Лајковац и околна села Reviewed by Momizat on . Општина Лајковац: Бајевац, Боговађа (до 1992. године Прњавор), Врачевић (насеље настало спајањем насеља Горњи Врачевић и Доњи Врачевић 1947. године), Доњи Лајко Општина Лајковац: Бајевац, Боговађа (до 1992. године Прњавор), Врачевић (насеље настало спајањем насеља Горњи Врачевић и Доњи Врачевић 1947. године), Доњи Лајко Rating:
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Лајковац и околна села

Лајковац и околна села

Општина Лајковац:

Бајевац, Боговађа (до 1992. године Прњавор), Врачевић (насеље настало спајањем насеља Горњи Врачевић и Доњи Врачевић 1947. године), Доњи Лајковац, Јабучје, Лајковац (варош) (до 1979. године Лајковац (варошица), Лајковац (село), Мали Борак, Маркова Црква, Непричава, Пепељевац, Придворица, Ратковац, Рубрибреза, Скобаљ, Словац, Степање, Стрмово и Ћелије.


Коментари (45)

  • Милодан

    Јабучје
    Сеоски живот и народни обичаји крајем 19. века према казивању Владимира Бајића из Јабучја.

    Владимир Бајић (1889-1969) потиче из познате породичне задруге из села Јабучја (помињао сам га у презимену Милић, оп. Милодан). Учествовао је у свим ратовима 1912-1918. године и из њих се вратио као инвалид. Иако није завршио ни основну школу био је врло обдарен за проучавање завичајне историје. Био је старешина своје задруге, а радове на имању водили су његов син и остали потомци.
    Највише је проучавао сеоски живот у самом Јабучју, али и околини, у периоду од краја 19. и почетка 20. века, а занимао га је и цео 19. век. Био ј познат у јавности, посебно у време од 1950. до 1960. године. Између осталих, са њим су контактирали и у селу га посећивали академици САНУ: Осим казивања, Владимир је оставио значајне белешке о прошлим временима.
    Село Јабучје је највеће и у старим тамнавском срезу и у ваљевском округу, (причало се када сам био дете да је Јабучје други по величини село у Србији, после Азање, оп. Милодан) Некада је заузимало преко 5000 хектара. У 18. веку имало је турски хан који је уништен у Првом српском устанку. Јабучје је 1820 године имало 111 кућа, 1831 – 136, 1900 – 359 и 1910 – 427 кућа. У другој половини 19. века и у периоду до Првог свестског рата постојала су два засебна села – Горње и Доње Јабучје.
    Ја бих томе додао (Милодан) да сада постоје засеоци, осим Горњег и Доњег „краја“, Шеринка, Гај, Старо село, Виш и центар села које носи назив Шиљаговац.
    Следи наставак…

    Одговори
  • Милодан

    Јабучје
    Сеоски живот и народни обичаји крајем 19. века према казивању Владимира Бајића из Јабучја. (2)
    Обрада земље и опрема
    У 19. веку величина имања рачунала се према „дану орања“, што износи око 0,5 хектара. Плугови су били потпуно дрвени а само раоник је био од гвожђа. Крајем 19. века углавном су се користили „полудрвени“ плугови. По сећању Владимира Бајића, потпуно потпуно дрвени плугови нестали су око 1897. године. Први гвоздени плуг у Јабучју појавио се 1896. године године, а до 1911. у селу их је било свега пет.
    У старо време није се у јесен угаривоало за сетву на пролеће. За кукуруз се орало у пролеће и одмах сејало. Због тешких услова орања, плуг је вукло шест до осам волова са четири орача. Четврти орач, онај који држи плуг, морао је имати највеће спосбности, и физичке и умне.
    Кукуруз се сејао не у врсту, већ на „сачму“, бацањем из шаке. Прво сејање у врсту почело је 1893. године, а прва копачица дошла је у Јабучје 1896. године. Уоптреба копачице се врло брзо проширила – до 1900. године.
    Вршидба жита
    У старо време пшеница се млатила моткама. Омлаћено жито са плевом чекало је да дуне ветар, на коме се вејало неколико пута. Око 1870. године почела је вршидба коњима, а вејало се на ветрењачама које су људи окретали. У то доба још увек није кошено косом, већ би се жело српом. При вршају на равном земљишту окреше се гумно у пречнику до 20 метара. На средини је постављен јак колац – стожер. Гумно је морало бити заливенои и утабано.
    Прва вршаћа машина у Јабучје је дошла 1894. године. Нешто пре тога у Радљево (село у околини, оп. Милодан) је стигла прва вршалица. До 1912. године престао је вршај стоком.
    Дрвена кола
    Половином 19. века махом су коришћене саонице, и лети и зими. Кола су бил потпуно дрвена. Када се путовало мало даље, на кола се стављала бачва воде, из које су се заливали делови кола на којима је трење било највеће. Око 1860 године дрвене осовине су добиле туљце са обе стране. Точкови су опасивани гвозденим шинама – шинска кола (оп. Милодан). Прва кола са гвозденим осоинама дотерана су у Јабучје 1886. године.
    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Јабучје
    Сеоски живот и народни обичаји крајем 19. века према казивању Владимира Бајића из Јабучја. (3)
    Прва воденица
    Прва воденица на Белом броду (на Колубари између Јабучја и Ћелија, оп. Милодан) по предању је подигнута око 1750. године. Она после неког времена није имала добар доток воде, па су мештани за време владавине Милоша Обреновића тражили да се она премести. Милош је то изузетно одобрио. Она је имала осам витлова и успешно је радила и после Другог светског рата.
    Постојале су воденице на малој реци Кладници, обично је имала један или два камена. Власници су били Ћатићи (једна од грана у које спадају моји Милићи, Радованчевићи и Петровићи, оп. Милодан) Радовановићи, Бугарчићи и Машићи.
    Први бунари
    Први бунари су копани у четврт, а подграда је прављена од талпи – дебелих дасака. Касније су бунари зидани каменом или циглом. Око 1900. године у Јабучју је било само 15 зиданих бунара а 1950. године преко 200.
    Гајење стоке
    Већина породичних задруга имала је ограђене забране где је боравила стока, а највише свиње. Главне хране за свиње, жира, било је у изобиљу. Крмаче су се саме прасиле. Породице су у просеку држале по 30-40 свиња, а веће задруге знатно више. Обично се на сваки хектар имало 1-2 говечета.
    Крајем 19. века и до 1912. године, у Јабучју је било више кућа са преко 100 хектара имања, а неколико домаћинстава је поседовало и до 300 хектара. Те богате задруге имале су од 100 до 300 говеда, 200-300 свиња, 150-300 оваца и до 30 коња. Око 1895. године само 3% породица није имало винограде, а око 1950. године свега 3% има винограде.
    Стока је у забранима и зими и лети боравила у ограђеним забранима и потесима. Ова имања су имале кошаре (примитивне штале, оп. Милодан), колибе и ископане баре за појење стоке. Те њиве са стоком често су од породчне куће биле удаљене и по неколико километара. Краве су се музле само ујутру, а свака „станара“ имала је краве и телад у својој кошари.
    У Јабучју је постојао стари обичај да се домаћини такмиче у кога ће бити лепше и боље ограђено имање. Око 1900. године било је срамота ако неко имање није било ограђено. После балканских и Првог светског рата, већина ограда око имања била је запуштена или уништена.
    Након ослобођења 1918. године, већина породица је почела поново да се „кући“ од почетка. Сточни фонд био је већим делом уништен. У првој послератној деценији ретка су била домаћинства која је имала више од два вола и једне краве, или два коња и једну краву.
    Наставиће се….

