Лозница и околна села Reviewed by Momizat on . Град Лозница: Бања Ковиљача, Башчелуци, Брадић, Брезјак, Брњац, Велико Село, Воћњак, Горња Бадања, Горња Борина, Горња Ковиљача (до 1979. део Бање Ковиљаче), Го Град Лозница: Бања Ковиљача, Башчелуци, Брадић, Брезјак, Брњац, Велико Село, Воћњак, Горња Бадања, Горња Борина, Горња Ковиљача (до 1979. део Бање Ковиљаче), Го Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Лозница и околна села

Лозница и околна села

veliki-baner-zavicaj-600

Град Лозница:

Бања Ковиљача, Башчелуци, Брадић, Брезјак, Брњац, Велико Село, Воћњак, Горња Бадања, Горња Борина, Горња Ковиљача (до 1979. део Бање Ковиљаче), Горња Сипуља, Горње Недељице, Горњи Добрић, Грнчара, Доња Бадања, Доња Сипуља, Доње Недељице, Доњи Добрић, Драгинац, Зајача, Јадранска Лешница (до 1947. године Јадарска Лешница), Јаребице, Јелав, Јошева, Југовићи, Каменица, Клупци, Козјак, Коренита, Крајишници, Лешница, Липница, Липнички Шор, Лозница, Лозничко Поље, Милина, Ново Село, Пасковац, Плоча, Помијача, Рибарице (до 1991. године Рибарица), Руњани, Симино Брдо, Слатина, Стража, Ступница, Текериш, Трбосиље, Трбушница, Тршић, Филиповићи, Цикоте, Чокешина и Шурице.

 

baner-zavicaj-280


Коментари (45)

  • Марко Г

    Има ли података за Доњу и Горњу Бадању? Хвала.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Башчелука, град Лозница – Мачвански округ.
    Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.

    Засеок* Башчелуци налази се у области Јадра, где се простире до реке Штире према в. Лозници; у срезу јадранском, општини лозничкој.

    Положај засеока.

    -Засеок се налази на неколико коса и ка страни речне долине Штирине. Река Штира плави становнике настањене из њеним странама у поводњу у пролеће и јесен сваке године.

    Воде.

    -Извора има много, но најглавнији су; Гавриловац, истиче из Ђерманова Брда а вода је проведена у жљеб, дугачак око 3 метра. Мисли се да лечи од грознице и веле мештани „кад грозничара окупаш, грозница пусти“; Гољина вода се зове по неком Турчину Гољи, који је ту становао а доселио се из Босне, истиче из брда званог „Подкосовцима“, добра је за пиће; Вода „Звекара“, названа по кршу и врелети из кога извире а налази се на Тривуновића имању на брду Трешњица, добре је и питка.
    Сем тога има извора који носе назив по презимену кућа и породица које се њиме служе, тако: Игњатовића Вода, Марковића Вода, Новаковића Вода, Радаљчева Вода, Радулина Вода (по неком Радулу), налази се на имању Владе Марковића и друге воде.
    Пије се само изворска вода а не и речна. Минералних вода и бунара у селу нема.

    Клима.

    -У овом селу нема климатских различитости према другим околним селима. Ветрови су најчешћи; Север дува од Босне и махом зимских месеци и Југ од Гучева. Падавина снега је осетан и како мештани кажу „прима се“ о Арађеловудне. Снежни покривач може да буде дебео аршин или три педља, како веле мештани. Задржи се обично до Задушница или Часног поста.

    Земље и шуме.

    -Имања нису груписана. Ливаде за пашу сваки своје има и ту своју стоку напасам Има само једна општинска испаша, но њоме се служи и село Башчелуци и суседно село Крајишници.
    Земља је махом, како овде зову, „белача“ а на местима расте зуковина, обичне је родности. Овакев земље потребно је отприлике 10 плугова за задругу од 10 чељади и то земље за обрађивање.
    Повеликих шума у селу нема. Од дрвећа највише расте буково и грабово, па бјеловина (грмић и церово), граничевина. За своје потребе мештани прже угаљ и то им раде сељаци из Трбушнице, обично 1-2 кола по домаћинству.

    Тип села.

    Село је разбијеног типа и дели се на крајеве и одељке које растављају долине а неке поток Башчелучки.
    Одељци су: Оџића брдо где су становници Радаљци; Максића брдо (названом по неком Макси који је ту некада живео а доцније се оделио у Лозницу) у коме живе Марковићи; Јолдића брда (названом по неком Јови Јолдићу, економу) у коме живе Црномарковићи и Новаковићи; Ћуково брдо (од неког матије Ћука, који је био викач у селу) у коме су Мићановићи; Ђерманово брдо (по неком Ђерману названо) у коме су Марковићи; Одељак око Гољине Воде где су Марковићи, Новаковићи, Кебејићи; Одељак Преко Потока у коме су Игњатовићи, Секулићи, Јанковићи, Петровићи, Јовановићи, Недићи и Арсеновићи; Одељак на врх села „у Косовцима“ (названо по неким досељеницима, а они се доселили из Рашке) у коме су Радаљци, Берићи и Јовановићи; Одељак „у Штири“ у коме живе Трифуновићи, Васиљевићи, Јовановићи, Зарићи, Аћимовићи, Милошевићи, Јовановићи други и Милетићи; Одељак „На брду Лиснику“ где су Томићи, Ристићи и Симићи; Одељак „До (села) Воћњака“ где су Симићи; Одељак „код Трулића“ (по неком Трули) где су Максимовићи, Станојевићи, Јовановићи, Јовановићи други, Симићи (нису у сродству са Симићима са Лисника), Деспотовићи и Максимовићи; Одељак „На Трешњици“ где су Врањковићи, Тривуновићи, Степановићи, Кебејићи и Тодоровићи и Одељак „Код извора Гавриловца“ где су Врачевићи.
    Куће су без реда и растурене. Нема механа, дућана ни ковачница. Има кућа удаљених да се једва може од једне до друге довикивати а има их зближених око воде. Око Јовановића и Марковића вода куће су близу једна другој, на 40 до 50 корака.

    Име селу.

    -Име Башчелуци причају да је дошло отуда што су у старој вароши у Лозници око реке Штире становали Турци, чије су баште биле на том месту где је сада овај засеок и ту су били велики јабучњаци и кестења је било доста, па кад су Турци истерани, онда досељеницима Србима није било потребно да крче шуму, већ су имали готово земљиште са баштама.

    Порекло становништва и оснивање села (засеока).

    Засеок Башчелуке населили су махом досељеници из Босне, Херцеговине и околних села. Тако су:
    -Радаљци су досељени из Радаља у Рађевини, славе Михољдан.
    -Марковићи су досељени из Красаве, славе Стевањдан.
    -Црномарковићи су досељени из Зајаче у околини, славе Ђурђевдан.
    -Новаковићи су досељени из Красаве, славе Св. Степана.
    -Мићановићи су досељени из Недељица, славе Аранђеловдан.
    -Кебејићи су досељени из Босне, славе Св. Василија.
    -Игњатовићи су досељени из засеока Камена и зато их зову Каменарци, славе Јовањдан.
    -Секулићи су досељени из Планине, срез рађевски, славе Јовањдан.
    -Јанковићи су досељени из Дивича у Босни, славе Никољдан.
    -Неђићи, названи по претку Неђи, су досељени из Босне, славе Никољдан.
    -Арсеновићи су из Босне, славе Лучиндан.
    -Радаљци су род горњим Радаљцима су досељени из Радаља, славе Михољдан.
    -Ћелићи су из Клубаца, славе Ђурђиц.
    -Јовановићи су се доселили из Врбића, славе Ђурђевдан.
    -Трифуновићи су из Рађевине, славе Лучиндан.
    -Васиљевићи су се доселили из Крајине, славе Св. Василија.
    -Јовановићи су из Босне, славе Никољдан.
    -Зарићи су из Трбушнице, славе Митровдан.
    -Аћимовићи су из Босне, славе Јовањдан.
    -Милошевићи су из Босне, славе Митровдан.
    -Милетићи су од Васојевића у Црној Гори, славе Св. Александар Невски.
    -Тешићи су старинци, не зна се одакле су (Јоцо Тешић најстарији човек у селу), славе Никољдан.
    -Ристићи су из Босне, славе Петровдан.
    -Симићи су из Босне, славе Јовањдан.
    -Максимовићи су из Босне, славе Ђурђевдан.
    -Станојевићи су из Ликодре, славе Аврамијевдан.
    -Јовановићи (нису род поменутима) су из Босне, славе Ђурђевдан.
    -Симићи (нису род већ поменутима) су из Црнче у Азбуковици, славе Никољдан.
    -Деспотовићи су из Ковиљаче, славе Ђурђевдан.
    -Врањковићи су из Крајине, славе Никољдан.
    -Степановићи су из Красаве, славе Аранђеловдан.
    -Тодоровићи су из Козјака, славе Никољдан.
    -Врачевићи су из Цурлине, славе Никољдан.
    Куће су махом од шепера и у новије време покривене црепом а има их и даском покривених (шиндром).
    Окућница је ограђена и куће су обично у крају дворишта.
    Цигана и занатлија у селу нема.

    Јула 1903. године у Лозници Описао
    Драгомир Е. Столповић
    Писар Првостепеног суда.

    *Описи 30 јадарских и рађевских насеља, који су очувани у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника из ових крајева, представљају детаљније и опширније монографске целине у односу на податке објаљених у литератури. Овде су вршена упоређења у напред наведеним и у следећим наводима литературе Б. Ж. Милојевића.
    Овде је изложен садржај рукописних записа без исправки и допуна, онако како стоји у оригиналном тексту.
    Неке исправке, приликом куцања сам чинио, како би били разумљивији, оп. Милдан.
    Нејасан је термин „засеок“ уместо „село“.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло станоништва села Брњац, град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.

    Положај села.

    -Село Брњац је у области Јадра, округ подрињски, срез јадрански, општина иверска.
    Одмах испод планине Иверка, а на присојним косама његовим, лежи село Брњац. Село је између поља Јадранског са јужне стране, Иверка са северне, Великог Села (Педашке мале) са источне стране и Брадића са западне стране.
    Педашка мала у Великом Селу и Кнежевина мала у Брњцу – су на једној коси, па је Кнежевина окренута југозападу а само путем једна од друге растављене.

    Земље и шуме.

    -Земљиште је избраздано потоцима, који раздвајају мале. Потоци нису доста јаки те не чине никакву штету селу. Кроз ово село не тече никакава река.
    Село има доста земље за обрађивање која је већим делом у пољу и око села. Око кућа су махом баште и воћњаци мада има и доста њива.
    Најглавнија места где су њиве зову се: Медњаци, Потеси, Трске, Крчевине, Палошци, Бјелолипе, Средње њиве, Јасици, Баре, Иваци, Угари, Аде, Поља, Камењача и др.
    На њима се највише сеје кукуруз, после пшенице, ређе овас и јечам.
    Село има своје заједничке земље, свој сеоски атар у планини Иверку величине око 80 хектара а под шумом је највише граб, липа, цер, закржљале букве итд.
    Сеоски атар је заједнички још од турског времена и село на њега плаћа порез.
    Сеоски кмет наплаћује пашу од својих мештана за једно лето и то од крупне стоке и коза по 1 динар по комаду, свиња по 0,30, оваца 0,20 дин и од скупљеног новца се плаћа порез.
    Земља је осредњег квалитета и једној просечној породици је потребно 20 плугова земље да би могли осредње живети.
    Око села имају појединци своје мале забране (шуме) из којих се снабдевају дрвима али већина се служи дрвима из сеоског атара на планини Иверак.

    Воде.

    -Извора у овом селу нема, али је земљиште подводно и ако се мало закопа буде мали извор којиме се мештани служе водом за пиће и друге домаће потребе.
    Бунара у овом селу нема, вода са потока се не пије а ни минералних вода нема.

    Клима.

    -Клима је у овом селу иста као и у суседним селима.

    Тип села.

    -Село је разбијеног типа и подељено је на мале, које се зову: Кнежевина, Пољачка мала (Пољаци), Средња мала, Михаиловића и Девића мала. У свим малама куће су удаљене једна од друге 30-80 метара а између сваке мале постоји поток.
    Поток који одваја Кнежевину од Пољачке мале зове се Рибарица. У селу нема заселака нити има породица које су насељене даље од села, да би тамо живели.
    Становници села Брњца имају више презимена и то:
    У Кнежевини: Марковићи, Вилиповићи, Јанковићи, Љубинковићи, Исаиловићи, Баићи, Павловићи, Бранковићи, Васићи и Симићи.
    У Пољачкој мали: Тешићи, Тодоровићи, Тривуновићи, Васићи, Мијаиловићи, Љубинковићи, Живковићи, Петровићи, Игњатовићи, Јездићи, Бранковићи, Вучетићи, Митровићи и Павловићи.
    У Средњој мали: Симићи, Тривуновићи, Тешићи, Павловићи, Лазићи, Панићи, Петровићи, Танасковићи и Павловићи други.
    У Мијаиловића мали: Алимпићи, Вујићи, Петровићи, Васићи, Мићићи, Максимовићи, Николићи, Антонићи, Дамњановићи и Стевановићи.
    Девићска мала: Грујичићи, Јевтићи, Рановићи, Ранковићи и Стевановићи.

    Старине у селу.

    -Маџарских гробља има на три места и то: прво где је сада брњачко гробље, друго је у пољу а треће у Камњачама.

    Порекло становништва и оснивање села.

    Ово село су населили Срби, који су пореклом из Херцеговине или овдашњих околних села.
    -Вилиповићи и Баићи у Кнежевини и:
    -Митровићи у Пољачкој мали су од једне фамилије, досељени из Красаве у Рађевини, славе Степањдан.
    -Тодоровићи, Васићи и Јездићи у Пољачкој мали;
    -Дамњановићи и Стевановићи у Мијаиловића мали;
    -Јевтићи, Ракићи и Ранковићи у Девића мали су једна фамилија, довела их баба Дева из Херцеговине и по тој прабаби Деви и мала се цела зове Девићска. Сви славе Срђевдан.
    -У Девића мали постоји још једна кућа која слави Срђевдан (не наводи се која) али нису потомци баба Деве, већ је претка мајка довела очуху у кућу из Костајника у Рађевини.
    -Љубинковићи, Мијаиловићи и Павловићи су једна фамилија, досељени из Заблаћа шабачког, славе Аранђеловдан.
    -Живковићи и Вучетићи у Пољачкој мали и
    -Танасковићи у Средњој мали су једна фамилија, досељени з Херцеговине, славе Јовањдан.
    Остале породице:
    -Алимпићи, Николићи, Мићићи, Максимовићи, Антонићи, Вујићи, Петровићи и Васићи у Мијаиловића Мали:
    -Марковићи, Јанковићи, Исаиловићи, Павловићи (у обе мале), Симићи и Стевановићи – Сви славе Никољдан, не зна им се одакле су досељени*.
    *Са стране, на маргини, поред ових презимена, Цвијићевом руком исписана напомена: „старинци“.
    -Тешићи, Тривуновићи, Симићи, Лазићи, Панићи и Павловићи у Средњој мали славе Михољдан, не зна се одакле су досељени.
    -Петровићи (обе мале)
    -Игњатовићи у Пољачкој мали
    -Тривуновићи и Павловићи у Средњој мали – сви славе Митровдан, не зна се одакле су досељени.
    -Груичићи славе Ђурђевдан, не зна се одакле су досељени.
    Накнадно обавештење:
    -Петровићи и Игњатовићи у Пољачког мали:
    -Тривуновићи, Павловићи и Петровићи у Средњој мали су досељени из Херцеговине (Вила и Рогуља), славе Митровдан.
    –Тешићи и Тривуновићи у Пољачкој мали;
    -Симићи, Лазићи, Панићи и Павловићи у Средњој мали славе Михољдан, не зна се одакле су досељене.
    Све друге именоване породице славе Никољдан и староседеоци су.
    Цигана-Рома у овом селу има стално настањених у 7 кућа.

    НЗ: Ово село Брњац, Брадић и већи део Великог Села и Горње Добриће могло би се врло лепо у пролеће фотографисати, да би њиховој лепоти могла завидети многа села у Краљевини. Нигде лепша скица не би била као овде.

    24. јануара и накнадно 11 априла 1903. године у Драгинцу.
    Описао:
    Љуб. М. Шопаловић, учитељ.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло станоништва села Воћњак, град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.

    Положај села.

    -Село Воћњак је у области Јадра, округ подрињски, среза јадранског, општина лозничка.
    Село лежи на косама које иду од Гучева ка Тршићу а између села Тршића и засеока Башчелука.
    Најглавнија место у селу је Баново брдо, где је по причању живео некакав „бан“ и на том месту се налазе развалине његових дворова а на том месту има и данас, како кажу, његових воћњака у којим рађају јабуке, крушке и шљиве; потом Бугарско гумно, где су, по причању, Бугари секли рујевину и жегли пепео, те су од њих и остали пепељарски велики казани. Осим тога постоји и Рибарско брдо између реке Штире и Будимлије, Голе њиве, Остружњак итд.

    Земље и шуме.

    -Заједничких великих шума у овом селу нема а заједничке утрине постоје на Рибарском брду, Остружњаку, Боталиним њивама, Јошњаку, Јошином винограду итд.
    На заједничку утрину-испашу село плаћа порез држави а за испашу мештани не плаћају ништа.

    Воде.

    -У селу се пије изворска и бунарска вода. Нарочитих назива за изворе нема. Минералних вода нема. Кроз село тече река Штира и речица Будимлија. Кроз село и око мале Комарица протиче поток Мањин а кроз Горњу малу поток Алуга. Оба ова потока лети пресушују.

    Клима.

    -Клима и ветрови су као и у селу Тршићу и осталим околним селима. Посматрајући и испитујући неколико година цео Јадар, дошло се до закључка да у целом Јадру западни ветар, који се зове Доњак или Дрињак доноси кишу. Најхладнији ветар је Северац а потом Устока, који дува са истока.

    Тип села.

    -Ово село је разбијеног типа и подељено је на мале: Горњу, Комарице и Средњу малу. Куће су без реда растурене и на различитим растијањима, као и у суседним селима
    У Горњој мали су: Марковићи, Видаковићи, Ристановићи, Давидовићи, Поповићи, Бојићи, Гајићи, Ђокићи, Костићи, Радићи, Чворићи, Лазићи и Ђокићи други, укупно 27 кућа.
    У Комарицама су: Комарчевићи-Комарци, Јаковљевићи, Лукићи, Станимировићи-Красавци, Пантићи, Антонићи, Марићи, Михаиловићи – укупно 22 куће*.
    *Једна фамилија није уписана, због нечиткости-оштећења.
    У Средњој мали су: Јаковљевићи, …становићи*, Пантићи, Павловићи, …јићи* – укупно 7 кућа.
    *Нечитко-оштећено.

    Старине у селу.

    У воћњачком гробљу постије развалине једног старог манастира кога су, по причању, градили Југовићи. На тим развалинама пре је била служба сваке године у прву недељу по Петровдану, где се силан свет окупљао ала сада те службе нема.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Марковићи, Видаковићи, Ристановићи, Давидовићи и Поповићи су сви од једне фамилије, мисли се да су од најстарије породице у селу, досељени су из Бајног поља или Бајне Луке. Славе Срђевдан.
    -Комарчевићи-Комарци су такође стара породица, досељени су из Херцеговине због турског зулума, славе Јоовањдан.
    Све остале породице овог села досељене су после ове две, горе наведене, фамилије, а то су:
    -Чворићи* славе Аврамијевдан.
    -Ђокићи*, славе Јовањдан.
    -Ђокићи* други су из Загона у Босни.
    -Радићи су од Сребренице у Босни, славе Лучиндан.
    -Лазићи су из Зајаче, славе Аврамијевдан.
    -Лукићи су из ужичких Бачеваца, славе Аранђеловдан.
    -Станимировићи су из Красаве, славе Степањдан.
    -Пантићи у Комарицама су из Костајника, славе Аранђеловдан.
    -Михаиловићи и Павловићи у Средњој мали су из Осата у Босни, славе Мратиндан.
    -Ристановићи у Средњој мали су из Азбуковице, славе Јовањдан.
    -Костићи* славе Лазаревдан.
    -Бојићи* и Гајићи* у обе мале славе Ђурђевдан.
    -Јаковљевићи* у обе мале, славе Степањдан.
    – Андрићи* славе Степањдан.
    -Антонићи* и Марићи* славе Никољдан.
    -Пантићи* у Средњој мали…
    *Не зна се одакле су досељени (писац текста напомиње да ће о томе „накнадно јавити“), или се не зна коју славу славе, или је нечитко, оп. Милодан.

    6. новембра 1903. године, Драгинац.
    Описао Љуб. М. Шопаловић, учитељ.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Горња Бадања, град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.

    Положај села.

    -Село Горња Бадања лежи на високој равни са повише омањих коса блажег нагиба, једнога крака планине Иверак, који се простире са севера ка југу. На том простору куће су подигнуте на свим странама, како на самој висоравни, тако и на источним, западним, јужним и северним осојцима и присојцима тих страна, према положају самога земљишта.
    Село је подељено на ма(ха)ле-крајеве и постоје четири мале: Дубравац, Крајњани, Брезница и Кољани. Дубравац, Брезницу и једанн део Кољана раздваја поток звани Испод Јосиповића. Кољани су раздвојени од Брезника делом Лукића потока а делом сеоским путем. Крајњани су раздвојени од Кољана потоком Иваци. Кроз Дубравац тече Ковачевића поток а кроз Кољане два потока, Кољански и Тошића потоци.
    Мале-крајеви су међусобно удаљени 250 до 500 метара, немају засебног кмета али се приликом бирања одборника пази да свака мала по могућности добије одборника у свом месту, који са сеоским кметом или без њега уз два угледна мештанина извиђа потрнце са стоком, оцењује количину штете и доставља их општинском суду.

    Тип села.

    Куће у махалама нису нису ушорене а нису све ни поред друма, има понеких поред сеоских путева. Растојање између кућа износи, како-где, од 20 до 500 метара. Куће, које су збијеније, су од подељених задругара. Ова појава је изражена у последњих 20-так година, задруге се распадају, постају иникоштине а тиме и сиромаштине.
    Кућа су по малама има и то: У Брезничкој 17 кућа – која се зове „Туфегџића мала“; у Дубравцу 43 куће – они се зову „Јосиповића мала“, у Кољанима 35 – „Ђермановћа мала“ док у Крајњанима има 15 коћа и они се зову „Васића мала“. Свега у селу има 110 кућа и у свакој мали има породичних презимена и то:
    У Брезицама: Туфегџићи, Павловићи, Матићи, Марковићи и Илићи.
    У Дубравцу: Ковачевићи, Арсеновићи, Јосиповићи, Јевтићи, Никорићи и Илићи – који се зову и Грковићи, Ђурђевићи, Тешићи Илићи и Максимовићи.
    У Кољанима: Ђермановићи, Лукићи, Дтагојевићи, Станићи, Гојићи, Јанковићи, Средојевићи, Митровићи, Марковићи, Савићи, Тошићи, Нишовићи, који се зови и Васиљевићи, Петровићи и Даниловићи.
    У Крајњаница: Васићи, Лакићи, Томићи и Милошевићи.
    Становници појединим мала славе разне славе – како која фамилија а преславу-заветину, ово село има заједничу, Недељу Светих Отаца.
    Задруга већих у појединим малама има и то од 15, 20, 25 и 30 чланова.

    Земље.

    -Земљиште на коме је село подигнуто, на источној страни је више благуша а местимице има и глинуше. Западна страна је махом глинуша мада местимично има и црнице. Северна и јужна страна имају глинуше, црнице и блатуше.
    Родност земље је осредња. Поред речица Церница и Стијаковца, а и потока, боље рађа кукуруз а по висовима ошеница јечам и зоб. Ливаде су боље у равници но на брду. Село има своје поље – потес, где се сеје кукуруз, пшеница и зоб. У мањој мери се сеје јечам и раж. У потесу има ливада и пашњака. Потеса има три: Кољански и Наш потес су на источној страни а потес Бадањски је на западној страни села. Сва три су удаљена од села, за пола до један километар. Село нема засебних пашњака за стоку, но у потесу се напаса стока на земљишту које није обрађено или није остављено за ливаду. Једној породици од 5-6 чланова, да би могла умерено живети, довољно је 5 хектара зиратне земље у шта спада и један са воћем, затим да поседује два вола, по једна крава и крмача и 4 грла говеда.
    Село нема својих шума ни утрина али појединци имају своје забране у којима расте цер, граница, дужник, буква и граб. Становници који немају својих забрана купују дрва за огрев и грађу у планинама Иверку, Церу и Влашићу а и од појединаца, мештана, који имају дрва за продају. Иверак је удаљен од првих сеоских кућа 3 км, Цер 5-6 и Влашић 6 км.

    Воде.

    -Село вода никада не плави, пошто је на вису, но речица Церница, која истиче испод Цера а која је на источној страни села више пута годишње плави потес Колански и Наш са знатним штетама. Исто тако и речица Стајковица на западној страни, која својим током почиње испод села Југовића, при великим пљусковима плави потес бадањски са већим штетама.
    Становници овог села се служе изворском водом, којих имају довољно. Бунара у селу има само два, у Панте Туфегџића – свештеника и Димитрија Марковића – земљорадника и вода је у њима добра. Село би могло постојати и без извора, јер се може довољно наћи воде у бунарима у дубини од 10-20 метара.
    У селу нема минералних, нити било каквих лековитих вода.

    Клима.

    -У селу Горњој Бадањи клима је више оштра него блага. Село је са севера заклољено Цером. Западни ветар доноси кишу, северни кишу и снег, источни (устока-кошава) суво време а јужни доноси топло али и променљиво време, отуда народ каже „југ није дуг“, што значи да се ускоро мења време, у зимско доба долази снег а лети киша.
    Нјахладнији је северни ветар и источни а најјачи је западни. Југоисточни ветар доноси увек лепо време.
    Први снег обично пада у новембру и траје, како-кад, некада до Трифундана 1. фебруара а некада и до Младенаца – 9. марта, по старом календару. Доста пута пада снег и у априлу, око Ђурђевдана. Ове, 1902. године снег је падао 15-17 априла. Дебљина снега је од неколико сантиметара до једног метра.

    Име селу и засеока.

    -О селу Горњој Бадањи прича се да је добила име овако: Пре, док није било воденица за мељаву брашна, људи су туцали жито у ступама или га кували како би себи справљали храну. Када је прва воденица изграђена да се жито може млети у брашно, питали су се људи, где је и у ком месту направљена воденица. И како вода окреће камење, које мрви жито и прави брашно? Они, који су видели воденицу, причали су да вода пролази кроз „бадањ“, те окреће точак, овај окреће камење, а камење ситни зрно. И то су видели на месту бадањи, те то место назову Бадањ.
    Друга прича каже да су неки коњи вукли бадањ за воденицу са Цера, па им се поломе кола и остане бадањ недовучен на место где хтели. Оно место где им остаде бадањ назову Бадања*.
    *Постоје Горња и Доња Бадања.
    Поједине мале – крајеви села Горње Бадање добиле су имена по месту или каквог случаја, који се ту десио:
    Дубравац је добио име по самоме положају своме, јер је цео тај крај једна лепа дубрава, место које има доста висова и долина.
    Брезница је добила име по брезовој шуми, које је највише било у том крају, тако и данас овде има доста брезовог дрвећа.
    Крајњани су добили име јер се куће у овој мали налази на крају села.
    Кољани су по легенди добили назив када је у тој мали завладао помор људи те је само остао један човек. Видевши трагедију око себе, он од жлости закоље сам себе те тако мала доби овакав назив. Друга прича казује другачије, да је отац јурио опаког сина у намери да га убије и стигне га на потоку, који се данас назива Кољанка, те га ту закоље. И од тада се поток и мала тако назову.

    Порекло становништва и оснивање села.

    Поуздних извора по овом питању нема, махом су тамна и нејасна казивања старих људи о досељавању становништва Горње Бадање
    По казивању, најстарије су породице у Горњој Бадањи су:
    -Ковачевићи, славе Ђурђиц.
    -Арсеновићи, славе Ђурђиц.
    -Марковићи, славе Ђурђиц.
    -Васићи, славе Ђурђевдан.
    -Гајићи, славе Ђурђевдан.
    -Туфегџићи и Павливићи су једна породица, досељени из Старе Србије, од Новог Брда. Први пут су се настанили у Филиповићима, селу на западној страни Горње Бадање. Одатле се преселе на врх села Доња Бадања а потом дођу на место где су сада, славе Ђуриц..
    -Ђермановћи су досељени из Босне, место Зелења, славе Никољдан.
    -Илићи, једна фамилија што слави Трифундан, доселила се из Херцеговине.
    -Илићи и Грковићи, досељени из Грчке, (могуће је из Македоније), славе Никољдан.
    -Илићи трећи славе Алимпијевдан.
    -Лукићи су досељени из Криве Реке код Сокола, славе Никољдан.
    -Нишевићи (Васиљевићи) досељени су из Ниша, отуда такво презиме, славе Ђурђевдан.
    За остале породице није се могло ни приближно дознати одакле су досељени или су староседеоци у овом селу.
    Уопште за Горњу Бадању се прича ја је у почетку било свега 13 кућа и од тих прираштајем и досељавањем у селу је сада, како је већ речено, 110 кућа.
    У Горњој Бадањи славе појединих породица су:
    Ђурђиц: Туфегџићи, Матићи, Ковачевићи, Павловићи. Марковићи, Арсеновићи, Јовичићи, Ђурђевићи, Николићи, Тешићи и Максимовићи.
    Св. Јована (летњи) 7 јуна, по старом календару: Јосиповићи, Томићи и Лакићи.
    Никољдан: Лукићи, Ђермановићи, Средојевићи, Николићи, Драгојевићи, Даниловићи, Петровићи и Илићи-Грковићи.
    Ђурђевдан: Гајићи, Станићи, Јанковићи, Марковићи, Савићи, Тошићи, Нишевићи и Васићи.
    Аранђеловдан славе Милошевићи.
    О славама својим становници причају: У који дан се која породица или кућа покрстила, она је примила за своју славу онога свеца, који је тога дана био. Отуда разне породице имају различите славер.
    Од села Горње Бадање одвојена је једна мала, крај звани Југовићи 1880. године и образовало село за себе, Југовићи. Оно је удаљено од првих кућа Горње Бадање око 400 метара.
    Село (раселица) Југовићи је у продужетку села Горња Бадања са северне стране, пошав планини Иверку. Куће су им подигнуте на западној страни крака планине Иверак.

