекавица овог села, која тече на север кроз ово село. На Баћенцу има врло јак извор чија вода отиче кроз Цареву Косу у Палежничку Ријеку, која тече са источне стране овог села. Под Церовим Брдом у кориту Рибнице налазе се три јака извора, који после кратког тока падају у Рибницу, а један је од њих познат под именом Хајдучка Чесма. На Перовом Брду имају 3 јака извора, позната под именом Каљевића и Мишовића Бунари.

    Земље и шуме.

    -Струганик је са омало земље, највише низ Копљаницу, по Баћенцу и Говеђем Брду све изван кућа. Земља је исувише посна, сува и песковита, те није за усев, ако се не би торила. Ливада и пашњака нема, а колико их је они су до Планинице и по планиничким висовима, који улазе у ово село.
    Шума је од лиснатог дрвета и има је много. Осим Перовог Брда, чије су падине изнад Рибнице кршевите, сва друга брда су пошумљена и дају селу прави планински изглед. Најлепше су шуме по Церовој Коси, која је сеоска заједница, и на Кривим Странама, које су својина појединих сељака овог села.

    Тип села.

    -Струганик је село разбијеног типа. Куће су у увалама Перовог Брда и Петковаче, али у изворишту Копљанице и око Баћенца. Оне су у три џемата, који немају својих засебних имена, већ се зову по виђенијим породицама; њихове куће су растурене, ретко да су на растојању од 50 метара.
    У селу су: Шутуљићи (Милутиновићи), Поповићи, Мијаиловићи, Каљевићи, Марковићи, Мачури, Станишићи, Милосављевићи, Пауновићи, Арнаутовићи, Мишовићи (Мишићи) и Матијевићи.
    У селу су задруге: Шутуљића, Поповића, Каљевића и Мачурска.

    Подаци о селу.

    -Струганик је према харачким тефтерима из 1818. године имао 15 домова са 19 породица и 42 харачке личности.
    Према попису:
    -1866. године – 25 домова и 261 становника.
    -1874. године – 28 домова и 278 становника.
    -1884. године – 35 домова и 323 становника.
    -1890. године – 41 дом и 352 становника.
    -1895. година – 41 дом и 359 становника.
    -1900. године – 49 домова и 413 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 4,77 а процентни 1,48%.

    Име селу.

    -Литографски камен овог села сељаци зову „струганик“ и по њему је дато име селу. Село је познато још у 1737. години, јер га већ налазимо у списку села палешког округа под истим именом, каквим се и данас зове.
    У селу се прича да су у доба аустријске окупације прво се јавили некакви Талијани, под управом некаквог Пијетра Домина, и почели вадити камен и извозити. Пијетра су сељаци звали Пјеро и по њему назвали брдо, где се вадио камен Пјерово (Перово) Брдо. Рад није дуго трајао, настављан је и прекидан и до данашњих дана.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Старо село је било је око извора Баћенца, па се доцнијим деобама и досељавањима премештало на север и населило се око Копљанице и изнад Рибнице.
    -Шутуље: Најстарија породица у селу су Шутуље, који за себе кажу да су досељени „још некада“ из Ђакова у Старој Србији. Прво су насељени око Баћенца, па су готово сви и данас ту и одатле се расељавали, славе Ђурђевдан.
    -Станишићи: Најстарији досељеници после њих су Станишићи, досељени пред крај 17. века из Никшићке Жупе од породице Колачке у истом месту. Станишићима су род Спасојице у Гуњици и Колаци у Бабајићу; њих је 3 куће, славе Лучиндан.
    -Каљевићи, Марковићи, Мишовићи (Мишићи) Пауновићи и Матијевићи: Друга по досељењу врло стара породица јесу данашњи Каљевићи, досељени пред почетак аустријске окупације од некуда из Старог Влаха, од оне исте породице, од којих су и ужички Каљевићи. Каљевићи су раније досељени из Тепаца у Дробњацима и прво се населили у Старом Влаху, па одатле сишли у ово село у 3 породица од којих су потомци горе поменуте фамилије, има их 20 кућа славе Томиндан а дуго су прислуживали (прекађивали) Ђурђевдан.
    -Мачури и Николићи, досељени кад и Каљевићи из истоименог села и братства у Кучима, има их растурених по овој обалсти, славе Никољдан.
    -Арнаутовићи, предак досељен у доба Карађорђевог похода на Сјеницу из Бихора у Старој Србији, радио као чобанин код Шутуља, који су га оженили и окућили око себа, славе Ђурђевдан.
    -Поповићи су потомци свештеничке породице, досељени из суседне Планинице од истоимене породице, славе Ђурђевдан. Стари поп Јоша прешао је у ово село око 1830. године.
    -Мијаиловићи су из Горњег Лајковца од Грезалаца, прешао у ово село после деобе на своје имање, славе Ђурђевдан.
    -Милосављевићи, предак добегао уз Бабинску разуру из Бистрице у Полимљу и призетио се у Станишиће, славе Лучиндан.
    У Струганику је 47 кућа од 8 породица.