    Одговори
  • Милодан

    Јабучје
    Сеоски живот и народни обичаји крајем 19. века према казивању Владимира Бајића из Јабучја. (4)

    Исхрана
    Било је више постова у току године. Свака среда и петак су били посни дани. Веће задруге музле су 30-40 крава, али се у току поста ништа од тога није јело. На Беле покладе (дан-вече уочи почетка Васкршњег поста, оп. Милодан) почиње пост када мајке своју децу намажу белим луком, а на прозор ставе глогово трње да не уђу вештице „које даве децу на дан поклада“. То је зато што бабе и прабабе причају да су рађале и по десеторо и више деце а преживи само једна трећина или највише половина од њих.
    У задружним кућама у сезони се клало 8-10 свиња, 2-3 говеда и више оваца. Задруге су често бројале од 30 до 60 чланова. Од говеда и оваца се користио лој за лојане свеће. Од говеђих и свињских кожа прављени су опанци. Иначе, обућа се мало носила, поготову ван зимског периода, када су деца и одрасли ишли боси.
    У задругама је било 10-12 жена. Удате жене су биле редаре и станаре. Редаре су се смењивале на 7 дана. Редара прикупља дрва, меси хлеб, кува, пере судове и чисти кућу. Младе (од скоро у браку, оп Милодан) и девојке носе ручак на њиву. За ручком и вечером код куће обичај је следећи – користи се велика округла трпеза са троногим столицама. Сви једу дрвеним кашикама из једног чанка. Нарочито при вечери прво једу деца и бабе, у другој софри мушкарци, а у трећој жене.
    Народна ношња
    Кошуље су некада ткане од ћетена (лана) а касније и од кудеље. Млађе жене и девојке правиле су одећу од вуне, кудеље или ћетена. Све до отприлике 1880. године на сељачкој девојци или млади није било ничег куповног. Све су ткале и плеле својом руком. Главна женска ношња састојала се од сукње и рекље. Шио се и зубан од вуне, дугачак као данашњи капут. То је била више свечана аљетка, извезена разним бојама. Последњи зубун Владимир је у свом селу видео око 1895. године.
    Старије жене су носиле бошчу и кецељу, које су ткане разним бојама. Жене су облачиле дугачке кошуље, напред се носила кецеља, а позади бошча.
    У другој половини 19. века у моди је била либада. То је горња аљетка за младу, облачила се приликом венчања и била је скупоцена. Она је била сачињена од свиле, кадифе или најлепше чоје, извезена срмом, свиленим гајтаном, сребром, а ређе златом. Либада је имала широке рукаве и била је отворена на грудима. Зубун (мислим да се овде ради о либади, оп. Милодан) је изашао из моде после 1910. године.
    Свака млада морала је за Божић да буде убрађена у конђу. Конђа је била израђена од дрвета, пречника око 10 цм, са ушивеним финим сомотом. Посебно је уз то ишао „убрадач“, памучно платно као пешкир, са иглама, ђерданима и ланчићима. После 1900. године и конђе су изашле из моде.
    И мушка ношња се израђивала од вуне, ћетена и кудеље. Све до приближно 1912. године мушкарци су носили само кошуље и гаће без панталона. Кошуље за свечане дане ткане су од финог памука, биле су дуге, до испод колена, опасаване лепим појасом. На ногама су носили „тозлуке“ до колена, а преко њих дуге чарапе које су на врху имале „преплет“ – шару од вунице. Као убућа служили су опанци „шиљкани“ са дугим каишима, а део каиша се замота око ноге. Било је старих људи који никада нису обукли чакшире.
    Деца до 13-14 година носила су само кошуљу, без гаћа, све до пред крај 19. века. Момак који се жени морао је за свадбу и венчање да купи чакшире, тзв „потурлије“. Оне су су имале велики тур позади, до испод колена. Сиромашнији су их правили од шајка, а богатији од чоје са гајтаном. На леђима су носили копоран или ферман, израђен од чоје, са свиленим гајтаном. После Првог светског рата и чакшире потурлије су постепено нестајале, а последње су забележене око 1925. године. Између два светска рата, а и касније, све више су ношене тесне панталоне, капути и прслуци, као и „дуз“ панталоне.
    Почетком 20. века женска ношња се нагло променила. И на селу су се жене „модирале“ и све више су куповале фабричке тканине. Већ после Другог светског рата сеоске жене немају ништа на себи што су својом руком урадиле (не бих рекао да је ово тачно, оп. Милодан), па више скоро да и нема разлике у начину одефвања сељанки и варошанки.