    Занимање становништва.

    -Становници Горње Бадање баве се поглавито земљорадњом, сточарством и воћарством. Има и занатлија: дунђера, зидара, качара, колара и ковача. У селу нема дућана или насељених Цигана-Рома. Постоји основна четвороразредна школа подигнута 1891. године и налази се у средини села.
    У аргатовање мештани ових села не иду осим у случајевима елементарних непогода када им град сатре воће и усеве. Тада иду у варош или друга села где таквих случајева није било, да зараде како би њихове пордице преживеле „гладну годину“.
    Сиромашнији мештани иду имућнијим људима у надничење.
    Производи Горње Бадање су: суве шљиве, воће (јабуке, крушке, трешње и остало). Потом долази пшеница, зоб, јечам, раж и ситна проја.
    Од стоке се највише продају свиње, мања рогата марва и говеда и овце. Од живине се највише продају ћурке и кокошке.
    Горња Бадања има заједничко гробље и то: Кољани и Крајњани са селом Текеришом источно од овог села, удаљено ко 4,5 км, Дубравац има два гробља, једно Арсеновића брдо и Брдо код суда. Оба су у самој мали на искрајку, на западној страни села. У Брезници имају гробље на „Гумнима“, на источној страни села, удаљено око километар.

    Рудна налазишта.

    -У Брезицама на имању Туфегџића нађен је 1892. године камени угаљ у мањој количини и од њега није нико чинио никаква већа ископавања.

    20. септембра 1902. године и 7. фебруара 1903. године у Горњој Бадањи
    Панта Туфегџић, свештен

    Одговори
  • Милодан

    Порекло станоништва села Горње Сипуље, град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.

    Положај села.

    -Село Горње Сипуље лежи у области горњег Јдра, округ подрињски, срез Јадрански, општина Текеришка.
    Горња Сипуља лежи једним делом на северној страни планине Влашић а једним испод висова: Бабинца, Ненадовог брда, Владичине њиве и Мринца – који се пружају од истока ка западу. Село има облик потковице окренуте западу и испресецано је потоцима и малим јаругама са стрмим падинама. Куће су на свим странама тих брда и брежуљака и на осојцима, присојцима и на самим бреговима.

    Земље и шуме.

    -Земљиште на коме је село подигнуто највећим делом је блатуша а има кречуше и глинуше.
    Село има земље за обрађивање на северној страни Влашића у потесима: Церовини, Горње градине, Јазавчаре а на западној страни села у Конопљишту, Илином брду и Драгојевића градинамаа и око кућа.
    На овом земљишту сеје се кукуруз, пшеница, зоб и јечам, ређе ситну проју. У Горњој Сипуљи има неколико винограда.
    Родност земљишта је разнолика, на благуши усеви слабо успевају, на кречуши и глинуши сасвим добро. Само када је сушно лето сваки усев слабо успева.
    За једну породицу од 5-6 чланова треба 8-10 хектара зиратне земље да се може умерено живети.
    Становници имају у заједници шуме на планину Влашић од 1500 (вероватно хектара) са Доњом Сипуљом. Поред овога и поједини имају својих забрана, нарочито у Бабинцу и Конопљишту, где је највише гора храстова. Влашић је удаљен од првих кућа око 300 метара.

    Воде.

    -Село вода не плави, али потоци Јајића извор и Врело, који се стичу под Алимпићима, при великим пљусковима, када набујају чине штету у њивама поред њих.
    У селу има доста извора, са којих се носи вода за пиће и остале потребе. Најглавнији су: Бабинац, Ставице, Буковац, Јанџиновац, Мариновац, Водица, Јаковљевац, Извори и Петровац. Осим ових извора постоји још неколико којима се поједине куће служе водом за пиће. Ђерам постоји један на имању Павла Јанковића, 12 метара дубок из кога је вода веома квалитетна. Село би могло постојати и без поменутих извора, јер се вода може лако наћи копањем бунара на дубини од 8 до 12 метара.
    У овом селу нема минералних и других лековитих вода.

    Клима.

    -Клима а и ветрови исто је како ре речено за село Горња Бадања.

    Тип села.

    -Село Горња Сипуља је растуреног типа, подељено на ма(ха)ле-крајеве и има их шест и то: Богићевићи (Матићи), Живковићи, Кићићи, Драгојевићи, Пољаци и у реци.
    Кроз Богићевиће тече поток Мариновац. Поток Јанџиковац одваја Живковића и Богићевића мале од Кићића. Кроз Кићића малу тече поток Јаковљевац. Драгојевићски поток дели Драгојевиће од Кићића. Кроз Драгојевиће тече поток Извори, док кроз малу „У Реци“ иде Јајића поток; поток Врело дели малу „У Реци“ од мале Пољаци. Сви ови потоци стичу се у поток Јајића више Богићевићске воденице и одатле ти потоци носе име Јајића речица.
    Мале Богићевићи, Живковићи, Кићићи и Драгојевићи добиле су називе по породицама, која у њима живе, Пољаци су добили име тако што су се пре 50-60 година из старог села одселили у поље, док је мала „У Реци“ добила по томе што су се њени станоници из старог села иселили ближе води.
    Мале су међусобно удаљене 200 до 600 метара. Куће нису ушорене, нити поред путева и међусобно су удаљене 15 до 200 метара. У Богићевићима су куће најзбијеније због деобе.
    Уза село нема засеока, нити породица које су се одселиле подаље од села да тамо живе.
    У Богићевићима су: Богићевићи, Ивановићи, Марковићи, Илићи, Стевановићи, Степановићи, Богдановићи, Игњатовићи-Стојићи, Матићи, Максимовићи и Маринковићи-Мићићи.
    У Живковићима су: Живковићи, Стевановћи-Зијићи и Николићи.
    У Кићићима су: Кићићи-Радовановићи, Ђурђићи-Јаковљевићи, Марковићи, Миливојевићи и Гагићи.
    У Драгојевићима су: Драгојевићи, Марковићи, Илићи-Гагићи, Живановићи, Ђукићи, Јевтићи, Станојловићи, Ивановићи и Петровићи
    У Пољу су: Јовановићи-Маричићи, Јанковићи, Мићићи, Радовановићи, Петровићи, Станојловићи и Матићи-Драгојевићи.
    У Реци су: Алимпићи, Ранковићи-Агићи, Петровићи-Гагићи и Ровајловићи -Стевановићи.
    Горња Сипуља је била у заједници за Доњом Сипуљом, па се пре 10-12 година одвојила од Доње Сипуље и сада припада општини Текериш док Доња Сипуља припада општини бадањској.

    Старине у селу.

    -У Горњој Сипуљи, по казивању, био је манастир, то се место сада налази под кућом Ивана Гагића-Петровића, у имању Лазара Драгојевића и Недељка Живанића. Манастир се звао „Јајић“, био је леп ко јаје, због њега се поток зове Јајића поток. Развалине од овог манастира познавале су се до пре 80 година. Турци су га порушили али се не зна када.
    При орању у тим њивама где је био манастир изоравали су мештани кандила, новце од бакра и сребра и делове металне ограде манастира. Пре 45 година је ограђено место где је био олтар и на Спасовску Недељу ту свештеник свети водицу.
    У Горњој Сипуљи постоји јенда њива, имање Моше Миливојевића, зове се „Владичина њива“ названа по томе што су Турци на том месту обесили једног владику, по другој верзији прича се да су хришћани убили некаквог опаког владику – можда неког Грка Владику, јер се зна да су они наплаћивали своје димнице и чинили зла и насиља као и Турци, можда и више.
    У Горњој Сипуљи постоји једно старо гробље. Мештани мисле да је то маџарско гробље, а зове се „Кочије гробље“ које је добило име по томе што је нека баба потерала козе на Влашић на станарину али је је у путу задеси снег те она и козе скончају на месту где их је задесило невреме. Ово гробље је на имању Илије Рдовановића.
    У овом селу на месту званом „Нашим градинама“ код Михаила Николића куће, изоравајусе огњишта и читаве опеке од земље величине 40-50 сантиметара а и мање, што говори да је некада овде било некакво ушорено насеље.

    Порекло становништва и оснивање села.

    Становници Горње Сипуље казују да је у почетку у овом селу било свега 16 кућа и то: Мићића 1, Драгојевића 2, Гагића 1, Милојевића 1, Ђурђића-Јаковљевића 3, Матића 2, Богићевића 3, Живановића 1, Равајловића-Стевановића 1 и Стевановића-Зијића 1.
    За ове породице зна се да су досељене и то:
    -Петгровићи-Гагићи су дошли из Радаља у Рађевини, славе Митровдан.
    -Ивановићи-Петровићи су се доселили из Оровице у Азбуковици, славе Аранђеловдан.
    -Гагићи* други су се доселили из Криваје, славе Степањдан.
    *О њиховом доласку у ово село прича Ранко Гагић, да се његов предак доселио из Криваје због харача, где је у поцерској Кривају харач био 3 паре а овде две.
    -Драгојевићи, Марковићи, Јовановићи-Маричићи, Матићи-Драгојевићи и Радовановићи су дошли из Лесковца, славе Јовањдан.
    -Алимпићи, предак се доселио из поцерске Криваје, слави Ђурђиц.
    -Живковићи* и Стевановићи-Зијићи су дошли из Криваје, славе Ђурђевдан.
    *О Богдановићима, Живковићима и Стевановићима-Зијићима постоји ова прича: Била и Кривају 3 брата; Буљеш, Путеш и Кереш, двојица њих, Путеш и Кереш, дођу у Горњу Сипуљу а и они побегну у Јадар због пореза, као и Гагићи. Буљеш остане у Кривају и данас има тамо 4 куће Буљешевића, један од њих се одселио у Брезовице – Рађевина. Од Кереша су данас Богдановићи а од Путеша Живковићи и Стевановићи-Зијићи. Ови су, дакле, од два рођена брата, како прича каже, а славе разне славе, као што је горе речено*.
    *Није речено ништа за Богдановиће, оп. Милодан, те додајем:
    -Богдановићи су дошли из Криваје, у род су са Живковићима и Стевановићима-Зијићима, слави Ђурђиц.
    На питање због чега славе различите славе, дотични потомак, одговара да је Кереш био сиромашнији па је узео славу у јесен када му је лакше а Путеш, као имућнији, је задржао славу својих предака, Ђурђевдан У Буљушевићи у Криваји славе Ђурђевдан.
    За ове становнике се не зна одакле су су досељени:
    -Богићевићи, Ивановићи, Марковићи, Илићи, Стевановићи, Николићи, Живановићи, Јанковићи, Мићићи, Ранковићи-Агићи, Равајловићи-Стевановићи и оно сви славе Јовањдан.
    -Матићи, Маринковићи-Мићићи, Максимовићи славе Митровдан.
    -Игњатовићи-Стајићи славе Игњатијевдан.
    -Ђурђићи-Јаковљевићи и Марковићи славе Алимпијевдан.
    -Станојловићи славе Ђурђиц.
    -Степановићи славе славе Ђурђевдан.
    -Ђукићи и Јевтићи славе Св. Јоакима и Ану.
    -Миливојевићи славе Степањдан.
    -Кићићи*-Радовановићи славе Степањдан.
    *О овој породици постоји ова прича коју казује Никола Кићић, старац од 75 година, каже за време турско, Турци су често робили Горњи део Јадра, па једном приликом поробе много народа и ударе на Горњу Сипуљу и заробе Николиног предака, не зна му име, и још неколицину. По причању Турци су заробили 300 људи, крену са њима у Цариград, робље пешице, дошло је успут до великог страдања такода их је у Цариград стигла једна половина. Неке од њих продају, остале отерају на робију. По издржаној казни остало је, не рачунајући продате, њих 12. И они се запуте у завичај. Од њих 12 двојица су била из Горње Сипуље, од којих је један Николин предак и затече нешто крова и огњишта, други не затече ништа и запути се у Поцерину и насели се у Заблаће у службу, доцније се настани у Накучанима и данас тамо његови потомци живе, Пантелићи се презивају.
    Горња Сипуља преславља Спасовдан.

    Занимање становништва.

    -Становници Горње Сипуље баве се земљорадњом, сточарством и воћарством а највећу корист имају од воћарства. У селу има дунђера, качара и ковача. Дућана ни настањених Цигана-Рома нема.
    У Горњој Сипуљи има једно гробље и удаљено је од првих кућа око 1 км а од последњих око 5 км.

    6. фебруар 1903. године у Горњој Бадањи.
    Панта Туфегџић, свештеник.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Грнчара (по књизи Грнчаре), град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.

    Положај села.

    Село Грнчара је у области Јадра, округ подрињски, срез јадрански, општина грнчарска.
    -Од Дрињског поља идући селу Руњанима земља се постепено уздиже и на тој малој висоравни, пола сата (хода) од Лознице, са десне стране пута који води од Крста грнчарској цркви, лежи село Грнчара. Преко поменутог села је село Руњани са западне стране. Село Грнчара пружа се од Крста ка Јадру. Наспрам Горње Грнчаре стоји Горња Недељица а наспрам Доње Грнчаре – Доња Недељица са источне стране. На северној страни овог села је Јадранско поље. Од доњих Грнчара уз поље и реку Јадар стоји село Козјак. Наспрам овог села и преко реке Јадар је село Брадић и то његова мала која се зове Читлук.

    Воде.

    -Кроз село протиче мала речица Грнчарица и поток Медовац кроз обе мале, али нити речица нити поток не чине никакве штете селу.
    У селу нема бунара, пије се искључиво изворска вода. Најглавнији извори су: Точак, Бездан, Шумановац, Медовац, извор Дубоког потока, који протиче кроз село Руњане.
    Минералних а ни лековитих вода у овом селу нема.

    Клима.

    -Клима је у овом селу мало блажа него у Шору, јер ово село, као и села Недељице, Руњани и Козјак, није изложено северном ветру. Кишу им доноси јужни и југоисточни ветар.

    Земље и шуме.

    -Село има доста земље за обрађивање, која је већим делом у Јадранском пољу а има доста земље у селу, јер је село разуђено. Најглавнија места где су њиве зову се: Черге, Пањеви, Земунице, Баре, Шеничиште, Гај, Белаче, Грабик, Брег, Луке, Сувити, Црквине итд.
    Село нема заједничких шума нити пак утрине, већ само појединци имају своје шуме, које се зову: Чворак, Брањевина и Шумановац.
    Земља је квалитета као и у Недељицама, осредњег, и једној породици би требало 15 плуга земље, да би према овдашњим приликама могли осредње живети.

    Тип села.

    -Село је разбијеног типа и подељено је на ма(ха)ле. Прва мала до Крста зове се Горња Грнчаара а друга мала, доња до Јадра зове се Доња Грнчара.
    Мале су међусобно удаљене до 300 метара а растојање између кућа је од 50 до 102 метра. Засеока у овом селу нема.
    Презимена становништва:
    У Горњој Грнчари: Максимовићи, Живановићи, Мојићи, Јевтићи, Јовановићи, Илићи, Стевановићи, Стевановићи други, Ђукићи, Ђурђевићи, Филиповићи, Митровћи, Вилотићи, Стакићи, Станојевићи и Станковићи.
    У Доњој Грнчари: Раднићи, Јевтићи, Петровићи-Бабићи, Јовићи, Глигорићи; Васиљевићи, Петровићи, Стевановићи-Игумановићи, Николићи, Николићи други, Миладиновићи, Радишићи, Дејановићи, Игњатовићи, Ђурићи, Гајићи и Марковићи.
    Свега кућа у Горњој Грнчари има 32 и Доњој Грнчари 34 свега 66 кућа у целом селу.

    Име селу.

    -Село и мале су добиле име због неких грнчара, који се раније у овом селу живели и грнчарију правили.

    Порекло становништва и оснивање села.

    Ово село населили су Босанци, Херцеговци и околна села.
    -Максимовићи су старином из Херцеговине али су живели у Чајетини или неком околном селу до Златибора, јер кажу да су у Грнчаре дошли из Златибора. Род су Самуровићима у Прњавору (Мачва), славе Јовањдан.
    -Станојевићи и Петровићи, први у Горњој, други у Доњој Грнчари су из Херцеговине, славе Јовањдан.
    -Живановићи су из Паскавца код Лознице, славе Ђурђевдан.
    -Илићи славе Ђурђиц.
    -Јевтићи су из Брезовца, славе Томиндан.
    -Јовановићи су из Цикота, славе Ђурђевдан.
    -Стевановићи су са Косова и зову се Косовљани, славе Митровдан.
    -Ђукићи*, Стевановићи, Филиповићи и Бабићи-Петровићи славе Ђурђевдан;
    -Ђуровићи* славе Никољдан и
    -Дејановићи*, славе Аранђеловдан.
    *Сви су пореклом из Селанца у Азбуковици али не не каже да ли су породице које славе Ђурђевдан у сродству, оп. Милодан.
    -Митровићи су из Радаља, славе Ђурђиц.
    -Вилотићи су из Дворске, славе Степањдан.
    -Стакићи су из Томња, славе Ђурђевдан.
    -Станковићи су из Дворске, славе Михољдан.
    У Доњој Грнчари су још и ове породице:
    -Раднићи су из Гласинца у Босни, славе Павловдан.
    -Јевтићи су из Костајника, славе Ђурђевдан.
    -Јовићи и Ђурићи су из Босне, славе Никољдан.
    -Глигорићи су из Јаребица а има једна фамилија одсељена у Митровици, славеАлимпијевдан.
    -Васиљевићи су из Томња, славе Лазаревдан.
    -Миладиновићи су из Томња, доселили ссе 1880. године, славе Јовањдан.
    -Радишићи су из Толисавца у Рађевини, славе Никољдан.
    -Марковићи су из Горње Лешнице, славе Никољдан.
    -Мојићи, Игњатовићи и Николићи, први о Гоњим, друге две у Доњим Грнчарима су досељеници али се не зна одакле су, славе Мратиндан.
    -Стевановићи-Игумановићи су дошли однекуца, мисли се из Херцеговине, дошли прво у Цикоте, па после Цикота прешао игуману у манастир Троношу(?), а његови у Грнчару, славе Степањдан.
    -Николићи, за њих се не зна одакле су досељени, славе Никољдан.

    18. маја 1903. године, Драгинац
    Описао Љуб. М. Шопаловић, учитељ.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Горњи Добрић, град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.

    Положај села.

    Горњи Добрић је у области Доњег Јадра, округ подрињски, срез јадрански, општина Иверска. Доњем Јадру припадају села која су у саставу општина: иверске (варошица Лозница), новоселске, грнчарске и ковиљачке.
    Планина Иверак почиње од села Горње Бадање па изнад села Рибарице, Јаребице, Великог Села, Брадића и Брњца – која му остају са леве стране а Лешничка Река са десне стране – постепено се спушта ка Јадру. На последњем огранку планине Иверак и то на благој осојној страни лежи село Горњи Добрић. Село је, дакле, на благој коси а између села Јадранске Лешнице, коју зову Бегова Лешница са источне стране, Брадића са јужне стране; поља Јадра и реке Јадра, преко које је село Козјак и Дринско Поље са западне стране, поља Добрићског, преко кога је село Доњи Добрић са северне стране. Од села Добрића пружа се мачванска равница.
    Село је подељено на четири ма(ха)ле. Прва се зове Трновача до села јадранске Лешнице а одмах до Трноваче је друга мала, која се зове „Ерића мала“, која је између Трноваче и Ристивојевића мале. Трећа је Ристивојевића мала, која је између Ерића мале, поља Јадранског и реке Јадра. Четврта мала се зове Ковачевића мала, која је до села Брадића, Ристивојевића мале и планине Иверка.
    Трновача мала се спушта у равницу Лешничке реке. Мале су растављене једна од друге потоцима.

    Воде.

    Село није поред потока, нити пак реке, због тога га потоци а ни река не плави и не засипа. У самом селу нема извора, извори су одмах испод села. Најглавнији извори су: Студенац и Бошковац, одмах испод мале Трновача. Село ма доста бунара, сваке 3-4 куће се служе изворском или бунарском водом. Речна вода се не пије. Куће нису прикупљене око извора. Да није извора село би могло опстати, јер има доста бунара а и реке Јадар и Лешничка Река нису далеко.
    Минералних и лековитих вода нема.

    Клима.

    -Село је доста оштре климе, јер је изложенои северном ветру, кога зову „Доњац“, Осим њега дувају ветрови Устока, Југ и Западњак. Кишу им доноси Западњак и Југ.

    Земље и шуме.

    -Село има доста земље за обрађивање, која је у пољу а у селу су само кућни плацеви. Најглавнија места где су сеоске њиве зову се: Јадранско Поље, Карауге у Дрињском Пољу, Алајбеговача усред поља, Кућиште у пољу, где су биле турске куће.
    Село има заједничких испаша у Иверку на ком је и сеоска заједничка шума, церова и букова.
    Сеоски атар је величине од 180 хектара. На њега село плаћа државни порез. Не даје се под закуп и не наплаћује се напасање стоке. На истом простору постоји млада шума, церова и букова док четинара нема. Сеоски атар је заједнички још од турског времена, као и у свим селима у Јадру.
    Земље у Доњем Јадру је добра и плодна и зато би једној породици потребно је мање земље да би могли осредње да живе али су људи више склони луксузу у односу на мештане Горњег Јадра тако да је једној породици потребно око 15 плуга да би могла осредње живети.

    Тип села.

    -Село је разбијеног типа и подељено је на четири мале. Куће у свим малама су удаљене од 20-100 метара а мале једна од друге 50-100-300 метара. Куће нису у правилном шору поређане али су авлије-дворишта – махом до сеоског пута.
    Механа, школа, црква и дућана у селу нема и све им је то у Јадранској Лешници.
    Уз село нема заселака нити породица које су се одселиле даље из села на своја имања.
    Становници Горњег Добрића имају више презимена и то, по малама:
    У Трновачи: Бојиновићи, Ђорђевићи, Јовановићи и Радосављевићи, 14 кућа..
    У Ерића мали: Обрадовићи, Николићи, Рашковићи и Петровићи, 8 кућа.
    У Ристивојевића мали: Николићи, Ђурићи-Марковићи, Радовановићи, Симићи, Дражићи, Радојевићи-Стевановићи, Јовановићи, Петровићи и Павловићи, 37 кућа.
    У Ковачевића мали: Ковачевићи, Вучетићи, Ђорђевићи, Деспотовићи, Антонићи и Тришићи, 26 кућа.
    У селу има укупно 85 кућа.
    Задруга има доста великих, од 20-25 чланова у једној.

    Име селу.

    -Никаквих прича о имену села нема.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Поуздани докази тврде да су села Горњи и Доњи Добрић населили досељеници из Херцеговине. Прича сее да су били староседеоци и као најближи суседи и то: у селу Козјаку неки Вукомир, у Горњем Добрићу – Кошут а у Јадранској Лешници неки Спасоје и да су се њих тројица – као најближи суседи – међусобно испомоагали у пољским радовима а сви остали – садашњи становници – да су се после доселили. Шта је са Вукомиром, Кошутом и Спасојем било – не зна се, јер од њих није остали никаквих потомака.
    -Деспотовићи су досељени иу Херцеговине. Доселио се Деспот по коме са садашњи његови праунуци презивају Деспотовићи. Славе Алимпијевдан.
    Породично стабли Деспотовића изгледа овако:
    А-Деспот сина Б –Павла; Б Павле је имао синове В Јована и В Матију.
    В Јован је имао синове:
    Г Илију, Г Стевана и Г Трифуна.
    Г Илија је имао сина Д – Деспота.
    Г Стеван је имао сина Д Милована; Д Милован је имао синове Ђ Радована, Ђ Љубомира и Ђ Милоја.
    Г Трифун је имао сина Д Гају и Д Недељка. Д Недељко је имао сина Ђ Милана.
    В Матија је имао синове Г Панту и Г Милисава.
    Г Милисав је имао синове Д Илију и Д Перу.
    -Јовановићи су у Трновачи, досељени су на купљено имање из Радаља у Рађевини, славе Ђурђевдан.
    -Николићи су у Ерића мали, досељени из Рађевине на купљено имање, славе Никољдан.
    -Ерићи су изумрли.
    -Павловићи су дошли са мајком као деца из Трбосиља очуху у кућу, славе Аранђеловдан.
    -Обрадовићи су дошли из Херцеговине и мисли се да их је доселио Обрад, славе Јовањдан. Породично стабло:
    А Обрад је имао сина Б Јевту, Б Јевта је имао сина В Милоша.
    В Милош је имао синове Г Јеврема, Г Косту, Г Милоша и Г Милутина.
    -Ђорђевићи су у Ковачевића мали дошли су из ужичког округа испод Градине, а сигурно је да су из Чајетине, јер је то место под Градином. Ове фамилије има у Петковици и презивају се Степановићи а има је и у Штитару а из Горњег Добрића одсељене су две куће у варошицу Лешницу, славе Јовањдан.
    -Петровићи и Николићи у Ристивојевића мали:
    -Радовановићи, Симићи, Дражићи, Јовановићи, Радојевићи (Стевановићи) и Антонићи су сви старином из Херцеговине, не зна се да су иста породица, сви славе Никољдан.
    -Ранковићи су из Херцеговине, славе Јовањдан.
    -Петровићи, за њих се не зна одакле су, славе Ђурђевдан.
    Цигана-Рома у овом селу нема.
    Трагова од старог насеља, као ни калдрма од старих путева, не познају се а није се могло дознати да ли их је било.
    Има само једно „Маџарско гробље“.

    23. децембра 1902. године Драгинац
    Описао Љуб. М. Шопаловић, учитељ.

    Одговори
  • Милодан

    Опис села Доња Бадања, град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.

    Положај села.

    Доња Бадања је у области Јадра, округ подрињски, срез јадрански, општина бадањска.
    Село Доња Бадања налази се на десној обали речице Цернице. Цело село је на малим брежуљцима, чије стране имају благ нагиб, источно према речици Церници а западно према Малој Реци али обе речице никада не плаве село, пошто је уздигнуто изнад речица на 50-60 метара те се према томе куће никада не измештају због поплава.

    Земље и шуме.

    -Село Доња Бадања, као и сва остала села у Јадру, налази се на земљишту различитом тако да на неким местима има глинуше, на неким кречуше-камењар, на неким пескуше итд.
    Село им доста земље за обрађивање, која је око села и у селу око кућа. Поједина места, где су њиве, зову се: У Пољу, Равна ставица, у Кику, Црвене баре, у Церници, Луг, Пискавица итд.
    Свака кућа има свој пашњак, где се напаса стока (говеда, овце, коњи, свиње итд). Пашњаци су око села а има их и у самом селу.
    Шума омањих има у селу и око села, које су својина појединаца и зову се: Максића Главица, Сакића Главица, Црвени Брег итд.
    Заједнички шума село нема а тако исто ни свог атара. Земља је родности као и у Горњој Бадањи, Филиповићу и Доњој Сипуљи.

    Воде.

    -Ово село има доста добрих извора, који се зову: Росића вода, Књега, Вода у Грабовцу, Вода у Белињишту итд.
    Само се изворска вода пије пошто у селу нема бунара док се речна вода не пије.
    У самом селу има два извора лековите воде и то „Црвена вода“ – мисли се на гвоздени извор и „Слана бара“, извор са сумпорном водом. Вода у оба извора је доста јака и лековита, као и Ковиљача, могло би се неколико купатила подићи. Околни мештани долазе на те бање да се лече.

    Клима.

    -Клима је у овом селу као и у суседним селима, Горњој Бадањи, Филиповићу, Доњој Сипуљи итд. Ветрови дувају они исти, који дувају и у поменутим селима.

    Тип села.

    -Село Доња Бадања је разбијеног типа и подељено је на ма(ха)ле, које се зову: Јоцића или Горња мала, Јагодића мала, Средња мала и Митрића или Доња мала а засеок је Кик.
    Кик је удаљен од Доње Бадање 1,5-2 километра. Река Церница и Мала Река одвајају га од Доње Бадање. У Кику су куће на странама једног виса, који се зове Кик.
    У свим малама и засеоку Кику куће су међусобно удаљене 50-150-200 метара, нису ушорене нити су поред пута, сем што неколико дворишта досежу до пута.
    У селу поред пута Шабац-Крупањ има два дућана, механа, ковачница, школа и неколико кућа неправилно поређаних. Засеок Кик не дели се на мале.
    Становници села Доња Бадања имају више презимена и презивају се:
    У Јоцића мали: Јоцићи, Божићи, Поповићи, Симанићи, Старчевићи, Гаићи, Пурићи, Јездићи, Глишићи и Матићи, укупно 28 кућа.
    У Јагодића мали: Лазаревићи, Ђекићи, Вилотићи, Обрадовићи, Ђукановићи, Пурићи, Калабићи (Јовановићи), Благојевићи, Лукићи, Игњатовићи и Аџићи, 25 кућа.
    У Средњој мали: Росићи, Јањићи, Павловићи, Гаићи, Сакићи, Аћимовићи (Марковићи), Коићи, Тиосављевићи, Мандићи, Матићи, Вилотићи (Ђорђевићи) и Вуковићи, 27 кућа.
    У Митрића – Доњој мали су: Митрићи, Пантићи, Тодорчевићи, Весићи и Максићи, 16 кућа.
    У Кику су: Петровићи, Максимовићи, Томићи, Антонићи, Марковићи, Симеуновићи, Недељковићи и Маринковићи, укупно 18 кућа.
    Укупно у селу има 114 кућа.

    Напомена издавача:
    Незавршен текст рукописа, сачуван само први табак – објављен део.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Доње Сипуље, град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.

    Положај села.

    -Село Доња Сипуља је у области Горњег Јадра, округ подрињски, срез јадрански, општина бадањска.
    Село лежи на присојним и осојним косама, које се пружају од планине Влашић ка западу.

    Земље и шуме.