    Занимање становништва.

    -Струганичани се занимају земљорадњом и сточарством, поред воћарства. Земље су њихове сиромашне, с тога се спуштају у долину Љига и Топлице и тамо купују имања или узимају под закуп, па на њима засејавају потребне усеве и тако налазе потребне животне намирнице. Стоке држе доста и преко лета држе по суватима и испустма њихових сеоских или приватних имања, а с пролећа је изгоне у долине река Топлиице или Љига.
    Кад год су странци вадили литографски камен, онда су се одавали том послу, и појединци и задруге, обучени у тим пословима, радили су и даље. Како се од почетка прошлог века увелико отпочело тражити израђено пешчарско камење, којега је у овом селу врло много, од тог доба појединци су се отпочели бавити глачањем, вађењем, прерадом и продајом камења. Скоро сваки сељак има свој алат и радионицу и на доколици израђује споменике, басамке, тоцила и друго тесано камење па с пролећа и према потреби продаје у селу и изван њега. У овом послу, који су изучили од талијанских и српских радника ове врсте из Приморја, дотерали су далеко.
    Струганичани спуштају се из овог села и селе на своја имања, па тамо и остају, што нарочито бива после деобе у селу.

    Појединсоти о селу.

    -Струганик је саставни део Горњо-топличке општине у Срезу колубарском. Судница је у Горњој Топлици, а школа и црква у Рибници (ја мислим Мионици, оп. Милодан). Гробље је издељено по крајевима. Село преславља Томину Недељу. На Перовом Брду има једна механа, поред многих грађевина заосталих иза старих рударских радова.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Табановић, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Положај села.

    -Табановић је на десној обали Рибнице при ушћу у Колубару. Десна страна реке Рибнице уздигнута је на висину од 360 метара, докле је лева спустила се до нивоа воденог. Десна страна спушта се вертикално и при томе дају се разликовати серије најстаријих и најмлађих колубарских терцијера. Стране се зову Беле Стене и на њиховим плећима је Табановић. Земљиште је, иако уздигнуто, ипак доста равно, а крајеви села поред Колубаре и Топлице спуштају се блаже овим рекама него Рибница.
    Извора је мало, с тога народ се поглавито служи бунарима, које има готова свака кућа, а поред тога служи се водом са река, које су у близини села. Ни потока ни речица нема, докле има доста сувих дубоких јаруга, које силазе кроз Вртиглаве и Вировце Топлици или кроз Веселиновце Колубари. Ове јаруге немају нарочитих имена, него се већином зову по имену породица, које су у врховима њиховим насељене.

    Земље и шуме.

    -Табановачке су земље одличне каквоће и већином у долинама река. Особитог су квалитета за ораницу и косаницу, а ништа мање вредности нису ни брдске земље.
    Шуме је у селу доста. Она је по јаругама и око река, а има је од лиснатог дрвета или храста или белогорице(врбе, тополе, јове, барског јасена и граба). И за грађу и гориво у селу је довољно шуме. Никаквих заједница нема.

    Тип села.

    -Табановић је село разбијеног типа. Куће су на Белим Стенама у врху јаруга, поређане по породицама и удаљене једна од друге 30 до 120 метара.
    У Табановићу су: Ћуковићи, Новаковићи, Гајићи, Савковићи, Пантелићи, Милановићи, Милошевићи, Тодоровићи, Коларевићи, Благојевићи, Ракићи, Радивојевићи, Петровићи, Милиновићи, Спасојевићи, Дамњановићи, Петровићи, Пантићи, Илићи и Марковићи.
    У селу је врло мало задруга. Повеће задруге су Новаковића и Спасојевића, иначе је велика инокоштина.

    Подаци о селу.