    Одговори
  • Милодан

    Заборавих синоћ да напишем „Наставиће се“…

    Одговори
  • Милодан

    Јабучје
    Сеоски живот и народни обичаји крајем 19. века према казивању Владимира Бајића из Јабучја. (5)
    Женидба и удаја
    У старо време момци су се женили само у јесен, од септембра до краја новембра. Након тога почиње Божићни пост, када нема венчавања.
    Момци из инокосних породица обично су се женили пре војске, а они из задруга после одслужења војног кадра. Када момак стаса за женидбу, старешина куће сазове одрасле чланове породице или задруге да већају о томе коју девојку да просе. Младожења не присуствује том договору. Старешини се оседлава најбољи коњ, и он иде да иште девојку за сина, синовца или унука. После три-четири дана момак се води девојци на гледцање. Они се пред родитељима само кратко погледају, али не разговоарају насамо. Затим се уоговара када када ће девојачки родитељи доћи да гледају момачку кућу. То гледање је у ствари формално, јер је главни договор пао и воља је показана приликом првог боравка момковог старешине у кући девојке.
    За гледање момкове куће спрема се богата гозба. Готове се највоља јела и износе најбоља ракија и вина. После ручка се уговоара прошевина. Сви присутни се изљубе и честитају пријатељство.
    На прошевини се девојци даје „обележје“ у дукатима. Обично се давало по 20 дуката, некад и мање, а богате задруге давале су и више. На прошевину иде 10-30 особа. Просиоци прво попију кафу и ракију, а родитељи девојке износе празан тањир. Будући свекар или кућни старешина вади кесу са дукатима и у тањир дарује девојци 20 дуката, девојачком старешини 4, а мајци, стринама и бабама још по један дукат. Момак предаје девојци тањир са дукатима и они се само рукују. Младенци изљубе све присутне – старије у руку, а млађе у образ. И пријатељи се међусобно изљубе.
    Када девојка прими дукате, одмах се пали прангија, пуца из пиштоља и пушака. Комшије и село тако сазнају да је пријатељство закључено. Поставља се ручак, а већ раније је уговорен поп да испита младенце. Старешине се договарају о томе када ће бити свадба.
    За свадбу се прво припреми чутура – буклија, којој се зову сватови. Најпре се зове кум, коме се носи јабука и погача. Свадба је обично трајала три дана – у суботу се доводила млада, у недељу је било венчање, а у понедељак част и даривање. Понекад су свадбе трајале и дуже, а изузетно чак и до недељу дана. За једну свадбу се клало 4-5 крава и нешто свиња и оваца.
    Свака девојка је приликом удаје имала сандук за девојачку спрему. Он је најчешће био дуг око 1,5 метра, а висок 60 сантиметара. Када дође у нову кућу, млада никога не зове именом, већ само тепа, например, тата, бата, лепоје, браца и др, а женама – мама, мамица, нана, сеја, рођенка, лепотица и ваздан другим именима.
    Жртве у ратовима 1012-1918.
    Јабучје је као највеће село у тамнавском и ваљевском крају имало укупно 350 жртава у балканским и Првом светском рату (међу којим и два рођена брата мог деде, оп. Милодан). У тај број улазе они који су погинули и умрли, посебно у заробљеништву и по разним болницама. Костадин Негић изгубио је шест синова, Радован Блажић четири сина, а многи очеви по два сина или синове јединце.
    Своје бележке о историји села Јабучја Владимир Бајић је писао претежно 1952. године, у својим зрелим годинама (тада је имао 63). Поред осталог, он наводи да је пољопривреда у то доба доста развијена у том крају и да село располаже следећом опремом: 9 вршаћих машина, 20 жетелица за жито, преко 10 сејалица за пшеницу и велики број сејалица за кукуруз, више косачица за траву. Оре се фабричким гвозденим плуговима и копачицама, са воловима и коњима (сиромашнија домаћинства са кравама, оп. Милодан). Приметан је општи напредак у пољопривреди. Међутим, једно важно питање остало је нерешено као у стара добра времена – путеви. Када дођу кишне и влажне зиме, у село скоро нико са стране не долази.
    Крај!
    Неколико напомена. Ово казивање Владимриа Бајића објављено је у књизи „Источна Тамнава – Бргуле и околина“ Миодрага Мије Станимировића. Дословце је прекуцано рачунајући и знаке интерпункције. Приметио сам једну словну грешку коју нисам уочио прилоком провере текста а пре објављивања.
    Неколико мојих напомена. Памтим Владимира Бајића будући да сам рођем 1949. а он је поживое до 1969. године. Жао ми је што није, приликом описивања свадбе, испричао, за сватове и посматраче сватова у црквеној порти или дуж пута куда се свадбена поворка кретала, најузбудљивији догађај, тзв „долију“. То су коњске трке које крећу од цркве ка кући младожење који „проносе глас“ мајци младожење, која не иде у сватове, да је брак склопљен и први који стигне добије печено прасе, кошуљу, ћебе и сл. Победник иде назад у сусрет сватовима и то печено прасе подели са сватовима.
    И ја се сећам како је моје родно село изгледало тих, педесетих и шездесетих година када је кишно време. Било је одиста много блата и због тога су га звали „каљаво“ Јабучје. Међутим, у то доба смо имали госте који су стизали возом у Јабучје сишавши на станици Јабучје, стајалишту-пристаништу Жуто Брдо или у Лајковцу где су их чекале чезе или фијакер, касније „гумарабе“ или тракторске приколице, како би дошли на своје одредиште.
    Занимљиво је напоменути да је негдашњи железнички чвор уског колосека Лајковац требао бити у Јабучју али то није дозволио један од угледних сељака из Владимирове фамилије правдајући тиме да се око станице скупљају жене ниског морала, оне које пуше те ће на тај начин одвести многе јабучке момке на погрешан пут. Из тих разлога железничка станица, односно чвор, померено 7-8 км према Ваљеву и тако је у атару села Лајковца настала чувена „штација“ и ложионица те су од шљаке сви сокаци у тој варошици и селу Лајковцу били пресути и за пешаке проходни и када падају јесење кише. То је у једном од својих романа описао Радован Бели Марковић, познати лајковачки књижевник, родом из села Ћелије, одмах ту, преко Колубаре.

    Одговори
  • Милодан

    Из књиге ЛАЈКОВАЧКА ТАМНАВА У ПРОШЛОСТИ – Порекло становништва, проф. Војислава Миљанића:
    БАЈЕВАЦ, општина Лајковац
    Положај села
    Граничи се са истока Непричавом и Рукладом, са севера Мургашем, са запада Врховинама и Гвозденовићем и на југу са Степањем.
    Име је село највероватније добило по најстаријем насељенику Баји Колаковићу, који је оснивач највећег броја фамилија у овом селу. По државном попису поданика, који је извршила аустријска управа 1717. године пописан је Бајевац са три поданика.
    Земљиште пада од југа ка северу и реци (речици, оп. Милодан) Кладници. На крајњем југу налазе се два виса, један висок 251 метар у Колаковића крају и Главица, 170 метара. Ту је извориште Рукладске реке (потока, оп. Милодан), која се у истоименом селу улива у Кладницу. У близини Рукладске реке налазе се Гај и Курјачине.
    У селу се уочавају: Колаковића крај, Мишковића крај и Веселић.
    Село је разбијеног типа. При форрмирању села прво је настао центар у Колаковића крају, одакле се село ширило ка Кладници и путу Ваљево – Уб.
    По попису из 1863. године, поред осталог пописана је црква од тврдог материјала са плацем од једног плуга, забран са три плуга, школска зграда од слабог материјала са баштом од пола плуга, просторије судске апсане и два коша. Има четири испуста од четири плуга под шумом. Наравно, већина пописане имовине се налазила на подручју касније основаног села Степање (укључујући и цркву, оп Милодан).
    По попису из 31. марта 1991. године село има 829 становника, 312 станова, 230 домаћинстава од чега 227 пољопривредних домаћинстава.
    Порекло становништва и оснивање села
    Сматра се да је село, како је већ речено, основао Баја Колаковић, који се дослеио у првој половини 18. века из Никшићке жупе. Слави Ђурђиц. Највероватније да је он био један од три поданика из аустријског пописа. Баја је оставио три сина: Јована, Петра и Велимира званог Бека.
    Јованови потомци су Колаковићи, Јовановићи, Ђурђићи и Радивојевићи – Ранковићи.
    Петрови су: Рајковићи, Живановићи, Драгићевићи и Васиљевићи.
    Бекини су: Јаковљевићи, Бекићи и Штукићи.
    Поред напред набројаних фамилија у потомке Колаковића спадају: Пантелићи, Милићевићи, Јанковићи, Петровићи, Мијаиловићи, Јовичићи и Станковићи.
    После Колаковића, али у првој половини 18. века доселили су се Катанићи из Доњег Полимља, славе Светог Арханђела. У њих спадају: Јовановићи (Ковачевићи), Степановића и Димитријевићи.
    Мишковићи су дошли из Старог Влаха. Славе Св. Јована. Данас се презивају: Ивановићи, Пауновићи, Томићи, Јовичићи, Теодосијевићи, Павловићи, Јовановићи 3, Јовановићи 4 и Пантелићи (Нешковићи-Ранковићи).
    Матићи -Несторовићи доселили су се из Азбуковице. Славе Св. Стевана. Њихови потомци су Матићи, Несторовићи и Мартићи.
    Фуснота: Подаци потичу из књиге Љубомира Павловића, Антропогеографија Ваљевске Тамнаве.

