Љиг и околна села Reviewed by Momizat on . Општина Љиг: Ба, Бабајић (до 1950. године Бабајић Село), Белановица, Бошњановић, Бранчић, Велишевац, Гукош (до 1991. године Гукоши), Дићи, Доњи Бањани, Живковци Општина Љиг: Ба, Бабајић (до 1950. године Бабајић Село), Белановица, Бошњановић, Бранчић, Велишевац, Гукош (до 1991. године Гукоши), Дићи, Доњи Бањани, Живковци Rating:
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Љиг и околна села

Љиг и околна села

Општина Љиг:

БаБабајић (до 1950. године Бабајић Село), Белановица, Бошњановић, Бранчић, Велишевац, Гукош (до 1991. године Гукоши), Дићи, Доњи Бањани, Живковци, Ивановци, Јајчић, Кадина Лука, Калањевци, Козељ, Лалинци, Латковић, Липље, Љиг (од 1950. године обухвата насеље Бабајић Варошица), Милавац (до 1979. године део Цветановца), Моравци, Палежница, Пољанице, Славковица, Цветановац, Штавица и Шутци.


Коментари (27)

  • Милодан

    Настанак вароши Љиг. Изводи из књиге Др Боривоја М. Дробњаковића у склопу едиције Корени – „Качер“ у издању ЈП Службени гласник и САНУ, година 2010.

    Увод.

    Качер је област у високој Шумадији која обухвата северну и западну подгорину Рудника. Осим Љига, Белановице и Рудника, сва остала насеља у овој области су села, која су због изразито планинског рељефа разбијеног типа. Љиг је са засеоцима Липовицом, Боблијом, Петаковцем и Вигњицом чинио општину села Гукоши, од које се одвојио 1922. године, када је проглашен за варошицу.

    Настанак варошице.

    Љиг је постао и развијао се на исти начин као и друге шумадијске варошице патријахалног режима. Његова основа је мало друмско насеље са општинском судницом, школом, механом, два дућана, две чаругџије, три терзије и неколико куаћа груписаних изспод Гукошког Брда поред реке Љига и друма који туда води. Тај део села Гукоши звао се „на Љигу“ па је доцније ово насеље расло придоласком нових досељеника и од матице се ширило поглавито дуж поред друма поред реке Љига.
    Љиг је настао настанком слободе кретања и оживљавање саобраћаја. Основано поред друма и реке Љига, по њој је и добило име. Река Љиг помиње се, колико је познато, у 17. веку. Евлија Челебија помиње реку Љиг, која се улива у Колубару.
    Иако није био ни административни ни економски центар, у Љиг су ипак и првој деценији 20. века, до Првог светског рата, придолазили нови досељеници из непосредне околине, и то махом занатлије и трговци. Али како послови нису „кретали“, Љиг не напредује до 1922. године, када је проглашен за варошицу.
    После проглашења Љиг добија регулациони план, право на одржавање „пијаце“ и три вашара. Десетак година раније, почело се са изградњом пруге од Лајковца до Горњег Милановца, која је пуштена у саобраћај 1917. године, за време Првог светског рата. У непосредној близини варошице, на другој обали Љига, постављена је железничка станица Бабајић-Љиг чиме све више преузима улогу економског центра за околину, са једне стране за качерска села са рудничких падина, а са друге за села суседне Колубаре. Варошица Љиг постаје тржиште и извозно место за планинска рудничка села богата воћем и пићем као и за суседна колубарска житородна и сточарска тела. „Пијаца“ која се држи сваке суботе, и вашари које се одржавају 12 јула (Петровдан), 26 јула (Сабор Св. Архангела Гаврила) и 27 октобра (Св. Петка) били су врло живи и познати, нарочито због трговине стоком. У то време придолазак становништва је интезивнији. Поред основне школе, отворене 1907. године, Љиг 1928. године добија Радничку школу, а 1930. године и Здравствену задругу.
    Како нису имали цркву, већ се служили црквом у оближњем селу Моравци, исте су године подигли и цркву. Године 1944. годне варошица добија нижу гимназију, за коју се сада (1947. године) подиже велика, модрна зграда.
    Од априла 1947. године Љиг је административни центар за новоосновани Љишки срез, у чији су састав ушли: највећи број села раније Качерског среза, један део ваљевске Колубаре и села: Дудовица из београдске Колубаре и Ба из таковског среза

    Порекло презимена и вароши Љиг.

    По казивању Игњата Јовановића, једног од старијих досељеника, када је он као дечко из колубарског Дучића 1899. године дошао у ово место на занат, овде је затекао породице:
    -Ђорђа Матиће, терзије.
    -Михаила Рулића, трговца чији се отац доселио из колубарске Осеченице.
    -Гаврила и Владимира Симића, касапе.
    -Петра Недељковића, ковача, који се из Нове Вароши населио најпре у Луњевицу а из ње у Љиг.
    -Гаврила Јелисијевића, сарача, родом из Таковског Теочина.
    -Милосава Николића, трговца, родом из драгачевског Горачића.
    -Николе Никића, поткивача, досељеног из качерског Заграђа.
    -Љубомира Крчмарца, трговца, који је дошао из качерског Бранчића.

    Куће ових породица биле су поређане дуж друма почевши од места на Љигу па до зграде данашње апотеке. Остали простор, који данас заузима варошица, био је под ливадама и њивама и Љиг је у то време, крајем 19. века, био мало друмско насље у коме се задржавају путници и кириџије.
    Осим породица које су у Љигу постојале до 1900. године у њему су данас и ове фамилије.

    Област из које су досељени, презиме, занат, Крсна слава, село из кога потичу, напомена.

    Из ранијег качерског – данашњег Љишког среза:
    -Вукајловићи, трговац, Аранђеловдан, Рудник.
    -Андрићи, трговци, Ђурђевдан, Дић.
    Из Ивановца:
    -Савићи, трговци, Лучиндан.
    -Марјановићи, опанчар, Никољдан.
    -Данојловићи, опанчар, Ђурђевдан.
    -Петровићи, абаџија, Ђурђевдан.
    -Гајићи, абаџија, Никољдан.
    -Васићи, абаџија, Аранђеловдан.
    -Радојевићи, кројач, Јовањдан.
    Из Мораваца:
    -Милосављевићи, кафеџија, Лучиндан.
    -Павловићи, трговац, Лучиндан.
    -Недељковић, трговац, Никољдан.
    Из Штавице:
    -Јанковићи, трговац, лазаревдан.
    -Томићи, трговац, Стевањдан.
    -Ранковићи, не пише занимање, Јовањдан.
    Из Гукоша:
    -Сајићи, абаџија, Томиндан.
    -Милићевићи, кафеџија, Ђурђевдан.
    -Мартиновићи, бравар, Ђурђевдан.
    -Ивковићи, бравар, Ђурђиц,
    -Томићи, трговац, Лучиндан, уз Шутаца.
    Из Бранчића:
    -Радивојевићи, опанчар, Никољдан.
    -Маринковићи, абаџија, Ђурђевдан.
    -Дујићи, пекар, Никољдан.
    -Сарићи, трговац, Ђурђевдан, из Калањеваца.
    -Павловићи, столар, Ђурђиц из Пољанице.
    -Недићи, опанчар, Митровдан, из Угриноваца.
    -Павловићи, трговац, Никољдан, из Угриноваца.
    Из Колубарског среза:
    Из Дучића:
    -Лазаревићи, не пише занимање, Јовањдан.
    -Јаковљевићи, ковач, Ђурђиц.
    Из Бабајића:
    -Остојићи, трговац, Лучиндан.
    -Ковачевићи, кафеџија, Ђурђевдан.
    -Недељковићи, извозник, Јовањдан.
    -Павловићи, воскар, Лучиндан.
    -Илићи, опанчар, Ђурђевдан, Трбушница.
    -Грујићи, пинтер, Јовањдан, Мионица.
    -Мијаиловићи, земљорадник, Јовањдан, Бошњановића.
    -Ђорђевићи, опанчар, Никољдан, Бошњановић
    -Смиљанићи, столар, Јовањдан, Славковица.
    -Сајићи, рабаџија, Лучиндан, Кадина Лука.
    -Јанковићи, трговац, велика Госпојина, Кадина Лука.
    Из Тамнваског среза:
    -Остојићи, бојаџија, из Новака.
    Из осталих крајева:
    -Вуковићи, бравар, Ђурђевдан, Душковци-околина Пођжеге.
    -Ђорђевић, посластичар, Аранђеловдан, Крагујевац.
    -Кубуровићи, ковач, Никољдан, из Санџака.
    -Улемек, не пише занимање, Јовањдан, Лика.
    -Ристићи, апотекар, Никољдан, не пише одакле је.
    -Мурга*, млинар, пореклом Француз, овде дошао из Ниша.
    *Ако се добро сећам, Мурга је био шеф ложионице у Лајковцу, по пензионисању се преселио у Љиг, оп. Милодан.
    -Петровићи, опанчар, Ђурђиц, околине Пожеге.
    -Јовановићи, пекар, Аранђеловдан, Црна Гора.
    -Јорданови, баштован, не слави, Бугарска.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло села општине Љиг, Калањевци (и Белановица). Према књизи Милоја Т. Ракић „Качер“, прво издање 1905. године, најновије издање 2010. године – едиција „Корени“, ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Ово село лежи у долини Качера, испод Живковаца. Речна долина је таласаста раван звана Белановица. У ову раван и у долину Оњега спуштају се од поменутог развођа између Качера и Оњега косе на две супротне стране, јужну и северну. Прве су раздвојене речицом Белановицом и Берисавом, а друге потоцима: Мурговцем и Мачијом Стеном. Белановица и Берисава извиру на јужној страни тога развођа, теку на југ и, пошто приме по неколико краћих потока, утиче у Качер. Мурговац и Мачија Стена извиру са супротне стране и стачу се стрменитим земљиштем на северну страну, у Оњег. Са леве стране је долина Качера стешњена планином Ковиљачом.
    Сеоске куће су на заравањцима поменутих коса, а највише их је у сливу Оњега.

    Извори.

    -Осим истоимених извора поменутих речица и потока, у селу су још и ови: Совљак, Змајевац, Језеро, Стублина, Мравињак, Матковац, Јошје, Глоговица, Вода у Берисави, Јозовац, Студенац, Лековита Вода, други Студенац, Јагњило, Чесмица у Осоју и још доста незнатнијих. Има и седам бунара-ђермова.
    На јужном подножжју Дебелог Брда, у обали Оњега, налази се онај извор киселе воде, о коме је говорено у општем делу ове књиге.

    Земље и шуме.

    -Земље за обрађивање мањим је делом између кућа, као окућница, а већим је у сеоским потесима; највише поред Качера, затим поред Белановице, Берисаве и код Калема, са леве стране Оњега. Потеси поред Качера и Оњега удаљени су од средине села за пола часа. Земље су добре родности, као и у осталим селима поред Качера. Највеће су њиве на: Бечу, Стражари, Дебелом Брду, Врелинама и Мрамору.
    Шуме око села има доста, као: Осоје (у планини Ковиљачи), даље Мурговац и Мратињак. Све су заједничко сеоско имање. Служе и за сеоске испаше. Од средине села су далеко за пола часа.
    У сеоским потесима има 25 трла.

    Тип села.

    -Село је разбијеног типа, који чини као неку средину између старовлашког и шумадијског типа. Разликују се четири засеока: Медевац, око истоименог потока и даље право на север, преко развођа, до Оњега, затим Средина Села, Берисава и Белановица.
    У Белановици, поред Качера и друма што туда из Рудника у Београд води, има једно збијено насеље од 36 кућа, неколико трговачких и занатлијских дућана, две механе, школа, црква и општинска судница. Има тип варошице, па је за варошицу и проглашена указом од прошле, 1904. године.
    У селу има свега 161 кућа, од којих у Медевцу 58, Средини Села 58, Берисави 9 и Белановици 36.

    Име селу.

    -У народу нема никаквих тумачења о постанку имена села.

    Старине.

    -Осим једног места на Глоговици, званој Маџарско Гробље, никаквих старина у селу нема.

    Порекло становништва.

    -Само се за две фамилије прича да су старинци, а све остале су досељене „озго“.
    У Медевцу су:
    -Сретеновићи (Радисављевићи), мала фамилиа за коју се прича да је у селу најстарија, славе Ђурђевдан.
    -Максимовићи, Војиновићи, једна фамилија из старине, за које се, такође, тврди да су старинци, славе Аранђеловдан.
    -Мирићи (Сарићи) су дошли из Херцеговине у ужички округ, а одатле овамо, мало пре него што је Кара-Ђорђе закрајинио, славе Ђурђевдан.
    -Ковачевићи су дошли из Бољковца пре 50 година, славе Ђурђевдан.
    -Ђорђевићи (Бугарчићи) су дошли из Матијевца у округу нишком пре 70-80 година, славе Никољдан.
    У Средини Села су:
    -Догањићи, давно досељени из Старог Влаха у Трудељ, а откуд овамо, славе Јовањдан.
    -Ђукнићи, највећа фамилија у Калањевцима, одавно су досељени из Црне Горе, има их и у Срему, куда су отишли вероватно за време сеобе под Арсенијем IV Јовановићем, славе Стевањдан.
    -Мијатовићи су дошли из Старог Влаха пре 130-150 године, славе Ђурђевдан.
    -Колаковићи су дошли, такође, из старог Влаха када и Мијатовићи, славе Лучиндан.
    -Десивојевићи су досељени из Старог Влаха пре 120 година, славе Срђевдан.
    -Симићи, Јовичићи, једна фамилија са Мирићима у Медевцу.
    -Мирчетићи, одавно досељени из Трешњевице у округу крагујевачком, славе Јовањдан.
    У Берисави су:
    -Глигоријевићи (Савићи, Дамњановићи), досељени из Старог Влаха пре 120-130 година, славе Аранђеловдан.
    У Белановици су:
    -Ђукнићи, који су и у Средини Села. У овом засеоку-варошици има још неких скорашњих досељеника из оближњих села, који су се овде настанили као занатлије и трговци.
    Сеоска заветина је Бела Субота, по Тројицама.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло села општине Љиг, Гукоши (сада Гукош). Према књизи Милоја Т. Ракић „Качер“, прво издање 1905. године, најновије издање 2010. године – едиција „Корени“, ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Ово се село налази са обе стране Драгобиљске Реке, при њеном ушћу у Љиг, који граничи ово село са западне стране. Долина Драгобиљске Реке овде је доста стешњена, а при ушћу се шири због долине Љига. Развође између ових двају река заврашава се овде дугачким брегом Боблијом, звану још и Лисине. На северној страни овог брега, која се благим нагибом спушта у долину Рагобиљске Реке, налази се један део сеоских кућа; то је јаче издвојен заселак Липовица. Са десне стране Драгобиљске Реке, у правцу куда тече Љиг, поређана су три висока брега: Боблија (поред оне на левој страни), Спасојевина и Гукошко Брдо. По странама и косама ове Боблије и супадини Гукошког Брда налазе се остале сеоске куће.

    Извори.

    -Најглавнији су извори: Пантелића Извор, Добра Вода, Хајдучка Вода, сва три у Липовици, Тошкања, Змајевац у Гукошком Брду и други.

    Земље и шуме.

    -Земља за обрађивање је већим делом између и изнад кућа по именованим бреговима, а мањим делој је поред Љига и нешто мало поред Драгибиљске Реке. Добре је родности. Највеће су њиве при врху Липовице (на Боблији).
    Нешто ретке шуме је растурено по крајевима и по селу. Подељена је и све се випше крчи.

    Тип села.

    -Село је разбијеног, правог старовлашког типа. Сеоске су куће јако растурене и скривене. Разликују се четири засеока: Липовица, Боблија, на странама Боблије на десној страни Драгобиљске Реке, Петаковац и Вигњица, на косама овога брда.
    Испод Гукошког Брда, поред Љига и пута који туда преко ове реке води за Ваљево, на атару овог села, налази се мало збијено насеље, звано „На Љигу“, где су: општинска судница, механа, основна школа, два дућана, две чаругџије, три терзије и неколико кућа.
    Свега у селу има 67 кућа, од којих у Липовици 16, Боблији 23, Петаковцу 24 и Вигњици 4 куће.

    Име селу.

    -У народу се прича да су овде некад живела два брата: Гуко и Бранко, од којих је први са породицом заузео атар села Гукоши, а други Бранчића, те су по њима ова села добила имена.

    Порекло становништва.

    -Сем једне фамилије од 3 куће досељене из Кадине Луке, у селу су све старинци. И сви, као у Бранчићима, славе Ђурђевдан.
    У Липовици су: Пантелићи и Дамњановићи. Ови последњи имају одсељених рођака у Меслођину (Мислођину, оп. Милодан) – Округ београдски, Срез посавски, где су познати под именом Гукошана.
    На Боблији су: Милићевићи, Јеладијевићи, Миладиновићи, Мартиновићи, Гајићи, Росићи, Јанковићи, Радивојевићи и Сајићи. Последњи су досељени из Кадине Луке и славе Томиндан.
    У Петаковцу су: Васиљевићи, Илићи, Лукићи, Рафаиловићи, Лекићи, Бошковићи и Сајићи.
    У Вигњици су: Бошковићи, Андрићи и Гајићи.
    У Гукошима је заветина кад и у Бранчићима.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села општине Љиг, Дићи. Према књизи Милоја Т. Ракић „Качер“, прво издање 1905. године, најновије издање 2010. године – едиција „Корени“, ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Ово село лежи испод Бањана, опет у долини Брезовице, која се одавде почиње звати Драгобиљском Реком. Речна долина је овде доста стешњена и то са десне стране једним делом Ђуриног Брда и Дићском Главицом, а са леве једним делом брда Кошуте и Самом Буквом, која је део планине Лисине. На косама ових брда, која се стрмо спуштају у долину Драгобиљске Реке, налазе се растурене сеоске куће.