    -Земљиште је у селу и у сеоском атару избраздано са неколико потока, који су доста стрми и јаки али ипак не чине штету селу, јер су доста стрмог пада и вода отиче а корита – јарак – су им дубока.
    Село има доста земље за обрађивање, који су већим делом у пољу и око села. Око куће су баште и воћњаци. Винограда у овом селу има на неколико места.
    Најглавнија места, где су њиве зову се: Селиште, Матина страна, Матино кошничиште, Гумнине, Равањ-Аде, Дуљине, Чапљак, Шибљача, Чардачине, Ровине, Вис, Крчевине итд. На њима се сеје највише кукуруз, пшеница и зоб а ређе јечам.
    Село има своје заједничек земље, свој сеоски атар а зове се Влашић. Атар је величине 1500 хектара. Половина сеоског атара је под буковом шумом а друга половина је чистина. Заједничка је од турског вемена. Само када роди букови жир, онда се наплаћује 0,20 до 0,40 динара „жировница“ по сваком свињчету. Порез држави плаћа село.
    Осим заједничке шуме на Влашићу појединци у селу имају своје шуме у и око села. Земља је осредње родности и једној породици би требало 15-20 плуга да би се према овдашњим приликама могло осредње живети.

    Воде и рудишта.

    -Река не засипа село. Извора у овом селу има и доста су јаки а најглавнији су: Водица, Млаква, Лукина вода и Черкезовац у потесу. Кроз Томића малу протиче доста велики поток Ковачевац, који се улица у реку Церницу. Сем овог потока има их још 3-4 и сви се уливају у Церницу. Бунара у селу има. Речна вода се не пије а са једног извора 10-12 кућа носе воду.
    Минералних вода у овом селу нема али у Нешковића мали има руде антимона и то доста, а кажу да и на Влашићу има руде гвожђа.

    Клима.

    Клима је у селу као и у Горњој Бадањи и околним селима, а такви су и ветрови.

    Тип села.

    -Село је разбијеног типа и подељено је на ма(ха)ле, које се зову: Нинковића мала, Томића мала и Лазића мала. Доњи крај Лазића мале се зове и Доња мала.
    У свим малама куће су међусобно удаљене 50-100 метара а у Нинковића мали куће су у групи и удаљене су једна од друге 10-50 метара.
    Уза село нема засеока, нити има породица које су се одселиле даље од села, да тамо живе на својим имањима.
    Становници Доње Сипуље презивају се:
    У Нинковића мали: Нинковићи, Радовановићи и Матићи-Ћелићи, 19 кућа.
    У Томић мали: Томићи, Удовичићи (Бранковићи и Марковићи), Гачићи, Бојићи, Марковићи други, Живановићи и Марковићи трећи, 22 куће.
    У Лазића мали: Лазићи, Тодоровићи, Павловићи, Јовановићи, Трифуновићи, Живковићи, Симеуновићи, Матићи, Нешковићи, Петровићи и Стевановићи, 31 кућа.
    У целом селу има 72 куће.
    Ово село је било у заједници са Горњом Сипуљом, па се умножавањем становника одвојило од Горње Сипуље и образовало засебно село. Горња Сипуља припада општини текеришкој а Доња Сипуља општини бадањској.

    Име селу.

    -Скоро ви становници причају причу о постанку села: Када је кнез Лазар позвао све Србе у бој на Косово, син једног старца, који је живео у Красави – Рађевина каже својој жени да му одседла коња, што она и уради, али не притегне добро колане. Када син старца Красавца крене да узјаше коња седло се накриви на једну страну и он падне. Кад то виде старац Красавац, који је дошао да испрати сина, приђе коњу и каже:
    -Зло родио, а горе довео, нити ваља што сам родио, ни што је довео, па скочи на коња и одмах га потера. У Завлаци стави ногу у бакарлију-узенгију, због тога место доби име Завлака, па како је коњ јуриоон му се осипљави и то место доби име Сипуља, али опет стигне здраво и весло на Косово. Кнез Лазар, када је видео на Косову старца Красавца благослови га речима:
    -Красава красна била, сав свет населила а себе не раселила. Здрав да си ми јуначе, Красавче.

    Старине у селу.

    У селу Доњој Сипуљи кажу да је пре живео неки Мата, па се по њему назвала једна страна – Матина Страна а има и место звано Матино Кошничиште.
    Ниже Нинковића кућа место се зове Селишта а ко је на њему живео и куда се одселио није се могло утврдити, јер нико не зна. Данас нема Матиних потомака – изумрли су.

    Порекло становништва и оснивање села.
    -Лазићи, Тодоровићи, Павловићи, Јовановићи, Тривуновићи, Симеуновићи, Нешковићи, Петровићи, Стевановићи у Лазића мали и:
    -Бојићи у Томића мали сви су од једне фамилије и сви се презивају по селу једним општим презименом, по њиховом чукундеди Лази, који се преселио са своја три сина из Доње Бадање из Јоцића мале у Доњу Сипуљу. И данас у Доњој Бадањи има једна страна, која се зове Лазина Страна, сви славе Марковдан.
    -Живковићи су из Горње Сипуље, славе Јовањдан.
    -Марковићи, предака довела мајка очуху из Завлаке – Рађевина, славе Аранђеловдан.
    -Гаичићи су старином из Брезовице. Отац садашњих сели се из Брезовице у Красаву-Рађевина, па у Липницу (Липнички Шор-Јадар) а одатле дошао овде где се стално настанио, славе Труфундан.
    -Матићи-Ћелићи су досељени су из Костајника-Рађевина. Од ове фамилије има једна кућа у Заблаћу код Шапца, славе Ђурђиц.
    -Радовановићи су из Драгијевца, ваљевски округ, тамо има ју фамилију који се презивају Максимовићи, славе Трифундан.
    -Удовичићи (Бранковићи и Марковићи) су досељени из Бранковине у ваљевском округу. Од ове фамилије има једна кућа у Кривају-Поцерина. Славе Јовањдан.
    -Живановићи, Марковићи и Матићи су једна фамилија, досељени су Рабаса, славе Аранђеловдан.
    -Томићи су досељени, мисли се из Драгојевца, славе Аранђеловдан.
    -Нинковићи не знају одакле су досељени, мисле да су староседеоци, славе Митровдан.
    Село преславља Спасовдан.
    Цигана-Рома у овом селу нема.
    9. јануар 1903. године Драгинац
    Описао Љуб. М. Шопаловић, учитељ.

    Порекло становништва села Доња Сипуља по Панти Туфегџићи, свештенику.

    О оснивању села становници причају – ово ми је казивао, пише поп Панта, Младен Нинковић – у Доњу Сипуљу доселе се два брата, Лазо и Мато. Мато се настани да живи на једном брду, које се данас зове Матина Страна, а на јужној страни Матине Стране и данас има место које се зове селиште а и Матино Кошничиште. Лазо оде на друго брдо наспрам Матине Стране и ту се настани, и сада се то место зове Старо Село.
    -Нинковићи (Тимотићи, једна кућа) су Матини потомци и по њима се крај зове Нинковића мала, има их 12 кућа, славе Митровдан.
    Од Лазе су потомци:
    -Бојићи (Госпићи), Нешковићи, Матићи, Стевановића (Милутиновића), Петровићи, Живановићи, Тодоровићи, Павловићи, Ђорђевићи, Јовановићи, Мијаиловићи, Симеуновићи, славе Марковдан.
    Питање је одкуда да од два брата њихови потоци славе различите славе. По мишљењу писца оог текста, свештеника Панте Туфегџића, предање не мора бити аутентично, предање је запамтило два дошљака из Срема и они нису морали бити рођена браћа.
    Тако исто прича каже да су:
    -Глигорићи Лазини поромци а они, пак, славе Аранђеловдан.
    -Живковићи су досељени из Горње Сипуље, славе Јовањдан.
    -Живковићи (Ћуповићи и Матићи) и Марковићи (Алексићи) су досељени из Рабаса, округ ваљевски, славе Аранђловдан.
    -Марковићи други су досељени из Завлаке-Рађевина, славе Аранђеловдан.
    -Гајићи су из Красаве – Рађевина, славе Јовањдан.
    -Радовановићи и Грујући су се доселили из Драгојевца*, округ ваљевски, славе Трифундан.
    *Будући да такво место не постоји, верујем да се ради о Драгијевици код Осечине, оп. Милодан.
    -Томићи су се доселили из Остружања, округ ваљевски, славе Аранђеловдан.
    -Матићи (Ћелићи) су досељени из Клубаца, славе Ђурђиц.
    -Марковићи (Удовичићи и Бранковићи) су досељени из Бранковине код Ваљева, од њих је једна кућа у Криваји-Поцерина, славе Јовањдан.
    -Нинковићи, Радовановићи, Матићи (Ћелићи), Грујићи, Томићи, Марковићи (Удовичићи и Бранковићи) преслављају Спасовдан.
    Живановићи (Ћуповићи, Матићи), Марковићи (Алексићи) и Глигорићи преслављају Оданије празника Архангела Михаила, 15 новембра по старом календару.
    Сви остали преслављају Оданије празника Евангелиста Марка, 2. маја по старом календару.

    5 фебруар 1903. године у Горњој Бадањи
    Описао Панта Туфегџић, свештени

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Јаребице, град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.

    Положај села.

    -Јаребице су у области Јадра, округ подрињски, срез јадрански, општина јаребичка.
    Село Јаребице лежи на пет коса, које почињу од Иверка и постепено се спуштају ка Јадру.
    На првој коси лежи Хаџића ма(ха)ла, коју одваја један поток од друге косе на којој је Радивојевића мала. На трећој коси је Лукића мала, на четвртој Чугуровића мала а на петој Мартиновића мала, која је до Великог Села.
    Доњи део, до цркве, Хаџића мала зове се Доња мала. Између свих тих мала су потоци који не чине штету кућама, јер су куће издигнуте на косе.

    Воде.

    -По целом селу само су извори, бунара немају. Скоро свака кућа има извор а заједнички извор има Чугуровића мала, јер се једним извором служи 15-20 кућа.
    Да није извора село не би могло опстати, јер нема живих потока. Речна вода се не употребљава за пиће. Лековитих извора нема*.
    *На маргинама постоје Цвијићеве примедбе о називима, макар, главнијих извора.

    Клима.

    -Село је блаже климе – жупније. Снег пада од Никољдана па до Сретња и може бити висок до једног метра, али ређе, обично је дебљине 25-30 сантиметара.
    Најјачи ветар је Доњак, тј, западни, после Устока – источни. Кишу доноси најпре Доњак и он је најхладнији*.
    *На маргинама су уочене Цвијићеве примедбе-питање „дува ли ли још какав ветар“?

    Земље и шуме.

    -Земље има доста за обрађивање. Око кућа има доста земље али је већи део у пољима, које они зову „потесима“.
    Поља се налазе са десне стране Јадра и удаљена су од села 1,5 сати хода а неким становницима и мање. На њивама се највише сеје кукуруз, пшеница, јечам и зоб, али је од пре само сејан кукуруз, као што се сада сеје око Јадра, који овде врло добро успева. Испуст – утрину село има у Иверку, али већином домаћинства имају своје заграђене пашњаке*.
    *Јован Цвијић је ставио примедбе о називима поља, величине утрина и шума, ко плаћа порез…?
    Шуме за гориво у селу имају мало, махом је ограђено и припада појединим породицама а постоји и заједничка у Иверку, која је са јаребичке стране скоро сва исечена. На Иверку нема четинара, сламо храст. Иверак се користи заједнички за испашу и тако је од старине.
    Зиратна земља је добра те је једној просечној породици потребно да поседује 15 плуга да се нормално живи и све дажбине подмире.

    Тип села.

    -Село је разбијеног типа и подељено је на мале. Куће су међусобно удаљене од 100 до 150 метара. У Чугуровића мали куће су збијеније, 60-80 метара. Од цркве и школе најудаљеније куће су на 1,5 сати хода.
    Мале се сматрају као засеоци и у свим малама су куће рестурене-расуте осим у Доњој мали код цркве и школе куће су збијеније и поређане поред пута.
    Село нема својих заселака нити има породица које су се подаље населиле на своја имања – да тамо жживе.
    Становници једне мале немају иста презимена.
    У Хаџића мали има више становника који су ту од старине и презивају се: Јаковљевићи, Јовановићи, Панчићи, Михаиловићи, Аврамовићи, Ђукићи, Ћирићи (Несторовићи) и Ђурићи.
    У Доњој мали су: Крсмановићи, Исаковићи, Обрадовићи, Лазићи и Јовановићи.
    У Радивојевића мали се сви становници презивају Радивојевићи.
    У Лукића мали се сви становници презивају Лукићи.
    У Чугуровића мали су: Чугуровићи, Јовићи, Пуцаревићи и Осатовићи.
    У Мартиновића мали су: Мартиновићи, Радовановићи и Панићи.
    Укупно и Јаребицама има 202 куће и 1473 становника, по малама: У Хаџића мали 78, Радивојевића мали 8, Доња мала и код цркве 35, Лукића мала 9, Чугуровића мала 33 и Маринковића мала 9.
    Задруга је раније било доста и великих а сада их има неколико са по 25-30 чељади у задрузи*.
    *И на ове податке Цвијић је имао доста примедаба.

    Име селу (приче и тумачења).

    -Држи се да су Турци у Шурицама, под Шуричким Градцем, долазили у лов на јаребице, којих је на овим просторима било доста, па је отуда, кажу, дошло име Јаребице а то казује и сам природни положај овог села.

    Старине у селу.

    -Зна се толико да је овде некада била варош или варошица, западно од школе и цркве на 350-400 метара, те да сви околни становници зову то место „Варош“ а јаребичку цркву зову „варошка црква“. Остатака од негдашње вароши нема. Северно од јаребичког гробља налази се место Кулина, где је била кућа-двор војводе Анте Богићевића у којој се кући родила и прабаба нашег узвишеног краља, госпођа Томанија. Трагови старих путева се не познају, посигурно што у целом селу нема камена.

    Порекло станоништва и оснивање села.

    -Сви стари поуздани људи причају да су село Јаребице населили становници досељени из Босне, Херцеговине и Црне Горе.
    Ћирићи: Мисли се да је најстарија породица Ћирића, којих данас има две куће, али нико не зна када су досељени. За многе данашње породице мисли се да су се овде настаниле пре 400 година***.
    Карактеристично је што се овде породице слабо множе. Има породица које су овде и по 200-300 година а има их једна или две куће. Када су се доселили, колико је било кућа, не зна се, али сви причају да су се услед турских насиља овде доселили.
    И Јаребицама причају да су многе породице бежале у Мачву и Срем за време Маџарске буне (1789-1792. године) али се посигурно зна да су неке породице бежале у Срем 1813 године, након слома Првог Устанка. Многе од тих породице су се вратиле док се неке остале у Срему.
    -Радивојевићи, Исаковићи и Лукићи су од свих најразгранатије породица, која се доселила из Црне Горе. Дошла су три брата, Радован, Исаило и Јаков. Радован се са Исаилом настани у Јаребицама, на коси „Радивојевића“ одакле се касније Исаило пресели у Доњу малу – у истом селу. Јаков се настани у Горњим Недељицама. У Јаребицама од Радована остали су Радивојевићи а од Исаила – Исаковићи. Од Јакова у Горњим Недељицама настали су Јаковљевићи. После се од Радивојевића одели прадед садашњих Лукића-Лука и настани се на првој коси, која се по њима зове Лукића и од њега су остали Лукићи.
    Све три породице (и Јаковљевићи) славе Никољдан и преслављају Први дан Дројица-Духова.
    -Ђурићи у Доњој мали доселили су се из Црне Горе, од Никшића због чега су се на почетку презивали Никшићи а садашње презиме носе од чукундеде*.
    *Моја и Цвијићева напомена: Слава?
    -Несторовићи су досељени на своје имање из Симиног Брда, које је у истој општини***.
    -Обрадовићи су дошли из Дворске, иста општина***.
    -Чугуровићи су се доселили из Херцеговине и била су два брата, Чугур и Рашо. Чугур се настанио у Јаребицама а Рашо у Великом Селу и његови потомци носе презиме Рашевић. Од Чугура данас има 14 кућа у Јаребицама. Један Чугуров син отишао је „због турског зулума“ у Рибаре у Мачви и ту се настанио и од њега имају три куће, које се презивају Чугуровићи. Други његов син Кузман се одселио у Кузман – Поцерина. Његови потомци се презивају Кузмановићи али их у целом Букору зову Чугуровићи, славе Јовањдан.
    -Осатовићи су досељени из Осата у Босни и од када су се доселили имају презиме Сатовићи (?)****.
    -Мартиновићи су се доселили из Црне Горе.
    За остале породице не зна се одакле су досељене.
    Не може се казати да су се најстарије породице настаниле у средини села, у садашње доба обично је тако, док су одељени чланови породица махом на крају села, на својим имањима.
    Поједине породице имају исту славу, и славе: Михољдан, Аранђеловдан, Аврамијевдан, Алимпијевдан и Ђурђевдан.
    Село не преславља истог дана. Око половине села преславља Прве Тројице, друга половина Спасовдан.

    Занимање становништва.

    -Становници села Јаребице највише се занимају земљорадњом. Најпознатији производ овог села је кукуруз. Осим земљорадње становници овог села се баве сточарством а већина и воћарством. Ловом и риболовом се не баве.
    У близини овог села има рудника (Зајача, Крупањ, Завлака) али нико из Јаребица у њима не ради.
    У селу нема каменорезаца, кирајџија, угљара, млинара, има само дунђера и зидара. Село има механџије и дућанџије – 3 кафане и 3 дућана, који поред главног занимања обрађују и земљу.
    Мештани не иду у печалбу нити у аргатовање, осим ако нису у овом селу родиле шљиве – иду на сушење шљива у сезони. И зарада им је 35-40 динара месечно.
    Цигана-Рома у овом сселу нема.

    1. децембра 1901. године Јаребице.
    Описао Љуб. М. Шопаловић, учитељ.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Јошева, град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.

    Положај села.

    -Јошева је у округу подрињском, срез јадрански, општина иверска, у подножју Цера. Село је на присојној страни а врло мали део је на осојној. Село има три ма(ха)ле и то: Лужаница, Речани и Поточари.

    Воде и име селу.

    Бунара и ђермова у селу има осам. Река Лешница извире из „Добре воде“ чији је извор лековит у коју се улива поток Јошевица те се мисли да је село добило име по том потоку.

    Клима.

    -Највише дувају ветрови Северац, Југ и устока.

    Земље и старине у селу.

    -Главна места у Церу су: Мршића гроб, Кумавац, Јошевица, Липик, Кик, Брезова Главица, Угљарица, Пресечена Коса на којој има остатака некакве цигле, те се мисли да је ту било некада старо насеље.
    На Иверку су: Тамна Јаруга, Равни поток, Среден, Ломача, Црвена Коса, Вис итд. У Горњем крају – Лужњаци, поред реке Лешнице постоји извор „Слатина“ где има остатака цигле, кремена и мисли се да је ту било Маџарско гробље а у Велико Пољу је место Црквине а на месту Бугатовац има остатака калдрме па се мисли да је некада овуда пролазио пут.

    Порекло становништва и оснивање села.

    У Мали Лужанци су:
    -Петровићи, досељени одавно из села Раденковић у Мачви, славе Ђурђевдан.
    -Симонићи, отац Павле доселио се из Рибарице, славе Митровдан.
    -Имамовићи, мисли се да су староседеоци, били су у селу најбогатији отуда су добило то презиме, сада су сиромашни, славе Степањдан-Стевањдан.
    -Јевтићи и Пејићи, досељени из Јадранске Лешнице пре 10 година, славе Аранђеловдан.
    -Петровићи други су досељени из Милине, славе Ђурђевдан.
    -Урошевићи су дошли такође из Милине, славе Ђурђевдан.
    -Јањићи су из Рибарице, славе Ђурђевдан.
    -Ивановићи су из Каменице, скорашњи досељеници, славе Ђурђевдан.
    -Пејићи су из Херцеговине, дошли пре пет (?) појасева, славе Степањдан-Стевањдан.
    -Мартиновићи су из Јаребице, отац дошао пре 17 година као уљез, славе Никољдан.
    -Јеремићи славе Ђурђевдан.
    -Тадићи су из Криваје-Поцерина, славе Томиндан.
    -Тришићи су од три брата, Трише, Павла и Јоцана. Јоцан се одселио у Петковицу и тамо је велика фамилија Јоцановића. Тришићи славе Ђурђевдан.
    -Ковачевићи, предак дошао из Пасковца код Лознице, био ковач – отуда ово презиме, славе Михољдан.
    У Мали Речани су:
    -Јаковљевићи и Ненадовићи су од једне фамилије, славе Ђурђиц.
    -Степанићи су из Бирче у Босни, славе Ђурђевдан.
    -Живановићи су из Каменице, славе Алимпијевдан.
    -Глигорићи си из Трбосиља – Јадар, славе Ђурђевдан.
    -Максимовићи, претка довела мајка у кућу очуху из Рађевине, славе Ђурђиц.
    -Симићи су из Босне, славе Ђурђевдан.
    -Јеврићи су из Главице у Босни, славе Степањдан-Стевањдан.
    -Самарџићи славе Св. Јоакима и Ану.
    -Бабићи славе Никољдан.
    -Томићи су из Горње Бадање, славе Јовањдан.
    -Кнежевићи, њима је у кућу дошао Пешо Војиновић као момак, Кнежевићи су изрумрли а Војиновић преузме њихово презиме, славе Никољдан.
    -Јакшићи су из Херцеговине, славе Ђурђиц.
    У Мали Поточари су:
    -Катанићи су из Босне, добили име по томе што је њихов предак први отишао у Катане по позиву ћесара, славе (оштећено).
    -Стаменчићи су из Срема, славе Ђурђевдан.
    -Јагодићи су из Горње Бадање, славе Ђурђиц.
    -Мандићи су староседеоци, славе Аранђеловдан.
    -Димитријевићи, мисли се да су староседеоци, славе Ђурђиц.
    -Чоторић је из Јадранске Лешнице, дошао као слуга, славе Никољдан.
    -Ивковићи славе Михољдан.
    -Павлићи славе Св. Јоаким и Ана.
    -Секулићи су староседеоци, има их одсељених у Јаребице и у садашњу варошицу Драгинац, где држи дућан и бави се трговином, славе Лазаревдан.
    -Маричићи су из Чокешине, славе Степањдан-Стевањдан.
    У селу има 16 кућа Цигана-Рома, који су примили православну веру и овде су се настанили пре 30 година. Славе Никољдан док две куће славе Малу Госпојину. Баве се земљорадњом, крађом (!?) а и сепетарством(?).

    Остали подаци у селу.

    Задруга нема већи до 25 чланова.
    У Јошеви код школе постоји једна механа и ковачница.
    Цело село преславља Спасовдан.

    10. децембар 1902. године, Драгинац.
    Описао Љуб. М. Шопаловић, учитељ.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Југовићи, град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.

    Положај села.

    -Село Југовићи је у области Јадра, округ подрињски, срез јадрански, општина бадањска.
    Село Југовићи је на присојној страни где почиње Иверак а између села Горња Бадања и Рибарице. Село је мало (31 кућа) и пре 20 година је одвојено од села Горња Бадања. И данас неки од становника овог села прича да је из Горње Бадање а не из Југовића. Све што је написано о положају Горње Бадање односи се и на ово село.

    Воде.

    -У селу се пије изворска вода, скоро свака кућа има свој извор, јер је земљиште подводно. Нарочитих назива извора нема, већ се зову по презимену оних кућа, који га користе. Минералних и лековитих вода у овом селу нема.

    Земље и шуме.

    -Њиве овог села махом су у пољу и око кућа. Места где су њиве сову се: Потеси, Диље, Јелави, Градови итд.

    Тип села.

    -Село је мало. Сеоске куће су због природног положаја (јаруге и брда) подељене у три групе.
    На једној коси, која је окренута југозападно налазе се куће прве групице, а то су куће: Поповића, Ристивојевића, Јовановића и Андрића.
    На другој коси, која је окренута југоистоку, наспрам прве косе а преко једног малог поточића, налазе се куће друге групице – а то су куће Југовића.
    Од кућа Југовића преко једне косе а до села Рибарице налази се трећа групица кућа и то: Стевановићи (Дикосављевићи), Јевтићи (Вилићи) и Савићи.
    Село је мало и није подељено на ма(ха)ле. У селу су ове породице: Југовићи, Савићи, Ристановићи (Ристивојевићи), Поповићи, Јовановићи, Андрићи, Матићи, Стевановићи (Дикосављевићио), Јевтићи (Вилићи), Кузмановићи, Стевановићи. Свега у селу има 31 кућа.
    Ово село је било у саставу са Горњом Бадањом те из тих разлога, као и они, преславаљају Младу Недељу.

    Име селу.

    -Село је названо Југовићи због тога што већина његових становника носи презиме Југовићи а добило је име пре 20-30 година.

    Старине у селу.

    -Спасовине је место где се држе састанци а добило је име по томе што је на том месту освећивана водица на Спасовдан, те се и данас свети.
    Између кућа Југовића и треће групице која је до села Рибарице налази се једно место са свих страна уздигнуто, као какав град, које зову Главица. За то место причају да су ту бежали околни мештани од куге, а детаљније се ништа о том месту не зна.
    Близу сле Југовића постоје некакве развалине од неког града. И данас постоје врло велики подземни ходници и одатле околни становници узимају камен за грађу, који је мекан и да се се врло лако тесати. Много је тог камена доношено када се у Јаребицама градила црква.

    Порекло становништва и оснивање села.

    Стари људи причају да су биле три куће у (сада) селу Југовићима пре 100-150 година, Попова кућа, Ристановића и Јевтића кућа. Поповићи и Ристановићи су род, једна фамилија. Све три куће су припадале Горњој Бадањи.
    -Поповићи, Ристановићи, Савићи, Јовановићи, Стевановићи (Дикосављевићи), Кузмановићи и Матићи су од једне, Баба-Јагодине из Горње Бадање, фамилије и то је врло стара породица. Цела ова породица је бежала у Срем. Причају да је прадеда данашњих, са породицом, због турског зулума, кренуо у Срем и дођу до Голочела, где их стиге један од гласоноша, који им рече да су Турци све попалили по Јадру и да су отишли палећи даље те да их у Јадру више нема. Поп, прадеда данашњих Поповића, врати се натраг са једним момком а фамилији каже да га чекају у Голочелу. Када је дошао у Бадању, види само згаришта, те је само по нека колиба остала читава. Поп уђе у једну колибу, неколико Турака га опколе. Поп изађе из колибе, узјаше коња и стане бежати а Турци по њему почеше пуцати из пушака и трчећи не знајући да су врата (капија) затворена те да ће га ту стићи, пошто је капија била врло висока. Поп натера коња те капију сломи и преко ње пређе и побегне, а Турци му довикну: „О попе, окрени се, нећемо ти ништа и тврде ти вере право нам кажи, је ли тебе кад грозница хватала, јеси ли коња кадгод у вршај хватао и какав ти је колан у коња“? Поп одговори: „Грозница ме никада није хватала, коња у вршај никада нисам хватао, чиме сам коња потегао, то само ја знам“. Турци му кажу: „Е, иди сада попе, нека ти је алал“. Поп оде у Голочело и после неког времена се са својима врати у Горњу Бадању. Све, горе поменуте фамилије славе Ђурђиц а преславаљају Младу Недељу.
    -Јевтићи (Вилићи) и Стевановићи су од једне фамилије, доста старе. Одакле су им преци досељени – не знају. Славе Ђурђевдан.
    -Југовићи су старином од Пљеваља и доселили су се прво у Бањевац више Крупња. Прадеду данашњих Југовића довела је мати из Бањевца у Бадању очуху, који је био потомак Баба-Јагоде од Поповића фамилије. После је та кућа замрла а Југовићима остане имање. Славе Никољдан.
    -Андрићи су из Рибарице, отац досељен као уљез пре 25 година, славе Лучиндан.
    Текст о пореклу осталих породица је оштећен.

    5. октобра 1903. године, Драгинац
    Описао Љуб. М. Шопаловић, учитељ.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло села (по књизи засеока) Крајишници, град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.

    Положај села.

    -Село (засеок) Крајичници налази се у области реке Јадра, срезу јадранском и општини лозничкој. Ово село је према казивању мештана на неколико коса и чотова. Вода га не плави.

    Воде.

    -Најјачи извор је Грабовица са лепом пијаћом водом. Осим њега постоји извор по имену Мелкиновача, дошло од имена неког Турчина Мелка. Мештани веле да од те воде, када се много пије, расте човеку гуша. Извор „У Јовиној градини“ такође, као и први поменути, има квалитетну пијаћу воду. Осим ових има и мањих извора из којих се вода захвата крбањем или су неки са намештеном стублином из којих се захвата вода кутлачом. Речна воде се не пије.

    Клима.

    -Климатских разноликости овде нема у односу на околна места. Што се тиче ветрова исте су прилике као што је речено за село Башчелук.

    Земље и шуме.

    -Имања нису груписана. Општинска испаша у Грабовици, поменута код села Башчелуци, заједничка је имовина и овоме селу. Дрвеће које расте исто је као у Башчелуцима. Угаљ се у овом селу не троши. Грађу за своје потребе мештани набављају куповином.

    Тип села.

    -Село је разбијеног типа и куће су ограђене по косама и чотовима, које растављају Голин и Грабовачки поток.

    Настањеност.

    -Од Лознице су настањене куће Стојаковића и Дрче.
    -До Грабовице су: Секулићи, Белензаде и Дрче.
    -Код Шанца су: Јелачићи.
    -Код Гробља су: Јелачићи, род горњима.
    -До Трбушнице су: Симићи и Котарци.
    -До Кличевца (брда) су: Ћулибрци, Дајићи, Тодоровићи и Јовановићи.
    -До пута су: Тице, Кнежевићи, Репије, Глишићи, Богуновићи, Милановићи, скоро досељени Ђоко, Паравиње, Пачићи, Дамњанићи и Дајићи (род онима до Кличевца).
    -Преко потока су: Врањковићи, две куће између потока.
    -Код саставака потока су: Одавићи, Грмуше, Сладаковићи, Јанчићи и Лакановићи.
    -До Грабовичког потока су: Арсеновићи и Стојаковићи (род онима до Лознице).
    -До Голиновачког потока су: Радићи и Марковићи.
    Свега у селу има 55 кућа.
    Куће су међусобно доста удаљене, јер су неке по брдима и чотовима. Имања су обично до 10 хектара по домаћинству а има и сиромашних са свега пола хектара.
    Куће су махом од шепера, многе су покривене црепом а неке даском и кровињаре.
    У селу су пре досељења данашњих становника становали су Турци па су досељеници затекли њихове испусте и воденице. Раније су Крајишичани имали своје редове у воденици која се налази у општини трбушачкој а зове се „Будимлија“ а данас се њоме служе (поседују) искључиво Трбушничани.
    Постоји и данас за један хват (?) дужине турске калдрме почев од Лознице према селу.