    -Табановић је према харачким тефтерима из 1818. године имао 27 домова са 35 породица и 84 харачке личности.
    Према попису:
    -1866. године – 35 домова и 225 становника.
    -1874. године – 40 домова и 236 становника.
    -1884. године – 46 домова и 249 становника.
    -1890. године – 48 домова и 313 становника.
    -1895. године – 49 домова и 313 становника.
    -1900. године – 50 домова и 311 становника.
    Не каже се какав је био прираштај у однсоу на 1866. године.

    Име селу.

    -За име селу везане су две народне приче.
    1. Прича се, кад је куга беснела овим крајем, да је дошла у и ово село, па кад је све уништила, онда је потанабала сво земљиште, по чему је и село после названо Табановић.
    2. По другој причи држи се да је име селу донето са стране, да је оно од имена оног села, које се преко Маљена налази под истим именом. Пре ће бити да је ова друга прича приближнија истини, почем је и сељаци, а још више околина, сматрају да је истинитија.
    У списку села, која су 1719. године страдала од јулског града и олујине помињу се: Веселиновци, Вртиглав и Радобић, села испред и иза овог села, докле Табановића нема, а Табановић је постојао у то доба, само је питање да ли је могао остати поштеђен од града?

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Табановић је старо насеље, мада су му све породице досељене. По причању старих људи село је имало друго име и у два маха расељавано од Турака, те су му старе породице отеране у „сургун“ и протеране у Срем и равнија места око Београда. Две су породице основале ово село; Коларевићи и Савковићи.
    -Коларевићи су досељени из ужичког Табановића, где их данас и Добрињу има доста кућа, овде их је 6 кућа и славе Ђурђиц.
    -Гајићи, Савковићи, Ракићи, Спасојевићи и Петровићи су потомци некаквог Савка који се са три сина доселио из Лесковица од Божића, има их 18 кућа и славе Јовањдан.
    -Милановићи су се населили одмах после претходних из околине Пожеге-округа ужичког, славе Св. Аћима (Јоакима) и Ану.
    -Ћуковићи, предак се доселио у почетку 18. века у време аустријске окупације и прво се населио у Убу па потом прешао у ово село. Они су из Босне, од Босанске Градишке, славе Ђурђевдан.
    -Пантелићи су досељени из Звезда у Полимљу због крвне освете пред Кочину Крајину, славе Аранђеловдан.
    -Новаковићи су досељени, не каже се када, из Матаруга у Полимљу, славе Стевањдан.
    -Милошевићи су хајдучка породица од Јањуша из Бабина у Полимљу, славе Мратиндан.
    У доба Карађорђевих ратова доселили су се:
    -Радивојевићи из Белошевца, славе Пантелијевдан.
    -Миловановићи из Велишеваца у овој области, славе Св. Аћима (Јоакима) и Ану.
    -Петровићи су из Племе у Старом Влаху, славе Ђурђевдан.
    Новији досељеници:
    -Благојевићи, досељени из Пјешинаца у Црној Гори, славе Зачеће Св. Јоване.
    -Дамњановићи су из Точи у Полимљу, славе Ђурђевдан.
    -Милановићи су из Горобиља-округ ужички, славе Никољдан.
    -Пантићи си из Љештанског-округ ужички, славе Срђевдан.
    -Илићи су из суседних Вироваца, предак дошао жени на имање, славе Ђурђиц.
    -Марковићи су из Осата у Босни, славе Ђурђиц.
    -Тодоровићи су из Старог Влаха, славе Ђурђевдан.
    У Табановићу има 51 кућа од 17 породица.

    Занимање становништва.

    -Табановчани се занимају свима привредним радњама, којима и суседни сељаци ове области. Раде земљу увелико и имају богат плод, затим, гаје рогату стоку и на великој је цени у овом селу, као што саде доста воћа. На занате се не одају и никуда се не селе из свога села.

    Појединсоти о селу.

    -Табановић је саставни део Мионичке општине у Срезу колубарском. Судница, црква и школа су у варошици Мионица. Гробље је заједничко у врху села. Село нема заједничке преславе.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Тодорин До, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Положај села.