    Извори.

    -Најглавнији извори су: извор Нинковића Потока, Нешића, Бркића, Савића и Ивковића Чесма.

    Земље и шуме.

    -Замља за обрађивање је већим делом између и изнад кућа по странама и косама поменутих узвишења, а мањим је делом у речној долини. Највеће су њиве на Самој Букви (Лисини), где се сеју стрмна жита. Земља је добре родности.
    Лисина је ретко пошумљена буковом, ређе граничевом гором. Издељена је и све се више крчи.

    Тип села.

    -Село је разбијеног, старовлашког типа. Како је мало, засеоци се не разликују.

    Име селу.

    -Свега је у селу 52 куће. У народу се не прича ништа о постанку имена села.

    Старине у селу.

    -У овом селу; „на десној обали Брезовице, поред потока Нинковића, налази се развалина неке црквине и старо гробље са великим плочама. Неки веле да је ту био некад манастир Јовање, и да се у њему нашла нека старина у којој се спомиње река Брезовица, као што је ми зовемо, а не Угриновачка, Штавичка итд“.. пише Јован Марковић Уч. Др. број 34, страна 325 – у примедби.

    Порекло становништва.

    -Све становништво овог села чине старинци.
    Фамилије су:
    -Ивковићи, Срећковићи, Веселићи, Савићи и Јовановићи, који славе Никољдан.
    -Нинковићи, Алемпијевићи и Сајићи (Спасојевићи), славе Томиндан.
    -Дмитровићи, Андријевићи и Нешићи, славе Ђурђиц.
    -Симићи славе Ђурђевдан.
    -Бркићи славе Аранђеловдан.
    -Марковићи славе Лучиндан.
    Сеоска је заветина Св. Јована Претече, 25. маја по старом календару.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села општине Љиг, Шутци. Према књизи Милоја Т. Ракић „Качер“, прво издање 1905. године, најновије издање 2010. године – едиција „Корени“, ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Село Шутци је испод Калањеваца, одмах у долини реке Качера. Од Цера, најисточнијег и највишег узвишења планине Кљештевице, одваја се један повијарац на јужну страну, састављен из онижих брегова и завршава се Шутачким Камаљем у долини Качера. До овог повијарца пружа се од Кљештевице једна дугачка коса благог нагиба у долину Качера, одвојена од поменутог повијарца Великим Потоком. На странама ове косе и поменутих брегова, на десној страни великог Потока, смештене су сеоске куће. Ту се у речну долину стрмо спушта део планине Ковиљаче.

    Извори.

    -Највећи су извори: извор Великог Потока, извор потока Врањевца, Теовановића Извор, Ракинац, Глуваћ, Добриловац, други Добриловац, Којички Извор, други Глуваћ, Оњег и Бошкић. Има и 6 бунара-ђермова.

    Земље и шуме.

    -Земља за обрађивање је мањим делом између кућа у селу, а већим у потесу поред Качера, далеко од средине села за пола часа. Земља је добре родности, боља но у пре описаним селима око Качера. Једној породици за осредњи живот потребно је 5-6 хектара зиратне земље. Највеће су њиве на Кошаришту у Кљештевици.
    Око села има доста шуме, као: Ковиљача, Осоје, Суви Оњег и Кљештевица. И овде је шума већином букова, ређе церова. Шуме су заједничко сеоско имање, а служе и за сеоске испаше.
    На сеоском потесу има 9 трла.

    Тип села.

    -Село је разбијеног типа и веома је по типу слично селима у долини Качера. Имају два засеока: Шутци, јужно и Којица северно, између којих нема никакве природне границе. На Кошаришту је циганско насеље од 3 куће, досељене пре десетак година из Бољковца.
    Ово село је до пре 50-60 година било на сеоском потесу, одакле је тада данашње место премештено.
    Свега у селу имају 124 куће, од којих у Шутцима 87 а Којици 37.

    Име селу.

    -О имену села у народу нема никаквог тумачења.

    Старине.

    -У долини Качера има једно маџарско гробље, без икаквих остатака од каквога гробља.

    Порекло становништва.

    -Зна се да су у селу биле две фамилије, Перићи и Лазићи, које су били старинци, а које су данас сасвим изумрле. Данашње је становништво из Старог Влаха и Босне.
    У Шутцима су:
    -Теовановићи (Јевтићи, Ивановићи),који су досељени из Старог Влаха пре 120 година, славе Митровдан.
    -Поповићи (Дражићи). Прича се да су се за време Карађорђево доселила из Осата три попа од којих су се ови намножили, славе Стевањдан.
    -Ломићи су дошли из Осата после Поповића, зову их и Осаћанима, славе Ђурђевдан.
    -Маринковићи су дошли из Босне пре 50 година, славе Никољдан.
    -Стојановићи су дошли из Старог Влаха пре више од 100 година, славе Никољдан.
    У Којици су:
    -Симићи, Јеринићи, који су од старине једна фамилија са Теовановићима у засеоку Шутцима, и они, претпоставља се, славе Митровдан.
    -Јеремићи су дошли пре 20 година из Босуте, не каже се шта славе.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села општине Љиг, Живковци. Према књизи Милоја Т. Ракић „Качер“, прво издање 1905. године, најновије издање 2010. године – едиција „Корени“, ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Ово село лежи у долини реке Качера. У селу се разликују три засеока. Од Вагана на југ и на југо-запад спуштају се косе у таласасту раван око реке Оњега и чине заселак Оњег. Река Оњег постаје од неколико потока који извиру испод Вагана, протиче кроз истоимени заселак и тече даље северном границом ове области у правцу југо-истока, до ушћа у Љиг. Зеслеак Оњег одвојен је од засеока Средина Села развођем што дели воде на десно најпре реци Оњегу, а после Љигу, и на лево Качеру. Од овог развођа, а поименце од Средњака, Дебелог Брда и Кобиловаче пружђају на јужну страну две косе у таласасту раван око реке Качера. Ове косе су разддвојене Живковачком Реком и чине Средину Села. Од овога је реком Качером и његовом долином јече издвојен трећи заселак, Дрењина, који, као и Оњег, чини засебну географску целину. Овај је заселак, дакле, на левој страни Качера, а сачињавају га опет две косе, које се од Горњег Брда, на граници драгољског и живковачког атара, и планине Осоја спуштају благим нагибом у долину Качера.
    Сеоске куће су на странама поменутих коса и при врховима њиховим, у супадинама поменутих брда.

    Извори.

    -Најглавнија је вода у селу Живковачка Река, чији је извор, звани Катра, испод брега Штовне. Тече у правцу север-југ кроз Средину Села у Качер. Са десне стране прима поток Медевац, који је једина природна граница између овог села и Калањевца. Знатни су још извори: Катрен, чесма од старине, у Средини Села, код које су негда биле „совре“, а на равни пред Катреном зборно место за општинске састанке у ранија времена, затим, Точак и Рашћиновац.

    Земље и шуме.

    -Зиратна земља је мањим делом између кућа, а већим у долини Качера, т.ј. на потесу. Оњежани имају засебне потесе око реке Оњага и на Вагану. Земља је добре родности. Највеће су њиве на Вагану, где се сеју сва стрмна жита, ређе кукуруз.
    Шуме захватају велике просторе око села. Има под Ваганом, око Оњега и по Осоју, колико припада живковачком атару. Ово су заједничке сеоске шуме, служа и за испаше.
    У сеоском потесу има 10 трла.

    Тип села.

    -Село је разбијеног типа, слично типу осталих села у долини Качера. Само што јача издвојеност и удаљеност заселака чине му већу разбијеност ако се у целини посматра. Има три засеока: Оњег и Дрењину, који су од трећег засеока, Средине Села, далеко пола часа.
    Свега у селу имају 123 куће, од којих су у Дрењини 17, Средини Села 80 и Оњегу 26 кућа.

    Име селу.

    -О имену села у народу се ништа не прича.

    Старине у селу.

    -На потесу, поред Качера, је Селиште, где је, по причању, било некада село. У долини Живковачке Реке, под брдом Кобиловачом, има стари рударски поткоп вертикалног правца и око њега шлакње.

    Порекло становништва.

    -Сем једне разгранате фамилије, која је пре 200 година досељена из Трудеља, те се може рачунати у старинце области, у селу су све досељеници*.
    *Слепи старац Миладин из Калањеваца, уважен и бистрог ума и особито доброг памћења, рече ми да се све становништво у Живковицма и Калањевцима доселило „озго“.
    У Дрењини су:
    -Марковићи, који су дошли од Сјенице 1809. године, славе Ђурђевдан.
    У Средини Села су:
    -Гавриловићи, Старчевићи, Петровићи, Стајчићи, Милићевићи, Чолићи, Димитријевићи, једна су фамилија из старине, досељени из Трудеља пре 200 година, славе Никољдан.
    -Живановићи су давно досељени из Мајина у Црној Гори-Бока Которска, славе Мратиндан. Од ово фамилије има кућа у Срему, где су неки остали после бекства за време Кочине Крајине, док су се остали вратили на старину, у Живковце.
    -Плесконићи су досељени пре 120 година из Сјенице, славе Ђурђевдан*.
    *Плескоња има у Бабинама, између Пљеваља и Пријепоља, где су старинци и они славе Ђурђевдан, те се може сматрати да су Плесконићи отуда.
    -Петронијевићи су дошли из Трнаве-округ ужички пре 120-130 година, славе Никољдан.
    -Тамбурићи су дошли одавно однекуд „озго“, славе Никољдан.
    -Недићи су такође „озго“, славе Никољдан.
    -Јаковљевићи су дошли од Нове Вароши за време Кара-Ђорђево, славе Лучиндан.
    -Павлучићи (Јанковићи) су досељени из Сјенице у време Кара-Ђорђево, славе Никољдан.
    И Оњегу су:
    -Раковићи, досељени од Сјенице за време Првог устанка, славе Илиндан.
    -Веселиновићи (Јанковићи) су дошли заједно са Раковићима од Сјенице, славе Ђурђевдан.
    Сеоска заветина је први дан Духова-Тројица.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села општине Љиг, Бранчић. Према књизи Милоја Т. Ракић „Качер“, прво издање 1905. године, најновије издање 2010. године – едиција „Корени“, ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    Ово село лежи у углу између Љига и Качера, углавном са леве стране Качера, напоредо са Моравцима. У сеоски атар спада и један узани појас земље на десној страни Качера, где је известан број сеоских кућа. Од разовђа између Качера и Брезовице, поименце од Дићке Главице, Мајдана и Бранчићске Главице спуштају се косе на северну страну у потпуно равну долину Љига. Много већи број кућа налази се на странама и косама ових узвишења, а мањи број је на таласастој равни са десне стране Качера.

    Извори.

    -Најважнији извори су: Грозничавица, Водица, Алимпијевића Извор, Савића Студенац и други мањи, око којих су прикупљене сеоске куће. Имају и три бунара-ђерма.

    Земље и шуме.

    -Зиратна земља је мањим делом по селу између кућа као окућнице, а много већим у сеоском потесу са обе стране Качера. Земља је на потесу веома плодна, ливаде се два пута годишње косе. Испаше, које су издељене, налазе се по поменутим узвишењима изнад и између кућа.
    Шума је врло мало, које су приватне и растурене по селу.

    Тип села.

    -Село је разбијеног типа, који чини прелаз од старовлашког у шумадијски. засеоци се не разликују, већ је једноставно. Поједини крајеви носе топографске називе, као: Јасенак, Јасик и Тутменац.
    У селу има свега 80 кућа, од којих је 59 на левој, а 21-дна на десној страни Качера.

    Порекло становништва.

    -Сем три фамилије скоро досељене из Славковице и једне досељене из Бијелог Поља (новопозарски Санџак), све остале фамилије у селу су старинци и све славе Ђурђевдан.
    Старинци су: Маринковићи, Јанковићи, Ђорђевићи, Николићи, Адамовићи, Илићи, Радојчићи, Павловићи, Алимпијевићи, Иванковићи, Милутиновићи, Јаћимовићи, Радојевићи, Радосављевићи, Нинковићи, Чарапићи, Лазићи, Радаковићи, Живковићи, Јеремићи, Јеленићи и Миливојчевићи.
    Досељеници су:
    -Савићи, који су пре 60 годин дошли из Бијелог Поља (ново-пазарски Санџак), славе Мратиндан.
    -Арсенијевићи, досељени пре 25 година из Славковице, славе Ђурђевдан.
    -Спасојевићи, досељени из Славковице пре 20 година, славе Никољдан.
    -Дујићи су такође из Славковице, досељени пре 20 године, славе Никољдан.
    Сеоска заветина (преслава) је недеља (Млада Недеља) пред Спасовдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села општине Љиг, Ивановци. Према књизи Милоја Т. Ракић „Качер“, прво издање 1905. године, најновије издање 2010. године – едиција „Корени“, ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Ово село лежи у долини Качера, спод ушћа Козељице. Речна долина при утоку Козељице мало је више проширена и сасвим равна; зове се Тепчево Поље. Десну страну ивановачке долине чине стрмените стране и косе од помињаног развођа између Љига и Качера, а поименце Округлог Поља и Орнице, које се спуштају у долину Качера. На левој страни Качера је најпре развође између ове реке и Брезовице, а поред овога, до самог речног корита уздижу се два брега: Осоје и Главица, који са ивановачким Камаљем, што је на десној страни опет уза само речно корито, праве кратку клисуру.
    Сеоске су куће на заравањцима, по странама коса на десној страни Качера, на странама Ивановачког Камаља и на странама Осоја и Главице.

    Извори.

    -Најглавнији извори у овом селу су: извори потока Киселице и потока Рашковице, извор под Камаљом, Вишеровац, Језава, Изворац, Извор Данојловића под Округлим Пољем, Пајића Извор у Брестови, Виторов Извор под дићским Лепопољем и још неки мањи, око којих су прикупљене куће.

    Земље и шуме.

    -Земља је малим делом око кућа као окућница, а већим је на сеоском атару, поред Качера. Сеоске су утрине између и изнад кућа по иманованим узвишењима. Земља је добре родности, као и у осталим селима у долини Качера.
    Шуме је мало по околним узвишењима и то врло ретке, а по селу има растурене ретке шуме. Овде је већ приметно више грмове но букове шуме.

    Тип села.

    -Село је разбијеног типа, који је ближи старовлашком него шумадијском. Због мањег пространства у селу нема заселака. Само је реком Качером подељено на десну и леву страну.
    Свага у Ивановцима има 87 кућа, од којих је на левој страни качера 30 а на десној 57 кућа.

    Име селу.

    -У народу нема никаквог тумачења у постанку имена села.

    Старине.

    -Поред Качера, до пољаничког атара, има једно маџарско гробље, на коме и сад има великог камења.

    Порекло становништва.

    -Са леве стране Качера имају четири фамилије, које су све, по причању, старинци. А за три велике фамилије на десној страни Качера каже се да су поодавно досељене из Старог Влаха.
    На левој страни Качера су:
    -Весићи, славе Аранђеловдан.
    -Ранђићи, славе Ђурђевдан.
    -Терзићи, славе Јовањдан.
    -Мирковићи, славе Ђурђевдан..
    Као што је речено, сви су старинци.
    На десној страни Качера су:
    -Бушићи, поодавно досељени из Буткова код Ивањице, славе Ђурђевдан.
    -Марјановићи, такође, поодавно досељени из Старог Влаха, славе Никољдан.
    -Савићи, опет поодавно досељени из Старог Влаха, славе Никољдан.

    Сеоска заветина је Бели Четвтак по Тројицама.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села општине Љиг, Козељ. Према књизи Милоја Т. Ракић „Качер“, прво издање 1905. године, најновије издање 2010. године – едиција „Корени“, ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -И ово село лежи у клисурастој долини Козељице. Земљиште му има јаку висинску разграну, те долази међу најврлетнија села у овој области. Десну страну козељске долине чине два дугачка брда: Ковиљача и Врлаја, којима се завршава развође између Качера и Козељице. Врлаја се на северну страну спушта стрмо у долину Качера, која је овде широка и равна. А леву страну долине чини наставак развођа између Козељице и Брезовице. У њему су овде узвишења: Велико Брдо, Липет и Обешењак. Поред тога, опет са леве стране Козељице пружа се Козељска Планина, која дубодолинама неколико потока, што се са поменутог развођа стачу у Козељицу, простругана на неколиким местима и подељена на некакве делове, углавном на: Котрљ и Латовац.
    Сеоске су куће на странама поменутих брда и њихових коса и на супадини Козељске Планине, мало изнад долине Козељице, на заравњеним местма поред дубодолина оних потока што пресецају ову планину.

    Извори.

    -Најглавнији извори су: извор потока Тисовице, Српског Потока, Нанастирског Потока, потока Драгомирца, Дубоког Потока, даље; Мркине, Точак, Секулића Чесма, Јесеновита Чесма, Змијаница, Водица, Матина Вода, извор у Гувништима, чесма под Липетом, Млакинац и други мањи, око којих су прикупљене сеоске куће.

    Змеље и шуме.

    -Замља за обрађивање мањим је делом растурена по селу, између кућа, а већим је у углу између Козељице и Качера. То је издвојени сеоски атар, удаљен од села пола часа. Земља је добре родности, нарочито она на сеоском атару. Највеће су њиве на: Врлаји, Ковиљачи и Завлаци, до Трудељског Виса. На њима се највише сеје овас, а могу и остала стрмна жита да успевају.
    Шума у Козељској Планини подељена је. А заједничке су сеоске шуме око села: Дреновик, Дубоки, Завлака, Драгомирац, Гувништа и Клађа. Ове шуме служе и за сеоске испаше. Удаљене су од средине села пола часа. У њима има највише букове а мање је грмове горе.