    Име селу.

    -Ово село населили су маходм досељеници из Крајине, по чему је ово село и добило име.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Пре 70 година дошли су први досељеници, па пошто је овде „давила колера“, они опет оду у Крајину и кад је колера престала оно су се поново населили.
    Први досељеници заузели су средину села, па су почели да се ушоравају, што се види и данас по једном шору, који са једне стране има поређане куће док са друге стране нема кућа.
    -Стојаковићи су досељени из Крајине, славе Никољдан.
    -Дрче су досељене из Крајине, славе Јовањдан.
    -Секулићи су досељени из Планине – Рађевина, славе Јовањдан.
    -Белензаде су из Крајине, славе Јовањдан.
    -Јелачићи су из Крајине, славе Никољдан.
    -Симићи су из Крајине, Аранђеловдан.
    -Котарци су из Крајине, Јовањдан.
    -Ћулибрци су из Крајине, Јовањдан.
    -Дајићи су из Крајине, Степањдан-Стевањдан.
    -Тодоровићи су из Крајине, Степањдан-Стевањдан.
    -Тице су из Крајине, Ђурђевдан.
    -Кнежевићи су из Крајине, Ђурђевдан.
    -Репије су из Крајине, Никољдан.
    -Глишићи су из Крајине, Степањдан-Стевањдан.
    -Богуновићи су из Крајине, Јовањдан.
    -Јовановићи су из Крајине, Аранђеловдан.
    -Паравиње су из Крајине, Јовањдан.
    -Пачићи су из Крајине, Лучиндан.
    -Врањковићи су из Крајине, Никољдан.
    -Одовићи су из Требиња – Херцеговина, род су са старим Ристом Одовићем трговцем лозничким, Степањдан-Стевањдан.
    -Грмуше су из Крајине, Јовањдан.
    -Јанчићи су из Крајине, Никољдан.
    -Сладаковићи су из Крајине, Јовањдан.
    -Лакановићи су из Крајине, Јовањдан.
    -Арсеновићи су из Крајине, Лучиндан.
    -Радићи су из Крајине, Ђурђевдан.
    -Мирковићи су из Крајине, Ђурђевдан.

    Јуна 1903. године, Лозница.
    Описао Драгомир Столповић, писар лозничког првостепеног суда.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Плоче (по књизи засеок Плоче), град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.

    Положај села.

    -Село Плоча налази се у области реке Јадра у срезу јадранском и општини лозничкој поред кога тече река Штира. Вода га не плави. Село се налази наспрам џаде (пута) крупљанске и у страни је.

    Воде.

    -Извори су: Студенац – извор назван због веома хладне воде, ограђен је стублином; Арсенова вода, звана по имању власника земље на коме се налази; Ћор-Илића извор у Буквику – због што је у буковој шуми и Милинков бунар – назван по имену власника.
    Осим поменутих има их још неколико из којих није јака вода.

    Клима.

    -Највише дува Устока и онај што дува са Дрине, овде га зову Дољац и доноси кишу. Осим поменутих дува и Северац, који долази са Цера – и он доноси кишу; Југ је шкодљив(?).

    Земље.

    Највише се сеје кукуруз а заједничких испаша нема. Угаљ се као гориво не користи.

    Име селу.

    Село је добило име по једном равном камену, каменој плочи.

    Тип села.

    Село је разбијеног типа, куће су међусобно удаљене од 100 до 400 корака, а онима, који се из задруге изделе куће су удаљене од 20 до 40 корака.
    -До Џаде крупањске настањени су: Мозговићи, Матићи, Јездићи и Јанковићи.
    -Преко потока до Плоче (камене) су: Јеремићи, Јездићи и Јанковићи.
    -Преко Сокака су: Јанковићи (род горњим), Ћор-Илићи, Николићи и Матићи (род већ поменутим).
    -Преко Шора – који води ка реци Штири: Драгићевићи, Јездићи (род поменутима), Ћор-Илићи (род поменутима), Гавриловићи и Вилотићи (род Драгићевићиме по женској линији).
    Изумрла је породица Миливојевића која је била нстањена до Клубачког поља, славили су Никољдан, имају потомке по женској линији и то је разудато.

    Куће.

    -Плацеви кућа су махом заграђени. Куће су на крају дворишта и оне су од шепера. Покривене су дрветом, црепом а има једна кровињара. Остале грађевине су стаје, вајати, качаре и млекари. Хлебних пећи нема, јер слабо пеку под сачем (пеком).

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Ово село су населили највише Херцеговине и околних села али се за неке, одавно досељене, не зна одакле су дошли. Чудновата каракетриситика овог села је да у њему не може да буде више од 21 до 22 куће, по нарочитом испитивању парохијског свештеника.
    Свега је кућа у поменутим деловима: До Џаде – 5 кућа; код Плоче – 3 куће; преко Сокака – 8 кућа; преко Шора ка Штири – 5 кућа, укупно 21 кућа.
    -Попвићи су досељени из Рађевине, славе Ђурђиц.
    -Мозговићи су досељени из Херцеговине, Јовањдан.
    -Матићи су досељени из Босне, Митровдан.
    -Јеремићи су из Херцеговине, Ђурђевдан.
    -Јездићи су из Херцеговине, Ђурђиц.
    -Јанковићи су из Великог Села, Аранђеловдан.
    -Ћор-Илићи су из Херцеговине (Пивљани), Срђевдан.
    -Николићи су из Босне, Ђурђевдан.
    -Драгићевићи су из Босне, Ђурђевдан.
    -Гавриловићи, не зна се одакле су досељени, Ђурђевдан.
    -Вилотићи, не зна се одакле су досељени, Стевањдан.

    Јула 1903, године у Лозници.
    Описао Драгомир Е. Столповић, писар лозничког првостепеног суда.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Помијача, град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.

    Положај села.

    -Село Помијача је у области Горњег Јадра, срез Јадрански, Округ подрињски, општина Текеришка.
    Село Помијача лежи на неколико брежуљака под висовима: Брачинцем, Брањевином и Тројином и окренуто је са истока ка западу. Становници су подигли своје куће на тим брежуљцима на свим странама, осојним и присојним а и на самим гребенима тих брежуљака.

    Воде.

    -Село вода не плави, али поточићи Врела, Татаровац и Тројан, који се стичу под селом и један се одатле зове Помијачка речица. Та речица при јаким и плаховитим пљусковима изливајући се из свог корита плави сеоска поља без великих штета.
    Село има извора довољно, главни су: Врело, Тројан и Татаровац, сем ових извора, који су доста јаки, има их још доста са питком и здравом водом, са којих неколико кућа носи воду за домаће потребе. Ђермова и бунара у овом селу нема.
    Село би могло опостајати без извора јер се вода налаз на дубини од 8-10 метара. У овом селу нема извора са лековитим својствима и минералном водом.

    Клима.

    -Клима и ветрови исти су као што је речено у опису села Горња Бадања.

    Земље и шуме.

    -Земљиште на које је село подигнуто је блатуша, кречуша и местимично глинуша.
    Село има земље за обрађивање у потесима: Грабићи, Поље и Илно Брдо али и око кућа где сеју кукуруз, пшеницу, овас, јечам и ређе ситну проју.
    Становници Помијача имају своје забране у Брањевинама, где је шума храстова, Тројану и Илном Брду, где шуме има храстове, букове, церове, грабове и ситног шибља; под Брачинцем шума је храстова у букова. Ови забрани удаљени су од кућа од 300 до 500 метара.
    Родност земљишта је осредња али становници рано у пролеће сеју кукуруз те он ухвати зимску влагу и тако поприличан род доноси.
    Ливаде у Грабићима и Пољу су према земљишту блатуше с’ тога се може рећи да леп принос дају.
    За једну породицу треба 8-10 хектара зиратне земље да може умерено живети.

    Тип села.

    -Село је растуреног типа и подељено је на ма(ха)ле-крајеве а има их две и то Помијача и Татарија.
    Помијача мала се зове и Савкова мала. Кроз малу Помијачу тече поток Петковац. Малу Помијачу од мале Татарије дели поток Црквине. Кроз малу Татарују теку потоци Наша Јаружица, Татаровац и Трајан.
    Мале су добиле имена и то мала Помијача носи своје име као и цело село – а од куда је то име дошло за сада се не зна. Ова мала се зове и Савкова мала, по имену једног становника, Савка, који је живео око 75 година и био је доста угледан у околини.
    Мала Татарија добила је име тако што је, по казивању, на извору Татаровцу, који је изнад куће Стевана Петроовића, један уморан Татарин, да ли писмоноша или припадник народа татарског, прича каже да се ту напио хладне воде воде и умро и тако се тим именом назове извор, поток па и цела мала.
    Мале су растављене једна од друге од 500 метара до један километар.
    Куће нису ушорене нити су поред пута нарочито подигнуте а једна од друге су удаљене од 10 до 150 метара. У мали Татарији, најзбијеније су куће услед еобе задруга, које се нажалост свакога дана све више деле и осиромашују. Уз ово село нема заселака нити породица које су се одвојиле подаље од села да тамо живи.
    У Помијачи има 14 кућа, у мали Татарији 38, свега у селу 52 куће и то:
    -У мали Помијачи, Савковој су: Гвозденовићи, Петровићи, Јанковићи, Митровићи, Богићевићи, Јевтићи-Лазићи и Спасојевићи.
    -У мали Татарији су: Пауновићи, Тимотићи, Гавриловићи, Благојевићи, Петровићи, Гајићи, Матићи-Селенићи, Стевановићи, Мандићи-Ракићи, Мирковићи-Ракићи, Анђелићи, Јелићи, Благојевићи-Дрозгићи и Лазићи.

    Приче о постанку села.

    -О постанку села Помијаче и разлогу таквог његовог имена нема тачних података, која би несумњиво утврдила постанак села и име његово. О томе становници причају ово:
    Једни кажу да су први досељеници у Помијачу дошли из места – из ког краја приповедач не зна – које се звало Помија, Помња или томе сличног имена, па су по основу свог порекла, како се то место звало, назвали и ово насеље,
    Други кажу да су први досељеници у Помијачу, када су дошли и видели неродни и неплодно земљиште, рекли себи „помињаћемо ми наше место одакле смо дошли у ове неродне и неплодне земље“, што има одређене логике да се тако нешто десило узме ли се у обзир робовање под Турцима – у чијем је времену било највише расељавања Срба, услед турског насиља и зулума, гоњења и уништавања свега што није муслиманско те је раја бежала у циљу очувања својих голих живота, да се спасу и оду у она пуста и ненасељена места где још Турци нису продрли или се мислило да дуго тамо неће доспети.
    За потврду да је земља неродна постоји и ова причица:
    На западној страни села, једно место удаљено од села око један километар зове се Селиште. Ту су први досељеници по своме доласку почели орати земљу. Ручконоша им донесе ручак на њиву, што је од хлеба и јела донела рачунала је да ће орачима бити ручак и ужина а и њој ручак. Орачи све поједу и она (ручоноша) остане без ручка. Она се заплаче и рече орачима: „ Ја сам мислила да ово што нас донела буде вама ручак и ужина а и мени да ручам. Не знам шта ћу да ужину донети, кад’ немам ништа“. Када то чуше орачи, они ссе договоре да беже са те земље која им не даје ни толико, колико се може исхранити, а било их је тројица, један од њих оде повише на исток, под Брачинац и од њега се намножи село Помијача, други, коме је било име Илија, оде на југозапад у брдо, које се данас зове Илино брдо, за кога се не зна да ли се са Илиног брда некуд одселио или је ту умро, јер на Илином брду нема никаквих остатака негдашњег живота. Трећи оде на запад, у село Текериш, малу Оровичина, од њега се намножи једна мала села Текериша, која се зове Оровичина и има их данас 17 кућа.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Становници Помијаче по причању старих знају место из кога су се доселили и то:
    -Стевановићи, Годићи, Тимотићи, Гавриловићим Благојевићи, Петровићи, Матићи-Селенићи, Мандићи-Ракићи, Мирковићи-Ракићи и Лазићи су сви досељени из Пиве – Херцеговине. Стари су казивали да воденице, које су тамо имали и оставили закључане, да су и после 50 година остале затворене, нико их није дирао (ваљда је било све побегло, никога није било). Сви ови горе поменути славе Јовањдан.
    -Анђелићи, Јелићи, Блгојевићи-Дрозгићи су досељени из Оровице – Азбуковица, славе Никољдан.
    -Мирковићи, Гвозденовићи, Петровићи, Митровићи и Богићевићи су се такође доселили из Оровице, славе Јовањдан.
    -Спасојевићи су се доселили из Драгодола – Азбуковица, славе Ђурђиц.
    -Јевтићи-Лазићи су досељени из Дробњака у Херцеговини. Маринков отац – не знају име Маринковог оца – је (слутим, оп. Милодан) дошао свом ујаку Лази. Славе Јовањдан и Ђурђевдан, јер је Лазин отац славио Јовањдан а Маринков Ђурђевдан, тако да њихови потомци, и поред тога што живе у једној кући, свако слави славу својих предака.
    -Јанковићи су досљени из Оровице – Азбуковица, славе Никољдан.
    -Пауновићи, за њих се не зна одакле су досељени и поред тога што у њиховој кући живи старац Станко од 80 година. Слути се да су ово најстарија породица у селу, славе Јовањдан.
    Помијача преславља Младу Недељу – Недељу Св. Отаца.

    Старине у селу.

    -Изнад села Помијача на источној страни постоје и данас откопи три шанца, који су копани за време Првог Устанка а на месту, један на имању Уроша Мирковића, други у имању Ивана Буљушевића из Криваје (Поцерина) и трећи на вису Кику.
    У Помијачи пстоји, као што је већ речено, Селиште на југозападној страни села на имању Јована Митровића – али на истом земљишту нема никаквих видних обележја да је ту постојало некакво насеље – што је донекле објашњиво – да су досељеници напустили ово место због неплодности земљишта.
    Код Помијачког гробља на источној страни села, а на имању Гаврила Петровића, постојале су развалине некакве цркве, не зна се, пошто је све опустошено, да ли је била световна или манастирска. Становници казују да је ту цркву, један од Јанковића фамилије из Помијаче, склонившу се у њу од кише, наложи ватру да се загреје па како је кров од цркве био низак и од даске – црква се запали и изгори а поменути побеже незнано куда.
    Гаврило Петровић, чије је имање данас, где је била црква, казује да је он пре тридесетак година орући место где је била црква наишао на доста велике плоче од тесаног камена, којим је црква била поплочана, па је одмах то место оставио, није хео да обрађује и тако и данас стоји. А и трпезни камен до скорог времена познавао се где је био, али је урастао у земљу. Поточић што протиче поред места где је била црква и сада се зове Црквени поток.

    Занимање становника.

    -Становници села Помијаче поглавито се баве земљорадњом, сточарством и воћарством.
    Воћарство и сточарство их углавном одржава, од земљорадње имају толико да саставе крај са крајем, понешто пшенице и овса преостане за продају, кукуруза никада. У случају неродне године морају куповати храну.
    У селу има дунђера и качара, нема дућана нити настањених Цигана-Рома.
    Село Помијача има једно гробље удаљено од првих кућа око клометар.
    Руднога блага у овом селу нема.

    9. маја 1903. године у Горњој Бадањи
    Описао Панта Туфегџић, свештеник.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Рибарице, град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.

    Положај села.

    -Село Рибареице лежи у области Јадра, округ подрињски, срез јадрански, општина Бадањска.
    Село Рибарице лежи на две косе а до села Југовићи – са источне стране, Рибаричког поља иза кога је село Филиповић и Доње Бадање – са јужне стране, реке Милаковице – преко које је село Јаребице – са западне стране и Иврека – са северне стране.
    Село је подељено на ма(ха)ле. На првој коси, која је између реке Милаковице и Рибаричке реке, ове су мале: Танасића, Цвејића, Панића и Ковачевића мала.
    На другој коси између Рибаричке и Средње реке су: Павловића, Бојића, Вукосављевића и Белаковића мала.
    Река Милаковица дели атар Рибарички од Јаребица. Рибаричка река пролази кроз село и то кроз његову средину а Средња река раздваја Рибарицу од Југовића.

    Воде.

    Село није поред потока нити реке, зато га поток а ни река не засипа и не плави а мале су растављене потоцима.
    Извора има доста а најглавнији су: Војиновац у Ћосића мали, Студенац у Белаковића мали. Извор у Осоју је у Вукосављевића мали и Извор у Цвејића мали итд. Да није ових извора село би могло опстати, јер има доста бунара а и реке нису далеко. Бунара има 10 у селу. Речна вода се не пије. Сеоске куће су прикупљене око извора.
    Минералних и лековитих вода у овом селу нема.

    Клима.

    -Село ја заклоњено од јаких ветрова и блаже је климе. Снег пада као и у другим околним местима у Јадру. Ветрови дувају исти као у Јаребицама.

    Земље и шуме.

    -Село има доста земље за обрађивање, која је груписана око кућа а имају доста земље и у пољу – потесу. Највише има њива око реке Милаковице и та места се зову: Краљева Лука, Краљево Осоје и њиве око Средње реке – Рибаричко поље итд.
    Пашњака има свака кућа, који су близу кућа а имају и заједничких испаша у сеоском атару у Ивреку.
    Становници имају своје шуме – горе и до села су а заједничких шума – гора имају у Иверку. Заједнички сеоски атар – сеоске шуме су величине 150 хектара а на њега село плаћа државни порез. Иверак је далеко од села на пола сата хода. На њему је шума од лиснатог дрвећа и заједничка је од турског времена. Сем употребу за огрев село нема друге користи од шума – гора.
    Зиратна земља као и паша добре је родности. Зиратне земље је потребно просечној породици око 15 плуга да би могла осредње живети.

    Тип села.

    -Село је разбијеног типа и подељено је на мале. Поједине мале су удаљене једна од друге од 200-300 па до 800 метара а растављене су потоком или реком. У Павловића и Бојића мали куће су доста збијене, од 20 до 50 метара док су у осталим малама куће међусобно удаљене од 80 до 150 метара.
    У селу су уопште куће нису у правилном шору поређане, нити поред пута. Механа има једна у Милаковици док је школа, црква и судница у Драгинцу.
    Милаковица се зове само река и механа покрај реке у саставу села Рибарице. Свака мала сачињава по једну групу кућа. У селу нема засеока нити породица које су се одселиле подаље од села на своје имање да тамо живе.
    У Рибарици становници имају више презимена и презивају се, по малама:
    -У Павловића мали: Павловићи, Милинковићи и Мићановићи, укупно 13 кућа.
    -У Бојића мали: Бојићи, Радичевићи и Петровићи, 11 кућа..
    -У Вукосављевића мали: Вукосављевићи и Јовановићи, 4 куће.
    -У Ћосића мали: Перићи и Јанковићи, свега 5 кућа.
    -У Белаковића мали су само Ђурђевићи, 6 кућа.
    -У Танасића мали су Танасићи, 4 куће.
    -У Цвејића мали: Матићи, Андрићи, Цвејићи, 8 кућа.
    -У Панића мали: Панићи и Матићи, 3 куће.
    -У Ковачевића мали: Ковачевићи, Марковићи и Секулићи, 5 кућа.
    У селу има укупно 59 кућа.
    Задруга је било доста великих а данас има са по 18-20 чељаду у задрузи.

    Име селу.

    -Никаква прича нема којом би се тумачило име селу и не зна се да се село некада другачије звало. Мале су добиле називе по презименима породица које су их основали.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Мисли се да су се становници Рибарице доселили из Херцеговине и садашње Црне Горе у 14. и почетком 15 века.
    Кажу да је у селу било само 8 кућа и то: Андрића, Павловића, Милинковића, Ковачевића, Панића, Цвејића, Белаковића-Ђурђевића и Бојића.
    -Андрићи су први дошли из Херцеговине, сада Црне Горе од Никшића. Најстарији члана Андрића породице звао се Теодор, кој остави сина Матију а овај синове Милована и Јеврема. Од Милована остане Срећко, Добросав (уљез) у Југовићима сада и Теодор; од Јеврема синови Никола и Симеун, који су живи. Андрића је само једна кућа од када се се доселили па до данас.
    -Павловићи су се доселили после неког времена иза Андрућа из истог места. Како је било име оних који сеу се доселили из Никшића не зна се а најстарији чланови породица Павловића,
    -Вукосављевића (Ђукановића),
    -Јовановића и
    -Танасића продице, за које се зна, били су Јован и Теодор.
    Јован је имао сина Павла који остави синове Ђурицу, Грујицу и Младена. Од Ђурице остану Пера, Цвијан, Лаза и Никола. Од Грујице синови Мићо и Косат а од Младена Лука и Живко. Сви су живи осим Николе и Живка. Никола је живео као трговац у Шапцу и он остави синове Војислава и Душана, сада у Београду. Од Живка остане син Борисав. Сви се они по деди Павли презивају Павловићи.
    Јован и Теодор су били браћа или рођаци.
    Теодор остави сина Ђукана и Танасија, Ђука је имао синове Вукосава и Јована. Од Вукосава остану синови Недељко и Живко. Недељко је жив а Живко остави сина Милоша. По Вукосаву се прозвала и мала а становници те мале презивају се или по деди Вукосављевићи или по прадеди Ђукановићи.
    Јован, син Ђуканов и брат Вукосављев имао је сина Матију, Матија сина Светозара, који се сада, по деди Јовану, презива Јовановић.
    Танасије, брат Ђуканов имао је синове Ђуру, Милована и Петра. Од Ђуре остане син Радоје, од Милована синови Живко и Лука. Од Живка остану синови Алекса и Петар а од Луке син Јован. Од Петра остане Ђорђе, који није имао мушке деце. По деди, односно прадеди Танасију презивају се Танасићи.
    -Перићи. Ћосићи и Јанковићи. Перићи су род Павловићима али се не зна како и досељени су зајдно са Павловићима из Херцеговине. Најстарији члан за кога се зна звао се Ђурађ, кога су прозвали Ћоса – а био је кнез. Због тог његовог надимка цела мала се зове Ћосића мала. Ђурађ је имао синове Јанка и Перу. Јанко је имао сина Милоша а Милош Пантелију, који се по деди Јанку презива Јанковић.
    Перо је имао синове Луку, Максима и Илију, који је жив. Лука остави синове Коју, Сима и Живка. Максим сина Обрада. Којо је жив. Симо остави синове Драгослава а Живко – Ранка. По деди, односно прадеди се презивају Перићи.
    -Милинковићи (Јањићи) су се доселили у Рибарице из Херцеговине, из места Никшића сада у Црној Гори, 4 године после Павловића. Најстарији члан, за кога се зна, ове породице био је Симо, који се по баби Јањи и презивао Јањић. Симо је имао сина Милинка, Милинко синове Јована и Марка. Јованови синови су Тимотије, Вилотије и Срећко; Маркови Пантелија и Матија. Од Тимотије остане Мићо, Вилотије није имао мушке деце а Срећко живи и данас у Шапцу. Од Пантелије остану синови Љубинко и Велимир а од Матије Живан. По прадеди Милинку презивају се Милинковићи.
    Павловићи, Андрићи, Вукосављевићи, Јовановићи, Перићи, Јанковићи и Милинковићи (Јањићи) славе Лучиндан.
    -Цвејићи, Панићи и Матићи досељени су из Корените, срез јадрански пре 300 – 400 година. У Коренити су били у једној кући. Најстарији члан, за кога се зна, од Цвејића породице звао се Цвијо који остави синове Живана и Димитрија. Од Живана остану Лука и Обрад а од Димитрија Владислав. Мићо (?) остави сина Јеврема, који је жив. По деди, односно прадеди Цвији презивају се Цвејићи (а не Цвијићи, јер како они изговарају тако је писац овог текста писао).
    Најстарији члан Панића породице звао се Јеремија, који остави сина Пану а овај синове Илију и Вилипа. Од Илије остане Милош а од Вилипа Ђурица. По деди Пани презивају се Панићи.
    Најстарији члан Матића продице звао се Васиљ који је имао синове Ђурицу и Матију, Од Матије остану синови Јеврем, Иван и Станоје. Од Јеврема син Луко а Ђурица, Иван и Станоје оставе женску децу. По деди Матији презивају се Матићи.
    Цвејићи, Панићи и Матићи славе Стевањдан
    -Матићи други. Осим ових Матића постоје и други Матићи, који су досељени из Румске на купљено имање и славе Ђурђевдан.
    -Ковачевићи, Секулићи, Радичевићи, Бојићи и Петровићи су сви од једне фамилије и досељени су из Радаља, срез рађевски.
    Секула и Васиљ су били браћа. Од Секуле остане Живан а од Живана Степан, од Степана Којо. Васиљ је био ковач. Он остави синове Милована и Јеросима. Од Милована остане син Радосав а од њега Велимир и Срећко. Јеросим је имао синове Пантелију и Гвоздена. Пантелија остави сина Милинка а Гвозден Теодора и Драгића. По прадеди Секули презивају се Секулићи а по прадеди Васиљу, ковачу – Ковачевићи.
    Секулин и Васиљев отац био је рођак Радичу, Боји и Петру. Радич и Боја су били су били браћа а њихов рођак Петар. Од Боје остану синови Матија, Панта и Максим. Од Матије Марко а од Марка Павле. Павле је имао синове Миливоја и Драгића. Од Панте синови Марко и Милош. Марко је жив а од Милоша су синови Срећко, Младен и Тиосав. Од Максима остане Јеврем а од Јеврема Милинко и Станко.
    Радич је имао сина Илију, Илија синове Милоша, Петра, Миљка и Митра. Милош остави синове Јована и Лазара; Петар Ранисава; Миљко Андрију, Велимира, Ранка и Јосипа а Митар сина Живка. Од Јована остане Драгић а од Лазара Вићентије. По прадеди Радичу презивају се Радичевићи.
    Од Петра остане син Ранисав а од њега Марко, од Марка Никола и Светислав.
    По прадеди Петру презивају се Патровићи.
    Секулићи, Ковачевићи, Бојићи, Радичевићи и Петровићи славе Митровдан.
    -Мићановићи, предак је као уљез дошао из Рађевине, славе Алимпијевдан.
    -Ђурђевићи-Белаковићи су досељени из Херцеговине. Најстарији члан њихове био је Ђурађ, кога су звали Белак, па се по томе презивају Ђурђевићи-Белаковићи. Ђурађ је имао сина Јанка а Јанко синове Грујицу, Максима и Ивана. Од Грујице остане Обрен, од Обрена Ђурађ. Максимови синови Стеван, Мијаило и Степан. Од Стевана остану Илија и Ранко, од Мијаила – Живан а од Степана Лазар, Момир и Марко. Ђурђевићи-Белаковићи славе Ђурђевдан.
    -Марковићи су род Ђурђевићима али се не зна како, славе Ђурђевдан.
    Цело село преславља Други дан Тројица.
    Када су досељени – услед турског зулума, мисли се да су крчили шуму и да у овом селу нема никаквих старина.

    Незавршен рукопис, изгледа Љ. Шопаловића.

    Одговори
  • Милодан

    Положај села Ступница, град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.

    Положај села.

    -Село Ступница лежи у области Јадра, округ подрињски, срез јадрански, општина јаребичка.
    Ово село је испод Шуричког Граца, на западној страни са обе стране Ступничке реке. Село се дели на ма(ха)ле. Одмах до села Дворске, на једној коси, која почиње од Дворачких планина, лежи мала Брђани, коју сеоски пута раставља са западне стране од села Корените. Одмах до Брђана протеже се Горња мала а до ње Доња мала. Преко Ступничке реке или Скакавца на десној страни њеној испод Шуричког Граца лежи мала Подграчаница.

    Воде.

    -Село није поред потока нити реке, због тога га поток и река не плави нити засипа.
    У селу и око села има много извора и доста су јаки. У селу се пије изворска вода, сваке 2-3 кућа готово да имају своје изворе, као у Јаребицама и осталим местима по Јадру. Најглавнији извори су: Маричића вода у Доњој мали са којег се водом служи 15 кућа, кажу да је и лековита те да лечи грозницу што није потврђено али је вода свакако здрава. У Горњој мали главни извор је Млаква. Иза Брђана у сеоском атару званом Курјаковац главни извор је Грозничавац. У Подграчаници свака кућа има свој извор под Грацем код Црквине. Да нема поменутих и осталих извора село би могло опстати, јер је земљиште подводно као у целом Јадру.
    Бунара (ђермова) у селу нема. Речна вода се не пије а сеоске куће нису прикупљене око извора.
    Топлих, сланих и гвожђевитих извора у овом селу нема али су мештани налазили поједине комаде минерала у Ступничкој реци. У околним селима има доста руде антимона. Да ли антимона има и у Ступници није познато.

    Клима.

    -Село је заклоњено и блажа је клима. Снег пада као и у целом Јадру, изузев Дворске где снег пада раније. Снега углавном има од Никољдана па до Сретења а може бити висок до једног метра – али ређе, обично је дебљине 25-30 сантиметара.
    У селу дувају ови ветрови: Доњак, то је северни ветар, Западни или Дрињак, Источни или Устока и Јужни ветар. Дрињак доноси кишу а Доњак је најхладнији.

    Земље и шуме.

    -Село има доста земље за обрађивање, која је груписана око кућа а највише земље имају у пољу око Јадра. Поље је удаљено од првих кућа пола сата хода а од последњих читавих сат и по. У пољу се највише сеје кукуруз. Ливаде су им махом поред реке Ступничке – Скакавица и зову се Луке. Свака кућа има пашњаке, које су у близини кућа.
    Поједина домаћинства имају своје забране или шуме и зову се: Липак, који је одмах до поља у Јадру. Остале шуме зову се по презименима власника и налазе се у самом селу. Сем за огрев и сопствену грађу шуме се не користе за продају.
    Село има заједничких шума. Брђани су опасани са три стране ступничким атаром, који је пошумљен лиснатим дрвећем а поједина места сеоског атара зову се: Курјаковац, Раковица и Средње брдо.
    Сеоски атар је удаљен од села на фртаљ (1/4) сати хода. Земља је од турског времена остала заједничка. Заједнича утрина – атар је величине око 200 хектара, на њега село плаћа порез и то само за земљиште, 183 динара годишње.
    Зиратна земља, као и паша, добре је родности. Зиратне земље требало би једној просечној породици 15 плуга да би према овдашњим приликама могла осредње живети.

    Тип села.