    -Тодорин До је на источној страни Дучића у долини потока Кленовица. Средина села је улегла, а крајеви се уздигли. Средина личи на до или вртачу, па отуда и име селу. Иако је на први поглед земљиште неравно, поједини терцијерни брегови нису стрменитих нагиба и селу не дају нераван изглед. На северној страни брда су: Умка и Клен, а на јужној: Дрен, Липак до Кацапе и Бошњановића.
    Извора у селу има доста, али има и бунара, и народ се служи и једном и другом водом. Главнији извори су по имену породица и око кућа. До Кацапе је извор Дрен, по чему је названо и брдо изнад њега, а до Дучића Краставац, по чему је и цео потес тако назван. Кроз До са Краставца од неколико извора силази непресушни поток Кленовац, који иде на исток и у Бошњановићу пада у Кацапу. Испод Умке са северне стране силази поток Точковица и утиче у врачевачки Грабовац.

    Земље и шуме.

    -Тодоринске су земље црна смолница родна и добра за ливаду, ораницу и пашњаке. По целом селу су истоветне земље, нигде нема ни једне стопе за одбацивање и могу се употребити за све врсте усева. Потес до Дучића зове се Краставац, а по Кленовцу до Бошњановића зову се именом потока.
    Шума је до Кацапа, има је доста, од лиснатог је дрвета, има је по целом селу растурене. Никаквих заједница нема.

    Тип села.

    -Тодорин До је село разбијеног типа. Сеоске су куће по бреговима и странама њиховим и потоком Кленовцем распоређене у две мале: Старовлашку и Пјешивачку, од који је прва на левој обали потока, а друга на десној. Куће су по малама растурене на растојању од 30 до 150 метара, докле су мале спојене.
    У Старовлашкој мали су: Ђорђевићи, Петровићи, Јанићи, Радосављевићи, Вићенитијевићи и Матићи.
    У Пјешивачкој мали су: Ранковићи, Пантелићи, Радосављевићи, Петровићи, Миливојевићи, Лучићи, Ђурићи, Николићи и Нешковићи.
    У селу нема задруга док их је раније било.

    Подаци о селу.

    -Тодорин До је према харачким тефтерима из 1818. године имао 11 домова, 15 породица и 33 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 22 дома и 192 становника.
    -1874. године – 22 дома и 167 становника.
    -1884. године – 32 дома и 210 становника.
    -1890. године – 31 дом и 180 становника.
    -1895. године – 32 дома и 249 становника.
    -1900. године – 36 домова и 267 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 2,63 а процентни 1,50%.

    Име селу.

    -Име селу је дошло од некакве Тодоре, која је са својим синовима живела некад у овом селу, па се од турске обести иселила у Срем, у непознато место. Тодорина кућа била је у оном крају села, где су данас куће Ђорђевића.
    Имена сеоских мала су по имену места, одакле су њихови главни представници доселили.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -После Тодоре, која се из села одселила отприлике пред крај 16. или на почетку 17. столећа због турске обести, подуже времена остало је село празно и тек пред крај 17. века доселиле се убрзо једна за другом две породице из Пјешиваца у Црној Гори, а друга из села Кутлеши у Старом Влаху и населиле се на крчевинама баба-Тодориних синова
    -Ранковићи, Пантелићи, Радосављевићи, Митровићи и Миливојевићи су потомци првог досељеника које и данас зову Пјешивци, њих јњ 11 кућа и славе Јовањдан.
    -Ђорђевићи, Петровићи, Јанићи, Радосављевићи, Вићентијевићи и Матићи су потомци другог насељеника Тодориног Дола, зову их Старовласи а мала носи име Старовлашка Мала, њих је 15 кућа и славе Никољдан.
    -Лучићи и Ђурићи су се населили пред Кочину Крајину из Дробњака у Црној Гори у Пјешивце, има их 5 кућа и славе Ђурђевдан.
    -Николићи су се населили у Пјешивцима из суседног села Команица после 1840. године, где им је деда дошао жени на имање, славе Митровдан.
    -Нешковићи, досељени после Николића из суседног Дучића од истоимене породице, дошли на своје имање, населили су се на искрају села, славе Лазаревдан.
    У Тодорином Долу је 36 кућа од 5 породица.

    Занимање становништва.

    -Тодоринци се занимају свима привредним радовима, којим и суседни сељаци ове области. Земље су богате и дају богат плод, те остаје доста и за продају. Стока и воће гаје се у знатној мери. Занате не уче, али има их који се одају трговини, коју воде и изван села и у већој размери. Никуда се не селе.

    Појединости о селу.

    -Тодорин До је саставни део Доњо-топличке општине у Срезу колубарском. Судница је у Доњој Топлици, школа и црква у Боговађи. Гробље је заједничко за цело село и на Умци. Село преславља Спасовдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Толићи (сада Толић)), општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Положај села.