    Тип села.

    -Село је разбијеног, правог старовлашког зипа. У њему се разликују три засеока: Козељ, у средини села, Блажићи и Доброшевац, на крајевима села. Сеоске су куће веома раштркане, а због многе шуме и јако поентираног земљишта веома су скривене, тако да се и са највећег узвишења у селу могу само по неколико видети.
    Свега у селу има 92 куће, од којих су у Козељу 60, у Доброшевцу 22 и у Блажићима 10 кућа.

    Име селу.

    -У народу нема никаквих тумачења о постанку ссадашњег имена села.

    Старине у селу.

    -Прича се да су у долини Манастирског Потока биле развалине неког старог манастира. Данас се тамо ништа не познаје. Других старина у селу нема.

    Порекло становништва.

    -Од 25 фамилија, колико их у овом селу има, само се за две зна да су досељене и то једна из Старог Влаха, а друга из Тетова. Још имају две фамилије постале од уљеза, који су ту дошли из оближњих села. А све су остало старинци и, без малог изузетка, славе Никољдан.
    У Козељу су:
    -Петровићи (Секулићи, Филиповићи, Шукићи, Ћустићи Павловићи), који су одавно досељени из Старог Влаха, славе Јовањдан. Зову их Старовласима.
    -Мацановићи, славе Ђурђевдан.
    -Антонијевићи, славе Томиндан.
    -Радишићи, славе Аранђеловдан.
    -Ристивојевићи, славе Никољдан.
    -Ђурђевићи, славе Никољдан.
    -Хаџићи, славе Никољдан.
    -Кнежевићи, славе Никољдан.
    -Миловановићи, славе Никољдан.
    -Башкаловићи (Стојановићи), славе Мратиндан.
    -Миловановићи, предак дошао пре 50 година из Угриноваца као уљез у кућу неке овдашње фамилије.
    У Доброшевцу су:
    -Томићи, славе Никољдан.
    -Јовановићи 1, славе Никољдан.
    -Јовановићи 2, славе Митровдан.
    -Радовановићи, славе Никољдан.
    -Милошевићи, славе Никољдан.
    -Гордићи, славе Никољдан.
    -Марковићи, старије пезиме Мамутовжћи, славе Никољдан.
    -Андрићи, који су дошли из Тетова у Старој Србији пре 45 година, славе Лучиндан.
    -Матићи, ову је породицу засновао један уљез из Трудеља пре 15 година, дошавши у кућу некога од Јовановића.
    У Блажићима су:
    -Блажићи, славе Ђурђевдан.
    -Гавриловићи, славе Никољдан.
    Сеоска заветина је Бела Субота по Тројицама.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села општине Љиг, Моравци. Према књизи Милоја Т. Ракић „Качер“, прво издање 1905. године, најновије издање 2010. године – едиција „Корени“, ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Село Моравци лежи у углу Љига и Качера, на десној страни обе реке. На атару овога села завршава се помињано развође ових река. Од Округлог Поља на северо-запад спушта се у долину Љига стрма коса Брестова. Ова је коса самом природом свог положаја јаче издвојена од села Моравци, а од Липља је одвојена дубодолином Брестовог Потока. На странама ове косе је један део сеоског насеља, а остали, много већи, део лежи растурен на северним и северо-западним странама брегова Орнице и Црквеног Забрана и њиховим косама које се на ту страну спуштају у доста пространу и потпуно равну љишку долину. Даље се налазе насеља на странама Моравичког Камаља, које се стрмо спушта на северо-запад у долину Љига, а на југи-исток у долину Качера. Река Љиг често плави сеоски атар.

    Извори у селу.

    -Најважнији си извори: Тутменац (у Црквеном Забрану), Чворовац, Ђурића Поток, Казанџијница, Брестово, Липовица и још неки мањи, око којих су прикупљене сеоске куће. у Селу има 8 бунара-ђермова. Све воде у овом селу садрже више соли.

    Земље и шуме.

    -Зиратна земља је мањим делом у селу, између кућа, а већим поред Љига, на потесу, који је од средине села далеко 20 минута.
    Највеће су њиве на Камаљу, где се поглавито сеје овас.
    Једина је већа шума Црквени Забран, у коме је највише граничевине, затим, буковине, липовине и грабовине. Црквени Забран је својина моравичке цркве, пошто је некада припадао Старом Манастиру, на чијем је месту садашња црква. Ова црква има и својих њива поред реке Љига.

    Тип села.

    Село је разбијеног типа, који је, због разноврсније конфигурације замљишта, најприближнији старовлашком типу села. Дели се на два засеока: Брестову и Моравце, између којих је размак од пола сата хода.
    У супадини Црквеног Забрана, у долини Љига, поред друма, има једно збијено мало насеље, где је усредсређен јавни живот где су: школа, црква, општинска судница, механа, три дућана, ковачница и неколико кућа.
    У Брестови, поред српског, има и циганско насеље од 21 куће. Њихово насеље је збијеније од српског и као ушорено. Ово циганско насеље постоји овде од пре 35 година. Ови у Цигани старином из Влашке. Главно им је занимање прављење разног посуђа и справа од дрвета и гвожђа.
    Свега у селу има 95 кућа, од којих је 64 у Моравцима а 31 у Брестови, од којих је 10 српских, а остало циганске.

    Име селу.

    -У свом опису рудничког округа Јован Мишковић прича ово:
    -За Моравце казују да носе име некаквог „Морачана“, који су из Црне Горе још за турска земана доселили и ту малу цркву саградили, која је почетак садашњој цркви. Касније, пошто се намноже, некаквим злим удесом раселе се одатле на све стране, у околини, од којих неки дођу у оближње село Барзиловицу, Округ београдски, од које фамилије и сада потомака живих има, међу којима је и садашњи потпуковник пешадије г. Илија Марковић, крај цитата.
    За ово предање ја нисам чуо, ваљда се већ заборавило.

    Старине у селу.

    -У Моравцима је био истоимени манастир, у коме је живео Хаџи-Ђера и, неко време, Хаџи-Рувим. По причању старих људи, Хаџи-Ђера је заклан одмах испод манастира на обали Љига, када Турци „Моравцима, цркви допануше“. По причању, његов гроб је негде између садашње школе и цркве*.
    *Г. Живану Живановићу причали су старији људи 1883. године како се Хаџи-Ђера купао по месечини у Љигу, и да га је том приликом убио некакав Србин из Мораваца. Показали су и кућу убице.
    Од ћелија старог манастира направљена је данашња основна школа, а на месту старог манастира подигнута је данашња сеоска црква.

    Порекло становништва.
    За свих седам фамилија, колико их је у селу, прича се да су старинци.
    У Моравцима су:
    -Божићи, славе Аранђеловдан.
    -Петровићи, славе Никољдан.
    -Маријановићи, славе Никољдан.
    -Симићи, славе Никољдан.
    -Недељковићи, славе Никољдан.
    -Васићи,
    -Чупићи,
    -Ранковићи и
    -Лазовци, не каже се коју славу славе.
    У Брестови су:
    -Рупићи, славе Лучиндан.
    -Јелићи, славе Ђурђевдан.
    У Брестови је и поменуто циганско насеље.
    Сеоска заветина је Други дан Духова.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села општине Љиг, Липље. Према књизи Милоја Т. Ракић „Качер“, прво издање 1905. године, најновије издање 2010. године – едиција „Корени“, ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Село Липље лежи испод Мораваца, на десној страни реке Љига. Село је на таласастој равни, која се од брега Чикера спушта на југо-запад у потпуну равницу око Љига. Кроз село протиче повећи поток Липовица. Куће су у горњем крају сеоског атара: око горњега краја тока потока Липовице, у Малом Пољу до Брестова, у Самаџиној Ораници, Трсковитој Бари, Крушевитом Брду и Ражовишту.

    Извори у селу.

    -Најглавнији су извори: извор у Малој Липовици, у Самаџиној Ораници, у Доброкашу, у Гемовцу, даље Иванков Извор, Теодоровића Извор и Мијатов Бунар. Има и 8 копаних бунара-ђермова.

    Земље и шуме.

    -Земља за обрађивање мањим је делом између кућа, а већим је издвојена у сеоском потесу поред Љига, између Брстовачког Потока и Липовице. Сеоски је потес далеко од средине села за 20 минута хода. Земља је одличне родности. По родности своје земље ово село долази на прво место у Качеру. Највише је земље под ливадама, које се два пута годишње косе. Сточарство је најразвијенија грана привреде, особито храњење волова доноси сељацима највише користи.
    Заједничке шуме нема, али има мањих приватних забрана са церовом и граничевом гором растурених по целом селу.
    На сеоском потесу има 6 трла, од који је једно постала кућа.

    Тип села.

    -Село је разбијеног типа, најприближнијег шумадијском. Засеоци се не разликују, крајеви са кућама имају топографска имена.
    Свега у селу има 56 кућа.

    Име селу.

    -Прича се да се село овако прозвало по томе што је у њему некад било много липа, којих и данас има доста.

    Порекло становништва.

    -Само се за три најмање фамилије каже да су старинци. Највећи део становништва пореклом је из Брњице, недалеко од Приштине у Старој Србији.
    Породице су:
    Брдарићи, већ изумрли у мушкој линији, славили су Игњатијевдан.
    -Ђикићи (Теодоровићи) су старинци, славе Аранђеловдан.
    -Радивојевићи су такође старинци, славе Јовањдан.
    -Радивојевићи, Антонијевићи, Саматовићи, Јевтићи, Мијаиловићи, Милевићи, Гајићи, Павловићи, Лакићи, Сарићи, Сретеновићи и Жикићи су из старине сви једна фамилија. Прича се како су пре више од 100 година доселили овде неки радивоје и Симун (Симо) из Брњице, и од њих се намножила ова велика фамилија, сви славе Никољдан.
    -Росићи. Прича се како се пре 100 година доселила од Сјенице нека баба и узела у кућу зета из ваљевског округа од кога је настала ова фамилија, славе Никољдан.
    -Џокићи су дошли из Босне 1876. године, славе Никољдан.
    -Вукашиновићи, досељени 1876. године из оближње Дудовице, славе Ђурђевдан.
    -Лучићи, досељени пре 28 година из Угриноваца, славе Никољдан.
    Сеоска заветина је Млади Св. Никола, 9 маја по старом календару.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Бабајић, општина Љиг. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ

    Положај села.

    -Бабајић је на левој обали реке Љига, а према рудничком селу Гукошима, са друга стране Љига. Село је на косањицама, које од Сувобора силазе Љигу. Земљиште је терцијално, неравно и испресецано многим паралелним потоцима и поточићима разноликог правца. Брегови су плећати и врло се благо спуштају у долину главне реке и немау нарочитих имена.
    Извора је у селу доста. Сви су око кућа, али сељаци копају бунаре, па се и њима служе, као и водом потока и оних силних извораца, који су у почетку пограђени као чесме. Од текућих вода овог села су: Љиг, који због своје велике брзине и плаховитости тече крајем села подељен у два дела: Годевац, поток који постаје од неколико чесама у западном делу села и тече у источном правцу; Гачића Поток, који постаје од неколико извора и чесама у јужном крају села и тече том страном села и на истоку пада у Љиг.

    Земље и шуме.

    -Имања су изван кућа и растурена по целом селу. Има доста њива око кућа, а ливаде и пашњаци су по косама, или по долинама потока. Најлепше ливаде су по Годевцу а зиратне земље око Љига.
    Шуме су појединачне, растурене по свим крајевима, а највише их је до Цветановаца и по Гачића Потоку. Шума је од лиснатог дрвета, има је у довољној мери и за све домаће потребе.
    У селу нема никаквих заједница.

    Тип села.

    -Бабајић је село разбијеног типа. Сеоске су куће по косама и изнете на брегове изнад појединих потока, али су врло растурене, тако да нигде ни две нису заједно. Кад се пође од Горње Топлице окружним друмом, који обавија са западне и северне стране ово село, онда су по избрешцима тако растурене куће, да ова растуреност није могла створити ни џемате ни мале. Бабајић је прво љишко село у равници и као што су куће овог села растурене, тако су исто и свих села испод њега.
    У селу су данас три старе породице, а међу њих усељене нове. Од старих породица су: Брковићи, Колаковићи и Пејчићи. Новије породице су, и то:
    а) У Борковићима: Николићи, Михаиловићи, и Шукићи.
    б) У Колаковићима: Мијаиловићи, Илићи, Цвијовићи, Николићи-2, Илићи-2, Средојевићи, Јанићијевићи, Ђурићи, Јањићи, Трифуновићи, Сремчевићи, Зврндаци, Јанковићи, Аруновићи, Тадићи, Милановићи, Павловићи и Симићи
    в) У Пејчићима: Пантићи, Сретеновићи, Теодоровићи и Јанковићи.
    Задруга у селу мало има. Повећа задруга је Зврндачка и повише мањих.

    Подаци о селу.

    -Бабајић је према харачким тефтерима из 1818. године имао 27 домова са 74 харачке главе.
    Према попису:
    -1866. године – 44 дома и 270 становника.
    -1874. године – 45 домова и 264 становника.
    -1884. године – 74 дома и 377 становника.
    -1890. године – 71 дом и 459 становника.
    -1895. године – 75 домов и 492 становника.
    -1900. године – 86 домова и 547 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866 године је 8,4 (пише 84) а прицентни 2,9%, где је последњих година више женских него мушких глава.

    Име селу.

    -Откуда је ово име селу непознато је, зна се само толико, да је село врло старо, да има и старих породица.

    Старине у селу.

    1. Кроз село, низ Годевац, по предању силазио је некакав стари пут, којим се прелазило из колубарске долине у љишку и одатле за моравску. По путу су очувани трагови старих калдрма и насипа, али су то радови најновијег турског доба, још кад су били у овим крајевима.
    2. У Пејчићим, најстаријој сеоској породици, и данас се распознају стара насеља овога села: сувомеђине, бедеми и остаци некадашњих станова замрлих, исељених и растурених становника овог села.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Пејчићи: Бабајић је основала породица Пејчића, за коју се држи да је „од Косова“ и да није могла имати више од 2-3 куће. Пејчићи млади изумиру и то изумиру у јакој мери; данас их има три куће, све скоро на умору, Славе Ђурђевдан. Старе куће Пејчића биле су на коси до Цветановца, отприлике 300 метара на запад од данашњег Бабајића, друмског насеља. Све остале породице су досељене.
    -Колаковићи (Колаци): Први досељеници овог села су Колаковићи (Колаци) досељени у неколико породица из Никшићке Жупе пред крај 17. столећа. Неки су од Колака заостали у Старом Влаху и по горњим селима ове области, а овде су сишле 3 породице и неселиле са на Годевцу, код Колачке Чесме, 200 метара на југ од Пејчића. Од досљене 3 породице овог села једна се одмах одселила у Качер, у Јерменовце, и од њих су тамошњи Колаковићи; њих је у Бабајићу 20 кућа, славе Лучиндан и готово су сви изменили ово старо презиме.
    -Брковићи : После Колака на годину, а не више, доселили су се Брковићи из Остатије у Старом Влаху и населили по дну села, испод Колака, где су и данас, њих је 12 кућа и славе Ђурђевдан.
    У Пејчиће доселили су се:
    -Јовановић из Берковца, призетио се пре 40 година, славе Ђурђевдан и Никољдан
    -Лазић из Цветановца, призетио се пре 30 година, славе Ђурђевдан и Стевањдан
    -Сретеновић се доселио као слуга из Љутице-округ ужички па ушао жену у кућу пре 30 година, славе Јовањдан.
    -Пантићи су из Љутица-округ ужички, чији се отац доселио као слуга пре 40 година, њих је две куће, славе Ђурђевдан.
    -Тодоровић је дошао на купљено имање пре 33 године из Кадине Луке, слави Св. Јована Милостивог.
    -Јанковићи су из Лалинаца, чији се отац доселио на имање пре 40 година, има их две куће славе Јовањдан.
    У Колаковиће доселили су се од 1846. године па наовамо:
    -Мијаиловић, дошао из Кадине Луке на своје имање, славе Аранђеловдан.
    -Илићи, чији се отац доселио из Мушића-округ ужички као занатлија, па се овде стално настанио, има их 4 куће, славе Ђурђиц.
    -Цвијовићи је из Ракара, дошао на своје имање, слави Ђурђевдан.
    -Николића отац се доселио однекуд из Старог Влаха; има их две куће, славе Аранђеловдан.
    -Средојевића отац се доселио из Горњег Лајковца ове области у Колаке, њих је 3 куће. Славе Игњатијевдан и Лучиндан.
    -Јанићијевићи су из Дражиновића-округ ужички, отац име се населио као слуга, њих је две куће, славе Ђурђевдан.
    -Ђурићи су из Каленића-округ ужички, дошли на купљено имање, има их две куће, славе Ђурђевдан и Лучиндан.
    -Јањићи су из истог села (Каленића), отац име се доселио као слуга и призетио се, њих је две куће, славе Ђурђевдан и Лучиндан.
    -Трифуновић се скоро доселио као слухга из Оровице у Азбуковици, слави Стевањдан.
    -Сремчевић је досељен на Ђурића имању, слави Аранђеловдан.
    -Зврндаци су из Осата; њихов дед се доселио као занатлија, па се призетио у Колаке; њих је 3 куће, славе Аранђеловдан и Лучиндан.
    -Јанковић се доселио на купљено имање из Планинице, славе велику Госпојину.
    -Аруновић је из Велишеваца, доселио се на купљено имање, славе Ђурђевдан.
    -Тадић се призетио у Колаке, доселио се из Штавице-округ руднички, славе Никољдан и Лучиндан.
    -Милановић је из рудничких Бањана, дошао уз матер, слави Јовањдан.
    -Павловић је из Берковца, дошао уз матер, слае Јовањдан.
    -Станковићи су из Палежнице, дошли на купљено имање, има их две куће, славе Никољдан.
    -Симића отац је из Дудовице-округ београдски, њих је 3 куће, славе Ђурђевдан и Лучиндан.
    У Брковиће су се населили:
    -Николић, досељен из Палежнице, славе Никољдан.
    -Михаиловићи су из Бранетића-округ рудднички, њихов отац је дошао жени у кућу пре 80 година, данас их има 5 кућа, славе Никољдан и Ђурђевдан.
    -Шукићи су из Попадића ове области, њихов отац се доселио као уљез, има их две куће, славе Св. Петку и Ђурђевдан.
    На источном делу села, на путу Ваљево-Горњи Милановац, при обали реке Љига налази се друмско насеље овог села. Са обе стране пута, у страни изнад реке Љига, налази се једна механа, општинска судница, 3 дућана и три приватне куће. Становници овог краја су обично занатлије, трговци и чиновници, који се узгред готово сви баве земљорадњом.
    -Јовановић се први населио у овом крају као терзија, но данас не ради занат већ се бави трговином, он је од породице Михаиловића у овом селу, слави Аранђеловдан. Јовановић је сишао из села 1865. године и од тог доба населише се и остали:
    -Ковачевић је дошао као терзија и трговац из Босне, па пошто је наследио неког свог претходника, чију је радњу и имање примио, слави Пантелијевдан и Ђурђевдн.
    -Поповић је из Вртиглава, доселио се као свештеник, слави Ђурђевдан.
    -Павловић је из Тометиног Поља-округ ужички, доселио се као абаџија и трговац, слави Лучиндан.
    -Миладиновић се доселио из Дрлаче-округа подрињског као трговац, слави Трифундан.
    -Рацић се доселио из Катића у Старом Влаху као механџија, слави Никољдан.
    У Бабајићу има данас 85 кућа од 35 породица.