    -Село ј разбијеног типа и подељено је на мале. Брђани су далеко од Горње мале од 300 до 500 метара. Горња мала од Доње мале 200 метара а обе од Подграчанице 800 до 1000 метара. Брђани су од Горње и Доње мале растављени потоцима а Подграчаница од осталих мала Ступничком реком.
    Куће су у свим малама међусобно удаљене 100 до 200 метара а негде и преко 300 метара. Цело село се протеже у дужину од један и по сата хода.
    Куће у селу нису у правлном шору поређане, нити поред пута. Механу, дућане, школу и цркву немају, све им је то у Јаребицама.
    Мале се зову и засеоци а класичних заселака нема као и породица одсељених подаље од села на своја имања.
    Становници у Ступници имају више презимена и она су по малама:
    -У Брђанима: Милошевићи, Максимовићи, Јевтићи, Стевановићи, Лазаревићи и Марковићи. Сви славе Јовањдан, осим две куће Марковића, које славе Ђурђевдан. Прича се да су сви од једне фамилије, укупно 12 кућа.
    -У Горњој мали: Старчевићи, Миловановићи – славе Аранђеловдан; Ђукићи, Андрићи, Васиљевићи и Исаиловићи – славе Ђурђевдан, Маџаревићи и Обрадовићи, 55 кућа.
    -У Доњој мали: Баићи, Симићи, Поповићи, Арсенићи, Маричићи, Остојићи, Митровићи, Калабићи (Петровићи), Живановићи, Павловићи и Вујићи, 30 кућа.
    -У Подграчаници: Спремићи – славе Ивањдан; Радивојевићи, Ђурићи, Миладиновићи и Тривуновићи – славе Аранђеловдан и Милијашевићи – славе Алимпијевдан, 35 кућа.
    У Ступници данас има укупно 122 куће.

    Име селу.

    -Не постоји тумачење како је настало име овог села. Мале су добиле називе по местима на коме се налазе, тако: Подграчаница се налази под самом Шуричким Грацом. Брђани – јер су далеко од поља под брдом дворничким а Доња мала, јер је испод Горње мале.
    Не зна се да ли су се некада ово село или мале носиле другачији назив.

    Старине у селу.

    Нових и старих селишта нема.
    Близу Шуричког Граца постоје остаци развалина од некакве старе цркве, па се то место зове Црквина.
    У Брђанима постоји леп водопад где Ступничка река низ камен пада-скаче, те је због тога добила и друго име Скакавица.
    Близи Скаквца налази се један велики камен и у њему је усечено место за седење људи а зна се и место где су људи, одмарајући се, стављали руке, па су на камену исекли-издубили место за прсте. Народ верује да је овуда пролазио Свети Сава за манастир Троношу и да се спремало за њега где ће се одморити.
    У Ступници постоје три гробља, Пограчаница и Доња мала имају своје гробље, Горња мала своје и код њега постоји Маџарско гробље са великим камењем али се о њему ништа више не зна. Брђани имају своје гробље. Постојање три гробља објашњава се тиме да је земљиште испресецано дубоким јаругама.
    Калдрме и трагова старих путева нема.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Владимир Старчевић, земљорадник из Ступнице, прича да је његов отац Јово био срески писар у Лозници, који се школовао у манасиру Троноши, њему говорио да је око 1820. године у Ступници било свега 17 кућа и да је настарија породица била кнеза Вулета Баића, прадеде садашњих Баића у Доњој мали.
    Владимир прича да је од оца чуо да су сви Ступничани досељени из Херцеговине а то потврђују и остали становници овог села али време досељавања се не зна. Као разлог досељења наводе турски зулум. Морали су крчити шуму, јер се не познаје да је овде било некада насеља, нити пак селишта.
    Од старијих породица су ове:
    У Доњој и Горњој мали:
    -Баићи, славе Степањдан-Стевањдан.
    -Поповићи, Симићи и Арсеновићи су од једне фамилије, јер је садашњим Поповићима дед Ђорђе био поп, који је имао браћу Симу и Арсена и када су се изделили од Ђорђа су настали Поповићи, од Симе – Симићи а од Арсена – Арсеновићи, славе Јовањдан.
    -Калабићи, прадеда садашњих Калабића звао се Радосав и био је кнез, кога Сима Милутиновић Сарајлија у својим песмама помиње. Њихов дед одселио се у Слатину, општина коренитска, где их данас има 10 кућа а у Ступници 4 куће, славе Ђурђевдан.
    -Маричићи, Вујићи и Живановићи су од једне фамилије и деда данашњих Вујића, којем је било име Вујо док су Живановићи добили презиме по деди Живану, славе Лучиндан.
    -Паловићи су досељени на купљено имање из Корените, славе Ђурђевдан.
    -Петровићи су се доселили из Прњавора, заселак на имању манастира Троноша, зову их Калабићима, јер су близу њихових кућа а нису са њима у сродству, славе Јовањдан.
    -Старчевићи и Миловановићи. Када је Старчевића прадед умро, остане му удовица, која се преуда у Дворску у „пре рока“ роди Милована, као копиле, који се након неколико година досели у Ступницу те му Старчевићи поклоне нешто имања и он се ту настани и од њега постану Миловановићи, славе Аранђеловдан.
    -Ђукићи, Андрићи, Васиљевићи, Симићи и Исаиловићи су од једне фамилије, јер је прадед данашњих Андрића био Марко и имао браћу Исаила и Ђуку. Марко остави два сина, Андрију и Васиља, па од Ђуке остану Ђукићи, Исаила – Исаиловићи, Васиља –Васиљевићи од којих настану и Симићи а од Андрије – Андрићи. Осим ових Андрића у Горњој мали има још једна фамилија Андрића, који горњима нису у сродстви а славе, као и они, Никољдан.
    -Маџаревићи су досељени из Слатине на купљено имање, славе Гавриловдан, 26 марта по старом календару.
    -Обарадовићи и Мићановићи (по деди Мићану), славе Лазаревдан.
    -Перишићи су досељени из Слатине на имање, славе Аранђеловдан.
    У Брђанима:
    -Милошевићи, Максимовићи, Јевтићи, Стевановићи и Лазаревићи су сви од једне фамилије и они причају да су пореклом из Херцеговине, не зна се када су досељени.ж, славе Јовањдан.
    -Марковићи су већ поменути.
    У Подграчаници:
    -Спремићи, ове фамилије има највише у Ступници – 12 кућа, који се презивају једним презименом, славе Ивањдан.
    -Радивојевићи, Ђурићи, Миладиновићи и Тривуновићи су од једне фамилије, славе Аранђеловдан.
    -Милијашевићи славе Алимпијевдан. Сви Ступничани преслављају Младу Недељу, недељу по Спасовдану осим два досељеника из Слатине.
    Мештани овог села немају никаквих особитих разлика (у нишњи, језику, обичајим и сл.) којим се разликују од становника околних села.

    Занимање становништва.

    -Становници овог села највише се баве земљорадњом а доста их се баве воћарством и сточарством.
    Најпознатији производ овог села је кукуруз. Ловом и риболовом се нико не бави. У близини су рудници (Зајача, Крупањ, Завлака) али нику у њима не ради из овог села.
    У селу има кирајџија, каменорезаца, угљара и млинара а и мајстора, дунђера, зидара, колара, који поред бављења земљорадњом раде и ове послове.
    Сељаци не иду у печалбу, нити пак у аргатовање, сем за време сезоне брања и сушења шљива у трајању од 2-3 месеца и зарада им је 30 до 40 динара месечно.
    12. април 1902. године, Јаребице.
    Описао Љуб. М. Шопаловић, учитељ.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Текериш, град Лозницца – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.

    Положај села.

    -Село Текериш налази се у округу подрињском, горњем Јадру, срезу јадранском, општина текеришка.
    Село се налази на седам коса, које се пружају на југозападној страни планине Цера. Косе немају своје називе, зову се по презимену житеља који на њима обитавају.

    Воде.

    -Између сваке косе тече мали поточић, који долазе са Цера. Када су јаке жеге они пресушују, од киша надођу али не плаве куће.
    Свака коса има извора, који су доста слаби, али се ипак са њих пије вода. Да их није село не би могло опстати. Извори се зову: Петровића Точак, Гуњице, Воденичина, Средњи Точак, Попова чесма. Горњи Точак, Мијаиловац и у пољу Дижиноге. Многе куће, којима је извор далеко, имају своје бунаре и у последње време све се више копају, јер је шуме све мање па су због тога извори све слабији.
    Речна вода се не пије, минералних и лековитих вода нема.

    Клима.

    -Пошто је село око планине Цера, то је клима оштрија него у селима доњег Јадра. Снег понекад може падати у септембру али се рани снег никада не одржи дуго, нити је пак обилан. Од половине новембра или почетком децембра поочиње падати снег и траје до половине фебруара, некда и дуже а понекад пада и после почетка марта. Дебљина му је до пола метра а некада и више.
    Ветрови дувају са свих страна, са запада се ветар зове Дрињак и он обично лети доноси кишу а зими снег; северни ветар зову Северац; источни Устока а јужни Југ. Најхладнији су северни и источни ветрови.

    Земље и шуме.

    -Село има земље за обрађивање и груписана је око села а само двојице мештана око кућа, породица Марковића (Грујића) и Живановића (Кукића). Земље на Церу зову „у Церу, на југозападу села зову „у пољу“. Главна су им места: Мекоте, Кућетине, Шарампов, Борино поље, Велика и Мала ливада, Велико брдо, Гај, Осоји, Ртови, Црни поток, Мулићевка, Парлог, Столице, Црна бара, Орнице, Петрово поље, Калеми, Бушинмлађ, Брањевине, Ђурђево кућиште, Али-бунар, Вуковац, Кичер, Брезје, Река, Кукића брдо, Гајеви итд.
    На свим местима рађа кукуруз, пшеница, зоб а на слабијој земљи у последње време сеје се раж. Најбоља пшеница рађа се на планини Церу.
    Заједничких пашњака нема, већ свако за своју стоку остави земље колико му је потребно.
    На Церу има још мало шуме церове и граничеве, букове врло мало, само у заклонитим местима. У пољу понегде има грабове шуме. Заједничких шума нема.
    Зиратна земља и пашњаци су обичне родности и за једну породицу је потребно око 20 плуга земље да би умерено живела.

    Име селу.

    Прича се да је сло добило име овако: Прошао неки Турчина и прве насељенике питао:
    -Шта вам је то?
    Они одговорише:
    -Почели смо село Текем за невољу.
    Од речи текем настаде име, по овој легенди, Текериш.
    Осим тога, причају, да је неки владика још за време Турака прошао кроз ово село, па како им је поље било врло неродно то га замоле да свети водицу под једним грмом, кога и данас зову Владичин грм. После овог молебествија рече им владика да треба да саграде цркву и да промене име селу – да га назову Сретане. Поље им је после боље рађало, саградили су цркву али селу име нису променили.

    Старине у селу.

    -На врху Цера постоје развалине неког града, кога зову Тројинов град, али се мисли да га је зидала Проклета Јерина.
    Код сеоског гробља зову једно место Маџарско гробље, има неколико плоча од гробова, откуда је и како постало то нико не зна да објасни.
    На Шарампову и Кику причају да су копани шанчеви, ко их је копао не знају али је сигурно то рађено под Карађорђем.

    Тип села и порекло становништва.

    -Како се село налази на косама, то је разбијеног типа и куће су без реда и у групама подељене на ма(ха)ле: Церани, Доња мала, Горња мала, Нинића мала и Оровчане. Куће су међусобно удаљене 10-20 метара а мале 100 до 00 метара.
    Церани:
    Ова мала се налази на три косе и куће су без реда у грпама. У Овој мали живе ове породице:
    -Нишевићи (Ранковићи), Мирјанићи (добили презиме по баби Мирјани), доселили се из Горње Бадање – из мале Кољани, има их и данас тамо и презивају се Нишевићи. Причају да им се нека баба доселила из нишког краја и због тога се претивају Нишевићи. Данас их има 5 кућа од којих се једна презива Мићановићи, сви су на једној коси и славе Ђурђевдан.
    -Марковићи: На исток коси, западно од Нишевића на око 300-400 метара живе Марковићи, једна кућа*, славе Ђурђевдан.
    *О њима ће још бити речи.
    -Перишићи: Ниже Марковића на истој коси живе Перишићи, који се рачунају у староседеоце, славе Јовањдан.
    -Томићи: Западно од Перишића живе Томићи, које зову Ђађиновци, досељени из Горње Бадање, из мале Кољане, има их још тамо, славе Јовањдан.
    -Остојићи (Пљоскићи) су ниже од Томића, рачунају се да су староседеоци, славе Малу Госпојину.
    -Марковићи (Грајићи) су од Остојића 300 метара на југозападној страни, староседеоци. За ову породицу причају да никада не може да има 4 порсеке главе. Делили су се неколико пута, па се опет састајали. Има чланова те куће у осмом степену крвног сродства, славе Никољдан.
    -Петровићи су досељени из Горње Бадање, мала Кољани, има их још тамо, славе Никољдан.
    -Стевановићи су староседеоци. Из ове куће су била два свештеника, Марко и Живко. Славе Мратиндан.
    Доња мала:
    Ова мала налази се на једној коси, која се од почетка цера зове Парлог. У овој мали су следеће породице:
    -Марковићи (Мажићи) су староседеоци. Из њихове фамилије био је игуман манастира Тронаша, архимандрит Стеван Јовановић. У сродству су са Марковићима у Церанима, славе Ђурђевдан.
    -Станојловићи (Билићи) су староседеоци, славе Ђурђевдан.
    -Спајићи, Милинковићи: Предак ове фамилије је из Корените од Капетановића. Због турском зулума побегао у Змињак у Мачви, одатле у Текериш, из Текериша у Аранђеловац а отуда опет у Текериш, где је служио код неког калуђера Арсенија и од њега добио трећину од половине имања. Неки Никола из ове фамилије је упрегао, за време Турака, 6 волова у кола и имао гвоздене виле па, давши Турчину један ћуп меда, овај га произведе у спахију и због тог догађаја добију презиме Спајићи. Од њих постоји једна кућа Милинковића, славе Аранђеловдан.
    Милојевићи: Милоје и Милија доселили су се из Раденковића у Мачви где их и данас има неколико кућа. Служили су и они код калуђера Арсенија и он им је дао два дела од половине свог имања због чега оставе своју славу Аранђеловдан и приме славу Арсенијеву, Ђурђевдан.
    Од Петрића Павле се одселио у Шор и тамо се звао Павле Текеришац.
    Горња мала:
    Ова мала се налази на коси којом пролази пут Шабац – Крупањ. Куће су без реда са обе стране друма. У овој мали су фамилије:
    -Андрићи. Ова фамилија се презивала Јокићи а затим Лукићи. Не знају одакле су се доселили нити да ли су староседеоци, славе Лучиндан.
    -Максимовићи (Гомбајићи) су староседеоци, славе Никољдан.
    -Павловићи (Кесеровићи) су се доселили из Пасковца код Лознице, и тамо је остало њихове фамилије, славе Митровдан.
    -Ђорђићи су се доселили из Зајаче, не зна се да ли их тамо још има. Славе Стевањдан.
    -Димитрићи (Иликовићи) су се доселили из Горње Бадање, славе Стевањдан.
    -Живановићи (Кукићи) су се доселили из Миличинице у Подгорини, има их тамо под презименом Кукићи, славе Аранђеловдан и једини у селу преслављају Ав. Јоакима и Ану.
    Нинића мала.
    Ова мала се налази југоисточно од Горње мале. У овој мали су ове фамилије:
    -Николићи (Нинићи) су од фамилије Спајић из Доње мале, па што је речено за Спајиће односи се и на ове, славе Аранђеловдан.
    -Јеремићи (Крајцарићи) су од фамилија Ђорђића из Горње мале, славе Стевањдан.
    Оровичане мала.
    Ова мала се налази на једној коси, која се одваја од планинске греде, која спаја Цер са Влашићем. Почетак косе се зове Кик.
    Ову малу сматрају као засеок Текериша, због тога што је до скора била једна кметовина са Помијачом, па се доцније придружила Текеришу, јер је ближа њему него Помијачи. Куће у овој мали су у групи али без реда.
    Становници ове мале су се доселили из Оровице у Азбуковици.
    Прво су се доселиле три куће, две у овој мали – трећа у Помијачи. Од ових двеју кућа данас их има 14. Од једне ове куће су:
    -Благојевићи, Радовановићи, Ковачевићи и Миливојевићи.
    Од друге куће су:
    -Костићи, Петровићи (Бабићи), Јовановићи, Марковићи, Томићи и Цвејићи.
    Осим ових у овој мали живе и:
    -Станишићи, предак дошао на женино имање из Помијаче.
    -Јанковићи су од фамилије Ђорђевића из Горње мале, славе Стевањдан.
    -Рашковићи, прадед доведен у ову малу из Букора, славе Ђурђевдан.
    Све остале фамилије у Оровчане славе Јовањдан.
    Од Томића из ове мале одселио се неки Јова у Вукошић (општина Владимирци оп. Милодан) у Посаво Тамнаву.

    Остали подаци о селу.

    У селу је било некада доста великих задруга али се оне данас све више распадају. Највеће су данас задруге.
    У Горњој мали Ђорђићи и Живановићи.
    -У мали Оровчане Петровићи (Бабићи) и Благојевићи у којима има преко 25 укућана.
    Груписање на поједине мале датира од досељевања а умножавале су се деобама, углавном због земљишта.
    Без мале Оровчане село преславља пророка Јеремију изузимајући Живановиће (Кукиће), који једино преслављају Св. Јоакима и Ану. Цела мала Оравчине преславља Младу Недељу, прва недеља по Спасовдану.
    О преслави се не носи литија као у другим крајевима Србије, него на једном месту свештеник свети „оплиту“ водицу, прелом оплитни колач, ручају ко је шта донео и одмах свако жури кући те прима госте на „ужину“ а после тога младеж, уз музику, игра на овом месту, где је освећена водица.

    20. децембар 1902. године текериш
    Описао Јован В. Тешић, учитељ

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становнишва села Липнички Шор (по књизи Шор), град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.

    Положај села.

    Село Липнички Шор је у области Доњег Јадра, округ подрињски, срез јадрански, општина грчнчарска.
    Село лежи на равници са десне стране пута који води од Лознице према Шапцу.
    Село је ушорено и подељено на ма(ха)ле.

    Воде.

    Село није поред потока нити реке па према томе ништа га не плави и не засипа.
    Извора у овом селу нема осим у Дрињском Пољу под називом Челебинац. Кроз Поље протиче отока дринска, која се зове Старача а она је старо корито Дрине. У Старачу се улива река Жеравица. Кроз „Луг шорански“ – утрину, протиче поток Липница, који извире испод грнчарског гробља, недалеко од крста-раскрснице, где се укрштају путеви који воде за Крупањ – преко Столица, за Завлаку – преко Недељице и Јаребице за Лозницу и Грнчару.
    Свака кућа у Липничком Шору има свој бунар, који је дубок до два хвата (4 метра) и само се бунарска вода пије. Минералних и лековитих вода у овом селу нема.

    Клима.

    -Клима је у овом селу доста оштра, јер је село изложено северном ветру. Ови ветрови дувају: Северни, Устока, Југ и Запад. Кишу им доноси Југ и Југоисточни ветар.

    Земље и шуме.

    -Село има доста земље за обрађивање, која је у пољу док су у селу само кућевни плацеви, јер је село ушорено.
    Најглавнија места, где су њиве, зову се: Ђубрине, Кривића Брдо, Кривића Ада – по неком Турчину Криви, Доњевац, Адашки Сувар, Курјачица, Крчевине, Орашје, Кућиште – одакле су Острвљани досељени у Шор, Луке, Брзава, Јадрац, Гушино брдо и Турско гробље. Сва су ова места су око Липничког Шора и у Дрињском Пољу.
    Село има заједничке земље, која је одмах до села и зове се „Шорански Луг“. Ту заједничку земљу не издају под кирију, већ рано с’пролећа не дозвољавају да улази стока све док 1. маја, док трава не нарасте да би после сваки мештанин пуштао своју стоку да се напаса све до саме јесени. За напасање стоке мештани ништа никоме не плаћају.
    Заједничка утрина села Шора – „Шорански Луг“, Липнице „Липнички Луг“ и села Козјака налази се између поменутих села. И у Шоранском и у Липничком Лугу била је до пре 60 година врло велика шума и због исте се зове „Луг“, али је шума посечена и сада је само поље и пањеви од посечених грмова.
    Заједничка је од турског времена.
    Зајеничких шума немају, приватних врло мало.
    Земља је добра и родна и једној породици би требало око 10 плуга да би према овдашњим приликама могла осредње живети.

    Тип села.

    -Село је ушорено и подељено на мале – Адашку и Островљане. Адашку су малу населили становници Адашког Сувота или Кривића Аде а Островљани су из Острова, које је у Пољу дринском.
    Мале су растављене само сокаком – путем
    Куће су поред пута, али нису баш у правилном шору поређане. Удаљеност кућа је од 5 до 50 метара а мала од мале од 30 до 50 метара.
    Засеока у овом селу нема.
    У Адашкој мали има 18 кућа, у Островљанима 53 куће – свега у селу 71 кућа.

    Име селу.

    Ово село је добило име због тога што су се околни мештани договорили и населили – ушорили на овом месту

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Ово село је новијег доба. На месту где је данас кафана и већи део села било је Турско село које се звало Липница. Садашње село Липница удаљено је од села Шора за пола сата (хода), али се и сада у селу Шору механа зове Липничка и поред тога што није у селу Липница.
    Адашка мала:
    -Тешићи су се доселили из Борине – Рађевина, славе Јовањдан.
    -Крстићи, Алексићи, Ђорђевићи и Перићи су један род, мисли се да су се доселили из Босне, славе Андријевдан.
    -Бојићи су из Дворске, славе Аврамијевдан.
    -Антонићи су из Недељица, славе Ђурђевдан.
    -Тансићи (није грешка) су из Томња – Рађевина, славе Лучиндан.
    -Марковићи и Марићи, не зна се одакле су досељени, славе Јовањдан.
    -Горданићи и Милитиновићи, нису у сродству у обе мале славе Јовањдан.
    -Алимпићи, не зна се одакле су досељени, славе Ђурђиц.
    Островљани:
    -Марковићи-Шљивовци су из Шљивове у Рађевини, Никољдан.
    -Станићи су из Далмације, Пророк Јеремија.
    -Тешићи, Васићи, Ђуричићи и Грујићи су сви из Босанске Крајине, Никољдан.
    -Поповићи су из Ковиљаче, Степањдан-Стевањдан.
    -Рикановићи су из Босне, Томиндан.
    -Малетићи су из Босне, Мратиндан.
    -Веселиновићи су из Комирића – Рађевина, Степањдан-Стевањдан.
    -Дамњановићи су из Никшића, сада у Црној Гори, Св. Јоаким и Ана.
    -Јовановићи су из Корените, Ђурђиц.
    -Продановићи и Стевановићи су из Босне, Ђурђевдан.
    -Швабићи-Гајићи су из Срема – Аустрије, Степањдан-Стевањдан.
    -Новаковићи су из Борине, Ђурђевдан.
    -Павловићи су из Текериша, Аранђеловдан.
    -Томићи и Јовићи су из Босне – Крајине, Лазаревдан.
    -Стојаковићи су из Трбушнице, Никољдан.
    -Максимовићи су из Костајника, Ђурђевдан.
    -Васићи су из Мионице – Колубара, Ђурђевдан.
    -Илићи су из Царине-Азбуковица, Ђурђевдан.
    -Савићи су из Босанске Крајине, Пантелијевдан.
    -Николићи су из Буковице – Азбуковица, Никољдан.
    -Ивановићи су из Става – Рађевина, Јовањдан.
    -Станковићи су из Костајника, Михољдан.
    -Анчићи су из Крајине-Босна, Лазаревдан.
    -Кнежевићи су из Руњана, Никољдан.
    -Божићи-Остојићи и Божићи су од једне фамилије, досељени из Шурица, Јовањдан.
    -Петровићи су из Црне Горе, Никољдан.
    -Стакићи су из Томња-Рађевина, Ђурђиц.
    Мештани који не знају одакле су досељени:
    -Илићи други, славе Ђурђиц.
    -Тривуновићи, славе Аранђеловдан.
    -Анћелићи, славе Аранђеловдан.
    -Арсеновићи, славе Ђурђевдан.
    -Јовановићи, славе Шуршевдан
    -Николићи, славе Нокољдан
    -Грујићи, славе Ђурђиц.
    -Цвијићи-Максимовићи, славе Лучиндан.
    -Филиповићи, славе Алимпијевдан.

    12. маја 1903. године, Драгинац
    Описао Љуб. М. Шопаловић, учитељ

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Трбушница, Град Лозница – Мачвански округ. IИз књиге Боривоја Милојевића „Рађевина и Јадар“.

    Положај ма(ха)ла у селу.

    -Подгучево је на присојним странама Сиговачке и Суве Реке и на високој површи између последње долине и долине Врела.
    -Маљаши су на присојној страни Врела.
    -Врановићи су на присојној страни долине Поронца.
    -Крсмановићи су на површи између Трбушничке Реке и Главичког Потока.
    -Будимлије су на присојној страни долине Будимлије.
    -Главица је на присојној страни Главичког Потока.

    Тип засеока и фамилије које живе у њима.

    Засеоци су:
    -Подгучево у којима су: Павићевићи, Мијајловићи, Илићи, Гајићи, Шиљковићи, Којићи, Савићи, Милошевићи, Ђокићи, Обрадовићи, Гајићи и Милићевићи.
    -Маљаши: Митровићи, Петровићи, Гаврићи, Јошићи, Марковићи и Грујичићи.
    -Врановићи: Вукосављевићи, Цвијетиновићи, Петровићи, Миловановићи, Пејићи, Зарићи, Илићи, Крстићи, Спасојевићи и Мирковићи.
    -Крсмановићи: Јовановићи, Тодићи, Станишићи, Антонићи, Којичићи и Бошковићи.
    -Будимлије: Нинићи, Симићи, Божићи, Лазићи, Марковићи, Павловићи, Ђурићи и Ристановићи.
    -Главица: Милутиновићи, Трифковићи, Вуковићи, Секулићи, Трифковићи други и Курдумићи.
    Изван ових заселака су у равни Дрине Петровићи.
    Маљаш су одвојени од Крсмановића долином, Трбушничком Реком.

    Привреда, земље и шуме.

    -Неколико сељака пеку креч за своје потребе и продају. Двадесет до тридесет сељака пале угаљ и продају. Неколицина њих знају зидарски занат, који су изучили од Осаћана.
    Сеоска шума и испаша су у Стражи и на Џиновитој Страни. У Гучеву је сеоска шума била у Бандери и у Миљковачи.
    Неколико сељака обрађују земљу „на пола“ у Лозничком Пољу. То је земља лозничких трговаца. Неколико њих имају колибе у Пољу. У колибама ноћивају лети радници – за време пољских радова а по зими по један од укућана исхрањује стоку.

    Порекло становништв.

    Староседеоци су.
    -Којићи, Гајићи и Јошићи;
    -Тодићи и Антонићи;
    -Павловићи и;
    -Вуковићи, славе Ђурђевдан.
    Дед Антонића је био избегао у Срем, отуда им се поврати баба Петра са својим сином Ристом.
    Дед Јошића (Јоша) бежао је испред Турака у Кривајицу.
    Дед Вуковића (Вук) је хајдуковао.
    -Цвијетиновићи, славе Стевањдан.
    Досељени су:
    1) У другој половини 18. века:
    -Миловановићи су од Тузле, славе Никољдан.
    2) Упочетку 19. века досељени су:
    -Милошевићи, Обрадовићи и Којичићи су из Корита;
    -Милићевићи су од Приједора;
    -Божићи и Лазићи (старо презиме Камзићи) су из Корита.
    Сви славе Никољдан.
    3) У првој половини 19. века досељени су:
    -Гаврићи су из Браснице, славе Алимпијевдан.
    -Марковићи су из Коњуше, славе Никољдан.
    -Ђурићи су из Босне, славе Никољдан.
    -Курдумићи су из Удрча у Босни, славе Никољдан.
    -Нинићи су из Босне, славе Јовањдан.
    -Петровићи (у Врановићима) су из Ковиљаче, славе Аврамијевдан.
    -Мијајловићи, Илићи и Гајићи (старо презиме Палибрковићи) су из Старог Влаха. Њихови дедови су дотерали стоку на исхрану и остали, славе Јовањдан.
    -Шиљковићи су из Дубнице код Сјенице, славе Аранђеловдан.
    -Петровићи су из Брасине, славе Аврамијевдан.
    -Симићи су од Сребренице, славе Михољдан.
    4) У другој половини 19. века досељени су:
    -Илићи су из Босне, славе Јовањдан.
    -Станишићи су из Босанске Крајине, славе Марковдан.
    -Бошковићи су из Кошаља, славе Јовањдан.
    -Ђокићи су из Гуњака;
    -Митровићи су из Грчића, славе Зачеће Св. Јована.
    -Зарићи су из Вољеваца. Славе Митровдан.
    -Крстићи су из Грчића, једну годину провели у Клупцима а потом дошли у Трбушницу, славе Михољдан.
    -Спасојевићи су из Оклеца;
    -Секулићи су из Планине, славе Јовањдан.
    -Пејићи су из Црнче, славе Никољдан.
    -Марковићи су из Врбића, славе Ђурђевдан.
    -Трифковићи су из Вољеваца, славе Ђурђевдан.
    -Савићи су из Цулине, славе Никољдан.
    -Вукосављевићи из Кошаља, славе Јовањдан.
    -Милутиновићи су из Кошаља, славе Трифундан.
    -Ристановићи су из Цулина, славе Јовањдан.
    5) Крајем 19. века досељени су:
    -Петровићи (у равни Дрине) су из Црнче, славе Никољдан.
    -Трифковићи су од Љубовије, славе Ђурђевдан.
    6) У почетку 20. века досељени су.
    -Грујичићи су из Планине, не каже се коју славу славе.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва насеља Зајача, Град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Боривоја Милојевића „Рађевина и Јадар“.

    Положај ма(ха)ла у селу.

    -Горња Мала је на осојној страни долине Штире.
    -Штира ја на рту Дрењику, између долина Васиног Потока и Штире.
    -Речани су на обема странама Штире.
    -Гучево је на присојној страни Гучевског Потока.

    Тип заселака-мала и фамилије које у њима живе.