    -Толићи су на јужној страни Мионице. Сеоске су куће по бреговима и косањицама, које се са јужне стране села доста стрмо спуштају долини реке Лепенице. Земљиште је од секундарног кречњака са вртачама по плећима брегова и косањица и разривено многим потоцима, чије су долине уске, стрме и каменитог дна. Главнија су узвишења на јужној и источној страни, те је село нагнуто на северо-западну страну. На јужној страни диже се кључанска Царина, а њен крајњи вис зове се Дебели Цер, докле источна узвишица назива се Гајеви.
    Извори су у долинама од два потока, доста јаки, има их много и пресушују. Јачи извори су: Јазаревића Бунар, Точак, по коме се и један поток зове, Стублина и Изворац у долини Дубоког Потока, који иде поврх Мионице и пада у Лепеницу. Потоци пресушују, те се народ служи и барском водом, као и бунарском, који се копају у долинама потока и јаруга.

    Земље и шуме.

    -Земље су око кућа, по плећима и падинама појединих брегова и косањица, кречуше, суве, плитког дна и кад се ђубре могу да рађају. Око потока и до Кључа има мало ливада и пашњака и бољих земаља за сејање кукуруза.
    Источни крај села везан је за паштрићске, рибничке и бријежђанске шуме и ту је знатан део пошумљен и сматра се као сеоска својина. Шума по селу је исеченаи нема је, а сва околина око Дебелог Цера тако исто огољена је, те се може узети да ово некад право шумско село нема довољно шуме за сву домаћу потребу. И сеоски Гајеви су пола уништени, те село нема ни ту шуме, као суседно Бријежђе. Осим заједнице у гајевима, у селу нема никаквих других заједница.

    Тип села.

    -Толићи су село разбијеног типа. Куће су збијене у мање групе, које су удаљене једна од друге 50 до 200 метара. Групе немају својих засебних имена, али се називају по именима породица.
    У Толићима су Милићи, Ђурићи, Јазаревићи, Ерићи (Радовановићи), Качаревићи, Николићи, Сретеновићи, Гошнићи, Јовановићи, Марковићи, Нешковићи, Трифуновићи, Ђоковићи, Лучићи, Василијевићи, Рафајиловићи, Стојићи, Јовановићи, Јанковићи, Милошевићи и Новаковићи, поред 22 циганске куће у средини села.
    У селу нема задруга, а није их скоро ни било.

    Подаци о селу.

    -Толићи су према харачким тефтерима из 1818. године имали 32 дома са 37 породица и 84 харачке личности.
    Према попису:
    -1866. године – 37 домова и 240 становника.
    -1874. године – 47 домова и 305 становника.
    -1884. године – 46 домова и 328 становника.
    -1890. године – 57 домова и 367 становника.
    -1895. године – 55 домова и 408 становника.
    -1900. године – 70 домова и 441 становника.

    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 6,36 а процентни 1,96%.

    Име селу.