    Занимање становништва.

    -Бабајичани се занимају поглавито земљорадњом и сточарством, осим оних који су насељени на реци Љигу, чије је главно занимање занат или трговина. Земље су богате и дају доста рода, због чега се многе породице досељавају и заузимају мало по мало све боље и боље земље. Воће се гаји у доста великој мери и добро рађа. Бабајичани нису занатлије и немају потребе ни да се одају тим пословима, пошто имају сталних занатлија у свом селу или преко Љига у Гукошима, где постоји далеко веће друмско насеље. Бабајичани се на селе из свог села.

    Појединости о селу.

    -Бабајић је стставни део Бабајићске општине у Срезу колубарском. Судница је у Бабајићу, на Љигу, а школа и црква у Цветановцима. Гробље је подељено у два дела. Село преславља Спасовдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села општине Љиг, Пољанице. Према књизи Милоја Т. Ракић „Качер“, прво издање 1905. године, најновије издање 2010. године – едиција „Корени“, ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Испод Шутаца, опет у долини Качера, лежи село Пољанице. И овде се од помињаног развођа између Љига и Качера спуштају у долину Качера две косе са благим нагибом. Ове косе раздвојене су потоком Врбовцем, а од шутачке косе одваја их поток Врањевац. На овим се косама уздижу као таласи омања узвишења: Парлог, Врбовац, Пољана и друга мања, те земљиште има изглед таласасте равни. Сеоске су куће на странама ових коса. Не левој страни Качера је планина Лисина, чије се стране стрмо спуштају у долину ове реке, те јако стешњују са те стране.

    Извори.

    -Најглавнији су извори у овом селу: извор потока Врбовца, Маринац, Липовица, Бубан, Сига и још повише безимених, око којих су прикупљене сеоске куће.

    Земље и шуме.

    -Земља за обрађивање и попашу је између кућа у селу, као окућница, затим поред Качера и на странама и заравањцима поменутих узвишења. Земља је боље родности но она у Шутцима, и долази у најплодније земље поред Качера. Једној породици за осредњи живот довољно је и 4 хектара зиратне земље. Највеће су њиве на Липовици, у планини Лисини, која је некад било под шумом, а сада је цела искрчена.
    Заједничка сеоска шума је Лисина, где је највише буковине. Служи као заједничка сеоска испаша. Од средине села је далеко 20 минута хода. По селу има доста растурених приватних забрана.

    Тип села.

    -Село је разбијеног, прелазног типа између старовлашког и шумадијског. Због мањега пространства а веће једноликости земљишта село се дели на два засеока. Поједини крајеви носе географска имена, као: Дебељак, Трлине, Крњевац и др.
    До пре 60 година село је било на сеоском атару, одакле је премештено у брдо, на садашње место.
    Свега у Пољаницама има 91 кућа.

    Име селу.

    -Географско име села дошло је од природе земљишта на коме је. У народу, пак, нема о томе никаквих тумачења.

    Старине у селу.

    -У атару овог села има једно маџарско гробље на коме је било до скоро великог камења. Недалеко од тог гробља има место Црквине, где је, по причању, био манастир Медошевац, тако назван по месту на коме је био. А кад су на томе месту од некаквих година почели много рађати виногради, онда се оно назове Доброшевац, како се и данас зове.

    Порекло становништва.

    -Све становништво овога села чине старији досељеници, највише из ужичког округа.
    -Сретеновићи (Радовановићи, Ђорђевићи, Мирковићи, Ђуровићи, Јанковићи, Андрићи, Живковићи), који су одавно досељени из Срема, славе Митровдан.
    -Минићи (Ерићи, Миловановићи, Милојевићи), досељени су пре неких 150 година из ужичког округа, славе Ђурђевдан.
    -Трањићи (Стевановићи, Павловићи, Миловановићи) , досељени пре 130-150 година из ужичког округа, славе Ђурђевдан.
    -Кулизићи (Илићи, Петровићи) досељени одавно из ужичког округа, славе Мратиндан.
    -Сокићи (Миловановићи, Пауновићи), такође су се доселили одавно из ужичког округа, славе Стевањдан.
    -Марковићи (Сокићи), из старине једна фамилија, славен Стевањдан.
    -Бобићи (Стевановићи, Живковићи, Петровићи, Савићи, Милутиновићи) су досељени из Старог Влаха, али ће, по свој прилици, бити пре од Сјенице, славе Аранђеловдан.

    Сеоска је слава прва недеља по Петровдану.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Бах (Ба), општина Љиг. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ

    Положај села.

    -Бах (Ба) је у суподини Сувобора, на обема обалама реке Љига, који извире у овом селу. Село је у планинској котлини затвореној са свих страна високим сувоборским и ријорским косањицама и брдима. Ову котлину са северне стране простругао Љиг, те је тако у том правцу отворио пут и селу за везу са ваљевским селима. Са јужне стране су Груковица и Гучево, сувоборски висови, са запада Рујевац, а са истока Грађеник. Са Гучева силази дубоки, у стенама ужљебљени поток Просек и он дели Башку Котлину на два неједнака дела: западни мањи и источни пространији. Западни део је равнији, виши, наводњенији и за усеве подеснији, докле је источни неравнији и проструган силним потоцима, чије су долине јако ужљебљене у стенама. Западни део познат је под именом Башка Поља.
    Башка корутина састављена је од секундарних конгломерата, пешчара и кречњака са вртачама, а ове стене превлађују на сувоборским висовима и Грађанику, докле су Рујевац, Башка Поља, Ријор и сви висови по суседним селима, са северне стране, састављени из дацитних рифова.
    Сељаци поглавито употребљавају воду са река и потока, као и са оних многих ситних извораца у кориту реке. Главна река овог села је Љиг. Љиг избије из пећине врелом. Пећина је дубока, на устима доста широка, а у дубини уска и ниска, под јој ступњевит, пошто је у плочастом или слојевитом кречњаку. Пећина је под Гучевом, и Љиг, чим избије из ње, тече на север око 50 метара, па са јаком буком пада са висине од 15 метара, преко степеница, саграђених од самог бигра. При том паду сељаци су му ухватили воду и навели на свје млинове-воденице, којих је знатан број у тој страни. Кад сиђе у раван, тече великом брзином, јаким бучањем и утврђеним коритом све до става са Палежничком Реком. Уз пут прима још повећу и водом богату речицу Башку, која силази са Груковице.
    Низ Башка Поља силазе у Палежничку Реку два појача планинска потока: кањонски, плаховити Просијек и Слатина, у који силазе све воде и оних многих извораца по Пољу. Са Грађеника силази повећи и јак поток Орешковац и утиче у Љиг испод става са Башком Речицом.

    Земље и шуме.

    -Башке су земље од прве врсте. По Башком Пољима је црна смоница, богата хумусом, врло родна и подесна за све усеве, а како је наводњена, то су по њој добре ливаде. По Грађенику, Рујевцу и уз Башку Речицу земље су сувопарне, растресите, плитког дна, неродне, те се морају много ђубрити, па да даду бар приличан род. Луке око Љига су бескорисне, јер плаховити Љиг квари их, затрпава и односи. Најбоље земље су по плећима сувоборских и ријорских огранака, тамо су сеоски закоси, пашњаци и испусти. Башани имају доста земље, али немају за кукурузе, те стога силазе у доња љишка села и тамо закупљују имање, те на њима сеју кукуруз и исхрањују с пролећа своју стоку.
    Шума је од лиснатог дрвета, а има је у великом изобиљу; нарочито је има по Сувобору, долинама планинских неприступачних потока, као и по селу. Рујевац и Грађаник су огољени, те дају материјала за плављење сеоских лука, докле су сви други висови пошумљени. Шуме по Сувобору, Грађанику и Башким Пољима су сеоске заједнице, где се заједнички дају под закуп, кад роде жиром или травом.

    Тип села.

    -Ба(х) је село особитог типа, каквога нема на Балканском полуострву. Ба је село речног типа. Чим Љиг сиђе од извора у раван, одмах испод водопада, са једне и са друге стране поређане су куће, где су куће уз реку, а пут испред њих са једне и друге стране. Уз куће су мале окућнице, врло блиске, само оградама и малим окућницама растављене. Низ Љиг силазе куће само до под Рујевац, где, чим се река отпочне ширити и пустошити своје обале, престају и сеоске куће. Како су многе породице из ове заједнице морале изаћи, то су оне махом отишле у потоке и притоке Љига и по истом се начину населиле. Неколике доцније насељене породице овог села, будући ненавикнута на овакав начин насељавања, растуриле су се по селу, те су тако створиле новије крајеве или мале. Према овоме сав Бах није речно насеље, него насеље разбијеног типа. Тако Речани су башког, речног типа, а Брђани старовлашког, докле Грађеник чини прелаз између једног и другог.
    У Речанима су ове породице:: Лазићи, Аћимовићи, Милинковићи, Живановићи, Миловановићи, Веловуловићи (Милисављевићи), Рајнићи, Новаковићи, Драгојевићи, Миљићи (Урошевићи), Лазарићи, Матијевићи и Илићи.
    Брђани су: Ђурђевићи и Степановићи.
    На Грађанику су: Поповићи-1, Поповићи-2, Цвијовићи (Филиповићи), Илићи, Танасијевићи, Топаловићи, Петровићи и Пантелићи.
    У селу без кућа Ђурђевића и Степановића нема задруга, а поменуте су осредње.

    Подаци о селу.
    Бах је према извршеном попису од 1735. године, као село рудничког дистрикта имао 8 домова.
    Према попису:
    -1866. године – 54 дома и 408 становника.
    -1874. године – 66 домова и 469 становника.
    -1884. године – 71 дом и 523 становника.
    -1890. године – 83 дома и 580 становника.
    -1895. године – 92 дома и 610 становника.
    -1900. године – 96 домова и 672 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 8,16 а процентни 1,32%, где је стално више женских него мушких глава.

    Име селу.

    -За име селу везана је ова народна прича. Некакав богат властелин из доба немањићког, прича се, зидао је у исти мах три цркве: Маркови Цркву, Степањску и Башку. На сва три места у исто време су отпочели радови, свуда су били настојници учени људи, који су руководили послом, јер се властелин није нигде непосредно мешао. Једнога дана реши се да обиђе сва три места и да прегледа започете радове. У Марковиј Цркви и Степању допадну му се започети радови и нареди да се послови продуже до краја, а кад је дошао у Бах, тада му се ништа не допадне, те нареди да се посао прекине, настојник отпусти а радници исплате и растерају. Кад се властелин враћао својој кући, онда прича вели, да је рекао: „Ба, Ба, овде не иде како треба“, па је, кажу, отуда и дошло име селу. И данас Башанин, кад ово прича додаће: „Па Бах и не може се свакоме допасти“.
    Имена џемата: Грађеник и Брђани су по месту насељења, као и Речани.

    Старине у селу.
    1.При извору реке Љига, на 52 метра од уста пећине, на ивици оне бигровите степенице, низ коју пада Љиг, налази се стара башка црква, која је данас поправљена и сва је од камена. Оваква црква је од 1873. године, а поправили су је сами сељаци о свом трошку, мада не ради преко целе године, осим извесних одређених дана. За ову цркву народно предање вели, да је из велике давнине „из немањићког доба“. Она је у доба турско више пута паљена. А међу запаљеним црквама ваљевског округа од стране Махмуд-Паше Бушатлије, помиње се и црква у Баху.
    2.Под Рујевцем, са источне стране, близу данашњих кућа, налази се неко место, које се зове Згариште. По наародном предању овде су биле велике топионоице и зграде за становање особља, као и зграде за смештај прерађене и сирове руде. Мало ниже овог места налазе се Кућишта, на којима је по предањима су била насеља рударских радника и њихових породица.Истина и данас се налазе трагови: сувомеђине, зидова и заостатака раниијих насеља, која обично указује на рујавачке рударске послове, који су некада морали бити јако разијени, кад се по целом Рујевцу налазе „шлакње“ (топионичке згуре) и други трагови рударства.
    3.Од цркве, па испод Сувобора, подножјем његовим највиших висова, ишао је некакав стари пут, којим се из долина Љига, преко Планинице, прелазило у долину Чемернице и Западне Мораве. На старом путу, који је планински и пресртан(!) а у последње доба поправљан и прошириван, налазе се остаци старих радова на путу.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -За Ба(х) се прича да је село „из велике давнине“*
    *Старост села Баха утврђена је непобитним доказима на близу 200 година. Истина у списку села од 1738. године нема Баха, али постоји на карти тог времена, коју је Langer публиковао уз своју расправу. Бах се помиње међу селима потученим градом у јулу 1719. године, где се пише Paah.
    У народном предању постоји мишљење, да су ово село основале многе некакве породице, туђе народности и вере, по занимању рудари. Ништа изближе не зна се о овим породицама, зна се само то, да су овде биле, докле ови крајеви нису потпали под Турке, па су отеране, и исељене у угарске земље, а њихове куће и зграде попаљене и порушене. Како су онда биле порушене све сеоске куће и село било расељено, онда су одмах нагрнуле друге породице и неселиле село. За дивно чудо да су данашње породице око реке по предањима досељене одмах после исељења старих рударских породица. Иако је то било давно, ипак су још свеже успомене о досељењу и из суседног рудничког села Ивановаца. Прича се да су прешле само три породице, које су биле задружне и прво се населиле у Љигу, испод Скока. По предању ово досељење пада у почетку 16. столећа.
    -Лазичи (Степановићи) и Рајнићи су предсавници ових породица а са њима су у сродству:
    -Аћимовићи, Милинковићи, Танасијевићи, Топаловићи, Петровићи, Пантелићи, Живановићи, Миловановићи, Речани, Илићи, Веловуковићи, Новаковићи, Драгојевићи, Миљићи, Лазарићи и Матијевићи. Сви су првобитно били у реци, па су се неки због тескобе изместили, тако су: Степановићи на Рујевцу; Петровићи, Пантелићи, неки од Живановића и Веловуловића при извору Орешковца на Грађанику, а Танасијевићи и Топаловићи уз Башку Реку под Груковицом. Њих је у селу 28 домова и сви славе Аранђеловдан.
    -Поповићи: Кад су сељаци у почетку 17. века поправили цркву, нису имали свештеника, па су отишли тражити га. Прича се да су нашли некаквог залуталог попа у рудничкој нахији и довели га да им попује. Од овог попа воде порекло данашњи Поповићи-1 у Б. Реци, Старом Влаху и овде; њих је у Баху две куће и славе Никољдан.
    -Поповићи-2, су се доселили из Штитова у Старом Влаху, њихов предак доселио се као поп, има их 6 кућа и славе Аранђеловдан.
    -Ђурђевићи и Цвијовићи досељени су из Сељана у Полимљу, а доселили су се кад и Поповићи, заједно са њима у другој сеоби нашег народа. Ђурђевићи славе Никољдан а Цвијовићи Стевањдан.
    -Илићи, предак се доселио из Труднова у Старом Влаху кад и предходне породице, њих је данас у Грађанику 3 куће и славе Никољдан.
    У Бах-у је данас 95 домова од 6 породица.

    Занимање становништва.