    У 19. веку доселили су се Ђурићи, Јовановић (Јошићи), Маринковићи, Павловићи, Мишићи, Трифуновићи и Радовановићи.
    Потомке имају Јошићи, доселили се из Дробњака. Славе Св. Ђурђа.
    Трифуновићи су уљези код Мишковића. Доселили су се из Јабучја где имају и данас своје сроднике. Славе Св. Враче.
    Радовановићи су из Ваљевске Јошеве. Славе Св. Николу.
    Постоји дилеме око фамилије Илић, која је , како пише Љуба Павливић, дошла из Љештанског код Ужица и слави Св. Ђурђа. Према истраживању писца ове књиге Сима Илић се доселио у 19. веку из Босне у кућу Љубице Милићевић са којом је ступио у брак. Славе Марковадан.
    у 20. веку доселили су се:
    Милосављевићи, доселили се из Беомужевића. Марковићи су дошли из Редеље код Поћуте 1963. године. Славе Св. Николу.
    Савићи 1 су из Кланице. Лазићи потичу Јабучја а у Бајевцу се призетили. Бељићи су из Теочина код Горњег Милановца. Перићи су из оближњег Звиздара. Славе Ђурћиц.
    Косанићи потичу из Стбленице. Златћи су из Стублина. Иконићи су из суседних Врховина. Средојевићи су из села Љештанско, Ужички срез, славе Св. Јована. Лазаревићи су из Степања, славе Св. Јована и Св. Арханђела.
    Напомена: Није наведено за све фамилије коју славу славе, подразумева се, на помен Крсне славе све претходно поменуте фамилије славе ту славу – Милодан.
    У следећем наставку: Мали Борак.