    -Име селу је породично презиме најстарије породице овог села. Та најстарија породица у селу звала се Толићи, па се назвало и село тим именом, које се у новије доба изговара као Толић.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -По причању старијих људи из села и околине Толићи се имају сматрати као заселак села Кључа, с којим су увек у географској и политичкој заједници. Село је основала породица Толић у почетку 18. века досељена из Никшићке Жупе. Ова породица је по причању била врло јака и раздељена још на пет кућа, које су насељене у средини села, око извора и потока Точка, где је и главна маса ове породице и данас. Одавде су се многе породице иселиле изван области, многе су замрле, што и данас бива, а многе су се растуриле и на друге стране у селу.
    -Толићи као презиме данас не постоји, мада их у селу у великом броју а сматрају се као чланови-потомци ове породице, то су:
    -Јазаревићи, названи по неком претку, који је личио на јазавца.
    -Качаревићи, названи по томе, што је одувек из ове породице има по један качер.
    -Николићи, Сретеновићи, Гошнићи (названи по прабаби Гошни), Јовановићи, Нешковићи, Трифуновићи, Василијевићи и Рафајиловићи, има их 35 кућа и сви славе Лучиндан.
    -Ђурићи, Јовановићи (Јанковићи-Сретеновићи), друга врло стара породица, досељени кад и Толићи из Доњег Колашина у Старој Србији због хајдучије. Од Јовановића су настали и Јанковићи, чији се дед призетио у Сретеновиће те славе два славе, Лучиндан и Никољдан, докле Ђурићи славе само Никољдан.
    -Милићи и Стојићи, такође стара породица чији се предак доселио са Толићима из Никшићких Рудина, славе Ђурђевдан.
    -Ерићи (Радовановићи), предак им се доселио у Кочиној Крајини из Кремана у Старом Влаху, славе Ђурђиц.
    -Ђоковићи, предак се доселио после Кочине Крајине а пре Првог устанка из села Криве Ријеке у Старом Влаху, славе Ђурђевдан.
    Новији досељеници, после 1840. године:
    -Лучићи из Буковца у овој области, дошао жени на имање, славе Лучиндан.
    -Ерић је дошао из Кључа, од Атића, призетио се у Ериће, примио њихово презиме, славе Никољдан.
    -Јазаревић од Стојића из села примио презиме породице у коју се призетио, слави Ђурђевдан и Лучиндан.
    -Марковићи, предак дошао из Косатице у Полимљу, призетио се у Јовановиће од Толића, славе Лучиндан.
    -Милошевићи, предак дошао из Оцркавља у Полимљу, призетио се у Ђуриће, славе Лучиндан и Никољдан.
    -Новаковићи, предак се доселио из Звезда у Полимљу, дошао као слуга, славе Никољдан.
    -Сретеновићи, предак дошао из Кључа, опет од Атића, призетиио се у Сретеновиће и примио њихово презиме, славе Никољдан.
    У Толићима је 58 кућа од 11 породица.

    Занимање становништва.

    -Толичани се занимају свима привредним радовима, којима и суседни сељаци ове области. Земље су камените и неродне, те силазе у долину Рибнице или Лепенице и тамо узимају под закуп или наполицу туђе земље и засејавају и тиме добијају потребне животне намирнице. Стоке посве мало држе, а тако исто и воће тешко подижу, па то чини да је ово село најсиромашније у области. Толичани се радо одају изучавању заната, научене занате раде по околним селима па се и исељавају у друга места.

    Појединости о селу.

    -Толићи су саставни део Мионичке општине у Срезу колубарском. Судница и црква су у Мионици а школа у Рибници. Гробље је у средини села, близу циганских кућа. Село нема заједничке преславе.

    Цигани.

    -У Толићима од пре 60 година постоји у средини села циганско насеље, које има 17 сталних и 5 привремених кућа. Цигани су подигли куће на сеоској утрини, која им је уступљена у властиту својину, многа су имања по селу закупили и на њима подигли вртове, воћњаке и сталне куће; вере су православне, занимају се ковачким занатом, трговином коњима, земљорадњом и надничењем по околини; говоре српски и влашки, а имућнији се носе као и сељаци у околини.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Шушеока* или Шушовка, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    *Нема села у обема областима коме се име различније изговарало и писало од имена овог села. Сељаци из околине изговарају име селу „Шушовка“ и „Шушока“, а мештани више „Шушовка“. У списку села од 1737. године записана је под именом Шушока (Sussoka). Вук у „Даници“ и М. Петровић у „Финансијама“ записали су име Шушеока. У пописима и ранијим и познијим преовлађује име селу Шушеока. Али како сељак овог села изговара најчешће име своме селу Шушовка, а како се већ уобичајило писати Шушеока, ми смо нашли побуђени да оба имена задржимо, дајући првенство књижевном имену Шушеока.

    Положај села.

    -Шушеока је на десној обали Колубаре на плећима Беле Стене, где се иста врло стрмо спушта Колубари. Бела је Стена појединим кратким поточићима испресецана на наколико омањих брегова, чије су северне стране врло стрмените, голе, беле и из далека, па због тога и назване овим именом. Брегови су једнаке висине, једнаког састава и међу њима су дубоке, кратке и уске долине, којима отичу омањи поточићи, који се цеде из појединих белостенских спратова стена. Брегови су плећати, осипају се на северној страни а са јужне стране по плећима су куће и њихове окућнице.
    Извора има по падинама брегова. Главнији су: Видан, Пејића Бунар, Стублина, од којих постају велики и јаки поточићи, који силазе право у Колубару и наводњавају колубарску раван. Главнији потоци су: Пејића Поток, који силази поред Црквине, Срећковића Поток, који силази од Срећковића кућа и Стевановића Поток, који силази са Стучине.

    Земље и шуме.