    -Башани се занимају земљорадњом, сточарством и воћарством. Сеју све врсте усева, а како сеоско земљиште није најбоље и нема га у довољној мери, то се Башани спуштају низ Љиг у доња села и тамо засејавају све остале усеве, које не могу да успевају у селу. Стоке држе доста и то преко лета по Сувобору, а преко зиме у Башким Пољима и Љигу, а често пута са стоком силазе с’ пролећа у доња љишка села ради њихове прехране.
    Башана има занатлија: ковача, абаџија, опанчара, зидара, качара, и они раде занате узгред, без обзира имају ли своје радионице-дућане или немају. Башани се не села из свога села.

    Појединости о селу.

    -Ба је саставни део Башке општине у Округу рудничком, Срезу таковском. Црква и школа су у Славковици, Округу ваљевском, те је по томе што је ваљевско село, а судница им је испод Врела, код садашње цркве. Гробље је издељено по малама. Село нема своје сеоске преславе.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села општине Љиг, Лалинци. Према књизи Милоја Т. Ракић „Качер“, прво издање 1905. године, најновије издање 2010. године – едиција „Корени“, ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Лалинци леже ниже од Бољковца, у долини Бољковачке реке, зване овде Лалиначком. Речна је долина овде доста проширена и назива се Лалиначким Пољем. Са леве стране спуштају се у ово поље стране и косе од Репиног Брда, Мекота и огранци Проструге. Са десне стране је Лалиначко Поље затворено развођем између Лалиначке Реке и Брезовице, на коме су брегови: Калеми, Весића Кичер и Боблија. Сеоске су куће растурене по косама, изнад дубодолина и веома су скривене.

    Извори.

    -Најглавнији су извори: Антонијева Чесма, Лазина Вода, оба при врху Лалиначке Планине; чине поток Сланац, даље Јанина Вода у Дубрави, Водица и други.

    Земље и шуме.

    -Замља за обрађивање мањим је делом између кућа а већим у Лалиначком Пољу. Добре је родности; нешто боља но у Бољковцима. Највеће су њиве на Репином Брду.
    Шуме су: Лалиначка Планина и Осоје, где преовлађује буковина. Обе су сеоске заједнице. Од средине села су далеко пола часа хода.
    До скора је било повише трла, данас их је само три, на потесу.

    Тип села.

    -Село је разбијеног, старовлашког типа. Уза село је заселак Дубрава, на огранцима Проструге.
    У селу има 56 кућа, од којих су у селу 44 а у Дубрави 12.

    Име селу.

    -У народу не постоји никакво тумачење о иману села.

    Порекло становништва.

    -Од девет фамилија у селу за пет се тврди да су старинци а четири су досељеничке. Од 56 кућа у селу су 23 стариначке.
    У Лалинцима су:
    -Весићи, досељени пре 120 година из Старог Влаха, славе Стевањдан.
    -Дућкаловићи (Милошевићи, Ђорђевићи, Иванковићи, Савковићи), досељени пре 80 година из Горњег Бранетића (Срез таковски), славе Ђурђевдан.
    -Илићи, досељени пре 40 година из Горњих Бањана, славе Стевањдан.
    -Добричићи, давно однекуда досељени, не каже се шта славе.
    -Петковићи су старинци, славе Ђурђиц.
    У Дубрави су:
    -Савићи (Дмитровићи, Ђуровићи, Ковачевићи), старинци, славе Ђурђиц.
    -Арсовићи (Достанићи, Милошевићи), старинци, славе Ђурђиц.
    -Терзићи, старинци, славе Ђурђевдан.
    -Николићи (Ниџићи), старинци, славе Ђурђевдан.

    Сеоска је заветина Бела Субота.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Велишевци (данас Велишевац), општина Љиг. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ

    Положај села.

    Велишевци леже по падини и осоју оне велике косе, која се под именом Виса и Медника одвојила од Сувобора и служи као развође Топлици, Палежничкој Реци и Љигу. Земљиште је од конгломерата и црвеног пешчара секундарне старости, по коме леже местимично наслагани складови моћних кречњака. Пад је терена, иако је сувише брдовит, ка Љигу, па је и село нагнуто на ту страну. Главнији су висови на јужној и западној страни, докле је на северној страни неприметан прелаз из овог села у суседно село Бабајић. Главнији су: Медник до Кадине Луке, Жеравац, до Гуњице и Глумач са запада.
    У селу се употребљава искључиво изворска вода. Извора има доста, али су већином плитки и преко лета пресушују. Али по дну села, ближе Љигу, има јаких и непресушних извора. Бунара у селу ретко има, али чесама, бара и рекавица има. Од текућих вода поред Љига вредно је поменути ове: Жеравац, поток чији је извор под истоименим брдом и која тече испод Медника и пада у Љиг. Са Медника пада у Жеравац јак поток Грабовац. Оба су потока богата водом и не пресушују. Са западне стране виса Глумча силази истоимени поток Глумач, који не иде у ово село, већ у Гуњицу и пада у Топлицу.

    Земље ишуме.

    -Зиратне земље овог села су дуж потока, реке Љига, по Меднику и испод Глумча. По квалитету су лошија од земаља суседног села Бабајића. Земље око рекавица, кућа и Љига су врло родне, а плећа Медникова не дају ни у једном погледу добре земље. Одличне ливадске земље су под Глумчем, а кукурузне низ Грабовац и Љиг, за стрмнину кроз средину села, за испашу по Меднику.
    Шумом су боагти источни делови села, падине Медника, уколико су неприступачне, Жеравац и Глумач, а има је местимично и по селу. Шума је од лиснатог дрвета, подесна за грађу. Ни у шуми ни у земљи нема већих заједница..

    Тип села.

    -Село је углавном збијено у две повеће групе, мада је прелаз из једне у другу неприматан. И једна и друга група теренским незгодама издељена је на омање породичне групе. Куће су по падини Медниковој збијеније него под осојем, тако су збијеније под Глумчем него поред Жеравца. Растојање кућа по групама је понегде 50-60 метара, а понегде и веће, а растојање између група не може се одредити. Групе се зову мале и прва доња је Грабовац, а друга горња Глумач.
    У Грабовцу су ове породице: Радисављевићи, Јовановићи-1, Петровићи-1, Петровићи-2, Брковићи, Јовановићи-2, Аруновићи, Мачури, Чарапићи, Милинковићи, Радовановићи, Марковићи, Матићи и Стевановићи.
    У Глумчу су ове породице: Демировићи, Миловановићи, Давидовци, Ненадовићи, Радивојевићи, Марковићи и Васиљевићи.
    У Селу има мало задруга, свега две повеће: Радисављевићи и Аруновићи са по 20 душа, иначе је доста велика инокоштина.

    Подаци о селу.

    -По харачким тефтерима из 1818. године село је имало 28 домова са 44 породице и 91 харачке личноссти.
    Према попису:
    -1866. године – 44 дома и 549 становника*.
    *Овај први попис има се сматрати нетачним, јер сви доцнији пописи дају мали број становништва, па смо га искључили (Љ. Павловић).
    -1874. године – 60 домова и 391 становника.
    -1884. године – 56 домова и 373 становника.
    -1890. године – 61 дом и 431 становника.
    -1895. године – 65 домова и 412 становника.
    -1900. године – 74 дома и 459 становника.
    Годишњи прираштај становништва овог села је 2,86 а процентни 0, 75%. И код овог села као и многих других осећа се у времену од 1874. до 1884 године опадање, па после опет прирашћивање становништва.

    Име селу.

    -Народно предање за име овом селу вели да долази отуда што је пре ових данашњих породица живео у селу некакав Велиша, па по његовом имену су прво Турци, а после и други, прозвали Велишевац или Велишевци.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Најстарија породица у селу била би, да је има, Велишина, али се она пред крај 17. века иселила у Пироман и Срем, и она је оставила празно село.
    -Аруновићи. Први досељеници у ово село у општој сеоби из околине Новог Пазара из места Вражогрнца, која се претходно населила негде око Краљева, па се тек после спустила, има их 6 кућа и славе Ђурђевдан.
    -Радисављевићи, дошли заједно са Аруновићима од Рашке, из Биоча и населили се поред њих – Аруновића, има их 8 кућа и славе Ђурђевдан.
    -Демировићи. Са друга стране доселила се преко Старог Влаха данашња велика породица Демировића у Дражиновић-округ ужички, па се одатле спустила при крају 18 столећа, око 1795. године у ово село и населила га. Ова је породица из села Потпећа и Бучја у Полимљу и тамо се звала Ајмановићи или Ајановићи.
    Ова породица се доселила због немаштине, а овде разделила, једни су отишли у Палежницу, докле је друга остала на Глумчу. У овом селу их има 57 кућа и све славе Стевањдан.
    -Петровићи, доселиле су се две породице из Мораве, из околине Љубића, један се призетио у Аруновиће а други населио у Табановићу. Од овог зета Аруновића су биле две куће, па је једна замрла а друга се о концу држи, славе Св. Аћима (Јоакима) и Ану.
    Сви остали досељеници су од шездесетих година 19. века па наовамо:
    -Петровићи 2, Брковићи: Тако се у Петровиће -1 призетили данашњи Петровићи-2 (а и Брковићи) из суседног села Бабајића, славе Ђурђевдан и Св. Аћима (Јоакима) и Ану.
    -Брковићи-2, призетио се у Аруновиће, славе Ђурђевдан.
    -Јовановићи, предак се доселио из Каленића-округ-ужички., призетио се у Радисављевиће, славе Илиндан и Ђурђевдан
    -Мачур, у неку стару, данас замрлу породицу, досељену из Меднице у Плимљу после Кочине Крајине, призетио се Мачур из Струганика и слави Усековање Св. Јована Крститеља и Никољдан.
    -Чарапић, дошао из Ракара и призетио се у Милинковиће од Демировића, славе Стевањдан и Ђурђевдан.
    -Миловановић, дошао из Дучића, призетио се у Демировиће, слави Стевањдан и Лазаревдан.
    -Ненадовић из Дучића се призетио у Давидовце од Демировића, славе Стевањдан и Никољдан.
    -Радивојевић из Попадића се призетио у Давидовце од Демировића, славе Стевањдан и Никољдан.
    -Марковић из Берковца се призетио у Давидовце од Демировића, славе Стевањдан и Никољдан.
    -Васиљевић из Бранчића-округ ужички, призетио се у Давидовце од Демировића, славе Стевањдан и Никољдан.
    У Велишевцима има 84 дома од 13 породица.

    Занимање становништва.

    -Сељани Велишеваца се поглавито баве земљорадњом, сточарством и воћарством, као и остали сељаци по селима осталих крајева ове области. У селу нема занатлија, у аргаштину не иду, а помоћу аргата из других села сређују своју летину.

    Појединости о селу.

    -Велишевци су саставни део Бабајићске општине у Срезу Колубарском. Судница је у Бабајићу на Љигу а црква и школа у Цветановцима. Гробље је раздеељено у два дела. Преслава је заједничка за цело село – Томина Недеља

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села општине Љиг, Штавица. Према књизи Милоја Т. Ракић „Качер“, прво издање 1905. године, најновије издање 2010. године – едиција „Корени“, ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Штавица лежи испод Угриноваца, у долини Брезовице, зване овде Штавичком Реком, која тече кроз средину села. Сеоско земљиште облика је мале висоравни, коју са десне стране реке чине четири повећа дугуљаста брега са заравњеним гребенима: Голубац, Виторово Брдо, Равна Главица и Врлетна Страна. Благе и пошумљене стране Голупца зову се Којића Забран, који је потоком Тисавицом одвојен од Виторова Брда, Равне Главице и Врлетне Стране. Овај поток долази са источне стране села, пролази испод Којића Забрана, потом окреће на север и утиче у Козељицу. Остали брегови пуштају дугачке и доста стрмените косе у дубодолинама Штавичке реке и потока Тисавице. Висораван са леве стране реке састављају два повећа дугуљаста брега са оштрим гребенима: Велики и Мали Рид, између којих је низак превој. Јужне стране и косе ових брегова често су пошумљене и зову се Читлук.
    Сеоске куће су на странама и косама Равне Главице, Врлетне Стране и Великог Рида, затим, на западним подножјима Обешењака и Лисине, одмах изнад Штавичке Реке до Угиноваца. Куће на Равној Главици и Врлетној Страни доста су издвојене, и тај део села се зове Бождаревац.

    Извори.

    -Најглавнији извори су: два извора у Равној Главици, извор у Врлетној Страни, у Великом Риду, Малом Риду и други.

    Земље и шуме.

    -Готово је сва зиратна земља између и изнад кућа по именованим брдима. Нешто мало има поред реке. Средње је родности. Највеће су њиве на Голупцу, где се поглавито и сеју стрмна жита.
    Заједничка сеоска шума је Читлук, где преовлађује букова гора.

    Тип села.

    -Село је типа најприближнијег старовлашком. Јасно се издваја заселак Бождаревац. Разликују се три краја: Којићи на Риду, Симићевићи, на подножју Обешењака и Перцутовићи, на подножју Лисине. Ови крајеви са фамилијарним назвањима нису јасно изражени као засеоци.
    У селу имају 94 куће, од којих је у Штавици 67 а у Бождаревцу 27.

    Име селу.

    -У народу нема никаква тумачења о имену села.

    Старине.

    -У овом селу има доста старина. У Којићима према Риду, има место Црквине, где су до скора биле зидине и часна трпеза. У једног сељака има неколико златних новаца са латинским натписима, који су ту нађени.

    Порекло становништва.

    -У селу је само једна фамилија старинаца, а остало су досељеници.
    У Штавици су:
    -Којићи, старинци, славе Аранђеловдан.
    -Симићевићи, досељени из Блажева код Новог Пазара за време Првог устанка, славе Никољдан.
    -Тобошаревићи, досељени из Одкове код Новог Пазара за време Првог устанка, славе Ђурђевдан.
    -Перцутовићи су дошли из Лопужња код Новог Пазара у време Првог устанка, славе Аранђеловдан.
    -Арсенијевићи су досељени из Опава код Новог Пазара за време Првог устанка, славе Пантелијевдан.
    У Бождаревцу су:
    -Јанковићи (Кратовци), врло велика фмилија, досељени из Кратова у Македонији пре 120 година, славе Лазаревдан.

    Сеоска је заветина Бела Субота.

    Напомена: Порекло фамилија-презимена села Штавица је раније приредио
    Александар Аксић Шарко.

    Одговори
  • Милодан

    Александар Маринковић!
    из књиге КОЛУБАРА И ПОДГОРИНА већ су објављени подаци за села од броја 1 до 39 тј. од Бабајића до Дупљаја.
    Било би добро Милодане, да наставите од села под редним бројем 40 па надаље.
    __________________________________________________________________________________
    Хвала на упозорењу!
    То је исто учинило и уредништво портала „Порекло“. Жао ми је изгубљеног времена. но шта да се ради.
    Мој систем рада је, не по редном броју, већ по општинама. Завршио сам Мионицу, део Лајковца са десне стране Колубаре и, сада, почео са општином Љиг, користећи се књигама „Колубара и Подгорина“ и „Качер“, наизменично. Улазећи у поједина села општине Љиг видео сам да су по свим селима исти коментари и један општи текст, који је приредио приредио сарадник Порекла Александар Аксић Шарко у коме је о сваком селу написана по једна реченица, мора се признати значајна. Вечерас сам поставио текст о селу Велишевци-Велишевац, који је под редним бројем 24 у књизи „Колубара и Подгорина“, који сте, могуће је Ви поставили али није линкован на дотично село. Дакле, пре него што почнем са писањем текста, од вечерас, претходно проверим да ли је текст већ постављен или не.
    У сваком случају хвала Вама и свако добро Вам желим.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Јајчић, општина Љиг. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ

    Положај села.

    -Село Јајчић налази се на последњим ограницима маљенских висова, који силазе у љишку долину. Куће су по избрешцима и осојним странама речице Кацапе, која долази из Дучића. Земљиште је мање-више равно, уздигнуто је и расечено двема речицама само у јужном крају где су куће мање-више збијене.
    Извора у селу има доста и народ се служи њима, као и бунарском водом. Од текућих вода, која не пресушују, јесте погранички Љиг, који плави цеслу своју долину, али куће и њихове окућнице не захвата. Љиг одваја ово село од београдског округа, а у њега утичу у овом селу речица Кацапа, која долази из Дучића и Јошеве, која долази из Цветановаца.

    Земље и шуме.

    -Јајчићске земље долазе у ред најбогатијих љишких земаља. Најшира љишка долина је у овом селу, она је сва равна и квалитет њене земље је изврстан. И добре оранице и још боље косанице, као и земље за пашњаке, има доста у овом селу.
    Шуме је омало. Што је има, највише је око Кацапе и низ Јошеву, докле ова не сиђе у долину. Она је од лиснатог дрвета и довољна за огрев, а за грађу се мора прибављати са стране.
    Никаквих заједница нема.

    Тип села.

    -Јајчић је потпуно растурено село. На врло мало места су 3-4 куће збијене, већ су већином растурене и разбацане по целом сеоском атару. Све новије куће, којих у селу има доста, више него и у једном суседном селу, прављене су по имањима, која су раније била својина у њима данас настањених породица из горњих, већином брдских, села. Према овоме у селу нема џемата нити су се раније знали, кад је било упола кућа мање него данас.
    У селу су данас породице: Максимовићи, Арсенијевићи, Срећковићи, Лучићи, Ђорђевићи, Спасојевићи, Васићи, Веселиновићи, Лазићи, Апостоловићи, Ивовићи, Ђурђевићи, Маринковићи, Топаловићи, Костићи, Андрићи, Михаиловићи, Обрадовићи, Ускоковићи, Человићи (Остојићи), Јеремићи, Радовановићи, Филиповићи, Гајићи, Радивојевићи, Миросавићи, Јоксимовићи, Павловићи, Топаловићи-2, Благојевићи, Марковићи, Ђурђевићи, Арсенијевићи, Маринковићи, Шевићи (Шелопићи), Ђурђевићи-2, Маринковићи-2, Ивановићи, Јовановићи, Лазаревићи, Новаковићи у Чутуковићи.
    У селу није развијен задружни живот, пошто је село насељено баш оним породицама, које су избегле здружни живот у својим селима.