    Мале су у селу су:
    -Горња Мала у којој су: Антонићи, Матићи, Никићи, Секулићи, Илићи, Лекићи и Ђокићи.
    -Штира: Илићи и Јовановићи.
    -Речани: Богдановићи, Никићи, Марковићи и Стевановићи.
    -Гучево: Васиљевићи, Ђукановићи, Аврамовићи, Томићи, Ђокићи, Јовићи и Костићи.
    Горња Мала је растављена од мале Штире дубоком долином, Штиром. А у мали Гучеву Ђокићи и Јовићи су растављени њивама и ливадама.

    Привреда, земље и шуме.

    До тридесет сељака раде под надницом у зајачким рудницима.
    Сеоска шума је била у Бобијама, Плећу, Танкој Коси итд; ту је шуму одузела држава. Око пет сељака обрађује земљу „на пола“ у Лозничком Пољу а седам их је у новије време купило њиве у Пољу. Мачвани из Засавице, Клења, Глушаца, Богатића итд, догоне почетком зиме свиње и жире их у државној шуми или у на приватним имањима.

    Порекло становништва.

    Стари досељеници непознатог порекла су:
    -Ђукановићи и Аврамовићи, славе Ђурђевдан.
    Досељени су:
    -Антонићи, Никићи, Илићи, Јовановићи и Богдановићи су досељени из Пиве почетком 18. века. Преци Никића бежали су у „Немачку“ 1813. године, славе Ђурђиц.
    -Матићи, Васиљевићи, Томићи и Јовићи су досељени из Пиве у првој половини 18. века, славе Јовањдан. Доселили су их њихови преци Матија, Васиљ, Драгић и Јевто. „Уз бјежан“ су сви били прешли у Церовац, где се Јевто оженио. Затим су се повратили у Зајачу. Одатле Драгић оде у Тршић (Драгићевићи) а Јевто у Церовац у Посаво-Тамнаву.
    -Марковићи су се доселили из Костајника почетком 19. века. Њихов предак је усињен-усвојен, славе Ђурђевдан.
    -Стевановићи су се доселили из Херцеговине почетком 19. века, славе Ђурђевдан. Њихов дед Стеван доселио се најпре у Царину а одатле у Зајачу. Од њих има одсељених у Вукошићу.
    -Секулићи су се доселили из Слатине у првој половини 19. века. Њихов отац је доведен уз мајку, славе Ђурђиц.
    -Ђукићи су се доселили из Дрлаче крајем 19. века, славе Аранђеловдан.
    -Ђокићи су се доселили од Ниша крајем 19. века. Он се настанио као ћумурџија, славе Никољдан.
    -Костићи су дошли из Ковиљаче почетком 20. века на купљено имање, не каже се коју славу славе.
    -Лекићи су дошли из Дрлаче почетком 20. века, славе Ђурђиц.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Пасковац, Град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Боривоја Милојевића „Рађевина и Јадар“.

    Положај ма(ха)ла у селу.

    -Пољани су на присојној страни долине Шерметовице.
    -Пејићи су на осојној страни долине Штире.
    -Стевановићи су на једној тераси, на осојној страни Штире.
    -Пурешевићи и;
    -Радуловићи су на високој површи имеђу долина Кривог Потока и Млакве.
    -Станковићи су на осојној а;
    -Ђунићи на присојној страни Млакве.
    -Јевтићи су на осојној страни једне долине.
    -Будимлије су на присојној страни Дубоког Потока и на осојној страни Будимлија.

    Тим заселака-мала и фамилије које у њима живе.

    Мале у селу су:
    -Пољани у којима живе: Милановићи, Секулићи, Јовановићи, Ђорђевићи, Ђурђевићи, Пантићи и Ђокићи.
    -Пејићи: Марковићи, Јовановићи, Павловићи и Милутиновићи.
    -Стевановићи – Стевановићи.
    -Пурешевићи – Пурешевићи.
    -Радуловићи: Радуловићи и Богићевићи.
    -Станковићи – Станковићи.
    -Марковићи: Марковићи и Петровићи.
    -Ђунићи: Ђунићи, Ковачевићи и Поповићи.
    -Јевтићи: Јевтићи и Антонићи.
    -Будимлије: Биљићи, Вучетићи, Арсеновићи и Николићи.
    Пејићи и Стевановићи су растављени њивама, шумама и Шљивацима.
    Стевановићи и Пурешевићи су растављени долином, Штиром.

    Привреда, земље и шуме.

    -Четири до пет сељака раде под надницом у зајачким рудницима.
    Сеоска шума је била у Кулишту, Рибарском Брду итд – те шуме је одузела држава.
    Око десет сељака обрађује земљу „на пола“ у Лозничком Пољу а шесторица имају у Пољу њиве које су купили за последњих тридесет година.
    Сељаци из Дубља и другим мачванских села догоне почетком зиме свиње и жире их.

    Порекло становништва.

    Староседеоци су:
    -Јовановићи, Стевановићи, Пурешевићи, Радуловићи и Богићевићи, славе Аранђеловдан.
    Досељени су:
    1) У првој половини 18. века:
    -Пантићи,Ђунићи, Ковачевићи и Антонићи су из Пиве, славе Ђурђиц.
    2) У почетку 19. века:
    -Станковићи су из Недељица, њихов дед је доведен уз мајку, славе Ђурђевдан.
    3) У првој половини 19. века:
    -Вучетићи су из Радаља, славе Митровдан.
    -Милановићи су из Босне, славе Мратиндан.
    4) У другој половини 19. века.
    -Секулићи су из Зајаче, славе Ђурђиц.
    -Павловићи су из Брасине, предак доведен уз мајку, славе Аврамијевдан.
    5. Крајем 19 века:
    -Јовановићи су из Стрмова, доселили се „због Лозничког Поља“, не каже се коју славу славе.
    -Поповићи су из Дрлаче, славе Јовањдан.
    -Ђорђевићи су из Оклеца, славе Никољдан.
    -Јевтићи су из Оклеца, славе Ђурђиц.
    -Ђурђевићи су из Оклеца, славе Никољдан.
    -Биљићи су из Оклеца, славе Никољдан.
    -Ђокићи су из Оклеца, славе Ђурђиц.
    -Арсеновићи су из Кошаља, славе Ђурђевдан.
    -Марковићи су из Дрлаче, славе Аранђеловдан.
    -Петровићи су из Цапарића, славе Трифундан.
    -Милутиновићи су из Дрлаче, славе Јовањдан.
    -Николићи су из Оклеца, славе Никољдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло станоништва вароши, сада града, Лозница – Мачвански округ. Из књиге Боривоја Милојевића „Рађевина и Јадар“.

    Напомена: Из поменуте књиге коришћени су текстови под називом „Лозница“ и „Стара Варош“. У текстовима не пише коју славу славе наведене породице.

    Положај града.

    Лозница:
    У Лозници се укршатју два пута. Један је попречни пут који води долином Дрине и спаја Горње Подриње са Посавином а други је уздужни пут, динарског правца, који излази из Рађевине и Јадра на поменути попречни пут. Лозница лежи поготову у врху Лозничког Поља. Тако је она економско средиште не само за јадранска села већ и за многа села у Рађевину и у Горњем Подрињу. Највећи део вароши је на плавини Штире; на левој страни долине, на једној тераси београдске језерске фазе, подигнуте се јавне зграде.
    Стара Варош:
    Куће су на обема странама долине једног потока и поред пута који води уз долине Штире, од Лознице у Зајачу.

    Тип вароши:

    Лозница:
    На десној страни Штире је пијаца Мала Лука, која има облик троугла а на левој страни је пијаца Велика Лука, квадратног облика. Један део главне улице развио се око пута, који води долином Дрине. Праве су и кратке оне уличице, које спајају обе пијаце, Велику Луку са главном улицом и улице које се отварају на угловима поменутих пијаца и завршавају се у подножју долинских страна.
    Стара Варош је у оба своје дела друмско насеље; дворови са кућама су пређани један до другог.

    Привреда.

    Лозница:
    Најјаче су развијени занати опанчарски и терзијски, којима се подмирују сељачке потребе. У индустријска предузећа спадају пећи за израду црепа и цигле, млинови и стругаре. За стругаре се довози чамова грађа сплавовима низ Дрину. У тррговачким радњама се продаје мешовита роба. Трговци, извозници жита и шљива подигли су магацине.
    Стара Варош:
    Становништво се бави највише земљорадњом. Поред тога има опанчара, баштована, зидара, качара итд.

    Порекло становништва.

    Лозница:
    Досељени су:
    1) У првој половини 19. века:
    -Панић, трговац из Ченгића.
    -Милићевић, часовничар са Брача. Његов дед је опловио једрилицом Балканско Полуострво и из Црног Мора ушао у Дунав. Пре него што је дошао у Лозницу живео је у Смедереву и у Брусници.
    -Јеринић, економ је дошао Клубаца.
    -Радивојевић, економ, из Сребренице. Његов дед је дошао као зидар.
    -Чворић, економ из Бастава.
    -Грујичићи, економи, су досељени из Загарча у Пјешивцама.
    2) У другој половини 19. века:
    -Урошевићи, извозници, из Кленка.
    -Зечевићи, гостионичари и хлебари (пекари), из Подгорице.
    -Јовановић, гостионичар, из Годијеља.
    -Јетић, трговац, из Брадића.
    -Деретић, кафеџија, из Горажда.
    -Јездићи, трговци, из Плоче.
    -Пантелић, кројач, из Румске.
    -Катићи, извозници, из Слатине.
    -Атанацковић, терзија, из Борине.
    -Аџић, терзија, из Бабине Луке код Ваљева.
    -Јовановић (старо презиме Бубаловић) из Рујнице.
    -Кубуровићи кафеџије и хлебари из Бабине – између Пљеваља и Пријепоља.
    -Кочовић, кафеџија, из Сјенице.
    -Васиљевићи, сарачи и терзије, из Јадранске Лешнице.
    -Максимовић, воскар, из Грнчаре.
    -Јовановић, опанчар, из Руњана.
    -Јовановић, берберин, из Великог Зворника.
    -Ћелић, трговац, из Ковиљаче.
    -Ћор-Илић, трговац, из Плоче.
    -Павловић, трговац, из Сарајева.
    -Зарић, механџија, из Вољеваца.
    -Вејзовић, трговац, из Вишесаве.
    -Кундовић, извозник, из Годовића у Студеници.
    -Стефановић, извозник, из Симиног Брда.
    -Лечић, ковач, из Сетића.
    -Манић, берберин, из Ђале код Сегедина.
    -Тодоровић, апотекар, из Ковина.
    -Васић, кафеџија, из Врбића.
    -Савићи, кафеџије и трговци, из Љубовије.
    -Васић, трговац, из Тршића.
    -Ђурић (старо презиме Премовић) из Богетића у Пјешивцима.
    -Гордић, трговац, из Мостара.
    -Илић, терзија, из Горње Бадање.
    -Вићентић, трговац из Раденковића у Мачви.
    -Балмазовић, столар, из Ужица.
    -Перић, хлебар, из Кистања,
    -Кокић, опанчар, из Ђурађе.
    -Солдатовић, кафеџија, из Бастава.
    -Аврамовић, трговац из Шапца.
    -Петровић, берберин, из Ирига.
    -Антонић столар, из Ликодре.
    -Владић, економ, из Брасине.
    -Лукић, механџија, из Цулина.
    -Јосимовићи, трговци, из Красаве.
    -Рељић, опанчар и трговац, из Красаве.
    -Томић, трговац, из Руњана.
    -Кокановић, трговац, из Недељица.
    -Арсеновић, кафеџија, из Брасине.
    -Аврамовић, трговац, из Цикота.
    -Степанић, трговац, из Јошеве.
    -Стојадиновић, казанџија, из Шапца.
    -Спасеновић, опанчар, из Тријешњице.
    -Радовановић, обућар, из Доње Оровице.
    -Вељковић, трговац, из Лапова.
    -Ивановић, трговац, из Ковиљаче.
    -Ђукановић, опанчар, из Зајаче.
    -Игњатовић, терзија, из Ковиљаче.
    -Гајић, хлепбар, из Шапца.
    -Поповић, часоничар, из Цикоте.
    -Глишић, кројач, из Шапца.
    -Васић, опанчар, из Цапарића.
    -Смиљанић, трговац, из Вољеваца.
    -Растовић, лимар, из Шапца.
    -Радојичић, касапин, из Крупња.
    -Вебер, берберин, из Панчева.
    -Николић, опанчар, из Борине.
    3) Почетком 20. века.
    -Марковић, трговац, из Крупња.
    -Латковић, трговац, из Подгорице.
    -Ристивојевић ковач и колар, из Белотића, рађевског.
    -Барњаковић, трговац, из Брчког.
    -Павловић, хлебар, из Раштака код Скопља.
    -Радаљац, извозник, из Башчелука.
    -Тодоровић, обућар, из Ваљева.
    -Алексић, гостионичар, из Шапца.
    -Петровић, хелбар, из Шапца.
    -Радић, терзија, из Борине.
    -Сарићи, трговци, из Руњана.
    -Душановић, обућар, из Шапца.
    -Бабић, берберин, из Црне Баре.
    -Петковић, ћурчија, из Лесковца.
    -Јанковић, казанџија, из Пирота.
    -Митровић, трговац, из Љубовије.
    -Кнежевић, гостионичар, из Новог Пазара.
    -Мићић, терзија, из Радаља.
    -Поповић, опанчар, из Горњег Дообрића.
    -Томић, механџија, из Козјака.
    -Матић, ковач, из Белотића у Рађевини.
    -Тасић;
    -Костић и:
    -Стевановић, лончари, из Гњилана код Пирота.
    -Тешмановић, колачар (посластичар) из Бастава.
    Стара Варош:
    Досељени су:
    1) У другој половини 19. века.
    –Црномарковић је дошао из Зајаче.
    -Окиљ је из Јасеника код Гацког.
    -Богдановић је из Ћеклића.
    -Стојановић је из Невесиња. Његов отац ја најпре дошао у Малешиће, то је босанско Подриње па одатле у Лозницу.
    -Мирковић је из Дробњака. Његов отац се најпре населио у Ваљеву па одатле дошао у Лозницу.
    -Ристић је из Бирча.
    -Аџић је из Мухова код Вуковара.
    -Голубовић је из Ораха у Пиви.
    -Ристић и Рајковић су из Свиштова.
    -Рашевић је из Босне. Он је одгајен као присвојче.
    -Кулаш је из Невесиња.
    -Јеротић је из Козјака.
    2) Почетком 20. века:
    -Лазаревић је из Ковиљаче.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Лозничко Поље (по књизи Лознички Шор), Град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Боривоја Милојевића „Рађевина и Јадар“.

    Положај села.

    -Куће леже на источном крају Лозничког Поља, око пута који води у долину Дрине. У првој половини 19. века куће су биле ближе овој реци. Тада су преци Лазаревића становали у Шепачкој Ади а преци Богуновића, Маричића, Танкосића и Милутиновића у Запређу. Како су их муслимани из Босне често пљачкали, српска власт их премести на даншње место, одмах после 1833. године.

    Тип села.

    -Лозничко Поље је друмско насеље; куће су поређане са обе стране поменутог пута. Ово ушоравање извршено је под утицајем власти, при заснивању самог насеља.

    Занимање становништва.

    -Становништво се бави поглавито пољопривредом; неки се до скора бавили риболовом.

    Порекло становништва.

    Досељени су:
    1) У првој половини 19. века:
    -Лазаревићи су из Челопека.
    -Богуновићи су из Демировца код Дубице.
    -Маричићи су из Модрана.
    -Танкосићи су из Пилице у Босни.
    -Николићи су из Каменице у Јадру. Њихов дед се привенчао.
    -Милутиновићи (старо презиме Бјелокапићи и Богићевићи) су из Борине.
    2) У другој половини 19. века.
    -Васојевићи су из Берана.
    -Гајићи су из Ројћевића.
    -Тошићи су из Радаља.
    -Лазаревићи су из Глоговца. Њихов отац се овде настанио као слуга.
    -Ристићи су из Костура код Пирота.
    -Милисављевићи су из Крупине.
    3) У почетку 20. века.
    -Цвијић је из Лознице. Његов прадед се доселио из Херцеговине почетком 19. века и имао је сина Живка. Живко је имао синове Стевана и Тодора. Тодор је отац географа и професора Јована Цвијића.
    -Матић је из Читлука.
    -Тејић је из Клубаца.

    Напомена:
    Ни за једну породицу се не каже коју славу славе.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Руњани, Град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Боривоја Милојевића „Рађевина и Јадар“.

    Положај ма(ха)ла у селу.

    -Шећер-Мала је на обема странама долине једног потока и на пиносавској површи између те долине и долине Липнице.
    -Конића Мала је на присојној страни Лешнице и на ртовима пиносавске површи између ове долине и долине Жеравије.
    -Каранова Мала је на осојној страни Липнице (куће досељеника) и на њеној присојној страни (куће староседелаца).

    Тип заселака-мала и фамилије које живе у њима.

    -Шећер-Мала у којој живе: Ђокићи, Красавци, Ћосићи, Поповићи, Степанићи, Пантићи, Кнежевићи, Петровићи, Вишњићи, Сарићи, Ђукановићи, Симићи, Лукићи, Илићи и Симићи други.
    -Конића Мала: Стевановићи, Јанковићи, Зебићи, Конићи, Лукићи, Благојевићи, Павловићи, Митровићи, Матићи, Ракићи, Димитријевићи, Марићи, Миловановићи и Максимовићи.
    -Караново: Максимовићи, Конићи, Поповићи, Бурмазовићи, Суботићи, Бојићи, Нинићи, Радовановићи, Љубиннковићи, Мијићи, Јовановићи, Јевтићи, Деспотовићи, Ђукановићи, Стевановићи, Чолићи, Павловићи, Ђурковићи, Крстићи, Јевтићи други, Тадићи, Мијајловићи и Јевтићи трећи.
    Шећер-мала и Конића Мала су растављене долином, Липницом. Од Поповића се неколико кућа одселило на утрину у Бељевине.

    Привреда, земље, шуме и паше.

    -Пре окупације Босне од шљива се пекла ракија по коју су долазили са коњима и меховима трговци из Зворника, Јање, Бијељине, Тузле итд.
    Сесока шума и испаша су у Бељевинама, Кусјаку, Мекотама, Витловцу и Брајиском.
    Скоро сви сељаци имају у Рујанском Пољу њиве и колибе. У колибама они ноћивају лети за време пољских радова док зими у њима борави по један укућанин и исхрањује стоку.
    Ужичани од Златибора догоне почетком новембра по два до три чопора оваца и остају у пољу до краја марта, они купују сено и полажу стоци.

    Порекло становништва.

    Староседеоци су:
    -Ђокићи и Пантићи;
    -Кнежевићи;
    -Симићи;
    -Лукићи
    -Илићи и Митрићи и:
    -Стевановићи. Преци Кнежевића су били кнезови. Прича се да су нагонили Турке да секу сирово трње у Кнежевића Коси и да га газе. Њихов дед Симо „Стамболија“ био је заробљен у боју на Лозници. Дед Илића „Маџарин“ учествовао је 1848. године у Маџарској Буни. Славе Никољдан.
    -Конићи;
    -Павловићи и Марићи. Конићи су добили своје презиме оруда, што им је кућа на месту негдашњег турског конака, славе Јовањдан.
    -Поповићи, Суботићи и Бојићи славе Ђурђиц.
    Досељени су:
    1) У првој половини 18. века:
    -Нинићи и Мијићи су из Костура у црногорској Херцеговини. Доселио их њихов чукундед Нина, заузео сеоског имања и добио земље од Бојића. Нина је родио Станоја, Марка, Јевта и Ђока. Станоје је родио Мију и Цвију а Мија Алексу, од кога су Мијићи. Јевта је родио Николу, Филипа, Ђока и Срећка. Од Филипа и Срећка су Нинићи. Славе Никољдан.
    2) У другој половини 18. века.
    -Поповићи и Степаннићи су из Херцеговине, славе Стевањдан.
    -Јанковићи и Зебићи су из Зебиног Села, славе Јовањдан.
    -Чолићи и Јовановићи су из Коцељеве, славе Ђурђиц.
    -Љубинковићи су из Херцеговине, доселио ихх њихов предак Илија Кресало, славе Аранђеловдан.
    3) У првој половини 19. века:
    -Благојевићи и Ракићи су из Костајника, славе Ђурђевдан.
    -Красавци су из Красаве, славе Стевањдан.
    -Вишњићи су из Јаловика, славе Никољдан.
    -Ћосићи су из Радаља, славе Ђурђевдан.
    -Миловановићи су из Костајника, славе Михољдан.
    4. У другој половини 19. века:
    -Сарићи су из шарског Подгора. Њихови преци су најпре дошли у Страгаре и одатле један оде у Туларе – Тамнава а други у Срем, славе Јовањдан.
    -Матићи су из Ликодре, славе Срђевдан.
    -Максимовићи су из Костајника. Њихов отац је дошао жени укућу, славе Срђевдан.
    -Ђукановићи су из Костајника. Њихов отац се овде настанио као слуга, славе Аранђеловдан.
    -Тадићи су из Церове, славе Ђурђевдан.
    -Крстићи су из Селанца, славе Аранђеловдан.
    -Петровићи су из Бањевца, славе Аранђеловдан.
    -Ђукановици су из Оровице, славе Ђурђиц.
    -Димитријевићи су из Оровице, славе Ђурђиц.
    -Јевтићи су из Оровице, славе Ђурђевдан.
    -Деспотовићи су из Леовића, славе Ђурђиц.
    -Павловићи су из Бајине Баште, славе Ђурђевдан.
    -Јевтићи су из Костајника, не каже се коју славу славе.
    -Ђурковић је из Бирча, он се овде населио као слуга, слави Алимпијевдан.
    5. У почетку 20. века:
    -Мијајловићи су из Дворске, славе Никољдан.
    -Јевтићи су из Козјака, славе Никољдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Липница, Град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Боривоја Милојевића „Рађевина и Јадар“.

    Положај ма(ха)ла у селу.

    -Панића Мала је на присојној страни Јадра.
    -Липница је на обема странама долине Липнице и на обали београдске језерске фазе.

    Тип заселака-мала са фамилијама које у њима живе.

    Мале су:
    -Панића мала у којој су – Панићи.
    -Липница: Радишићи, Миловановићи, Павловићи, Мијајловићи, Симићи, Илићи, Васићи, Џамбасовићи, Грбићи, Ерцеговци, Тешићи, Васићи други, Вучетићи, Марковићи, Ћирковићи, Глигорићи, Перићи, Чкерићи, Тешановићи, Марковићи други, Рељићи, Симићи други, Рајевићи, Тешићи други, Красавци, Цветковићи, Игњатовићи, Дошићи, Коларевићи и Максимовићи.
    Куће у Липници су углавном покривене трском и рогозома.
    Земље, шуме и паша.

    -Општинска испаша је у Лугу, Родосу и Лађуринама; Луг је раније био под шумом.
    Сељаци имају њиве већином у Липничком Пољу.

    Порекло становништва.

    Староседеоци су:
    -Илићи и Џамбасовићи. Њихови прадедови су били побегли у „Немачку“ и потом се вратили. Славе Стевањдан.
    -Тешићи (старо презиме Ковачићи), славе Ђурђевдан.
    Стари досељеници непознтог порекла су.
    -Дошићи, славе Јовањдан.
    -Коларевићи, славе Аранђеловдан.
    Доселили су се:
    1) У другој половини 18. века:
    –Панићи су из Херцеговине. Њихови преци су се прво доселили у Бастав а одатле у Липницу, славе Никољдан.
    –Марковићи, Ћирковићи и Глигорићи су из Жабара у ваљевском округу, славе Аранђеловдан.
    2) У првој половини 19. века:
    -Мијајловићи су из Босне. Њихов дед се претходно доселио у Постење а одатле дошао у Липницу, славе Ђурђевдан.
    -Васићи су из Васојевића. Њихов дед је побегао од турског насиља, славе Ђурђевдан.
    -Максимовићи су из Красаве, славе Аранђеловдан.
    -Вучетићи су из Корените. Њихов је отац доведен уз мајку, славе Михољдан.
    3) У другој половини 19. века доселили су се:
    -Тешићи су из Сипуље, славе Трифундан.
    -Миловановићи су из Шљивове, славе Лучиндан.
    -Павловићи су из Узовнице. Њихови преци су побегли у Узовницу из Торника. Било их је „педесет мушких глава“, неки су побегли и у „Немачку“, славе Јовањдан.
    -Симићи су из Става, славе Ђурђевдан.
    -Васићи су из Љубовије, славе Јовањдан.
    -Тешановићи су из Корените, славе Ђурђиц.
    -Симићи су из Бјелошевца, славе Јовањдан.
    -Красавци су из Красаве, славе Никољдан.
    -Рељићи су из Красаве, славе Стевањдан.
    -Чкерићи су из Бадовинаца, славе Ђурђевдан.
    -Игњатовићи су из Постења, славе Лазаревдан.
    -Цветковићи су из Грачанице, славе Ђурђиц..
    -Рајевићи су из Голеша, славе Јовањдан.
    -Радишићи су из Грнчара, славе Никољдан.
    -Перићи су из Царине, славе Јовањдан.
    4) Почетком 20. века досељени су:
    -Ерцеговци су из Клења, славе Аранђеловдан.
    -Грбићи су из Клења, славе Аранђеловдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Козјак, Град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Боривоја Милојевића „Рађевина и Јадар“.

    Положај ма(ха)ла у селу.

    -Горњи Козјак и;
    -Обреж су на присојној страни долине Јадра.
    -Средња и;
    -Доња Мала су у пољу.
    У Доњој Мали, Тадићи су преместили своје куће из разлога што их је Јадар често плавио.

    Тип заселака-мала и фамилије које живе у њима.

    -Горњи Козјак у којима су: Деспотовићи, Бркићи, Ненадовићи и Јанковићи.
    -Обреж: Алексићи, Недићи, Новаковићи, Степановићи, Филиповићи, Ковачевићи, Мијајловићи, Савићи, Ивковићи, Мирковићи и Јеротићи.
    -Средња Мала: Којићи, Стојановићи, Илићи, Матићи, Филиповићи, Божићи, Јанковићи, Степановићи, Томићи, Ракићи, Ранковићи, Манојловићи, Симићи, Обрадовићи, Стојановићи и Бакићи.
    -Доња Мала: Филиповићи, Димитријевићи, Стојановићи, Тадићи, Матићи, Јеротићи, Максимовићи, Марковићи, Никодиновићи, Петровићи, Станковићи и Гајићи.
    У свим малама куће су у шљивацима. Средња и Доња мала одликују се јачом збијеношћу кућа.

    Земље.

    -Општинска испаша је заједничкка са Липницом; сеоска испаша је у трњацима. Сељаци имају њиве у Лозничком Пољу, Прудовима итд; неки су на њима начинили колибе. Почетком новембра догоне Златиборци („Арнаути“) овце на исхрану и остају у пољу до краја марта.

    Порекло становништва.

    Староседеоци су:
    -Флиповићи, Јеротићи, Којићи, Матићи, Димитријевићи, Тадићи и Станковићи (стара презимена Вукмировићи и Станимировићи). Од њихове породице је „девет сабаља ишло на Косово“. Прадедови су им 1813. године били избегли у Срем и повратили се, славе Никољдан.
    -Максимовићи. Ова породица кумује од старине поменутим Вукмировићима. Из те породице је „на Косово ишла једна сабља“. Прадед им је такође бежао у Срем, славе Никољдан.
    -Алексићи, Степановићи, Јанковићи, Ранковићи и Гајићи. Дед Степановића је бежао у тамнавски Грабовац, славе Мратиндан.
    -Никодиновићи славе Никољдан.
    Доселили су се:
    1) У другој половини 18. века:
    -Савићи су из Бруснице у Херцеговини. Од њих има одсељених у Прњавору (Ћирковићи), не каже се коју славу славе.
    -Ивковићи и Мирковићи су из Брусе у Херцеговини. Њихови преци су се најпре доселили у Корениту, у Капетановиће, а одатле сишли у Козјак, славе Аранђеловдан.
    -Стојановићи и Манојловићи су из Мојковића, славе Стевањдан. Од њих има одсељених у Врањској.
    -Марковићи су из Завлаке, славе Аранђеловдан.
    -Мијајловићи су из Липолиста. Њихов дед је доведен уз мајку, славе Аранђеловдан.
    1) У првој половини 19 века:
    -Деспотовићи си из Липеновића, славе Аранђеловдан.
    -Божићи су из Милине од Милосављевића, славе Никољдан.
    -Бакићи су из Милине од Панића, славе Стевањдан.
    -Томићи су из Руњана. Њихов отац је доведен уз мајку, славе Мратиндан.
    -Илићи су из Руњана, славе Михољдан.
    3) У другој половини 19. века:
    -Бркићи су из Трбушнице, славе Аранђеловдан.
    -Ковачевићи су из Горњег Добрића, славе Јовањдан.
    -Петровићи су из Горњег Добрића, не каже се коју славу славе.
    -Ненадовићи су из Липеновића, славе Аранђеловдан.
    -Јанковићи су из Руњана, славе Аранђеловдан.
    -Недићи и Новковићи су из Трњака. Општина им је дала од заједничке утрине у својину, славе Лазаревдан.
    -Обрадовићи су из Брадића, славе Ђурђевдан.
    -Ракићи су из Међаша. Отац им је најпре био у Прњавору, настанио се као дрводеља, не каже се коју славу славе.
    -Симићи су из Горњег Добрића, славе Ђурђевдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Горње и Доње Недељице (по књизи Недељице), Град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Боривоја Милојевића „Рађевина и Јадар“.

    Положај заселака-ма(ха)ла у селу.

    -Горње Недељице су на присојној страни Кајтовића Потока.
    -Грабик-Мала је на присојној страни долине Липнице а осојна је пошумљена.
    -Средња Мала је на присојној страни Гајића Потока, чија је осојна страна под њивама и под шумом.
    -Антонића Мала је на присојној страни Антонића Потока, осојна стране је пошумљена.
    -Вујића Мала је на присојној страни Митровића Потока, чија је осојна страна под њивама..

    Тип заселака-мала и фамилије које живе у њима.