    Одговори
  • Милодан

    Из књиге ЛАЈКОВАЧКА ТАМНАВА У ПРОШЛОСТИ – Порекло становништва, проф. Војислава Миљанића:
    МАЛИ БОРАК, општина Лајковац
    Положај села
    Налази се на левој обали реке Колубаре. Граничи се са истока Цветовцем, односно реком Колубаром, са севера Каленићем, односно речицом Кладницом, са запада Радљевом и на југу са Скобаљем. За оне, који не познају те просторе налази се преко Колубаре у односу не Велике Црљене, оп. Милодан.
    Куће су им биле не само на страни, него и у долини Колубаре.
    Село је добило име, највероватније, по шуми, која се налазила у том простору.
    По државном попису поданика, који је извршила аустријска управа 1717. године, пописан је Борета(?) са два поданика.
    Припада му долина Колубаре, чија надморска висина не прелази 93 метра. Изнад Колубаре, а идући на запад, налази се блага коса, чија надморска висина достиже једва 118 метара. Заједно са суседним селом Скобаљ дели Алуге, које су некада биле прекривене шумом а данас су шуме искрчене и претворене у обрадиво земљиште.
    Село је разбијеног типа. Првобитно насеље формирало се дубоко у унутрашњости на месту где се некада налазило насеље, па се потом ширило ка колубарској коси а касније и у долину Колубаре што је јединствен случај у Лајковачкој Тамнави.
    Захваљујући ширењу копова ПД РБ (РЕИК) Колубара, конкретно копа Тамнава „Исток“ скоро цело село је у последњих 30-так година расељено.
    У попису из 1863. године, поред осталог, пописана је и кућа примителног суда са апсом и два коша, две њиве општинске од којих је једна на територији суседног Скобаља а друга у Малом Борку од два плуга.
    По попису од 31. марта 1991. године, село је имало 528 становника, 212 станова, 170 домаћинстава од чега 147 пољопривредних газдинстава.
    Напомињем да је, те 1991. године, део села ближи реци Колубари добрим делом био исељен, оп. Милодан.
    Порекло становништва и оснивање села
    По државном попису поданика, како је већ речено, који је извршила аустроугарска управа 1717. године, пописан је Борак са 2 поданика. Сматра се да су то били Јевросимовићи и Циглићи, да би ови други касније припали Скобаљу. За Јевросимовиће се једино зна да су стара породица. Славе Св. Николу.
    Напоомена: У овој књизи се ово село назива Борак. Будући да се у општини Барајево налази село Велики Борак ово село (које описујемо) се одвајкада назива Мали Борак те ми није јасно зашто је писац ове књиге „скратио“ званичан назив овог села, оп. Милодан.
    У првој половини 18. века доселили су се у Мали Борак Ћипријанци, односно Панићи. „У Борак су из Ћипрова (Бугарска) дошли Стојан и његова баба Митра“, како пише на њиховом белегу. Стојан није имао деце па је за живота усвојио Пану и његову жену Стану из Риђана. Стана и Пана имали су пет синова: Теофила, Илију, Стевана, Степана и Павла. Павле је умро млад па је на његово место Пана усинио Павла Радаковића из Барзиловице: Потомци Панини, поред Панића и Ћипријанића презивају се још по имену његових синова.
    У Паниће-Ћипријаниће спадају: Ашковићи, Тодосијевићи, Милинковићи, Живковићи 1, Вуковићи, Милосављевићи, Урошевићи, Спасојевићи, Андрићи, Марковићи, Степановићи, Дамјановићи, Иванковићи, Јеремићи, Илићи 1, Митровићи, Тодоровићи и Ранковићи.
    Потомци Павла Радаковића су Павловићи, Петронијевићи, Петровићи и Матићи.
    У 2, половини 18. века доселили су се: Радићи, Михаиловићи-Радовановићи и Бабићи.
    Радићи су се доселили из Беле Крајине, из Босне. Славе Св. Трифуна. У Радиће спадају: Радићи, Гајићи, Крстићи, Илићи 2 и Јовановићи.
    Михаиловићи-Радовановићи доселили су се из Голупца, колубарски срез и славе Св. Луку. У Михаиловиће-Радовановиће спадају: Михаиловићи, Радовановићи и Живковићи 2.
    Бабићи су се доселили из Доње Буковице. Славе Св. Николу.
    У 19. веку доселили су се: Недељковићи, Ђурићи, Васиљевићи, Атанацковићи, Павловићи 2 и Спасојевићи.
    Недељковићи су се доселили из Прилепа (Македонија), славе Св. Николу.
    Ђурићи су дошли из Осата из Босне. Славе Св. Ђурђа.
    Васиљевићи су су се доселили из Врагочице и дошли су на женино имање. Славе Св. Ђурђа.
    Атанацковићи воде порекло из Причевића код Ваљева. Славе Св. Николу.
    Павловићи славе Св. Николу.
    Спасојевићи 2 су се доселили из Причевића.
    Почетком прошлог века, после Првог светског рата доселили су се Симићи из Беомужевића. Купили су плац од 9 хектара земље од Љубомира Андрића. Славе Св. Ђурђа.
    Најновији досељеници су: Марковићи, Филиповићи, Томићи, Батаковићи, Дамјановићи, Симовићи и Максимовићи.
    Марковићи су дошли из Босне 1956. године, Славе Алимпијевдан.
    Филиповићи су се доселили из Јакетића (Босна) 1955. године. Славе Св. Николу.
    Ђурићи су се призетили код Дамјановићи.
    Томићи су се доселили из Ојковице код Нове вароши 1958. године.
    Батаковићи су дошли из Кокиног Брода. Купили су кућу од Милорада Илића. Из Кокиног Брода доселили су се и Данммјановићи. Симовићи су дошли са Златибора 1960. године а Максимовићи из Босне.
    У следећем наставку: Село Лајковац.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Село Лајковац, општина Лајковац. Из књиге ЛАЈКОВАЧКА ТАМНАВА У ПРОШЛОСТИ – Порекло становништва, проф. Војислава Миљанића.
    Положај села
    Налази се на левој обали Колубаре, недалеко од ушћа Љига. На истоку се граничи са Јабучјем, на северу са Рукладом, на западу са Рубрибрезом, на југу са Пепељевцем и Ћелијама, односно Колубаром.
    Ја бих овоме додао да се између Села Лајковца и Колубаре налази варош Лајковац настала у 20. веку, када је ту изграђен железнички чвор укрштањем пруга уског колосека Београд – Сарајево – Дубровник и Ваљево – Младеновац. Између вароши Лајковац и реке Колубаре налази се потес, пољопривредно земљиште (углавном) у власништву становника Села Лајковца. Село Лајковац и варош Лајковац су међусобно спојени домаћинствима и не зна се где је граница између ова два насеља, осим у катарским књигама, оп. Милодан.
    Насеље се не помиње у попису, које је извршила аустријска управа 1717. године, што значи да је касније основано. Положај села потврђује напред изнету констатацију, јер је укљештено између Јабучја и Рубрибрезе, тако да готово нигде није шире од 3 километра.
    Надморска висина у долини Колубаре је 110-115 метара а изнад Колубаре је плато са надморском висином од око 130 метара, с’тим што је у близини школе највиша тачка у селу 146 метара.