    Подаци о селу.

    -Јајчићи су по харачким тефтерима из 1818. године имали 30 домова са 37 породица и 89 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 51 дом и 312 становника.
    -1874. године – 48 домова и 267 становника.
    -1884. године – 49 домова и 267 становника.
    -1890. године – 47 домова и 309 становника.
    -1895. године -61 дом и 336 становника.
    -1900. године – 73 дома и 399 становника.
    Годишњи прираштај у овом селу од 1866. године је 3,87 а процентни 1,26%, где има знатних колебања и у броју домова и становништва.

    Име селу.

    -Мештани сматрају свпје село за старо село. За име везана је нека прича, по којој се прича да је у село упао неки Јајан Турчин и поробио га а после добио у својину, те се по имену његовом село прозвало Јајчићи.

    Порекло становнишва и оснивање села.

    -Иако сељаци држе да име је село старо, ипак им породице нису тако старе, већ су све досељене. Старе породице измакле су преко београдског округа у Срем и равнија места од турске најезде, која је у више прилика намахивала се на ове крајеве због манастира Боговађа.
    -Шевићи (Радивојевићи, Ђурђевићи, Ивановићи и Новаковићи): Најстарија породица у селу су Шевићи од које су настале остале поменуте, досељени су пред крај 17. века иу Старе Србије, од Сјенице, покренутим општом сеобом и навалом Арнаута, има их 14 кућа и славе Аранђеловдан.
    -Человићи (Јеремићи и Радовановићи) су се доселили пред Кочину Крајину из Старе Србије од Новог пазара, славе Ђурђиц.
    -Филиповићи су се доселили у Првом устанку из села Дренове у Полимљу, њих под разним презименима има 7 кућа и славе Никољдан.
    Све остале породице доселиле су се после 1820. године, овим редом:
    -Максимовићи су од Пајића из Цветановаца, предак дошао на имање, славе Ђурђиц.
    -Спасојевићи су сишли са Стубла ове области, предак дошао као мајстор и призетио се у Максимовиће, славе Јовањдан.
    -Ускоковићи су дошли из Планинице после деобе у селу на раније купљено имање, славе Никољдан.
    -Топаловићи су такође из Планинице, сишли после деобе на своје имање, славе Цара Константина и Царицу Јелену.
    -Маринкоовићи су из Планинице, населили се после деобе на своје имање, славе Велику Госпојину.
    -Обрадовићи су се доселили из Мушића-округ ужички као надничар, славе Аранђеловдан.
    -Јоксимовићи су из Леушића-округ руднички, предак се призетио се у Шевиће, славе Никољдан и Аранђеловдан.
    -Павловићи, предак је од Мушоваца из Берковца, призетио се у Јоксимовиће, славе Никољдан и Ђурђевдан.
    -Топаловићи-2, предак је дошао из Бранчића-округ руднички, призетио се у Јоксимовиће, славе Никољдан и Аранђеловдан.
    -Благојевићи, предак се доселио из Бољковца-округ руднички, призетио се у Јоксимовиће, славе Никољдан и Аранђеловдан.
    -Михаиловићи, предак је из Паштрића, славе Никољдан., доводац.
    -Андрићи, предак је из Паштрића, славе Никољдан, доводац.
    -Костићи, предак је из Паштрића, славе Никољдан, доводац.
    -Маринковићи су из Кадине Луке, предак се призетио у Шевиће, славе Св. Јована Милостивог и Аранђеловдан.
    -Васићи су из Кадине Луке, доселили се после деобе имања, славе Јована Милостивог.
    -Миросавићи су из Цветановаца, предак се призетио у Шевиће, славе Симеундан и Аранђеловдан.
    -Арсенијевићи су дошли из Славковице од породице Ивковића, доселили се после деобе имања, славе Ђурђиц.
    -Ђорђевићи су из рудничког Бранетића, доселили се после деоба имања, славе Ђурђиц.
    -Лазаревићи су из Мораваца, доселили се на своје имање, славе Никољдан.
    -Веселиновићи су из Бранетића-округ руднички, доселили се на своје имање после деобе, славе Марковдан.
    -Лучићи су из Полома, доселили се после деоба, славе Алимпијевдан.
    -Арсенијевићи су из Лозња, предак се доселио као слуга и призетио у Шевиће, славе Никољдан.
    -Ивовићи, предак је уљез у Человиће, доселио се из Бранетића рудничког, славе Аранђеловдан и Ђурђиц.
    -Ђурђевићи, предак је уљез у Человиће, доселио се из Славковице, славе Ђурђиц.
    -Маринковић, предак уљез у Человиће, доселио се из Коштунића, славе Ђурђиц.
    -Срећковићи, предак се доселио као мајстор од Јаловика-округ ужички, славе Лазаревдан и Ђурђиц.
    -Лазићи, предак се доселио из Живковића у Полимљу, славе Стевањдан.
    -Апостоловићи, предак се доселио из Митровице у Старој Србији као слуга, славе Аранђеловдан.
    -Чутуковићи, предак је однекуда из Старе Србије, призетио се у Шевиће, славе Никољдан и Аранђеловдан.
    -Јовановићи, предак се доселио из Бргула у Тамнави као ковач, славе Никољдан.
    У селу је 71 кућа од 33 породице.

    Занимање становништва.

    -Јајчићани ее занимју свима привредним гранама, којим и остали сељаци ове области. Њихово богато земљиште даје не само њима него и свима суседним сељанима из брдских крајева богате плодове, те су ретко када изложени куповини људске и сточне хране и пића. Нигде се не селе нити знају каквога заната, те и они, који се доселе међу њих као занатлије, брзо се губе и изумиру, те их замењују све новије и новије породице, које, ако се животне прилике не измене, чека иста судбина.

    Појединости о селу.

    -Јајчић је саставни део Бабајићске општине у Срез колубарском. Судница је у Бабајићу, црква и школа у Цветановцима. Гробље је у средини села и заједничко.
    Преслављају Спасовдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села општине Љиг, Бањани* (Доњи Бањани). Према књизи Милоја Т. Ракић „Качер“, прво издање 1905. године, најновије издање 2010. године – едиција „Корени“, ЈП Службени гласник и САНУ.

    *Ово село се, за разлику од Горњих Бањана у Таковском срезу, зове се још и Доњим Бањанима.

    Положај села.

    -На атару овога села састаје се уздужна долина Брезовице са бочном Лалиначке Реке. Село је углавном у долини прве реке, чија је долина овде најшира, нарочито десна страна, где попречни профил може бити и до 500 метара да изнесе. Бочна је долина клисураста и са уздужном се састаје скоро на средини села. Десну страну уздужне долине чине стране и косе развођа Качера и Брезовице, које се спуштају западно у долину ове реке, а поименце Лепог Поља и Ђуриног Брда. Леву страну чине стране и косе од развођа Брезовице и Љига, а поименце од Дугог Рта, чија једна страна затвара и долину Лалиначке Реке, Вроца и Кошуте. У углу између Брезовице и Лалиначке Реке лежи плећати брег Јасик.
    Сеоске куће налазе се растурене по странама поменутих узвишења и њиховим косама на заравањцима.

    Извори.

    -Најглавнији извори су: Петрића Чесма и извор испод Јасика, поред доста других мањих, око којих су прикупљене сеоске куће.

    Земље и шуме.

    -Земља за обрађивање је делом између и изнад кућа, по странама и косама именованих узвишења, а делом у речној долини. Добре је родности, нарочито поред реке. Највеће су њиве при врховима помињаних узвишења.
    Шуме има доста око села: у Дубрави, Палежу, Дугом Рту и на Лепо-Пољу. Шума је од букове и церове горе. Ове су шуме раздељене.

    Тип села.

    -Село је разбијеног, старовлашког типа. Разликују се три засеока са фамилијарним називима: Сокољани, Сандићи, око Јасика, оба са леве, и Костићи, са десне стране Брезовице.
    Свега у селу има 37 кућа, од којих је у Костићима 15, у Сандићима 12 и у Сокољанима 10.

    Име селу.

    -У народу нема никаквих тумачења о постанку имане села.

    Порекло становништва.

    -Од 9 фамилија у селу за четири се засигурно зна да су стариначке. Остале су досељеници.
    У Костићима су:
    -Костићи, старинци, славе Ђурђиц.
    -Петрићи, старинци, славе Ђурђиц.
    -Јовичићи, досељени из Дића, славе Томиндан.
    У Сандићима су:
    -Сандићи, досељени отприлике пре 120 година из Херцеговине, најпре у Ужички округ, а одатле овде. Ове фамилије има и у Рачанском срезу Округа ушичког. Славе Никољдан.
    -Поповићи, досељени пре 60-65 година из Гукоша, славе Ђурђевдан.
    -Коругићи, досељени пре 100 година из Рачића, славе Јовањдан.
    У Сокољанима су:
    -Томићи (Павловићи, Лукићи),одавно досељени из Соколске нахије. Зову их Сокољанима, славе Лазаревдан.
    -Јовановићи, старинци, славе Јовањдан.
    -Грујовићи су такође старинци, славе Ђурђевдан.
    Сеоска заветина је Треће обртење главе Св. Јована Крститеља 7 јуна по новом, односно 25 маја по старом календару.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Кадијина Лука (данас Кадина Лука), општина Љиг. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ

    Положај села.

    -Кадијина Лука лежи на обема обалама реке Љига и Славковачке Реке. Земљиште је неравно, страновито и посве стрменито, састављено од секундарних пешчара, конгломерата и глинаца, који су уз Славковачку Реку проривени моћном жицома дацита. Главнија узвишења у овом селу су: Медник (700 метара), Равно Брдо, Вис и Стањевац са леве стране реке Љига: Грађеник резвође Љига и Славковачке Реке; Бобије и Кошута развође Славковачке и Гукошке Реке. Куће сеоске су по Меднику, Равном Брду, Вису и Кошути и посве у увалама и падинама њиховим, или су поређане уз обе реке са једне и са друге стране.
    Извораца је у селу доста. Све куће по брдима имају своје изворе, а оне поред река или се служе изворском или речном водом. Извори су овог краја мањи али непресушни и граде кратке, клисурасте и неприступачне долине. Текуће воде су: Љиг, који долази из Ба и дели село на два једнака дела; Славковачка Река, која долази испод Рајца у Славковици, Гукошка Река, која долази са Рудника и протиче поред села и састаје се са Љигом по дну овог села.

    Земље и шуме.

    -Земље овог села су око река и по брдима. Брдске су земље већином песковите, хладне и сувише посне и за усеве неподобне. Земље око река су наносне и песковите, али су врло често подложне пустошењу и пљављењу плаховитих река. Што има добре земље, то је око кућа, што се нерпекидно догони и натире и оно мало око Љига, само даље од његовог корита. Земље је посве мало, с тога се сељаци труде да нађу на другим местима.
    Шуме је у изобиљу у селу, а сва је од лиснатог дрвета. Падине Медника и свих висова око њега, као и Кошуте све су обрасле младим храстом, те тако дају селу лепши изглед и чувају га од поплаве. Шуме је доста, употребљава се за гориво и за грађу, као и за жежење ћумура.
    У селу нема сеоских заједница, али има породичних заједница, које су ранијег порекла. Ове су заједнице у шуми и испустима.

    Тип села.

    -Кадијина Лука (Кадина Лука) је село прелазног типа. Из некадашњег разбијеног типа прелази данас нагло у речни, такозвани башки* тип.
    *Нема више од 42 године како је Неша Сајић сишао са кућом и настанио се на ставама Љига и Славковачке Реке. Он је сишао с Кошуте по примеру Башана, а одмах затим почео је један по један силазити тако да сада на растојању само 500 метара, уз обе реке, од њихових става, има више од 30 кућа са једне и са друге стране. Ово бива тако брзо да не прође ни година дана, да се какав не насели или да изашли задругар не направи у истом реду кућу. Пет година вршио сам ова проматрања и бележио силажења и нашао да се за то време око Нешине куће, населило 15 кућа, од којих су само три од одељених задруга из тог места.
    Појединци, већином одељени задругари, силазе са брда и насељавају се поред река и тако из године у годину мало ко да остаје на брду.
    Због оваквог начина насељавања изгубио се данас појам старих џемата и мала, те се данас то и не зна. Село су населиле ове породице:
    Сајићи (Лазаревићи, Поповићи и Срећковићи), Станчићи, Милашиновићи, Ђурићи, Мијаиловићи, Ђорђевићи, Дамњановићи-Швабићи, Дамњановићи, Мишковићи, Јовановићи, Ћирјанићи, Тодоровићи, Маринковићи, Спасојевићи, Ђурђићи, Јаковљевићи, Лазићи, Милићи, Пантићи и Милетићи.
    У селу је доста развијен задружни живот. Највећа задруга је код Мишковића, код којих је преко 30 чељади у кући, а има и других задруга, али мањих од ове.

    Подаци о селу.

    По харачким тефтерима из 1818. године ово село јеимало 35 домова са 51-дном породицом и 113 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 58 домова и 373 становника.
    -1874. године – 65 домова и 378 становника.
    -1884. године – 60 домова и 422 становника.
    -1890. године – 70 домова и 521 становника.
    -1895. године – 77 домова и 528 становника.
    -1900. године – 83 дома и 576 становника.

    Годишњи прираштај је од 1866. године је 6,50 а процентни 1,26% где се последњих година, иако је у почетку било обрнуто, налази више мушких него женских. Глава.

    Име селу.

    -За име селу везана је ова прича. У турско доба, а и раније, уз Љиг, па уз Славковачку Реку и преко Рајца водио је стари пут, који је спајао долину Западне Мораве са долином Колубаре и Саве. Прича се да је некакав кадија, идући из Босне, наишао на путу курјаке, те га ови растргли и поцепали. Од пратње кадијине само се један спасао бекством, те он јави родбини, која дође и по шуми, око става Љига и Славковачке реке, покупи неку парчад и сахрани поред пута и подигне спомен. Тај кадијин белег и данас се налази у дворишту куће Неше Сајића у луци то место и зове Кадијина Лука, па се после у турско доба пренело и на село и тако се и данас зове, Кадина Лука.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Кадина Лука је врло старо село. Старо село је било на Меднику до Жеравца и на Кошути. И старе и нове породице данашњим помештањем много су се измешале. У селу има две врло старе породице, за које се не зна да су се и одакле овде доселиле. И ове породице, као и све досељене, расељавале су се и има их доста у доњим љишким селима, а све су већином отишле на своја таније у задрузи прибављена имања. Најстарије породице у селу јесу:
    -Сајићи, Смиљчићи*, Лазаревићи, Поповићи и Срећковићи, сви су поред Љига или на Кошути. Сајића има одсељених: две куће у Гукоше, једна у Цветановцима и једна на непознатом месту. Из ове породице било је доста знатних свештеника и трговаца**, има их 18 кућа, славе Томиндан, осим Срећковића, који се призетио у Веселиновиће у Славковици и слави Ђурђиц.
    *Названи су по некој брабаби Смиљци, која је претке данашњих отхранила. Нико се не зове у селу овим презименом, али се сви скупа зову Смиљчићи, с тога се тај назив усвојио.
    **Из породице Сајића био је прво буљубаша а потом капетан до 1813. године Живко Сајић.
    Смиљчићи су раније били насељени на Грађенику и Меднику а данса их има свуда. Као Смиљчићи сматрају се:
    -Милашиновићи, Тодоровићи, Маринковићи, Спасојевићи, Јаковљевићи, Лазићи и Пантићи, има их по једна кућа у Чибутковици, Бабајићу, Рубрибрези, Смрдљивкоцу, Велишевцу, Шапцу итд, по две у Јајчићу и Цветановцима, данас их у Кадиној Луци има 27 кућа и славе Св. Јована Милостивог.
    -Ђурићи и Ђурђићи су досељени крајем 17. века из села Штитова у Старом Влаху, славе Ђурђиц.
    -Ћирјанићи, предак досељен пред Кочину Крајину из Дробњака од истоимене породице, славе Ђурђиц, осим две куће, јер им се призетио један из Ивановаца који слави Аранђеловдан и један из Полома и славе Нокољдан.
    -Станчићи, предак се пре 35 година се призетио у Ђуриће, досељен из Команица из ове области, славе Митровдан и Ђурђиц.
    -Мишковићи*, Мијаиловићи, Дамњановићи и Милићи. Доселили се 10 година после Ђурића из Увца на Лиму, има их 14 кућа и славе Аранђеловдан.
    *Из породице Мишковића је знаменити добровољац у 1848. години и бељински јунак из 1876. године, пуковник Груја Мишковић, који је своју породицу знатно уздигао и распростр’о по целој Србији.
    -Дамњановићи-Швабићи, предак се призетио у Дамњановиће, то је био неки Сремац (Шваба) из Бежаније, славе Никољдан.
    -Јовановићи, отац им се призетио се у Мишковиће из Коштунића, славе Аранђеловдан.
    -Ђоређевићи, предак се доселио као надничар и слуга из Шљивовице у Старом Влаху пре 50 година, славе Ђурђевдан.
    У Кадиној Луци је данас 83 куће од 10 породица.

    Занимање становништва.