    а) Горње Недељице у којој су: Кајтовићи, Ракићи, Филиповићи, Павловићи, Стевановићи, Станојевићи, Петковићи, Церовци, Кокановићи, Божићи, Кузмановићи, Максимовићи, Росићи, Пантелићи и Карајичићи.
    б) Доње Недељице чији су делови:
    -Грабик-Мала: Лукићи, Гачићи, Танацковићи, Максимовићи и Димнићи.
    -Средња Мала: Тешићи, Јаковљевићи, Лукићи, Стевановићи и Павловићи.
    -Антонића Мала: Антонићи, Гачићи, Пантелићи, Милетићи, Бојићи и Павловићи.
    -Вујића Мала: Митровићи, Марковићи, Вујићи, Петровићи, Стевановићи и Марковићи.
    У Грабик-Мали куће Максимовића и Димнића су растављене шљиваком; у Средњој мали куће Лукића и Стевановића су растављене њивама и шљивацима.

    Привреда, земље и шуме.

    -Пре окупације Босне, од шљива се пекла ракија по коју су долазили босански трговци; тада су шљиваци били мањи. Шљиве се суше од пре 40 година и од тада шљиваци постају већи; шљиве су најпре сушили муслимани.
    Општинска шума је била у Липници; изделили су је сељаци Горњих Недељица.
    Сељаци не иду у Лозничко Поље, јер имају њиве у равни, између Корените и Јадра. Почетком зиме Златиборци догоне овце и исхрањују их у пољу.

    Порекло становништва.

    Староседеоци су:
    -Ракићи, Росићи и Пантелићи, славе Ђурђевдан.
    -Павловићи и Карајичићи, славе Митровдан. Од њих има одсељених у Врањској (Милојевићи).
    -Кокановићи, славе Микољдан. Од њих има одсељених у Врањској.
    -Лукићи, славе Михољдан.
    -Антонићи, славе Никољдан.
    -Вујићи, славе Аврамијевдан.
    Стари досељеници непознатог порекла су.
    -Гачићи, славе Ђурђевдан.
    -Танацковићи и Димићи, славе Ђурђевдан.
    -Стевановићи, славе Ђурђиц.
    Досељени су.
    1) У другој половини 18. века:
    -Тешићи и Јаковљевићи су из Црне Горе. Њихови преци су бежали у „Немачку“, славе Никољдан.
    -Божићи, Кузмановићи и Максимовићи су из Бирча, славе Ђурђевдан.
    -Кајтовићи су из Требиња, славе Малу Госпојину.
    -Пантелићи су из Остружња. Њихов прадед је из Остружња дошао у Сипуљу а одатле у Недељице, славе Аранђеловдан.
    2) У Првој половини 19. века доселили су се:
    -Станојевићи и Петковићи су из Подгоре. Њихови преци су најпре били застали у Коренити, славе Ђурђевдан.
    -Церовци су из Церове, славе Ђурђевдан.
    -Павловићи су из Радаља, славе Митровдан.
    -Бојићи су из Цикота, славе Стевањдан.
    -Петровићи су из Кривајице, славе Аврамијевдан.
    -Лукићи су из Босне. Њихов дед се привенчао, славе Никољдан.
    -Митровићи су из Брадића, славе Митровдан.
    3) У другој половини 19. века:
    -Стевановићи су из Цикота, славе Стевањдан.
    -Марковићи су из Церове, славе Ђурђевдан.
    -Милетићи су из Тршића, славе Алимпијевдан.
    -Павловићи су из Корените, славе Стевањдан.
    -Марковићи су из Липнице, славе Ђурђевдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Коренита, Град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Боривоја Милојевића „Рађевина и Јадар“.

    Положај ма(ха)ла у селу.

    -Прњавор је на присојној страни Студенца.
    -Прекоречка Мала и;
    -Новаковићи су на присојној страни Корените;
    -Горња Мала је на присојној страни долине Гробуша, док је осојна страна пошумљена;
    -Средња Мала је на осојној страни Корените, на присојној страни Гробуше и на рипањској површи између ових долина;
    -Доња Мала, односно Тешићи су на присојној страни долине Луњевца, Станчићи су на рипањској површи између долина Рејиновца и Гробуше;
    -Суваја је на осојној страни Суваје;
    -Радинковача је на једној главици, која је део качерске површи и;
    -Осаћани су на присојној страни долине Липоваче.

    Тип заселака-махала и фамилије које у њима живе.

    Мале су:
    -Прњавор у којој су: Митровићи, Спасојевићи, Мајсторовићи и Максимовићи.
    -Прекорачка Мала: Јовановићи, Ђурићи, Тимотићи, Максимовићи, Глишићи, Тејићи, Зарићи и Аврамовићи.
    -Новаковићи: Капетановићи, Митровићи, Томанићи, Аничићи, Терзићи и Игњатовићи.
    -Горња Мала: Красавчићи, Живановићи, Лазаревићи, Матићи, Алексићи и Ђурићи.
    -Средња Мала: Јевтићи, Павловићи, Мићићи, Марјановићи, Јовићи, Ђурићи, Ђурђевићи, Мићићи, Милићевићи, Симићи и Бојанићи.
    -Доња Мала коју чине:
    -Тешићи у којој су: Тешићи, Обрадовићи, Глигорићи, Живковићи, Павловићи, Станковићи, Несторовићи, Глигорићи други, Ћирићи, Јанковићи и Василићи.
    -Станчићи: Мићићи, Димитрићи, Јовићи, Ђурђићи, Антонићи, Павловићи, Пантићи, Ђокићи и Живановићи.
    -Суваја; Антонићи, Матићи, Петковићи, Бантићи и Ђурићи.
    -Радинковача: Прокићи, Пантићи и Тодоровићи.
    -Осаћани: Митровићи, Павловићи, Савићи и Прокопићи.
    У Новаковићима су куће појединих породица издвојене у групе а куће у грпама су опкољене шљивацима. Први досељеници у Новаковићима су крчили шуму.

    Привреда, земље и шуме.

    -Неколико сељака пеку креч по који долазе купци из Доњег Јадра. До осам сељака израђује црне лонце за продају.
    Сеоска шума је у Липовачи и Жишку; поједине делове у њој општина даје под закуп „на изор“.
    Већина сељака обрађује земљу „на пола“ у Лозничком Пољу а четворица њих имају и њиве у Пољу на којима су колибе.
    Мачвани из Новог Села, Прњавора, Дубља итд долазе зими са свињама и жире их у сеоској шуми.

    Порекло становништва.

    Староседеоци су:
    -Спасојевићи и Мајсторовићи, славе Ђурђевдан.
    -Аврамовићи славе Митровдан. Отац Миладина Аврамовића звао се Стојадин, дед Петар, прадед Јанко и чукундед Аврам. Аврамов отац се звао Богосав а дед Петар. Јанко је имао брата Ивана, чија је најстарија кћи Марија мати географа и професора Јована Цвијића.
    -Јевтићи, Павловићи, Марјановићи, Ђурићи, Ђурђевићи, Мићићи, Милићевићи, Симићи и Бојанићи славе Митровдан. Од Ђурђевића има одсељених у поцерском Добрићу (Мићановићи).
    Стари досељеници непознатог порекла су:
    -Митровићи, Живановићи, Василићи и Ђурићи, славе Аранђеловдан.
    -Мићићи, Јовићи, Несторовићи, Глигорићи, Димитрићи, Ђурђићи, Антонићи и Пантићи славе Михољдан.
    Досељени су:
    1) У првој половини 18. века:
    -Терзићи су из Херцеговине, славе Томиндан. Од њих има одсељених у Штитару.
    -Јовановићи, Ђурићи, Тимотићи, Максимовићи, Глишићи и Тејићи су из Грчића, славе Ђурђиц.
    -Зарићи, Красавчићи, Живановићи, Лазаревићи, Матићи, Алексићи, Ђурићи, Ћирићи и Павловићи су из Красаве, славе Стевањдан. Од њих има одсељених Грушиће (Лукићи) и Звезду. Њихови преци су бежали у Срем 1813. године.
    2) У другој половини 18. века:
    -Капетановићи су из Херцеговине, славе Аранђеловдан.
    -Игњатовићи су из Пиве, славе Ђурђиц.
    -Тешићи, Глигорићи и Антонићи су из Херцеговине, славе Аранђеловдан.
    -Прокићи, Пантићи и Тодоровићи су из Херцеговине. Доселио их њихов чукундед Јоко, славе Лучиндан.
    3) У првој половини 19. века:
    -Аничићи су од Ужица. Њихов прадед најпре се био настанио у Дворској, славе Стевањдан.
    -Петковићи су од Бајине Баште, славе Св Јован Златоусти.
    -Митровићи су из Церове, славе Михољдан.
    -Максимовићи су из Босне. Њихов дед се привенчао, славе Лучиндан.
    4) У другој половини 19. века:
    -Томанићи су из Слатине, славе Јовањдан.
    -Митровићи су из Осата, славе Мратиндан.
    -Павловићи и Савићи су из Осата, славе Јовањдан.
    Очеви ових Осаћана се се настанили као зидари.
    -Живковићи су из Дворске. Њихов отац је доведен уз мајку, славе Аранђеловдан.
    -Прокопићи су из Костајника, славе Ђурђевдан.
    -Обрадовићи су из Црне Горе, славе Никољдан.
    -Павловићи су из Руњана, славе Ђурђевдан.
    -Јанковићи су из Црне Горе, славе Павловдан.
    -Бантићи су из Ступнице, славе Аранђеловдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Брезјак, Град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Боривоја Милојевића „Рађевина и Јадар“.

    Положај села.

    -Сеоске куће су на прибрежној тераси београдске језерске фазе, окренуте истоку.

    Тип села и породице које у њему живе.

    Породице су:
    Филиповићи, Мандићи, Радовановићи, Петровићи, Терзићи, Панићи, Јездићи, Павловићи, Васиљевићи, Благојевићи, Томићи, Калабићи, Кузмановићи, Петковићи и Јовановићи.
    Мандићи и Панићи су растављени њивама а куће Панића су у шљивацима.

    Земље и шуме.

    -Сесока шума је у Липаку а заједничка испаша је била у Присадама. Ужичани из Негбине, Семегњева, Бијеле Ријеке и других села догоне почетком зиме овце на исхрану.

    Порекло становништва.

    Староседеоци су.
    -Петровићи, Панићи и Јездићи, славе Јовањдан.
    Стари досељеници непознатог порекла су:
    -Манидћи, славе Ђурђевдан.
    Досељени су:
    -Филиповићи, Васиљевићи, Благојевићи и Томићи су се доселили из Шљивове почетком 19. века. Њихови преци су „сишли у питом“, славе Алимпијевдан.
    -Павловићи су досељени из непознатог места у првој половини 19. века. Њихов дед се овде настанио као слуга, славе Аранђеловдан.
    -Калабићи су досељени из Ступнице у првој половини 19. века, славе Ђурђевдан.
    -Јовановићи су из Текериша, досељени у другој половини 19. века, славе Мратиндан.
    -Петковићи су досељени из Дворске крајем 19. века, славе Св. Ћирила и Методија.
    -Кузмановићи су досељени из Доње Бадање крајем 19. века, славе Ђурђиц.
    -Терзићи су досељени из Цикота крајем 19. века, славе Јовањдан.
    Отац Јовановића, Петковића, Кузмановића и Терзића се овде настанио као слуга.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Слатина, Град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Боривоја Милојевића „Рађевина и Јадар“.

    Положај ма(ха)ла у селу.

    -Пејића Мала је на присојној страни Станојевића Потока.
    -Бојичића Мала је на рипањској површи, изнад осојне стране долине Луњевца.
    -Пурића мала је на рипањској површи, изнад осојне стране Станојевића Потока.

    Тип засеока-махала и фамилије које у њима живе.

    Мале су:
    -Пејића Мала у којој су: Перишићи, Катићи и Маџаревићи.
    -Бојичића Мала: Бојичићи, Јосићи, Маџаревићи, Обрадовићи и Јевтићи.
    -Пурића Мала: Филиповићи, Исаиловићи, Симићи, Недељковићи, Павловићи, Божићи, Мићићи, Маџаревићи и Матићи.
    Пејића и Пурића Мала растављене су Станојевића Потоком. У Бојичића Мали куће Јосића су у шљивацима.

    Земље и шуме.

    -Сеоска шума је у Липаку. Сеоску испашу у Присадима појединци сада заузимају. Сељаци имају њиве у Великом Пољу, у долини Јадра. Почетком зиме Ужичани догоне на исхрану по четири до пет крда оваца.

    Порекло становништва.

    Досељени су:
    1) У првој половини 18. века:
    -Катићи, Маџаревићи и Божићи су из Херцеговине, славе Сабор арх. Гаврила.
    -Јосићи, Исаиловићи и Симићи су из Херцеговине, славе Ђурђевдан.
    2) У првој половини 19. века:
    -Бојичићи, Мићићи и Матићи су из Оровице, славе Ђурђиц.
    -Павловићи су из Шљивове, славе Ђурђевдан.
    -Перишићи су из непознатог места. Њихов дед се настанио као слуга, славе Аранђеловдан.
    -Филиповићи су из Томња, славе Јовањдан.
    -Јевтићи су из Цикота, славе Св. Ћирила и Методија.
    3. У другој половини 19. века:
    -Недељковићи су из Босне. Њихов отац је ушао жени у кућу, славе Ђурђевдан.
    -Обрадовићи су из Недељица, он се привенчао, не каже се коју славу славе.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Шурице, Град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Боривоја Милојевића „Рађевина и Јадар“.

    Положај села.

    -Сеоске куће су на једном поду – који одговоара пиносавској површи – на присојној страни долине Крлагана.
    До краја 18. века село је било у Пољу, у долини Јадра, на месту које се зове „Кућерине“.

    Воде.

    Извори са којих се пије вода су: Лађевац, Стублић итд.

    Тип села и породице које живе у њему.

    Породице су: Страчевићи, Косанићи, Станимировићи, Јовановићи, Вуковићи, Катићи, Ђурђевићи, Поповићи, Кнежевићи, Ристивојевићи, Савићи, Јанковићи, Благојевићи, Симеуновићи, Стевановићи и Добросављевићи.
    Куће су опкољене шљивацима.

    Земље и шуме.

    -Сеоска шума је била у Осоју и у Планини. Сеоска шума у Планини је искрчена да би потом земљиште издељено и претворенео у њиве. Сељаци не иду у Лозничко Поље. Почетком зиме Ужичани догоне овце на исхрану. Чобани ноћивају у колибама, које су укопане у земље и покривене кровином.

    Порекло становништва.

    Стари досељеници непознатог порекла су:
    -Вуковићи, Катићи и Добросављевићи, славе Алимпијевдан.
    Досељени су:
    -Станимировићи, Јовановићи, Кнежевићи, Јанковићи, Благојевићи и Стевановићи (старо презиме Трифковићи) су из Херцеговине одакле су се доселили у првој полоини 18. века, славе Јовањдан.
    -Поповићи су се доселили из Никшића у другој половини 18. века. Њихови преци су најпре били у троношком Прњавору одакле су се доселили у ово село, славе Лучиндан.
    -Ристивојевићи и Савићи су досељени из Херцеговине у другој половини 18. века, славе Никољдан.
    -Ђурђевићи су се доселили из Дворске у првој половини 19. века, славе Св. Ћирило и Методије.
    -Косанићи су се доселили из Трбушнице у другој половини 19. века. Њихов отац је ушао жени у кућу, славе Јовањдан.
    -Симеуновић су се доселио из Бадање у другој половини 19. века. Он је посињен, слави Ђурђиц.
    -Старчевић је дошао из Ступнице крајем 19. века. Он је ушао жени у кућу, слави Аранђеловдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Цикоте, Град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Боривоја Милојевића „Рађевина и Јадар“.

    Положај ма(ха)ла у селу.

    -Кикановићи су на присојној страни Кривајске Реке.
    -Раковица је на присојној страни долине Раковице.
    -Кулич ја на осојној страни Дворачке Реке.
    -Терзићи су на једном рту, на рипањској површи, између долина Дворачке Реке и Суваје.

    Воде.

    Извори са којих се пије вода су: Врело и Бабина Вода у Куличу итд.

    Тип засеока-махала и фамилије које у њима живе.

    Мале су:
    -Кикановићи у којима су. Костадиновићи, Ђурићи, Црногорчевићи, Аничићи, Маричићи, Сакићи и Вукосављевићи.
    -Раковица: Антонићи, Пурићи, Сакићи, Цветиновићи, Живковићи, Красавчевићи, Митровићи, Јовановићи, Јездимировићи, Степановићи, Николићи, Матићи, Живановићи и Павловићи.
    -Кулич: Алексићи, Ранисављевићи, Ракићи, Бојићи, Станојевићи; Крсмановићи, Ђукановићи, Јаковљевићи, Јелићи, Милошевићи, Глишићи и Николићи.
    -Терзићи: Терзићи, Станишићи, Гајићи, Добросављевићи, Јовановићи, Недељковићи, Савићи, Остојићи и Станковићи.
    Раковица и Кулич су растављени пошумљеним Пушкаревцем, који се диже као острво рипањске површи. Кулич и Терзићи су растављени долином, Дворачком Реком.

    Привреда, земље и шуме.

    -Неколико сељака тешу у Мајдану воденично камење, која продају по целој северозападноој Србији. Неколицина иде сваког лета у Посавину где раде као зидари.
    Сеоска шума је у Грацу, који се уздиже као острво са рипањске површи, у Мајдану и Мишковцу, која се уздижу као острва са качерске површи.
    Сељаци не иду у Лозничко Поље, јер имају њиве у долини Јадра. Имућнији сељаци су подигли чардаке у које остављају обран кукуруз. Почетком зиме Мачвани догоне свиње на жир. У исто доба Ужичани догоне овце на исхрану. Они праве колибе од грања и сена.

    Порекло становништва.

    Староседеоци су:
    -Маричићи и Пурићи, славе Јовањдан.
    -Живковићи, славе Никољдан.
    -Матићи, славе Ђурђевдан.
    -Живановићи, славе Ђурђиц.
    -Ракићи и Бојићи, славе Стевањдан.
    -Станојевићи, славе Ђурђевдан.
    -Крсмановићи (старо презиме Савићи и Јевтићи) и Ђукановићи, славе Јовањдан.
    -Николићи, славе Лучиндан.
    -Добросављевићи и Недељковићи, славе Стевањдан.
    -Јовановићи, славе Јовањдан.
    -Савићи, славе Ђурђевдан.
    Стари досељеници непознатог порекла су:
    -Јездимировићи и Степановићи, славе Стевањдан.
    -Милошевићи (старо презиме Алајбеговићи) славе Стевањдан.
    -Глишићи, славе Јовањдан.
    -Станишићи и Остојићи славе Ђурђиц. Од њих има одсељених у Конатицама у шумадијској Колубари.
    Досељени су:
    1) У првој половини 18. века:
    -Терзћи су из Херцеговине. Доселио их њихов чукундед Симо терзија, славе Јовањдан.
    -Алексићи су од Никшића. Њихови преци су најпре били настањени у троношком Прњавору па одатле дошли овде, славе Лучиндан.
    2) У другој половини 18. века:
    -Црногорчевићи су из Црногоре, славе Св. Вартоломеј.
    -Антонићи су из Ликдре, славе Ђурђевдан.
    3) У почетку 19. века:
    -Костадиновићи, Ђурићи и Аничићи су из Дворске, славе Никољдан.
    -Сакићи, Цветиновићи и Јовановићи су из Красаве, славе Стевањдан.
    -Красавчевићи су из Красаве, славе Стевањдан.
    4) У првој половини 19. века:
    -Јаковљевићи су из Церове, славе Ђурђевдан.
    -Митровићи су из Велеса. Њихов отац се настанио као зидар, славе Стевањдан.
    -Ранисављевићи су из Брезјака. Њихов отац је доведен уз мајку, славе Алимпијевдан.
    -Јелићи су из Корените. Њихов отац је доведен уз мајку, славе Ђурђевдан.
    5) У другој половини 19. века:
    -Павловићи су из Дробњака у Кржави, славе Лазаревдан.
    -Вукосављевићи су из Мостарића у босанском Подрињу. Њихов отац је дошао жени у кућу, славе Никољдан.
    -Гајићи су из Брезовица. Њихов отац је дошао жени у кућу, славе Јовањдан.
    -Станковићи су из Вољеваца, не каже се каоју славу славе.
    6) Почетком 20. века:
    -Николићи су из Дворске, настанили се у својој колиби, славе Алимпијевдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Цикоте у чијем је саставу и Кривајица – у време писања књиге била засебно село, Град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Боривоја Милојевића „Рађевина и Јадар“.

    Положај ма(ха)ла у селу.

    Цикотe.
    -Кикановићи су на присојној страни Кривајске Реке.
    -Раковица је на присојној страни долине Раковице.
    -Кулич ја на осојној страни Дворачке Реке.
    -Терзићи су на једном рту, на рипањској површи, између долина Дворачке Реке и Суваје.
    Кривајица.
    -Горња Мала је на присојним странама Јовичића Потока и долине Кривајице.
    -Будимировићи су на присојној страни Будимировића Потока.
    -Доња Мала је на присојној страни Кривајице.

    Воде.

    Цикоте.
    Извори са којих се пије вода су: Врело и Бабина Вода у Куличу итд.
    Кривајица.
    Извори су Катина Вода у Горњој Мали итд.

    Тип засеока-махала и фамилије које у њима живе.

    Цикоте.
    Мале су:
    -Кикановићи у којима су. Костадиновићи, Ђурићи, Црногорчевићи, Аничићи, Маричићи, Сакићи и Вукосављевићи.
    -Раковица: Антонићи, Пурићи, Сакићи, Цветиновићи, Живковићи, Красавчевићи, Митровићи, Јовановићи, Јездимировићи, Степановићи, Николићи, Матићи, Живановићи и Павловићи.
    -Кулич: Алексићи, Ранисављевићи, Ракићи, Бојићи, Станојевићи; Крсмановићи, Ђукановићи, Јаковљевићи, Јелићи, Милошевићи, Глишићи и Николићи.
    -Терзићи: Терзићи, Станишићи, Гајићи, Добросављевићи, Јовановићи, Недељковићи, Савићи, Остојићи и Станковићи.
    Раковица и Кулич су растављени пошумљеним Пушкаревцем, који се диже као острво рипањске површи. Кулич и Терзићи су растављени долином, Дворачком Реком.
    Кривајица.
    Мале су:
    Горња Мала у којој су: Јовичићи, Ковачевићи, Матићи, Теодоровићи, Лукићи, Павловићи, Бојићи, Селенићи, Тешићи, Антонићи и Лазићи.
    -Будимировићи: Будимировићи, Ђукићи, Станковићи, Јездићи и Станићи.
    -Доња Мала: Сарићи, Василићи, Мићићи, Панићи, Бајићи, Глишановићи, Ракићи, Вилотићи, Марковићи и Ћосићи.
    Горња и Доња Мала растављене су њивама. У Будимировићима су Будимировићи и Станићи растављени њивама и шљивацима.

    Привреда, земље и шуме.

    Цикоте.
    -Неколико сељака тешу у Мајдану воденично камење, која продају по целој северозападноој Србији. Неколицина иде сваког лета у Посавину где раде као зидари.
    Сеоска шума је у Грацу, који се уздиже као острво са рипањске површи, у Мајдану и Мишковцу, која се уздижу као острва са качерске површи.
    Сељаци не иду у Лозничко Поље, јер имају њиве у долини Јадра. Имућнији сељаци су подигли чардаке у које остављају обран кукуруз. Почетком зиме Мачвани догоне свиње на жир. У исто доба Ужичани догоне овце на исхрану. Они праве колибе од грања и сена.
    Кривајица.
    Сеоска шума је заједничка са Цикотама. Остале привредне прилике су истоветне са цикотским.

    Порекло становништва.

    Цикоте.
    Староседеоци су:
    -Маричићи и Пурићи, славе Јовањдан.
    -Живковићи, славе Никољдан.
    -Матићи, славе Ђурђевдан.
    -Живановићи, славе Ђурђиц.
    -Ракићи и Бојићи, славе Стевањдан.
    -Станојевићи, славе Ђурђевдан.
    -Крсмановићи (старо презиме Савићи и Јевтићи) и Ђукановићи, славе Јовањдан.
    -Николићи, славе Лучиндан.
    -Добросављевићи и Недељковићи, славе Стевањдан.
    -Јовановићи, славе Јовањдан.
    -Савићи, славе Ђурђевдан.
    Стари досељеници непознатог порекла су:
    -Јездимировићи и Степановићи, славе Стевањдан.
    -Милошевићи (старо презиме Алајбеговићи) славе Стевањдан.
    -Глишићи, славе Јовањдан.
    -Станишићи и Остојићи славе Ђурђиц. Од њих има одсељених у Конатицама у шумадијској Колубари.
    Досељени су:
    1) У првој половини 18. века:
    -Терзћи су из Херцеговине. Доселио их њихов чукундед Симо терзија, славе Јовањдан.
    -Алексићи су од Никшића. Њихови преци су најпре били настањени у троношком Прњавору па одатле дошли овде, славе Лучиндан.
    2) У другој половини 18. века:
    -Црногорчевићи су из Црногоре, славе Св. Вартоломеј.
    -Антонићи су из Ликдре, славе Ђурђевдан.
    3) У почетку 19. века:
    -Костадиновићи, Ђурићи и Аничићи су из Дворске, славе Никољдан.
    -Сакићи, Цветиновићи и Јовановићи су из Красаве, славе Стевањдан.
    -Красавчевићи су из Красаве, славе Стевањдан.
    4) У првој половини 19. века:
    -Јаковљевићи су из Церове, славе Ђурђевдан.
    -Митровићи су из Велеса. Њихов отац се настанио као зидар, славе Стевањдан.
    -Ранисављевићи су из Брезјака. Њихов отац је доведен уз мајку, славе Алимпијевдан.
    -Јелићи су из Корените. Њихов отац је доведен уз мајку, славе Ђурђевдан.
    5) У другој половини 19. века:
    -Павловићи су из Дробњака у Кржави, славе Лазаревдан.
    -Вукосављевићи су из Мостарића у босанском Подрињу. Њихов отац је дошао жени у кућу, славе Никољдан.
    -Гајићи су из Брезовица. Њихов отац је дошао жени у кућу, славе Јовањдан.
    -Станковићи су из Вољеваца, не каже се каоју славу славе.
    6) Почетком 20. века:
    -Николићи су из Дворске, настанили се у својој колиби, славе Алимпијевдан.
    Кривајица.
    Староседеоци су:
    -Теодоровићи, славе Митровдан.
    -Лукићи, Василићи, Бајићи и Глишановићи славе Јовањдан.
    -Павловићи, славе Стевањдан.
    -Селенићи, славе Никољдан.
    -Будимировићи, славе Ђурђиц.
    -Јездићи, славе Стевањдан.
    -Станићи, славе Лазаревдан.
    -Вилотићи, славе Никољдан.
    Досељени су:
    1) У првој половини 18. века.
    -Мићићи и Ракићи су из Херцеговине, славе Срђевдан.
    2) У другој половини 18. века:
    -Ковачевићи су из Пролома, славе Никољдан.
    3) У почетку 19. века.
    -Јовичићи су из Дворске, славе Аврамијевдан.
    -Бојићи су из Церове, славе Ђурђевдан.
    -Ђукићи и Станковићи су из Дворске, славе Св. Ћирило и Методије.
    -Сарићи су из Цикота. Њихов предак је „бирао место“, славе Јовањдан.
    -Ћосићи су из Борине, славе Јовањдан.
    4) У првој половини 19. века:
    -Марковићи су из Брадића. Њихов отац је доведен уз мајку, славе Јовањдан.
    -Панићи су из Брезјака, славе Алимпијевдан.
    5) У другој половини 19. века:
    -Матићи су из Коњуше, њихов отац је довден уз мајку, славе Пантелијевдан.
    -Лазићи су из Цикота. Отац доведен уз мајку, славе Стевањдан.
    -Антонићи су из Красаве, славе Стевањдан.
    -Тешићи су из Брезовица, славе Јовањдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Брадић, Град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Боривоја Милојевића „Рађевина и Јадар“.

    Положај ма(ха)ла у селу.

    -Горња Мала је на коси и на ртовима рипањске површи (на ртовима су куће Протића и Кузмановића).
    -Чолића Мала (Чолићи) је теменом косе и на присојној стране Чолића Потока, чија је осојна страна пошумљена.
    -Поточари су на једној коси и на присојној страни Поточарског Потока, чија је осојна страна, такође, пошумљена.

    Тип заселака-махала и фамилије које у њима живе.

    -Горња Мала у којој су: Протићи, Лазићи, Катићи, Лукићи, Николићи, Кузмановићи, Гавриловићи, Костићи и Негићи.
    -Чолића Мала – Чолићи: Трнинићи, Катићи, Гавриловићи, Јањићи и Вићановићи.
    -Поточари: Глигорићи, Ђуричићи, Обрадовићи, Стевићи, Трифуновићи, Катићи и Алимпићи.

    Земље и шуме.

    -Сеоска шума је била у Иверку. Сада је она државна својина. Неколико сељака имају њиве у Брадићском Пољу у долини Јадра и због тога не иду у Лозничко Поље. Лети се стока обаданицом изгони у државну шуму, Иверак. Почетком зиме „Арнаути“ догоне овце на исхрану.

    Порекло становнишва.

    Староседеоци су:
    -Катићи, славе Алимпијевдан.
    -Лукићи, славе Аврамијевдан.
    -Кузмановићи, Гавриловићи и Костићи, славе Аранђеловдан. Од њих има одсељених у Петловачи.
    -Трнинићи, славе Лучиндан.
    -Глигорићи, славе Никољдан. Од њих има одсељених у Рибарима.
    -Ђуричићи, славе Стевањдан.
    -Обрадовићи и Стевићи, славе Ђурђевдан.
    Досељени су:
    1) упочетку 19. века.
    –Протићи су из Дворске, славе Никољдан.
    –Николићи су из Херцеговине, славе Јовањдан.
    –Негићи и Јањићи су из Неготине у Херцеговине, славе Аврамијевдан и;
    2) У првој половини 19. века:
    -Алимпићи су из Рибара, славе Јовањдан.
    -Лазићи су из Корените, славе Митровдан.
    -Трифуновићи су из Корените, славе Стевањдан.
    -Вићановићи су из Брасине, славе Аврамијевдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Велико Село, Град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Боривоја Милојевића „Рађевина и Јадар“.

    Положај ма(ха)ла у селу.