    -Земље су у долини реке Колубаре, равне и врло родне и особито подесне за ливаде и пашњаке. Земље има за све врсте усева и оне су врло подесне и за шуму, која се гаји на више места око Колубаре.
    Шуме је доста у селу и од лиснатог дрвета а има је и за грађу и за гориво. Никаквих заједница нема.

    Тип села.

    -Шушеока је село разбијеног типа. Сеоске куће су на 3 брега, те граде три џемата: Мијиће, Томиће и Срећковиће. На Белој Стени, првом брегу до Колубаре, су Томићи, на исток од њих, при извору Пејића Потока, Мијићи, а на исток на Стучини Срећковићи. Џемати су удаљени један од другога 300 до 700 метара. На јужној страни села налази се неколико новијих сеоских кућа, поређаних једна до друге, те личе на чаршију и зову се Чаршија. Куће су по џематима на растојању од 30 до 70 метара, докле у Чаршији 10 до 20 метара.
    У Томићима су; Јанковићи, Илићи, Ранковићи, Спасојевићи, Цветковићи, Томићи, Станићи и Тадићи.
    У Мијићима су: Михаиловићи (Мијићи), Урошевићи, Милисављеввићи и Антонијевићи (Мијићи).
    У Срећковићима су: Стевановићи, Срећковићи, Спасојевићи, Павловићи и Стојковићи.
    У Чаршији су: Јевтићи, Матићи, Спасојевићи и Остојићи.
    У Шушеоци су задружне куће: Стевановића, Урошевића, Томића, Јевтића, Милосављевића и Стојковића.

    Подаци о селу.

    -Шушеока је према харачким тефтерима из 1818. године имала 26 домова са 32 породице и 79 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 30 домова и 223 становника.
    -1874. године – 29 домова и 233 становника.
    -1884. године – 28 домова и 263 становника.
    -1890. године – 37 домова и 294 становника.
    -1895. године – 36 домова и 284 становника.
    -1900. године – 35 домова и 301 становника.
    Годишњи прираштај становника јњ 2,16 а процентни 0,80%.

    Име селу.

    -Селу је било прво име Богатић, па се вели, да су га Турци поробили и становништво растерали, те се све, што није изгинуло и подавило у Колубари, иселило у Уграску, Срем и друге северне српске области. Том приликом је разорена и црква Св. Тројице, која је постојала у селу и од тога доба до данас није нико ни покушао да је обнови.
    Кад се село звало Богатић и кад је овога имена нестало, не зна се, само се прича „давно, у турско доба“. Село је опет насељено и опет добило ново име и назвало се Шуталићи, да ли по имену породице, која се населила или по договору, како народно предање вели, да „шуте“ како Турци не би за њих сазнали. Али и за Шуталиће Турци дознаду па их поробе, попале и растерају, те се и ови иселе.
    И за ово име Шуталићи вели се да је било давно, у турско доба. Дуго је опет, прича се, село било ненасељено, па се сеоски спахија реши да насели некакве Шушовце (Шушовиће може бити) озго од Црне Горе и по њима се село прозове Шушовци. За Шушовце, прича се, да су били јака породица, да су учесвовали у аустријским ратовима, да су се исељавали и да се њихова последња породица звала Пејићи, која је замрла и очувала спомен потоку, који се зове Пејића Поток, и брду, које се зове Пејића Брдо и Пејића Стране, уз које је у новије доба изведен срески друм Ваљево-Мионица. Пејића је нестало пре 60 година, а данашње породице досељене су још раније, докле је било доста старих породица у селу. И ове су породице примиле име Шушовци за име селу, па су га доцније променили у имена: Шушовка, Шушеока и Шушока, како се и данас изговара. Па и име Шушеока није ново већ старо име, јер га налазимо у списку села из 1737. године.