    -Кадо-Лучани се баве свима привредним гранама, којима и остали сељани ове области. Сматрају се као врло вредни и предузимљиви људи, јер не само да стигну обделати све што се у њиховом селу даде обделати, него се чак спуштају далеко низ Љиг, те и тамо заузимају и купују имања и на њима раде. Иако име је земљиште у селу сувише посно и непогодно због стрмености, ипак мало ко купује храну и при лошијим годинама. Не само да су им зиратне земље по Љигу, већ су им тамо и ливаде и пашњаци и готово целе породице проводе повећи део лета, ради чега су поградили тамо своје колибе (трла) или привремене летње станове. У селу око кућа су поља засејана стрмнином и под воћем, којега и овде има доста и добро успева. И виногради су на великој цени у овом селу, јер дају особито добар род и вино. Пчеларство се гаји из раније, а у последње време по овом напредном крају распрострло се свиларство и гајење дудова у толикој мери, да није ретко видети сељака у кошуљи, протканој његовом властитом свилом. Много их има у селу који знају по какав занат и раде га себи и другима у селу и најближој околини. Из села нигде не иду ради надничења, али се лако премештају и селе, кад год им испадне згодна прилика, да дођу до лепог имања и згоднијег положаја него у свом селу.

    Појединости о селу.

    -Кадина Лука је саставни део Славковачке општине у Срезу колубарском. Судница, школа и црква су у Славковици. Гробље је заједничко на Грађенику. Немају заједничке преславе.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Латковић, општина Љиг. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Латковић је на истоку од Врачевића, у долини реке Љига. Куће сеоске нису у равници него по пристранцима оних повијараца, који се из Врачевића и Бошњановића спуштају у љишку долину. Земљиште је или равно поред Љига или неравно, на западној страни села, а све је од терцијерних глинаца и мергле.
    Извора је у селу мало. Народ се служи изворском и бунарском водом, као и речном. Главнији потоци су: Врановац испод Врачевића, Поповац у средини села и Кацапа до Јајчића и сва три утичу у Љиг.

    Земље и шуме.

    -Латковачке су земље црне смолнице, врло родне и подесне за све усеве, као и све земље у долини Љига. На њиховим земљама особито успева кукуруз, те је ово село, као и сва суседна, житница горњих села ове области.
    Шуме је у селу мало. Што има шуме, она је појединачна, у забранима и растурена по целом атару. За грађу и огрев има је у селу доста, али немају за продају. Никаквих заједница нема.

    Тип села.

    -Латковић је, као и сва љишка села у равници, растурено село. Куће нису груписане, чак ни сродне нису у близини већ су растурене по свим крајевима села, нове куће граде се на оним местима, где су имања, те тако ово село не може имати џемата.
    У Латковићу су: Павловићи, Митровићи-1, Митровићи-2, Савићи, Антонијевићи, Станојчићи, Филиповићи, Петронијевићи, Петровићи-1, Перишићи, Богдановићи, Петровићи-2, Јовановићи, Томићи-1, Томићи-2, Даничићи, Полићи, Стојковићи, Белићи, Милошевићи и Стевановићи.
    У селу је слабо развијен задружни живот. Има малих задруга, али их овде не вреди ни помињати, јер никада у овом селу није ни могло бити великих задруга.

    Подаци о селу.

    -Латковић је по харачким тефтерима из 1818. године имао 17 домова са 22 породице и 41 харачке личности.
    Према попису:
    -1866. године – 36 домова и 234 становника.
    -1874. године – 43 дома и 241 становника.
    -1884. године – 43 дома и 264 становника.
    -1890. године – 45 домова и 307 становника.
    -1895. године – 55 домова и 321 становника.
    -1900. године – 61 дом и 353 становника.

    Годишњи прираштај становништва је од 1866. године 3,94 а процентни 1,39%.

    Име селу.

    За име селу везана је ова прича. Прича се да је име селу дошло од неког Влатка, који се први доселио у ово село, па се његови потомци звали Влатковићи, па тако и село и тек доцине изметнуло се (очигледно због лакшег изговора, оп. Миилодан) у Латковић

    Порекло становништва и оснивање села.

    -По причању старих људи и ово село је основано од стране калуђера манастира Боговађа. Кад би калуђери били изгоњени од стране Арнаута или Турака из појединих манастира у Старој Србији, онда су бежали на север и где би нашли склониште за себе, вечито су гледали да ту доведу и своју породицу и да је поред себе населе. Изгледа да је тако постало и ово село.
    -Савићи, Митровићи-2, Антонијевићи, Станојчићи, Филиповићи и Петронијевићи: Прве породице, које су боговађски калуђери крајем 17. века населили у Латковићу, били су преци данашњих Савића (Влатковића), пореклом из неких оближњих села код Пећи у Старој Србији. Од Савића су настале остале поменуте породице, има их 23 кућа и славе Никољдан.
    -Павловћи су дошли одмах после Савића из Трудова у Старом Влаху, има их 12 кућа и славе Аранђеловдан.
    -Митровићи-1, предак је родом из Крчмара, призетио се у Павловиће, славе Аранђеловдан.
    -Перишићи су досељени из Сушице, села ове области у време Кочине Крајине, славе Ђурђевдан.
    Сви други су доцнији досељеници су врло малим делом из прве половина а више из друге половине 19. века.
    Досељеници од 1820-1860. године:
    -Петровићи-1, досељени из Команица, села ове области, након деобе дошли на своје имање, славе Митровдан.
    -Томићи-1, су из Смрдљиковца-округа београдског, славе Аранђеловдан.
    -Томићи-2 су из Точа у Плимљу, славе Лучиндан.
    -Јовановићи су из Качера у Старом Влаху, славе Никољдан.
    -Стевановићи су из Мартинића у Црној Гори, славе Св. Петку.
    Досељеници после 1860. године:
    -Даничићи су из Славковице, села ове области, славе Лазревдан.
    -Полићи су из Рабашевине-округа ужичког, славе Никољдан.
    -Милошевићи су из Соколовића у Доњем Полимљу, славе Мратиндан.
    -Белићи су из Рудог у Доњем Полимљу, славе Ђурђиц.
    -Стојковићи су из Марковца-округа смедеревског, славе Аранђеловдан.
    -Богдановићи су из Н. Аџибеговца-округ смедеревски, славе Лучиндан.
    -Петровићи-2 су из Бистрице у Полимљу, славе Лучиндан.

    У Латковићу има сталних 59 кућа од 16 породица, где нису урачунате привремено настањене породице, које су већином досељеници последњих година из моравске области, Округа смедеревског.

    Занимање становништва.

    Латковчани се занимају свиме привредним занимањима, којима и суседни сељаци ове области. Главно занимање је земљорадња и она даје довољно средстава за живот, али љишке богате аде и луке јесу одличан извор за добру жетву и сељацима из горњих села ове области.

    Појединости о селу.

    Латковић је саставни део Боговађске општине у Срезу колубарском. Судница и школа су у Боговађи, а цркви се иде у манастир у Боговађи. Гробље је заједничко и у средини села. Не каже се да ли и шта преслављају.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Славковица, општина Љиг. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Славковица је на обема обалама Славковачке реке, увучена дубоко у Рајац. Земљиште је планинско и сувише брдовито. Стране брда су врло стрме, а брда купаста или су косе. Са јужне стране диже се изнад овог села и села Ба Грађеник, са северне, као развође Гукошкој и Славковачкојј Реци, Бобија. Главнија уздигнућа су: Широка Плоча до Лалинаца, Тршњица до Гукоша, Рајац до Полома, Обршина и Липак до Кадине Луке. Сва су брда од вулканских дацитних стена, које су по површини јако распаднуте. Само је Рајац, по врху и до Полома, састављен од кречњачких стена и са вртачама.
    Изворима је село богато. Многи су извори у падини Рајца и Бобије и од њих се сливају разнолики потоци и граде Славковачку Реку. Око извора су и куће и оне се спуштају дубоко низ потоке или се пењу у планину. Главнији сеоски извори су: Врело, Провалија, Букљенац и Миладиновац у Лисинама, Литице на Бобији, поред многих малих извораца са плазовима око себе.
    Славковачка река постаје од потока: Ковачеве Реке, која долази са југа из Ржанице, Иконића врела, које извире под Рајцем, Коловаче, која силази са севера од Смиљанића, Литице која силази са Бобије и Радиновца, који опет силази са Бобије и тече поред цркве. Реку углавном граде два бујна и плаховита потока Коловача и Ковачева Река, који се састају код школе и при поплавама у селу и његовом атару чине велике штете, мада су куће склоњене од њих. Славковачка Река тече на ссеверо-запад и у Кадиној Луци, испод Кошуте, улива се у Љиг.

    Земље и шуме.

    -Славковачке су земље изван кућа по плећима и падинама појединих брда и око Реке. Брдске су земље песковите, хладне, суве, плитког дна и врло неродне, тако да се дају тешко догонити. Око Реке су наносне земље, палучци и луке, подложне квару од река и потока, добре за ораницу и понегде и за ливаде. Уопште је Славковица у погледу зиратне земље посве сиромашна и долази у ред најсиромашнијих села у колубарској области.
    Шуме је исувише и од лиснатог је дрвата; цело село је обрасло њоме. Само Литице и један део Бобије, део изнад цркве што није пошумљен, иначе свуда и на сваком месту прекрилиле су многе шуме, које има у изобиљу и за грађу, огрев продају и жежење ћумура. Особито је Рајац пребогат шумама, сав је сеоска заједница, докле су сва повећа брда џематске или породичне заједнице, где и појединци имају дупло више шуме него зиратне земље.

    Тип села.

    -Славковица је имала раније тип старовлашкогсела, а и данас је углавном овог истог типа, али од пре 30 година нагло се насељава на Реци и поступно прелази у речки или башки тип. Близу трећине села населило се у луке и ту се стално настанио, оставивши у селу своју окућнице и имања, које временом дају у замену за ближе насељеном месту. Славковица је и данас подељена у џемате, који су сви при изворима потока, по јаругама и увалама између појединих брда.
    Сеоски џемати су: Ржаница изнад села Ба, испод рудничког села Полома, Качер испод Рајца и око Врела, Јелав при извору Коловаче, Веселиновићи по Бобији до Кадине Луке и Славковица око школе и цркве. Куће у џематима од једне породице су близу једна другој, на растојању од 20-30 метара, а поједине породице увек су у јаругама и увалама удаљене по 200-700 метара једна од друге, докле мале или џемати су спојени.
    У Ржанцима су:
    -Којићи (Гајићи), Којићи, Матићи (Радовићи), Видаковићи.
    Они су у правој Ржаници, а ниже њих, око Провалије су:
    Миловановићи и у Белом Потоку Максимовићи.
    У Качеру су:Николићи, Даничићи, Радовићи, Иконићи, Аћимовићи, Крстићи (Ранковићи), Смиљанићи на Лисинама, Радивојевићи (Дујићи) и Весићи.
    У Јелаву су:
    Ивковићи, Тобџићи, Нешићи, Тошнићи, Стојнићи и Дујићи.
    У Веселиновићима су:
    Ћајићи, Спасојевићи, Стевановићи, Арсенијевићи, Митровићи, Весковићи, Павлићевићи, Обрадовићи, Раковићи и Ђукићи.
    У Славковици су:
    Поповићи, Петровићи, Ћирићи и Кирин-и поред осталих, сишлих из села и урачунатих по појединим крајевима.
    Задружни живот је слабо развијен. Врло је мали број повећи задруга, као што је Даничића од 25 душа, већином су мање од 2-3 до 10-18 чељади.

    Подаци о селу.

    -Код Вука и по харачким тефтерима из 1818. године насеља Ржаница и Славковица воде се као засебна насеља и обоје су имали 10 домова са 45 породица и 140 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 107 домова и 693 становника.
    -1874. године – 121 дом и 768 становника.
    -1884. године – 130 домова и 874 становника.
    -1890. године – 147 домова и 922 становника.
    -1895. године – 158 домова и 959 становника.
    -1900. године – 176 домова и 1046 становника.

    Годишњи прираштај становништва од 1866. године хе 10,56 а процентни 1,25%.

    Име селу.

    -Одкуда је име Славковица, непознато је. Имена мала: Јелав, Качер, и Ржаница су по имену појединих рајачких брда, а Веселиновићи су по имену основаоца исте породице, које само у селу носи ово опште презиме.

    Старине у селу.
    1. У мали Качеру, испод истоименог брда, код Врела, налазе се остаци некакве порушене цркве,коју народ држи да је био манастир до Кочине Крајине, с тога се ове зидине и називају Манастирина. Зидине су врло старе, у средини њиховој је добро очувани олтар и сељаци су га оградили, те трећег дана Духова чине на њему молитву.
    2. На ставама Коловаче и Ковачеве реке налазе се остаци старе славковачке цркве, коју Јоаким Вујић помиње у својим „Путешествијама“. Ова је црква била паљена неколико пута, а последњи пут је обновљена трошком мештана 1822. године и саграђена од дрвета. Црква је ислужила своје и замењена је 1875. године новом зиданом црквом, подигнутом на 300 метара на запад од старе, низ Реку, а стара се сама од себе срушила.
    3. На месту званом Двориште у Даничићима налазе се два врло висока, вертикално у земљу убодена стећака без натписа, за које сељаци држе да су споменици из доба српске државне самосталности у средњем веку.
    4. Мало више старе цркве, уз Ковачеву реку, налази се неко старо гробље, познато у народу овог краја под именом Маџарско Гробље, у коме је до скора било мраморје, па су га сељаци са стране повадили и разнели.
    5. У нроду је још свежа успомена на некакав стари пут, који је спајао љишку долину са долином Западне Мораве, јер је одвајкада овуда био најкраћи прелаз из једне у другу долину. Овај пут је ишао уз кадолучку Кошуту, на извор Радиновац, па венцом Бобије, преко Липака, Јелава пео се на Рајац и после спуштао у долину Чемернице, која је са друга стране Рајца извире. Од овог пута и данас се распознају трагови старих калдрма и радова, али је данас замењен просеченим и насутим среским путем, који иде уз Реку, па се кроз Ржаницу пење на Рајац.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Старо село је било око Манастирине и њеног Врела и Качеру, па су тек доцније поједине одељене породице заилазиле дубље у планину и тамо се стално настањивале. Најстарије сеоске породице и данас скоро све имају својих представника око Врела. Оснивачи села сматрају се две породице, за које се не зна да су се и са које стране доселиле:
    -Николићи у Качеру су старинци. Њима су род:
    -Максимовићи у Ржаници,
    -Иконићи и Аћимовићи у Качеру
    -Крстићи у Качеру (има их и у Штавицама)
    -Дујићи у Качеру и Јелаву (има их и у Бранчићима)
    Свега Николића и њихових потомака има у Славковици 40 кућа и сви славе Никољдан.
    -Радовићи су у Ржаници су такође старинци, има их 11 кућа, славе Ђурђевдани и једна у Иконићима, где се један од њих призетио, који осим Ђурђевдана слави и Никољдан.
    -Веселиновићи је најстарија досељеничка породица. Веселин је трећи брат Ђурин, који се доселио пред ктај 17. века иу села Штиткова у Старом Влаху и населио у Кадиној Луци. Веселин се одмах одвојио од браће и населио у Славковици, брдашцу Краљевици у Качеру где су и данас његови потомци:
    -Стевановићи, живе у Качеру и на Бобији,
    -Ивковићи у Јелаву (има их у Ваљеву, Вртиглавама, Моравцима и свој Србији),
    -Ћајићи* на Бобији (има их у Бабајићу, Бранчићу и Вукони),
    *Један од старијих је служио некаквог Турчина Ћају и сељаци га тако звали, па по њему се прозвали и његови потомци, Ћајићи.
    -Арсенијевићи на Бобији (има их у Јајчићу, Бранчићу, Смрдљиковцу и Бањанима),
    -Митровићи на Бобији (и Команицама),
    -Весковићи на Бобији,
    -Обрадовићи на Бобији (и Кадиној Луци)
    Укупно 42 куће и славе Ђурђиц.
    -Видаковићи у Ржници. Родоначелник ове породице Видак доселио се из Доњег Колашина у Старој Србији крајем 17. века, са границе Васојевића. Његови потомци су:
    -Павлићевићи на Бобији (Санковићу и још неким љишким селима)
    Има их 7 кућа и славе Аранђеловдан.
    -Смиљанићи и Весићи. Досељени у исто доба кад и Веселинови. Баба Смиљана са 4 пунолетна сина доселила се из Бучја у Полимљу од породице тамошњих Ајановића, отуда је ово једна иста породица са Стевановићима у Палежници и Демировићима у Велишевцима ове области. Смиљанићима су сродни у селу Весићи, потомци првог бабиног сина, њих има данас у Цветановцима, Бранчићу и другим љишким селима, а овде их је 20 кућа и славе Стевањдан.
    -Којићи су четврта стара досељеничка породица. Предак им се доселио из Старе Србије, из околине Пећи, као и претходни, пред крај 17. столећа. Неког од ранијих Којића много су мрзели Турци, а особито што је суделовао у рату аустријском у почетку 18. столећа, те га због тога ухвате и убију, а његову породицу протерају, један део ове породице исели се у Штавицу-округ руднички, други део оде у Срем и насели се у околини манастира Фенек (Бољевци-Јаково, оп. Милодан). Од ових се један врати и насели уместо у Качеру, где су раније били Којићи, у Ржаници и од њега је 5 кућа и славе Св. Петку.
    -Даничићи, доселили се пред Кочину Крајину из Бобове у Полимљу од Џувера, славе Лазаревдан.
    -Нешићи и Тобџићи*, досељени из ваљевског Врела пред Кочину Крајину, има их 8 кућа и славе Ђурђиц.
    *Тобџићи су названи по томе што им је дед био тобџија под Карађорђем и погинуо на топу на Љубићи 1815. године.
    -Ђукићи су се доселили од Сјенице у Првом устанку. Предак се доселио као слуга и призетио у Веселиновиће, има их 5 кућа и славе Стевањдан.
    -Миловановићи, предак је из Кадине Луке од Швабића, у Првом устанку прешао у Ржаницу, славе Никољдан.
    -Којићи (Гајићи), предак се доселио из Сирогојна у Старом Влаху, призетио се у Којиће чије је презиме примио, славе Трифундан.
    -Тошнићи. Баба је прешла из београдског села Црљени и са собом повела своју породицу и населила се поред Нешића на Бобији, славе Никољдан.
    -Стојнићи. Предак се доселио из Дића-руднички округ, од породице Чикучића и призетио у Ивковиће, славе Ђурђиц.
    Досељеници од 1865. године и касније:
    -Раковићи, предак се доселио из Чајетине-округ ужички и призетио у Ђукиће, славе Стевањдан.
    -Петровићи, предак се доселио из Планинице као занатлија, славе велику Госпојину.
    -Кирин-и, предак се доселио из неког села близу града Поле (Пула) на Истри, Србин католичке вере по занимању камењар, не славе.
    -Ђириђи, досељени из Рудара у топличком округу, глава породице био механџија, славе Никољдан.
    -Поповићи, глава породице се доселио као свештеник из села Диваца у овој области, славе Ђурђиц.
    У Славковици је 183 дома од 18 породица.