    -Горња Мала је на присојној страни једне долине, на осојној страни долине Ујдуровца а на неколико ртова где су куће Гвозденовића и Рашевића.
    -Доња Мала је на присојној страни долине Карловца и на површи осојне стране те долине.

    Типа засеока-махала и фамилије које у њима живе.

    Мале су:
    -Горња Мала и којој су: Сандићи, Гвозденовићи, Рашевићи, Бурмазовићи, Поповићи, Поповићи други, Бошковићи, Васићи, Симићи, Веселиновићи и Лукићи.
    -Доња Мала: Ђуричићи, Ђурђевићи, Бурмазовићи, Митровићи, Терзићи, Стевановићи, Алимпићи, Петковићи, Грујићи, Бошковићи, Перићи, Илићи, Софронићи и Дакуловићи.
    У Доњој Мали куће Петковића и Грујића су растављене њивама.
    Први досељеници овог села су крчили шуму.

    Привреда, земље и шуме.

    Пет до шест сељака знају зидарски занат, који су изучили од Осаћана у Мачви.
    Сеоска шума и испаша су у Иверку.
    До шест сељака иде у Лозничко Поље где обрађују земљу „на пола“. Више њих имају њиве у долини Јадра. Лети се обданицом истерује стока на сеоску испашу.
    Почетком зиме догоне „Арнаути“ овце на исхрану.

    Порекло становништва.

    Староседеоци су:
    -Гвозденовићи, славе Никољдан.
    -Рашевићи, славе Јовањдан. Од њих има одсељених у Великој Врањској и у Банову Пољу.
    -Бошковићи и Перићи, славе Аранђеловдан. Преци ових породица су избегли у Срем 1813. године.
    -Поповићи, славе Ђурђевдан.
    -Веселиновићи, славе Никољдан.
    -Ставановићи, Алимпићи, Петковићи и Грујићи, славе Никољдан.
    Досељени су:
    1) У првој половини 18. века:
    -Рашевићи* (старо презиме Милановићи) и Лукићи су из Херцеговине, славе Јовањдан.
    *Поменути су и као староседоци.
    2) у другој половини 18. века:
    -Сандићи су из Херцеговине, славе Михољдан.
    -Илићи и Софронићи (старо презиме Кокоровићи) су из Кокорова, славе Ђурђевдан.
    3) У почетку 19. века:
    -Вулићи и Симићи су из Корените, славе Никољдан.
    4) У првој половини 19. века:
    -Бурмазовићи су из Дворске, славе Алимпијевдан.
    -Ђуричићи су из Красаве, славе Стевањдан.
    -Ђурђевићи су из Церове, славе Ђурђевдан.
    5. У другој половини 19. века:
    -Поповићи су из Јошеве, отац доведен уз мајку, славе Никољдан.
    -Терзићи су из Красаве, славе Стевањдан.
    -Митровићи су из Лознице код Чачка. Отац им се овде настанио као зидар, славе Ђурђевдан.
    -Дакуловић је из Јаребица, овде се настанио као слуга, не каже се коју славу слави.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло насеља Драгинац, Град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Боривоја Милојевића „Рађевина и Јадар“.

    Положај насеља.

    -Драгинац се развио око цркве (Јаребичка Црква) и у многоме је средиште јавног живота за неколико села на обема странама долине Јадра. Ова варошица лежи углавном на једној поширој тераси.

    Тип насеља.

    -Мањи део Драгинца је око пута, који се одваја од уздужног друма, што води долином Јадра а већи део је око једног правоугаоног простора, на коме се држе вашари.

    Порекло становништва.

    Доселили су се:
    1) У другој половини 19. века:
    -Церовчевић, трговац, из Симиног Брда***.
    -Секулићи, трговци, из Јошеве***.
    -Вучићевић, кафеџија, из Милочаја у Поморављу Западне Мораве***.
    2) крајем 19 века.
    -Мандићи, трговци, колачари-посластичари и кафеџије, из Бадање***.
    -Јовановић, кафеџија, из Брштице***.
    3) Почетком 20. века:
    -Обрадовић, терзија, из Јаребица***.
    -Видаковић, опанчар, из Ступнице***.
    -Лекић, трговац, из Симиног Брда***.
    -Крсмановић, трговац, из Цикота***.

    Напомена:
    Не каже се коју славу славе.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Филиповићи, Град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Боривоја Милојевића „Рађевина и Јадар“.

    Положај села.

    -Сеоске куће су на једној коси рипњске површи и на присојној страни долина Грубановца.

    Тип села и породице које у њему живе.

    Породице су:
    Илићи, Ћосићи, Лазићи, Петковићи, Ђаковићи, Филиповићи, Ковачевићи, Матићи, Николићи, Антонићи и Обрадовићи.
    Куће Илића и Матића растављене су њивама и шљивацима.

    Провреда.

    -До шест сељака знају зидарски занат. Преко лета раде као зидари у Азбуковици. Сеоске шуме нема. Двојица сељака обрађују земљу „на пола“ у Лозничком Пољу.

    Порекло становништва.

    Староседеоци су:
    -Илићи, Лазићи, Петковићи, Ђаковићи, Филиповићи и Матићи, славе Никољдан.
    Досељени су:
    1) У другој половини 18. века:
    -Ћосићи су из Борине, славе Јовањдан..
    2) У почетку 19. века:
    -Обрадовићи су из Радаља, славе Митровдан.
    3) У првој половини 19. века:
    -Ковачевићи су из Горње Бадање, славе Ђурђиц.
    -Николићи су из Доње Бадање, славе Никољдан.
    -Антонићи су од Дрине. Њихов дед је доведен уз мајку, славе Срђевдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва Симино Брдо, Град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Боривоја Милојевића „Рађевина и Јадар“.

    Положај ма(ха)ла у селу.

    -Ракићи су на обема странама једне долине.
    -Лекићи су на обема странама долине Ковиљаче.
    -Деренићи са на једном рту рипањске површи и на присојној страни Ковиљаче.
    -Церовчевићи су такође на једном рту рипањске површи.

    Воде.

    -Извори са којих се пије вода јесу: Ракића Извор у ракићима итд.

    Тип заселака-махала са фамилијама које у њима живе.

    Мале су:
    -Ракићи у којим су: Ракићи, Катићи, Алексићи, Ћосићи, Николићи и Николићи други.
    -Лекићи: Ћелићи, Лазићи, Ђокићи, Лекићи и Илићи.
    -Деренићи: Благојеићи, Филиповићи и Ивановићи.
    -Церовчевићи: Церовчевићи и Ћосићи.

    Куће.

    -Почетком 19. века куће су биле четвртастог облика и имале једну просторију, „кућу“. Зидови су били оплетени од прућа у облепљени блатом. Биле су покривене кровином. У првој половини 19. века Осаћани доносе полубрвнару – получатмару, чији је кров од даске.

    Привреда, земље и шуме.

    -Величина шљивака износи два до пет хектара. Неколико старијих сељака су као момци сушили шљиве у Мачви, а потом су и у свом селу почели градити пушнице.
    Неколицина мештана знају зидарски занат. Занат су изучили радећи као момци са осаћанима у Посавини.
    Сеоска шума, заједничка са Цикотама, била је у Грацу.
    Више сељака обрађује земљу у Јаребичком Пољу. Један имућнији сељак има колибу у долини Јадра. Код ње се бави зими по један од укућана исхрањујући стоку.

    Порекло становништва.

    Староседеоци су:
    -Ракићи, славе Михољдан.
    -Алексић, славе Ђурђевдан.
    -Благојевићи, Филиповићи и Ивановићи (старо презиме Деренићи) – славе Стевањдан.
    Досељени су:
    1) Крајем 18. века:
    –Лекићи су из Радаља, славe Митровдан.
    2) У почетку 19. века.
    -Ћелићи, Лазићи и Илићи су из Алуге, славе Пантелијевдан.
    -Церовчевићи су из Церове, славе Ђурђевдан.
    3) У првој половини 19. века.
    -Николићи су из Красаве, славе Стевањдан.
    -Ђокоћи су из Красаве, славе Стевањдан.
    4. У другој половини 19. века:
    -Николићи су из Црнче, отац доведен уз мајку, славе Никољдан.
    -Ћосићи су из Филиповића. Њихов отац је ушао жени у кућу, славе Јовањдан.
    -Катићи су из Ликодре, славе Ђурђевдан.
    -Ћосићи су из Филиповића. Њихов отац је ушао жени у кућу, славе Јовањдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Стража, Град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Боривоја Милојевића „Рађевина и Јадар“.

    Положај села.

    -Село лежи у равници, на североисточном крају Лозничког Поља. Преци Антонића, Филиповића и других становали су у Кућеринама до Дрине одакле су побегли ипред Турака.

    Тип села, ма(ха)ла и фамилије које у њиме живе.

    -Голина Бара у којој су. Панићи, Марковићи, Савићи, Спасојевићи, Пушкаревићи, Бановићи и Катићи.
    -Стара Стража: Тришићи, Алексићи, Јанковићи, Кузмановићи, Перишићи, Радићи, Мијајловићи, Матићи, Ћираковићи, Васићи, Панићи, Милићи, Петровићи, Бановићи, Антонићи, Милисављевићи, Васићи други, Филиповићи, Опалићи, Гајићи, Стефановићи, Зебићи, Несторовићи, Радовановићи, Марковићи, Марјановићи, Симићи и Петровићи други.
    -Чолино Брдо: Јоветићи, Мишковићи, Кузмановићи, Станишићи, Искићи, Савићи и Беговићи.
    -Коцељева: Антонићи, Стевановићи, Петровићи, Сломићи, Станишићи, Богићевићи, Зебићи, Мијајловићи, Јовановићи, Васићи и Бошковићи.
    Чолино Брдо и Коцељева су растављени пашњаком Барешом. У малама око кућа су шљиваци.
    При деоби, неколико сељака су се настанили у колибама, које су у пољу, Рибарском и у Циганлији.

    Привреда, земље и шума.

    -Неколико сељака превозило је жито и шљиве из Лозница у Шабац.
    Сеоска испаша је у Барешу. До осам сељака имају у пољу колибе, у којима им станују наполичари.

    Порекло становништва.

    Староседеоци су:
    -Тришићи, славе Ђурђевдан.
    -Алексићи (старо презиме Исаиловићи), славе Аранђеловдан.
    Доселили су се:
    1) У другој половини 18. века:
    -Антонићи и Филиповићи су из Никшића, славе Никољдан.
    -Јанковићи су из Херцеговине, славе Аранђеловдан.
    -Панићи (старо презиме Селенићи) су из Бањана, славе Ђурђевдан.
    2) У почетку 19. века:
    -Мијајловићи су из Ченгића, славе Ђурђевдан.
    3) У првој половини 19. века:
    -Марковићи су из Босанске Крајине, славе Стевањдан.
    -Савићи су из Босанског Подриња, славе Ђурђевдан.
    -Спасојевићи (старо презиме Росићи) су из Босне, славе Јовањдан.
    -Пушкаревићи су из Босанске Крајине, славе Ђурђевдан.
    -Бановићи су из Херцеговине, славе Никољдан.
    -Катићи су из Босанског Подриња, славе Малу Госпојину.
    -Кузмановићи су из Босанске Карјине, славе Јовањдан.
    -Стевановићи и Радовановићи су из Богутова Села, славе Лазаревдан.
    -Зебићи су из Босанског Подриња, славе Јовањдан.
    -Несторовићи су из Батра, славе Илиндан.
    -Симићи (старо презиме Аушевићи) су из Угљевика, не каже се коју славу славе.
    -Мишковићи су из Босанске Крајине, славе Никољдан.
    -Станишићи су из Качевца, славе Никољдан.
    -Перишићи (старо презиме Лукићи) су из Ченгића, славе Јовањдан.
    -Радићи су из Тјешња, славе Стевањдан.
    -Матићи су из Босанске Крајине, славе Јовањдан.
    -Ћираковићи су изХерцеговине, славе Св. Јоаким и Ана.
    -Васићи су из Бузекаре у Босни, славе Крстовдан.
    -Милићи су из Става, славе Стевањдан.
    -Петровићи су из Угљевика, славе Јовањдан.
    -Милисављевићи су из Красаве, славе Стевањдан.
    -Васићи су из Босне, славе Ђурђевдан.
    -Опалићи су из Босанске Крајине, славе Св. Апостол Марко.
    -Искићи су из Босанске Крајине, славе Јовањдан. Од њих има одсељених у Мајуру.
    -Савићи су из Босне, славе Аврамијевдан.
    -Беговићи су из Босанске Крајине, славе Јовањдан.
    -Стевановићи (старо презиме Докнићи) су из Ченгића. Њихов дед се настанио као зидар, славе Јовањдан.
    -Петровићи (старо презиме Мијајловић) су из Драгаљевца, славе Јовањдан.
    -Богићевићи су из Рухотине, славе Ђурђевдан.
    -Јовановићи (старо презиме Томићи) су из Трнове, славе Ђурђевдан.
    -Бошковићи су из Ченгића, славе Јовањдан.
    4) У другој половини 19. века:
    -Петровићи су из Магнојевића, славе Никољдан.
    -Сломићи су из Мајура, славе Аранђеловдан.
    -Марковићи су из Ченгића, славе Лазаревдан.
    -Марјановићи су из Сухопоља, славе Стевањдан.
    -Гајићи су из Дероња у Бачкој, славе Никољдан.
    -Јоветићи су из Горњг Добрића, славе Јовањдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва селе Доњи Добрић, Град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Боривоја Милојевића „Рађевина и Јадар“.

    Положај ма(ха)ла у селу.

    -Слатина и;
    -Средња Мала су на косама пиносавске површи и на присојној страни долине Слатине.
    -Доња Мала је такође на једној коси пиносавске површи и у равни Љешнице.
    У Доњој Мали највише има копаних бунара.
    Крајем 18. века преци Благојевића, Трифуновића и Перуновића становали су у равни, у Лозничком Пољу да би касније испред Турака избегли ближе планини.

    Тип засеока-махала и фамилије које живе у њима.

    Мале су:
    -Слатина у којој су. Ковачевићи, Мартићи, Јовановићи, Мићановићи, Митровићи, Павловићи, Марјановићи, Башчовановићи, Алимпићи, Танасићи, Костадиновићи, Мирковићи, Пајићи, Миловановићи, Спасојевићи, Терзићи, и Терзићи други.
    -Средња Мала: Алексићи, Алимпићи, Николићи, Јанковићи, Петровићи, Милетићи, Зарићи, Пајичићи и Лучићи.
    -Доња Мала: Трифуновићи, Дишићи, Андрићи, Веселићи, Ћосићи, Илићи, Никетићи, Лукићи, Недићи, Перуновићи, Мијајловићи, Павловићи, Савићи, Милошевићи, Пурићи, Бучићи, Благојевићи, Јанковићи и Илићи.
    Слатина и Доња Мала растављене су Парлогом, сеоском испашом. У Слатини куће Митровића и Павловића су у шљивацима.
    У задрузи Алексима има 25 укућана.
    Седморица сељака настанили су се у колибама које се налазе у Лозничком Пољу.

    Привреда, земље и шуме.

    -До стотину сељака превозили су воловским колима жито, шљиве и сл. из Лознице у Шабац. Бошњаци из околине Сребренице прелазе почетком марта, зидају куће и друге зграде и враћају се крајем октобра.
    Сеоска шума је у Видојевици; њу је скоро одузела држава. Сеоска испаша је у Парлогу, једном рту рипањске површи.
    Неколицина сељака обрађује земљу „на пола“ у сеоском атару чији су власници имућнији сељаци. До двадесет сељака имају колибе на имањима у Пољу. Лети у њима ноћивају радници за време пољских радова а зими у њима борави по један укућанин и исхрањује стоку.

    Порекло становништва.

    Староседеоци су:
    -Алимпићи, славе Алимпијевдан.
    -Пајићи, славе Никољдан.
    -Лучићи (старо презиме Данојлићи), славе Никољдан.
    Стари досељеници непознатог порекла су.
    -Мартићи, Јовановићи и Мирковићи. Њихови преци су побегли од Турака, славе Ђурђевдан.
    -Петровићи (старо презиме Топџићи), славе Ђурђевдан.
    -Пајичићи, славе Илиндан.
    -Андрићи, славе Аранђеловдан.
    -Никетићи, славе Алимпијевдан.
    Доселили су се.
    1) „После Косова“:
    –Ковачевићи, Милетићи и Пурићи су од Призрена. Преци Милетића су бежали у Змињак, славе Св. Пророк Јеремија.
    2) У другој половини 18. века:
    –Мићановићи, Павловићи и Костадиновићи су из Херцеговине, славе Савиндан.
    -Митровићи су из Митровице у Срему, славе Ђурђевдан.
    -Николићи и Јанковићи (старо презиме Радојевићи) су из Херцеговине, славе Јовањдан.
    -Трифуновићи и Перуновићи су из Вилина Села у Босни, славе Лучиндан.
    -Мијајловићи су из Херцеговине. Њихов чукундед се доселио из разлога што је чуо „да ће овде бити мир“, славе Срђевдан. Од њих има одсељених у Шимановцима у Срему.
    -Алексићи су из Херцеговине, славе Никољдан.
    -Благојевићи су из Херцеговине, славе Ђурђевдан.
    -Башчовановићи су из Башчелука. Њихови преци су побегли од Турака, славе Михољдан.
    3) У почетку 19. века:
    -Спасојевићи су из Пилице у Босни, славе Никољдан.
    -Лукићи и Недићи су из Посавине, славе Ђурђевдан.
    -Бучићи су из Равња, славе Павловдан.
    4) У првој половини 19. века:
    -Милошевићи су из Брезјака, славе Алимпијевдан.
    5) У другој половини 19. века:
    -Терзићи су из Прњавора (коренитског), Славе Св. Пророк Јеремија.
    -Павловићи су из Драгаљевца, славе Часне Вериге.
    -Терзићи су из Бастава, славе Св. Велики Василије.
    -Зарићи су из Босне, славе Стевањдан.
    -Илићи су из Осечине, славе Аранђеловдан.
    -Танасићи су из Радаља. Њихов отац је овде купио земљу, славе Јовањдан.
    -Илићи су из Костајника, славе Мратиндан.
    -Савићи су из Босне, славе Томиндан.
    -Јанковићи су из Драгаљевца, славе Ђурђевдан.
    -Миловановићи су из Белотића (рађевског), славе Аранђеловдан.
    -Дишићи су из Врбића, славе Ђурђевдан.
    -Веселићи су из Красаве, славе Стевањдан.
    6) Крајем 19. века:
    -Марјановићи су из Јадранске Лешнице. Они су овде купили земљу, славе Ђурђевдан.
    -Ћосићи су из Бановог Поља, славе Аврамијевдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Јадранска Лешница (по књизи Љешница), .Град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Боривоја Милојевића „Рађевина и Јадар“.

    Положај ма(ха)ла у селу.

    -Увала је на присојној страни долине Увале.
    -Вратачка Мала је на ртовима пиносавске површи између поменуте долине и Вратачког Потока.
    -Средња Мала је такође на пиносавској повши између долина Вратачког и Лукића Потока.
    -Доња Мала је на косама пиносавске површи између последње долине и Ерића Потока.
    -Ливадице су на једној коси поменутих површи.

    Тип засека-махала и фамилије које у њима живе.

    Мале су.
    -Увале у којој су: Тодоровићи, Пајовићи, Трифковићи, Марковићи, Антићи, Стевановићи, Обренићи, Лазићи, Антонићи, Максимовићи и Седларевићи.
    -Вратачка Мала: Саватијевићи, Трифковићи, Николићи, Малетићи, Витомировићи, Тешићи, Вилотићи, Урошевићи, Дражићи, Деспотовићи, Петровићи, Матићи, Станковићи и Муњићи.
    -Средња Мала: Тодоровићи, Ракићи, Ковићи, Панићи, Живановићи, Марковићи, Јаковљевићи, Глишићи, Грујићи, Веселиновићи, Лукићи, Лазићи, Лазићи други, Стевановићи и Перићи.
    -Доња Мала: Јокичићи, Аврамовићи, Марковићи, Поповићи, Сенићи, Арсеновићи, Мандићи, Марковићи, Ерићи, Нинковићи, Матићи, Бајићи, Рајићи, Ристановићи, Бајићи други, Петковићи, Чотрићи, Малетићи, Пајићи, Крунићи и Карапанџићи.
    -Ливадице: Старчевићи, Новаковићи, Марјановићи, Арнаутовићи, Чотрићи, Којићи, Пајићи, Вујићи, Недељковићи и Скорићи.
    Средња мала и Ливадице су растављене Парлогом, сеоском испашом. У Вратачкој Мали, Николићи и Саватијевићи су растављени долином, Вратачким Потоком. У Средњој Мали Ракићи и Марковићи су растављени њивама и шљивацима.

    Привреда, земље и шуме.

    -На северној страни Иверка отворен је мајдан Бела Земља. Гранит се распао у беличасту глину до дубине од пет метара. Она се извози преко шабачке Лешнице у Београд за фабрику посуђа.
    Сеоска шума је била у Церу и Иверку (у Вису, Џајцу итд). Сада су те шуме државна својина.
    Сеска испаша је у Парлогу у једном рту рипањске површи.
    Двадесет до тридесет сељака обрађује земљу „на пола“ у Лешничком и Лозничком Пољу. Почетком зиме догоне Ужичани овце на исхрану.

    Порекло становништва.

    Староседеоци су:
    -Марковићи, Антонићи и Седларевићи, славе Јовањдан.
    -Стевановићи и Обренићи, славе Јовањдан.
    -Николићи, Урошевићи и Петровићи, славе Лучиндан.
    -Лазићи, славе Алимпијевдан.
    -Тешићи, славе Ђурђевдан.
    -Станковићи, славе Михољдан.
    -Тодоровићи, Панићи и Марковићи. Њихови преци су најпре становали у Ливадицама, па су због турског насиља избегли у Средњу Малу, ближе планини, славе Стевањдан.
    -Живановићи, славе Аранђеловдан.
    -Јаковљевићи, славе Ђурђиц.
    -Глишићи, славе Јовањдан.
    -Јокичићи, Арсеновићи, Матићи и Крунићи, славе Алимпијевдан.
    -Ристановићи, славе Ђурђевдан.
    -Петковићи, славе Никољдан.
    -Којићи, славе Никољдан.
    -Карапанџићи, славе Јовањдан. Од њих има одсељених у Новом Селу у Мачви.
    -Старчевићи, славе Трифундан. Од њих има одсељених у Чокешини и у Глушцима (Тувегџићи).
    Стари досељеници непозантог порекла су:
    -Бајићи (старо презиме Брајићи), славе Никољдан.
    -Рајићи, славе Јовањдан.
    Досељени су:
    1) У другој половини 18. века:
    -Аврамовићи (старо презиме Кушаковићи) су из Херцеговине, славе Лучиндан. Од њих има одсељених у Врањи.
    -Чотрићи су из Чота у Босанкој Крајини. Они су овде променили презиме и славу, сада славе Никољдан.
    -Новаковићи и Марјановићи су од Ваљева, славе Ђурђевдан.
    -Вујићи су из Горњег Добрића. Њихови преци су побегли из поља због Турака, славе Јовањдан.
    -Саватијевићи су из Јакља, славе Аранђеловдан.
    -Арнаутовићи су из „Арнаутлука“. Њихови преци су побегли од Турака и променили славу, али се не каже коју.
    2) У почетку 19. века:
    -Тодоровићи су из Вукошића. Њихов прадед је ушао жени у кућу, славе Стевањдан.
    -Недељковићи су из Ковиљаче. Њихов дед је доведен као дете уз мајку, славе Мратиндан.
    3) У првој половини 19. века:
    -Лазићи су из Сребренице, славе Аранђеловдан.
    -Максимовићи су из Кормана, славе Лучиндан.
    -Мандићи су из Јошеве, славе Аранђеловдан.
    -Марковићи су из Милине – од Деспотовића, славе Ђурђевдан.
    -Бајићи су из Завлаке. Њихов отац је доведен уз мајку, славе Стевањдан.
    -Трифковићи су из Цветуље, славе Јовањдан.
    -Лукићи су из Толисавца, славе Ђурђиц.
    -Ерићи су из Херцеговине, славе Часне Вериге.
    -Матићи су из Недељица, славе Ђурђевдан.
    -Скорићи су из Мојковића, не каже се коју славу славе.
    4) У другој половини 19. века:
    -Веселиновићи су из непознатог места, славе Никољдан.
    -Деспотовићи су из Милине, славе Ђурђевдан.
    -Марковићи су из Кривајице. Њихов отац се нстанио као ковач, славе Никољдан.
    -Перићи су из Клења, славе Никољдан.
    -Вилотићи су из Бадање, славе Никољдан.
    -Ракићи су из Бадовинаца. Њихов отац се доселио због шуме и овде купи земљу, славе Никољдан.
    -Стевановићи су из Борогова код Папраће. Отац се населио као зидар, славе Ђурђевдан.
    -Нинковићи су из Клења, славе Никољдан.
    -Антићи су из Рујевца. Они су овде купили земљу, славе Никољдан.
    -Грујићи су из Црнче, славе Ђурђевдан.
    -Пајевићи су из Вољевче, славе Аранђеловдан.
    -Малетићи су из Богатића, славе Игњатијевдан.
    -Витоморовићи су из Богатића, славе Игњатијевдан.
    -Муњићи су из Богатића, славе Јовањдан.
    -Ковићи су из Богатића, славе Ђурђиц.
    -Поповићи су из Томња, славе Јовањдан.
    -Сенићи су из Богатића, славе Петровдан.
    5) Крајем 19. века:
    -Трифковићи су из Вољеваца. Овде су купили земљу, славе Ђурђевдан.
    -Дражићи су из Горњег Добрића. Отац је дошао жени укућу, славе Никољдан.
    6) У почетку 20. века:
    -Пајићи су из Клења, славе Никољдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Каменица, Град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Боривоја Милојевића „Рађевина и Јадар“.

    Положај села.

    Сеоске куће су на обема странама Каменичке Реке. Куће Перића и Станковића биле више, у Церу. Оно су недавно сишли на садашње место.

    Тип села и породице које живе у њему.

    Породице су:
    -Аврамовићи, Милосављевићи, Јовановићи, Јовановићи други, Даничићи, Ђурђевићи, Живановићи, Ивановићи, Алексићи, Лазићи, Марковићи, Петровићи, Перићи, Ранковићи, Веселиновићи, Станковићи, Милићи и Симеуновићи.

    Привреда, земља и шуме.

    -Неколико сељака продају дрва из својих забрана. Неки пале угаљ за продају.
    Сеоска шума и испаша – са имањима појединаца – биле у у Церу и Иверку. Сада је државна својина.

    Порекло становништва.

    Староседеоци су:
    -Аврамовићи и Симеуновићи, славе Никољдан.
    -Даничићи и Ранковићи, славе Јовањдан.
    -Ивановићи, славе Ђурђевдан.
    -Алексићи, славе Никољдан.
    -Марковићи и Лазићи, славе Никољдан.
    -Перићи, славе Никољдан.
    -Станковићи, славе Стевањдан.
    Досељени су:
    1) У другој половини 18. века:
    –Живановићи су из Ликодре, славе Алимпијевдан.
    -Јоавановићи су из Црне Горе, славе Ђурђевдан.
    2) У почетку 19. века.
    -Јовановићи су из Козјака, славе Аранђеловдан.
    -Веселиновићи су из Ступнице, славе Алимпијевдан.
    3) У другој половини 19. века:
    -Ђурђевићи су из Јаребица, славе Никољдан.
    -Петровићи су из Грушића, славе, Ђурђевдан.
    4) У почетку 20. века:
    -Милићи су из Ступнице, славе Лазаревдан.
    -Милосављевићи су из Клења, славе Никољдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Милина, Град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Боривоја Милојевића „Рађевина и Јадар“.

    Положај ма(ха)ла у селу.

    -Горња Мала је на обема странама Милинске Реке.
    -Средња Мала је на присојној страни ове долине и то на подовима, који би одговарали пиносавској површи.
    -Доња Мала је на ртовима рипањске површи.

    Тип засеока-махала и фамилије које у њима живе.

    Мале су:
    -Горња Мала у којој су: Дикосавићи, Јанковићи, Деспотовићи, Марићи, Дикановићи, Панићи, Илићи и Божићи.
    -Средња Мала: Ђукановићи, Јанковићи, Митровићи, Веселиновићи, Мијајловићи, Николићи и Ерићи.
    -Доња Мала: Нинковићи, Стевановићи, Павловићи и Филиповићи.
    У Горњој мали Дикосавићи и Јанковићи су растављени коритом Милинске Реке.
    У задрузи Филиповића има двадесет укућана; у њој је домаћин се синовима и синовцима и њиховим породицама.
    Долина Милинске Реке била је под шумом и мале су подигнуте на крчевинама.

    Куће.

    -У овом селу се одржао велики број кућа-дашчара.

    Привреда, земље и шуме.

    -Сељаци из југоисточне Србије (из Стрижеваца у Лужници и др) долазе почетком маја, израђују цреп и циглу и одлазе крајем октобра. Сваки заради до две стотине динара. Велики број сељака имају забране из којих продају дрва а доста њих привређује сечом у вучом дрва. Неки пале и угаљ, поглавито за продају. Сељаци из југоисточне Србије (из Горњег Душника у Заплању и др) долазе почетком маја, купују букве од појединаца и праве виле, мерице итд. Они долазе почетком септембра. Неколицина знају зидарски занат, који су изучили од Осаћана.
    Сеоска шума и испаша биле су у Церу и Иверку; оне су од скора у државној својини.
    Четири до пет сељака иду у Лешничко Поље и обрађују земљу „на пола“. Лети се обданицом изгони стока у Цер, у државну шуму. Зими се из неколико задружних кућа бораве у колибама, у равни Лешнице, чобани и исхрањују стоку. Мачвани из Богатића, Клења, Глушаца итд, догоне почетком зиме свиње и жире их у државној шуми.

    Порекло становништва.

    Староседеоцци су.
    -Дикосавићи, Јанковићи, Деспотовићи, Марићи, Дикановићи, Божићи, Ђукановићи, Веселиновићи, Мијајловићи, Николићи, Нинковићи, Стевановићи (старо презиме Станићи) и Павловићи славе Ђурђевдан.
    -Панићи, Митровићи и Ерићи, славе Јовањдан.
    -Илићи и Филиповићи славе Никољдан. Од Илића има одсељених у Дреновцу (Гајићи).

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top