    Име су му дали први досељеници, који су потицали из Горњег Лајковца (налази се на обронцима Равне Горе, оп. Милодан). У прво време народ је село звао Доњи Лајковац, али изградљом варошице, добио је назив Село Лајковац, док је Лајковац код Боговађе почео звати Доњи Лајковац.
    Пут Лајковац-Уб, одувек је делио село на два дела, али они нису имали називе, већ мештани кажу за оне друге да су „онокрајци“.
    При изградњи железничке пруге, 1907. годне, изграђена је железничка станица у потесу, где је раније била нека барака. Поред станице подигнута је караула а затим барака Павла Шиљаговца у којој је са својом супругом Милицом отворио кафану. Ради се о Павлу Душићу, који је дошао у Јабучје 1895. године, где је отворио кафану у Шиљаговцу (центар села). У Јабучју је живео до 1907. године, када је продао бараку и преселио се у Лајковац, надајући се да ће ту много више зарадити, јер ће Лајковац веома брзо постати железнички чвор. То је исто мислио и Н. Јовановић из Ваљева, када је овде отворио кафану. То су у то време били једини изграђени објекти у подножју Села Лајковца где се данас налази варошица (сада варош, оп. Милодан) Лајковац. Најближа кућа железничкој станици, како је забележио Јован Ердељановић, била је кућа на Јелића брду неког Куроње.
    У попису из 1863. године, Село Лајковац је било у саставу општине Рубрибреза. Село Лајковац је по попису (претпостављам из 1991. године, оп. Милодан) имало 1854 становника, 808 станова, 525 домаћинстава и 279 пољоприврдних газдинстава.
    Варош(ица) Лајовац шириће се захватајући атаре Рубрибрезе, Села Лајковца и Јабучја.
    Порекло становништва и оснивање села
    Село су основале три породице, које су у првој половини 18. века доселиле из Горњег Лајковца и то: Новичићи, Грезалски и Милијановићи. Само се за Грезалце зна одакле су се доселили у Горњи Лајовац. За њих Љубомир Павловић каже: „Некако у исто доба, када и Средојевићи, доселили су се Грезалци и Чичевићи и испод њих се населили. Грезалци су познати по томе што има је предак био врло вешт зидар. Досељени су из Дробњака, данас се сви по некој баби, која их је одгајила и која их је закућила зови и Јованчићи, има их девет кућа. Славе Св. Ђурђа“.
    Новичићи потичу од Горње Лајковачких Ковачевића. О пореклу Ковачевића Љубомир Павловић каже:
    -Покренути општом сеобом доселили су се у ово село пред крај 17. столећа: Ковачевићи, Чутурџије и Шујдовићи. Ковачевића предак Петроније и његов праунук Обрад били су ковачи и од овог доба ова породица имала је увек по једног ковача, што је и данас случај. Њихов предак се доселио из Дробљака у Јабучје па после дошао овде и то све у истој години. Ковачевићи су врло разграната породица, има их свуда по Србији а и у овој области. Из ове породице било је попова, трговаца, професора, учитеља. У селу их је данас једанаест кућа. Славе св. Георгија – Ђурђевдан. Крај цитата уз напомену да Љуба пише о Ковачевићима из Горњег Лајковца.
    Милијановићи су се доселили из Горњег Лајковца. Славе Св. Николу.
    У Новичиће спадају: Лучићи, Мирковићи, Ивковићи, Нинковићи, Жуњићи, Јеремићи, Јовановићи, Радовановићи, Гавриловићи и Пантелићи.
    У Грезалце-Богдановиће спадају: Богдановићи, Добричићи, Петровићи, Грујичићи и Ђурђевићи (Стикићи).
    У Милијановиће спадају: Милијановићи, Миловановићи и Павловићи.
    У другој половини 18. века доселили су се: Ивановићи, Јелићи, Јовановићи-Јолићи, Марковићи-Миловановићи и Тришићи-Јовановићи.
    Ивановићи-Грујучићи доселили су се из Осеченице, Славе Ђурђевдан.
    Јелићи-Танасијевићи доселили су се из Голубца колубарског, Славе Ђурђевдан.
    О Јовановићима-Јолићима Љуба Павловић пише:
    Најстарији досељеници Сижани, доселили су се пре 300 година из околине Требиња у Херцеговини или, како сами кажу, из дубоке Херцеговине, крај цитата. Сижани су: Јовановићи, Марковићи, Живановићи, Трифуновићи и Никчевићи који сеу се раније својили. Потичу од Јола Јовановића који је доводак у Новичиће. (Љуба Павловић: Колубара и Подгорина, 984).
    Марковићи-Миловановићи доселили су се из Струганика. Славе Св. Николу.
    Јовановићи-Тешићи воде пореко из Брежђа. Славе Аранђеловдан. Међутим, Ердељановић, пише Воја Миљанић, каже да су се доселили из Босне. Вероватно су се из овог села сви иселили, или су променили презиме. У селу су живели Драгичевићи, који су се доселили из Дренове код Пријепоља. Населили су се прво у Мургашу код Уба а потом су се неки вратили у Брежђе. Можда су су тада неки заостали у Лајковцу и ту се населили.
    У 19. веку доселили су се: Марковићи-Дивнићи, Ђурђевићи-Стикићи, Димитријевићи, Савковићи, Петровићи, Ђурђевићи, Митровићи и Пантићи.
    Марковићи-Дивнићи доселили су се из Мионице, Ужички округ, славе Ђурђевдан.
    Ђурђевићи-Стикићи потичу из Јабучја од Стевановића, славе Ђурђиц.
    Димитријевићи су се населили на имање Ђурђевића-Стикића. Доселили су се из Својдруга, округ Ужиччки. Славе Лазаревдан.
    Савковићи су се, такође, населили на имање Ђурђевића-Стикића. Дошлли су из Старог Влаха. Славе Лазаревдан.
    Ђурђевићи су се доселили из Рубрибрезе, из фамилије Стевановић, као доводак у матер. Мајка Марија, удавши се за Тривуна Јовановића, довела је са собом сина Милована, који је оснивач Јовановића-Марића фамилије. Славе Св. Николу.
    Петровићи су дошли из Вујиноваче. Славе Јовањдан.
    Митровићи потичу из Брежђа. Славе Алимпијевдан.
    Пантићи су се доселили из Маскара код Младеновца.
    У 20. веку доселили су се Пажиновићи, Поповићи 1, Поповиће 2, Андрићи, Лазићи, Филиповићи, Бранковићи, Голубовићи, Вујићи, Лукићи, Ненадовићи, Јеринићи, Кирјаковићи, Ђорђевићи, Ђурићи, Ивановићи, Ђенисићи, Крсмановићи, Бајићи, Николићи, Лојпур и Ђурђевићи.
    Пажиновићи су из Голијева (Ливно), Поповићи 1 из Звечке, Поповићи 2, Бранковићи, Вујићи и Ђенисићи су из Азбуковице, Андрићи из београдског округа, Лазићи из Синошевца код Шапца, Јеремићи из Старог Влаха, Филиповићи из Подгорине, Марковићи из Маркове цркве, Лукићи из оближњег Стрмова, Ненадовићи из Вироваца (Мионица), Кирјаковићи из Сремске Митровице, Ђорђевићи са Косова, Ђурићи, Бајићи и Ивановићи из суседног Јабучја, Крсмановићи из Јеловика код Младеновца, Николићи из Паљува (општина Уб) Лојпур из Мостара и Ђурђевићи из Скобаља.
    Сутра: Непричава