    Занимање становништва.

    -Славковчани се занимају поглавито земљорадњом, сточарством и воћарством. Главна занимања су им земљорадња и воћарство. Иако је земља посве слаба, иако са мало земље, ипак нема ниједног Славковчанина, који у доњим љишким селима ове области и око реке Качера нема своје земље, којој подмирује своје потребе. На тим својим добрима, као и на онима, које сваке године узимају под закуп, не само да прибављају животне намирнице, већ ту исхрањују и домаћу стоку, које доста држе. Сеоска дацитна брда нису низашта друго до за шуме, воћњаке и винограде, који особито успевају. Своје много воће и вино извозе у великој мери, те обзиром и на околности Славковчани ипак нису сиромашни људи, него најимућнији у области. Славковчани се непрекидно исељавају, нарочито после деобе у селу, када се већином исељавају у она села, у којима су одраније имали своја имања. Осим тога многи се одвајају од кућа и иду по школама, занатима и трговини, те се тако удаљавају од свога села и више се не враћају. На исељавање их не нагони сиромаштина, него потреба за бољим и лакшим животом као и боље земље по другим селима.

    Појединости о селу.

    -Славковица је саставни део Славковачке општине и Срезу колубарском. Судница, школа и црква су на ставама Коловаче и Ковачеве реке. Гробље је подељено на три дела. Преслава сеоска је Трећи дан Духова.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Палежница, општина Љиг. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Палежница је на обема обалама Палежничке Реке, која долази са Сувобора. Земљиште је секундарне старости, по висовима до Берковаца и Гуњице су пешчари, а до села Ба рујевачки дацити. Сеоске су куће у самој реци и то на њеиним обема обалама. Изнад села су главнија узвишења:Радујевац и Милашиновац, дацитне купе, што одвајају село од Ба, Вис до Гуњице и Берковаца и Сајман део Сувобора до Планинице, где извире река.
    Извора је доста. Нарочито је много малих ситних извораца поред реке, на оном месту, где је садашње село. Старији извори, где су раније биле куће, напуштени су, па су или затрпани плазовима и престали на једном, да би се појавили на другом месту. Једина текућа вода је Палежничка Река, кратка, водом богата и плаховита речица,која плави целу околину изузимајући обале, где је данашње насеље, јер су издигнуте изнад корита реке на више од 5 метара.

    Земље и шуме.

    -У селу је врло мало зиратне земље, а што је има, она је поред Реке и по плећима висова. Зиратна земља је подложна плављењу, с тога сваке године пропадају многе њиве, јер их река затрпава својим огромним наносима шљунка и облутака. Брдске земље до села Ба су на вулканским стенама, добро наводњене, с тога су врло добре ливаде и попаше по висовима и падинама тих брегова. Остале су земље по Вису и по Реци јако песковите, суве, посне и тешко се дају зиратити, а и ако се зирате, ретка је година, да дају кад добар род, мада се редовно ђубре.
    Палежница је шумско село. Кад се са става Палежничке Реке и Љига пође уз Реку, онда се до краја села, и јужном правцу, иде кроз шуме, које су добро и пажљиво очуване и од лиснатог су дрвета. Шуме су породичне а и сеоске заједнице. Прво су сеоске заједнице по Сајману, а ако би гдегод било каквих равнијих места, онда су она породична својина, где су њиве појединаца, а шуме заједничке са онима, чија су имања око њих.

    Тип села.

    -Палежница је прави тип речног села. Куће су са једне и друге стране речне обале, све једна поред друге, одвојене својим окућницама. Пут је направљен низ реку, па је и прелаз преко ње на више места. Ни једне једине куће нема изван Реке. Некад је село било по падини Виса и до села Ба, па је пре 50 година сишао први Обрадовић, па уз њега и остали у току 25 година, тако да има 25 година, како су овде и како се после деобе задржавају на истом месту.
    У селу су: Степановићи, Обрадовићи, Петровићи, Стојановићи, Јовановићи, Петковићи, Недељковићи, Филиповићи, Максимовићи, Станковићи, Пауновићи и Стевановићи (Дочићи).
    У Палежници нема задруга, па као изгледа да се при оваквом начину насељења не могу задруге ни да одржавају, бар тако мисле и старији и млађи Палежничани.

    Подаци о селу.

    -Палежжница је према харачким тефтерима из 1818. године имала 9 домова са 9 породица и 27 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 14 домова и 139 становника.
    -1874. године – 17 домова и 178 становника.
    -1884. године- 29 домова и 172 становника.
    -1890. године – 26 домова и 183 становника.
    -1895. године – 22 дома и 215 становника.
    -1900. године – 38 домова и 251 становника.
    Мислим да је 1895. године било 32 дома, али добро, нећу да мењам, оп. Милодан.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 3,94 а процентни 2,22%.

    Име селу.

    -За име селу везана је ова народна прича. Народ у селу и околини прича, да кад је куга пролазила кроз село, цело село поробила, уништила и попалила, па је отуда дошло и име селу.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Палежница има своју велику прошлост.
    -Станковићи и Стевановићи. Као најстарија породица у селу, за коју се не зна да се откуда и када доселила, јесу данашњи Станковићи. Ова се породица много расељавала у доњим љишким селима, а од ње је у Прову, у подрињском округу, велика породица Палежевића, која броји више од 20 кућа. Станковићима су род Стевановићи,има их 11 кућа и славе Никољдан.
    -Степановићи, Петковићи, Недељковићи, Филиповићи и Максимовићи: Најстарија породица по досељењу је Степановића, досељени из Бучја у Полимљу, од тамошњег братства Ајановића, од којих су и Демировићи у Велишевцима, досељени кад и они, прво у Велишевце, па после прешли преко брда у ово село. Потомци Степановића су наведене фамилије, њих је 17 кућа и славе Стевањдан.
    -Обрадовићи, Петровићи и Јовановићи: После Степановића уз Кочину Крајину дошли су Обрадовићи из Негбине у Старом Влаху, побегли су због обести некаквог Турчина, који је чешће нападао на њихове куће. Обрадовићима су род Петровићи и Јовановићи, има их 13 кућа и славе Никољдан.
    -Стојановићи, предак се доселио из Мушића-округа ужичког, као слуга, призетио се у Обрадовиће, славе Никољдан.
    -Пауновићи, предак се доселио из Кадине Луке, дошао жени на имање, славе Ђурђиц.
    У Палежници има 43 куће од 5 породица.

    Занимање становништва.

    -Палежничани се занимају земљорадњом и свима привредним пословима, којима и суседни сељани ове области. Земља је сиромашна, а и мало је има, те с тога, као и сви суседни сељаци, силазе у долину Љига, у равнија села, те закупљују имања или купују за вечита времена, па тамо држе своју стоку и засејавају кукуруз и друге усеве. Воћњаци нису око кућа, већ су изван кућа, али увек у близини и скоро увек у средини имања, где су им колибе и летња станишта. Кад год коме падне прилика, да може доћи до имања од доњих љишких села, тада се одмах сели и насељава, продајући своје имање у селу, или га дајући у размену за имања у месту у које се насељава. Многи од Палежничана знају и по који занат и ради заната се баве и по другим селима, због чега ретко где да ће се населити изван села. Некада су у овом селу били добри виногради, али их данас нема, а у замену за то сељаци су постали врло добри пчелари и одгајивачи свилене бубе, ради које су по селу, око кућа, и низ реку засадили многе дудове.

    Појединости о селу.

    -Палежница је саставни део Славковачке општине у Срезу Колубарском. Судница, школа и црква су у Славковици. Гробље је старо и у падини Виса. Преслава је Николаји, 9 маја по староом календару.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Цветановац (и Милавац), општина Љиг. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Цветановци су на левој обали Љига према ушћу Качера и према (тада) рудничком селу Моравцима. Село је нагнуто на источну страну реци Љигу и поступно се спушта у ниску водоплавну љишку долину. Западни део села је нераван, испресецан многим потоцима на брежуљке и косањице, које се на северу губе. Главнија су узвишења у селу: Милавац, Топаловац и Пландиште.
    Извора је у селу доста, али се налазе при извору Јошевице и низ њу, с тога се народ више служи бунарима. Испод Милавца тече речица Јошевица и у Јајчићу се улива у Љиг, непресушна је и тече кроз шумовит крај села. Других јачих извора и потока у селу нема.

    Земље и шуме.

    -Цветановачко земљиште је од терцијерних и диливијалних слојева, нанос Љига и Качера, необичне родности и много га има, па се сматра као житница свих брдских љишких села. Једина је штета што га Љиг плави и што знатан део његов преко целе године због плаховитог Качера лежи под водом, те није за употребу.
    Шума је у западном деслу села, око цркве и извора Јошевице, по Милавцу и Тополовцу. Шуме је доста више од половине сеоска својина. Шума је храстова, ситна, али ипак може послужити за сваку домаћу употребу.

    Тип села.

    -Цветановци су љишко село, растуреног типа. Куће су растурене по западном делу села тако, да готово нигде ни две куће нису заједно; има их по плећима и по странама брда, а у позније време спуштају се и у саму раван. Џемата нема, али ипак се чују у појединим крајевима поједини називи за породице, блиске и сродне, мада су и оне растурене. Тако, например, имамо називе: Кустурићи, Срећковићи и Гавриловићи, мада су чланови и тих породица са кућама у разним крајевима.
    У селу су: Томићи-1, Гаврановићи, Вилимановићи, Стевановићи, Даничићи, Ивановићи, Јовичићи-1 (Радовановићи), Јовичићи-2, Тадићи, Јеринићи, Симићи, Томићи-2, Павловићи, Ломићи, Ђукићи, Кустурићи, Томићи-3, Максићи, Михаиловићи, Срећковићи, Лазаревићи-1, Крунићи, Пајићи, Гавриловићи, Миловановићи, Сајићи, Брбићи, Јоксимовићи, Петровићи, Тодорићи, Којићи, Ковачевићи, Лазаревићи-2, Пауновићи и Ђорђевићи. Осим њих има и 36 циганских кућа на Милавцу.
    У Цветановцу нема задруга.

    Подаци о селу.

    -Цветановци су према харачким тефтерима из 1818. године имали 40 домова са 49 породица и 105 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 53 дома и 275 становника.
    -1874. године – 70 домова и 320 становника.
    -1884. године – 90 домова и 446 становника.
    -1890. године – 97 домова и 553 становника.
    -1895. године – 109 домова и 557 становника.
    -1900. године – 109 домова и 576 становника.
    Годишњи прираштај становништва је 8,13 а процентни 0,19%.

    Име селу.

    -Откуда је име селу непознато је, само се зна да село постоји из давнина.

    Старине у селу.

    -По предању у селу постоји одавно црква. Данашња црква је нова, зидана 1865. године и сва је од цигле и камена са једним кубетом. Стара дрвена црква била је 150 метара у северо-источном правцу од ове и сва од дрвата, али је пала и од ње се осим зидина не распознаје ништа друго. Овакву стару цркву, зидану 1815. године походио је и Јоаким Вујић 1827 године, Црква коју Јоаким помиње, није била на Љигу, већ на Јошевици и при извору њеном, и онда и данас у најновијем делу села.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Предање држио да је село врло старо и да је пре Косова живела у њему породица Слепчевића, која је била врло јака и чинила сама ово село. Слепчевићи су били у селу, докле ови крајеви нису потпали под Турке, па су се онда, због турске најезде, многи иселили из села и отишли некуда, а они што су остали –замрли.
    -Јеринићи, Томићи-1, су најстарији досељеници овог села, досељени у општоој сеоби, пред крај 17. века од Сјенице у Старој Србији, има их 5 кућа и славе Ђурђевдан.
    -Тодорићи, Срећковићи, Крунићи, су досељени у исто време кад и претходни, такође од Сјенице, има их 13 кућа и славе Аранђеловдан.
    -Гаврановићи су дошли у исто време из Старог Влаха, из околине Нове Вароши, очували су старо породично презиме, има их 4 кућа а и расељених, славе Симеундан.
    -Симићи, предак им се доселио пред аустријску окупацију из Жидовића у Полимљу због турске обести и населио поред Гаврановића, њих је 6 јућа и славе Никољдан.
    -Вилимановићи су дошли кад и Симићи из Сандаља, села у овој области, од тамошњих Филиманића, славе Никољдан.
    -Кустурићи, Ђукићи и Михаиловићи, предак дошао после аустријске окупације из Осата у Босни и од исте породице Кустурића у Заблаћу у Поцерини, има их 13 кућа и славе Ђурђевдан.
    -Пајићи, Радовановићи и Јовичићи су потомци извесног Паје из Мочиоца у Старом Влаху, одселио се да би избегао крвну освету, дошао после аустријске окупације, славе Ђурђиц.
    -Лазаревићи-1, предак дошао после Кочине Крајине као слуга од Звезда у Полимљу, славе Никољдан.
    -Томићи-3 су потомци некаквог Томе из Полимља, који се призетио у Кустуриће, од њега су 4 кућа и славе Аранђеловдан и Ђурђевдан.
    -Ивановићи су из рудничких Бањана, има их две куће и славе Мратиндан.
    Досељеници после 1820. године:
    -Тадићи, досељени из Чибутковице у околини, славе Јовањдан.
    -Даничићи су из Славковице, дошло на своје имање, славе Лазаревдан.
    -Петровићи су из Бабајића од тамошњих Колаковића, славе Лучиндан.
    -Јовичићи-2 су из београадског Смрдљиковца, славе Ђурђевдан.
    -Гавриловић се доселио из Лалинаца-округ руднички, славе Јовањдан.
    -Сајићи су из Кадине Луке од тамошњих Сајића, славе Томиндан.
    -Брбићи су из Полома-округа рудничког, дошли на своје имање, славе Никољдан.
    -Јоксимовићи су из Лалинаца-округа рудничког, дошли на своје имање, славе Аранђеловдан.
    -Којићи су из Славковице, дошли на купљено имање, славе Св. Петку.
    -Лазаревићи-2 су из Мушића-округ ужички, славе Јовањдан.
    -Максићи, предак дошао из Бранчића-округ руднички, призетио се у Кустуриће, славе Аранђеловдан и Ђурђевдан.
    -Павловићи и Томићи-2 су из Берковца од тамошњих Киселица, славе Јовањдан.
    -Ломићи су из Берковца од тамошњих Ковачевића, славе Ђурђевдан.
    -Ђорђевићи су из Заплања из В. Речника, славе Аранђеловдан.
    -Пауновићи су из кадине Луке, дошли на купљено имање, славе Ђуриц.
    -Миловановићи су из Славковице, славе Аранђеловдан.
    -Стевановићи су из Тометиног Поља-округ ужички, славе Јовањдан.
    -Ковачевићи су из Горњег Лајковца, дошли на купљено имање, славе Ђурђевдан.
    У селу има 87 српских кућа од 28 породица.

    Занимање становништва.

    -Цветановчани се занимју свима привредним делатностима, а највише змљорадњом. Земље има доста, с тога се село нагло проширује досељеницима са стране, који долазе на купљена имања или се усељавају у породице које изумиру. Земље овог села су око Љига и врло су родне и дају особито богате плодове.
    Цветановчани не уче занате и нерадо се селе из свог села..

    Појединости о селу.

    Цеватановци су саставни део Бабајићске општине у Срезу колубарском. Судница је у Бабајићу, а школа и црква су у селу испод Пландишта у Јошевици и једно поред другога. Гробље је заједничко за цело село. Село нема заједничке преславе.

    Цигани-Роми у селу.

    -На Милавцу поред сеоског пута, са једне и друге стране има 36 циганских кућа. Они су вере православне, говоре лашки и српски, стално су насељени овде од пре 53 године, куда су се раније врзмали по селу и околини, а од тада су стално настањени и не крећу хникуда.
    По занимању су: Кашичари, ковачи, свирачи и мечкари, а у поседње доба воде и мајмуне. Земљорадња им је узгредно занимање, њоме се не баве увелико нити надниче.

    Напомена: Мишљења сам да би овај текст требао да се линкује и на Милавац, јер како ствари стоје Милавац је у време писања ове књиге био у саставу села Цветановац. Села Милавац нема ни у књизи „Качер“ ни у овој, „Колубара и Подгорина“.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top