    Старине у селу.
    1. М. Ђ. Милићевић доказује да је средњовековни српски градић Бела Стена био на Белој Стени овог села. Стари градић Бела Стена није био у овом селу већ на Белој Стени у Крчмару, где су и данас очуване градске зидине и сувомеђине старог насеља,
    2. Они гробови, што се помињу код Милићевића, да су ископани кад је пут просецан уз Белу Стену, гробови су старих насељеника овог села. Били су напуштени, па се за њих није знало, те их је при осипању брда вода износила и сносила. У Пејиића Потоку и данас су стара гробља и новија, па како се Бела Стена одроњава и срозава, често пута се и читави скелети сносе у долину потока, те вода их или задржжава по страни или их сноси чак до саме Колубаре и растура по равници и ливадама.
    3. У Пејића Потоку, по дну села, при силаску потока у раван, налазе се зидине од неке старе цркве, које се зову Црквина. Народ држи да је црква била посвећена Св. Тројици, с тога и данас сваке године на други дан Духова чини молитву на овим зидинама и зидине су с тога ограђене и добро очуване и с олтаром у средини.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -У народу овог села очуван је спомен на ранија насеља али само у народним предањима. По овим предањима најстарије сеоске породице, кад се село звало Богатић, исељене су или побијене од турске најезде и навале. По истом предању село је насељено и по други пут и назвало се Шуталићи, али си и те породице побијене и растеране, те су село населиле нове породице Шушовци, по којима је и село названо. Породице Шушоваца нема већ су оставиле трагове свог живота у именима појединих места, као Пејића Стране, Пејића Поток, Пејића Аде, која су имена неизмењена и до данас очувана.
    -Томићи, Јевтићи, Јанковићи, Илићи, Ранковићи, Цветковићи, Станићи и Тадићи: на имање замрлих Шушоваца доселили су се Томићи, по предању, из Братоножића у Црниој Гори још у почетку 17. века.
    За Томиће зна се да су врло стара породица, да су досељени и да је онда, кад су се населили у Шуталићима било старих Пејића, који су замрли или се иселили. Томића су потомци остале горе наведене породице, има их 15 кућа и славе Никољдан.
    -Мијићи, Урошевићи и Милисављевићи: За Томићима доселили су се и поред њих населили данашњи Мијићи. Мијићи су досељени неколико године после Томића, још докле је било старих Пејића, и њихове су прве куће биле на Пејића Брду, па се после растурили, а на брду остали само данашњи Мијићи. Мијића је било прво две породице и обе су досељене однекуда из југоисточне Херцеговине, бар како веле они сами за себе. Некад их је било више и у Првом устанку било их је више него Томића, али су многи изумрли или изгинучи, почем су њихови представници узимали живог учешћа у устанцима, а многи су се 1813. године иселили у аустријске земље, па се и не вратили на своја стара огњишта. Из ове породице је чувени буљубаша а у Првом устанку и капетан Гаја Петровић (по некима Јевтић), који је 1813. године са својих 8 братственика славно пао у боју на Засавици. Гајин син Јеврем Гавриловић, бивши члан Државног Савета и просветни добротвор, који је умро без потомака. Мијића има под презименима: Мијићи, Урошевићи и Милисављевићи, има их 7 кућа и славе Аранђеловдан.
    -Срећковићи и Стевановићи су досељени из Брекова у Старом Влаху од исте породице Брековића у Робајама, камо су се доцније доселили. Срећковићи су се доселили после аустријске окупацуије као јака и врло виђена породица, те су и овде рано изашли на глас. Из ове породице било је доста јунака и чиновникка, па их и данас има много расељених по Србији под истим презименом, али само као чиновника. У селу се зову још и Стевановићи, има их 6 кућа и славе Илиндан.
    -Спасојевићи, Павловићи и Стојковићи. Спасојевићи су потомци некаквог Стојка, досељеног пред Кочину Крајину из околине Новог Пазара у Старој Србији. Стојко је био слуга старих Срећковића, па су га и населили поред себе и окућили, те од њега имамо Спасојевиће, Павловиће и Стојковиће у 6 кућа и славе Ђурђевдан.
    Скорашњи досељеници у Чаршију:
    -Матићи из Златарића, села ове области, славе Стевањдан.
    -Спасојевићи, досељени из Маоча у Полимљу, славе Алимпијевдан.
    -Остојићи, досељени из села Ровни у овој области, славе Јовањдан.
    У Шушеоци има 37 кућа од 7 породица.

    Занимање становништва.

    -Шушовљани се занимају земљорадњом и сточарством а узгред и воћарством. Земље је доста и даје богате плодове, а од стоке гаје се особитокоњи и говеда. У овом селу су најбољи коњи у области и гаје их готово све имућније породице у селу. Шушовљани не уче занате, као што се и никуда не селе.

    Појединости у селу.

    Шушеока је саставни део Паунске општине у Срезу колубарском. Судница и црква је у Паунама а школа у Стучини, у Ђурђевцу. Гробље је у Пејића Потоку и заједничко за цело село. Сеоска је преслава Тројице.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top