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Непричава, општина Лајковац. Из књиге ЛАЈКОВАЧКА ТАМНАВА У ПРОШЛОСТИ – Порекло становништва, проф. Војислава Миљанића.
    Положај села, име и бројно стање у прошлости
    Налази се на левој обали Колубаре. Граничи се са истока Рубрибрезом, са севера Рукладом, са запада Бајевцем, Степањем и Словцем а са југа Придворицом и Ратковцем, селима на десној обали Колубаре.
    Куће им се налазе на побрђу изнад Колубаре.
    Село је веома старо а име је добило у средњем веку, када је било у оквиру дистрикта, који је имао исто име. У народу се прича да је некада била велика шума кроз коју се пролазило са страхопоштовањем, а пре проласка кроз њу говорило се да не треба причати те тако изазивати нечастиве, па је од „не причај“ остало Непричава.
    По државном попису, који је извршила аустријска управа 1717. године Непричава је имала 5 поданика.
    Непричави припада део долине Колубаре са надморском висином до 112 метара. Изнад Колубаре налази се коса, која прелази у висорован са надморском висином око 150 метара. На северу се налази висораван Дубрава, са надморском висином од око 140 метара. Највиши врх се налази у западном делу села, назива се Остреш, висок 219 метара. Село је разбијеног типа. Дели се на Горњи и Доњи крај, где је овај други ближи путу Ваљево – Лајковац и прузи Београд – Бар.
    У попису из 1863. године поред осталог пописани су: Примителни суд са једном апсом и 2 коша од слабог материјала и плацем од 0,25 плуга и једна њива општинска од једног плуга. На атару овог села има 4 плуга, општинског испуста, под шумом.
    По попису од 31. марта 1991. године, село је имало 739 становника, 282 стана, 201 домаћинство и 177 пољопривредних домаћинстава.
    Порекло становништва и насељавање села.
    Старом породицом у селу сматрају се Гавриловићи. Славе Ђурђиц. (Они су моји преци, према Љуби Павловићу, из које фамилије су настали Мусићи а потом, између осталих, и Милићи – моја фамилија, оп. Милодан). Потичу од Јанковића из Вироваца, који тамо живе вема дуго и доста су се раселили по околним селима па и даље.
    У Гавриловиће спадају: Гавриловићи, Јеленићи, Јеремићи, Петровићи, Пантелићи, Ковачевићи, Митровићи, Недељковићи, Милошевићи, Новаковићи, Станојловићи, Јеличићи, Урошевићи, Стевановићи и Савковићи.
    У првој половини 18. века доселили су се Илићи 1 из Горњег Лајковца. За њих Љуба Павловић каже: „Најстарија породица у селу (Горњи Лајковац) која је била за време Косова јесу Илићи на које се очувала успомена у имену потока где су им куће биле. Илића нема ниједног у селу. Они су се преселили у Непричаву у Тамнави и тамо их има и данас“ (Антропогеографија ваљевске Тамнаве, 165).
    Поред Илића у првој половини 18. века доселили су се Радичевићи, Живановићи и Петковићи.
    Радичевићи су се доселили из Црне Горе из Његуша, славе Св. Ђурђа. У њих спадају Нинковићи и Живковићи.
    Живановићи и Бранковићи доселили су се из Доњег Полимља. Припадају Пиперима и у сродству су са Катанићима из Бајевца. Славе Св. Арханђела.
    Петковићи су се доселили из Старог Влаха. Славе Св. Николу.
    У другој половини 18. века доселили су се Јанковићи, Љикићи и Павловићи-Пашићи.
    Јанковићи су дошли са Рудника. Славе Св. Василија.
    Љикићи су се доселили из Тодисавца из Рађевине. Славе Алимпијевдан. Љикића бабу довели су Турци, као удову са децом, ради ухођења и врло радо код ње одседали да им чини измет(!), (Љуба Павловић, Антропогеографија ваљевске Тамнаве 180).
    Пашићи су се доселили из Својдруга, Ужички округ. Славе Андријевдан. Пашићи су Павловићи и Којадиновићи.
    У 19. веку доселили су се Илићи 2, Јовановићи, Јовићи, Ранковићи, Секулићи, Срећковићи и Благојевићи.
    Илићи 2 су дошли из Високог, Стари Влах. Славе Св. Ђурђа.
    Јовановићи су се доселили из оближњег Наномира. Славе Св. Луку. Нису се дослелили као уљези у Петковиће, како пише Љуба Павловић, већ су браћа доведена и посињена.
    Јовићи су из Вироваца и уљези у Савковиће.
    Ранковићи потичу из Ојковице, Стари Влах. Славе Ђурђевдан.
    Секулићи су дошли из оближњих Паљува, као уљези код Илића. Славе Св. Лазара.
    Срећковићи потичу из Старог Влаха. Дошли су као уљези у Петковиће. Славе Св. Николу.
    Благојевићи су уљези код Илића. Дошли су из Босне, из Осата. Славе Св. Јована.
    Сутра: Рубрибреза.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Рубрибреза, општина Лајковац. Из књиге ЛАЈКОВАЧКА ТАМНАВА У ПРОШЛОСТИ – Порекло становништва, проф. Војислава Миљанића.
    Положај села, име и бројно стање у прошлости
    Налази се на левој обали Колубаре. Граничи се са истока Лајковцем и Селом Лајковцем, на северу са Рукладом, на западу са Непричавом и на југу са Пепељевцем и Стрмовом, односно реком Колубаром. Некада се се граничили са истока Јабучјем али оснивањем Села Лајковца ова два села су растављена. Касније, формирањем варошице Лајковац, атар овог села се стално смањивао.
    О настанку именоа овог села сачувана је легенда у којој се каже да су некад поред пута, који је пролазио кроз село, налазиле брезе. Како су брезе користили хајдуци да би нападали Турке, ови су наредили да се брезе посеку. Тада се говорило „руби брезе“ па је тако село добило име.
    По државном попису поданика, који је извршила аустријска влада 1717. године, попоисана је Рубрифесца (башп тако) са три поданика.
    Рубрибрези припада део долине Колубаре, чија је надморска висина око 119 метара. Куће су смештене на коси изнад Колубаре и даље на платоу, који је испресецан потоцима. На северу се налази део Дубраве.
    Село је разбијеног типа. Првобитни становници населили су се у унутрашњост села а са просецањем пута Ваљево – Београд, насељавали су се дуж пута.
    У попису из 1863. године, поред осталог, пописани су: Примирителни суд са апсом, два коша од слабог материјала, један плац половине плуга, једна њива општинска са два плуга на атару села Рубрибреза, десет плугова на атару Села Лајковац, петнаест на подручју Рубрибрезе под шумом.
    По попису од 31. марта 1991. године село је имало 819 становника, 274 станова, 232 домаћинства и 148 пољопривредних газдинстава.
    Порекло становништва и насељавање села
    Село спада у старија насеља. Сматра се да су село основали Брадоњићи-Чанчаревићи. Доселили су се из Чајнича у првој половини 18. века. Славе Михиљдан. Највероватније су пописани 1717. године а која су још два поданика то се не може утврдити. Некако у исто време доселили су се, такође из Босне, Давидовићи, Степановићи, Врановићи, Тодорци и Томићи-Стевановићи. Очигледно, село је било оформљено у то време а са доласком аустријске управе дошли су нови досељеници.
    Чанчаревићи, раније занатлијска породица, потичу од заједничког претка са слатинским Ковачевићима и туларским Сарићима и до 1850. године одржвали су родбинске везе.
    У Брадоњиће-Чанчаревиће спадају: Чанчаревићи, Ивановићи, и Марковићи.
    Врановићи су се дослеили из Бирача. Славе Аранђеловдан. У њих спадају: Јовановићи, Живојиновићи, Радовановићи и Митровићи.
    Давидовићи су се доселили из Гласинца, Славе Аранђеловдан. У Давидовиће спадају: Ивковићи 1, Пауновићи 1, Живковићи 1, Живковићи 2, Радивојевићи, Миловановићи, Васиљеићи и Јаковљевићи.
    Стевановићи-Томићи су се доселили из Осата. Славе Никољдан. У Стевановиће-Томиће спадају: Стевановићи, Ђурђевићи и Томићи.
    Степановићи су се доселили из Фоче. Славе Аранђеловдан. У Степановиће спадају: Ивковићи 2, Милановићи, Пауновићи 2, Живковићи 3, Петровићи и Живановићи.
    Тодоровићи-Тодорци дошли су из Осата. Славе Св. Ђурђа.
    У другој половини 18. века доселили су се: Лазаревићи 1, Симићи, Спасојевићи и Степановићи 2.
    Лазаревићи 1 су се доселили из Сакуља у Јадру, Дошли су ба имање Чанчаревића. Славе Никољдан.
    Симићи су се доселили из Мрчића, колубарски срез, пошто им је предак дошао као уљез у фамилију Танасијевић. За њега Љуба Павловић каже: „Хаџија се доселио по предању од извора Таре, гоњен Арнаутима. Уз њега доселиле су се његове три блиске породице од којих су у село сишле хаџијана и још једна а оне друге две застале у Старом Влаху. Хаџију су Турци населили пред први аустроугарски рат, дакле у другој половини 17. солећа, Од Хаџије су Хаџићи, од почетка па до сада, само једна једина кућа, од синовца хаџијиног Стојка су: Стојаковићи, Поповићи, Симићи, Петровићи, Радосављевићи и Јовановићи и у селу их има 23 куће, славе Св. Јована“.
    Спасојевићи су се доселили из Кадине Луке, као уљези код Живковића 2 а не код Тодоровића, како је записао Љуба Павловић. О њиховом пореклу Љуба Павловић каже:
    -Као Смиљчићи сматрају се: Милошиновићи, Тодоровићи, Маринковићи, Спасојевићи, Јаковљевићи, Лазићи и Пантићи. Смиљчића има једна кућа у Чибутковици, једна у Бабајићу, једна у Рубрибрези, једна у Смрдљиковцу, две у Јајчићу, две у Цветановцима, једна у Велишевцима, једна у Шапцу, итд. Данас је у селу 27 кућа и славе Св. Јована миостивог, 12 децембра, крај цитата из љегове књиге Колубара и Подгорина.
    Стевановићи 2 су се доселили из Попадића, као уљези код Томића. Славе Аранђеловдан.
    Крајем прошлог (19.) века су се доселили Лазаревићи 2 из Осата. Славе Јовањдан.
    У овом веку (20.) доселили су се Павловићи из ужичког округа. Славе Св. Луку.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Скобаљ, општина Лајковац. Из књиге ЛАЈКОВАЧКА ТАМНАВА У ПРОШЛОСТИ – Порекло становништва, проф. Војислава Миљанића.
    Положај села, име и бројно стање у прошлости
    Налази се на левој обали Колубаре. Село је настало као реселица Малог Борка.
    Граничи се на истоку са реком Колубаром, са севера са Малим Борком, на западу са Паљувима и на југу са Јабучјем. Куће су им биле само на побрђу изнад реке Колубаре. Долина Колубаре има надморску висину 96 метара док плато изнад Колубаре једва достиже 113 метара,
    Село је добило име највероватнинне по риби скобаљ, која се ловила у Колубари.
    Село је настало у исто време када и Село Лајковац у време Кочине Крајине а појављује се у арачким тефтерима из 1818. године.
    У попису 1863. године било је у саставу општине Мали Борак.
    Пописом од 31. марта 1991. године утврђено је да у селу живи 306 становника, 116 станова, 100 домаћинстава и 98 пољопривредних газдинстава.
    Село се, као Мали Борак и Каленић, расељава због проширења тамнавских копова ПД РБ Колубара, оп. Милодан.
    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Скобаљ, наставак…
    Порекло становништва
    Старом породицом сматрају се Циглићи, за које се не зна када су се и одакле доселили. Славе Св. Јована. У попису из 1717. године пописано је село (Мали) Борак са два поданика. Верује се да су Циглићи били један од њих.
    У првој половини 18. века доселили су се из Вујиноваче из Подгорине Милутиновићи-Ђурђевићи, који славе Св. Николу. У Милутиновиће спадају: Милутиновићи, Ђурђевићи, Лазаревићи, Миловановићи, Гајићи, Марковићи, Мирковићи, Павловићи, Ивковићи, Петровићи и Милијановићи. Да све ове фамилије потичу од заједничког претка сазнајемо из списа, који су сачувани у Окружном ваљевском суду.
    Тако Ана, слепа кћер поч. Давида Петровића, коју заступа на суду Милија Милутиновић из Скобаља, тужи Илију Гајића као купца и Пантелију Петровић као продавца, јер је оптужени Пантелија једну ливаду, која је припадала Ани, трампио са Илијом. Наиме, Ана је била тетка Пантелији и како јој је отац умро рано, живела са њим у заједничком домаћинству. Заступник Милија је изјавио да Анина ливада вреди 50 цесарских дуката и да је трампљена за земљу, која вреди 30 цесарских дуката и да ће то посведочити: Степан Миловановић, Иван Милутиновић и Филип Ивковић. Затражио је да се све врати у првобитно стање.
    Наставићесе….

    Одговори
  • Милодан

    Скобаљ, наставак…
    Суд је заседао 6. јуна 1858 године и зказао суђење за 11 септембар 1858. године. Драгоцене изјаве појединих актера на суду, Иван Милутиновић као сведок, изјавио је „да је ожењен, да има 50 година и троје деце и да му је Милија рођени синовац а Илија синовац од првог братунчета док му остали нису ништа“. Други сведок Степан Миловановић је изјавио „да има 55 година, четворо деце и да су му Илија и Милија синовци“. Тећи сведок Филип Ивковић изјавио је „да има 30 година, ожењен, отац једног детета и да му је Ана род, али не зна у ком степену а Пантелија брат од другог братунчета, док му остали нису ништа“.
    Накнадно је позван да сведочи Живко Лазаревић, кој је изјавио „да је ожењен, има 38 година и шесторо деце. Илија му је брат од стрица“.
    Дакле, очигледно је да су Миловановић и Ђурђевићи блиски сродници са Милутиновићима а такође и Гајићи са Лазаревићима, а у исто време су сви међусобно, сродству. Сви сведоци, изузев Филипа Ивковића, изјавли су да са Аном и Пантелијом Петровић нису у сродству, али је то вероватно резултат незнања, јер су Петровићи, Ивковићи итд.. раније одвојили од Милутиновића и других, па су сроднички односи пали у заборав. Али из изјаве Филипа Ивковића сазнајемо какав је био однос између Ивковића, Марковића, Мирковића Павлвића и Петровића.
    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Скобаљ, наставак…
    Он изјављује „да му је Пантелија други братунчад а исто тако каже да је од стрица Ивана Марковића више пута слушао да је ливада коју је Пантелија уступио Илији Анина а не Пантелијина“. Следећи ови изјаву очигледно је да су Марко Стојановић и Мијаило били браћа, те да су од Марка настали Мирковићи, Марковићи и Ивковићи а од Мијаила Петровићи. Павловићи су млађа фамилија и настали су од Мирковића, пошто су Павлови синови Јеремија, Димитрије и Алекса узели презиме по оцу. Михајиловићи су најсроднији са Гајићима и Лазаревићима.
    У другој половини 18. века доселили су се Гавриловићи, Јовичићи и Поповићи. Гавриловићи су се доселили из Жабара у Колубари. Славе Враче. Јовичићи су иу Осата и славе Аранђеловдан и око 1900. године било их је шест кућа. Поповићи су се доселили из Кућана из Старог Влаха. Славе Св. Ђурђа.
    Средином 19. века дошао је у кућу Пауна Милошевића (Гавриловића) Миливоје Томашевић из Рајковића. Славе Ђурђиц. У дргој половини 19. века доселили су се Обрадовићи из Бобове и населили се на имање Јовићића. Славе Св. Николу. У исто време доселили су се Павловићи 2, Стевановићи, Ћирићи и Ђурчићи.
    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Скобаљ, наставак…
    Павловићи су се доселили из оближњег Каленића. Славе Митровдан.
    Стевановићи су дошли из Костојевића, ужички округ. Славе Св. Јована златоустог.
    Ћирићи потичу из Мајиновића из Подгорског среза и славе С. Николу. Населили су се прво у Конатице (код Степојевца, оп. Милодан) али су тамо били покрадени, због тога су се преселили у Скобаљ.
    У овом (20.) веку доселили су се: Радовановићи 1 и 2, Васиљевићи, Илићи, Јанковићи, Николићи, Бакићи, Миловановићи, Богдановићи и Милосављевићи.
    Радовановићи 1 доселили су се око 1900. године и славе Алимпијевдан.
    Радовановићи 2 потичу из Костојевића, славе Св. Јована милостивог.
    Васиљевићи су се доселили из Станине реке. Славе Ђурђиц а приказују Св. Николу.
    Илићи су из Малог Борка. Славе Ђурђиц.
    Милићи су дошли из Кикинде 1928. године због чега их мештани зову „Швабићи“. Славе Јовањдан.
    Јанковићи су се доселили 1952. године са Златибора из села Јабланице и славе Митровдан.
    Николићи су дошли 1955. године из Костојевића купивши кућу од Милорада Милутиновића. Ракићи су купили земљу 1952. године, коначно су се доселили 1958. године из Јабланице са Златибора. Славе Аранђеловдан.
    Миловановићи су из околине Косјерића, славе Св. Луку.
    Богдановићи су се доселили око 1950. године и славе Враче.
    Крај-Скобаљ.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Степање, општина Лајковац. Из књиге ЛАЈКОВАЧКА ТАМНАВА У ПРОШЛОСТИ – Порекло становништва, проф. Војислава Миљанића.
    Положај села, име и бројно стање у прошлости
    Граничи се на истоку Непричавом, на северу Бајевцем, на западу Гвозденовићем и на југу са Словцем. Настало је као раселица села Бајевац, групишући се око цркве по којој је добила име. Званично као засебно село јавило се тек почетком овог (20.) века, мада се овај назив појављује и раније, нарочито и извештајима о школама, када се школа веома често лоцира у Степању, јер се налазила код цркве и вероватно и тада називао тај део Бајевца.
    Степање је најбрдовотијије од свих села у лајковачкој Тамнави. На западној граници села налазе се два виса, један чија је надморска висина 376 метара и други 337 метара а унутар села је Дренак, висок 312 метара.
    Попопису од 31. марта 1991. године, било је 551 становника, станова 226, домаћинстава 162 и пољопривредних газдинстава 140.
    Порекло становништва и оснивање села
    Насељавање око цркве започело је у првој половини 18. века, када се прота Остоја Јаношевић доселио из Какмуже код Колашина и населио код цркве. Његови потомци су Поповићи и Молеровићи. Славе Св. Николу.
    Нешто касније прота Остоја доселио је и поред себе населио Нешу хајдука, као свог ранијег познаника. Нешини потомци су: Нешићи, Марковићи, Стевановићи и Мирковићи. Неша се доселио из Премићана из Полимља. Славе Св. Јована.

    Одговори
  • Милодан

    Степање, наставак…
    У време аустријске управе а после 17171. године, по позиву аустријских власти, доселио се Станоје, који је имао два сина, Илију и Луку. Од Илије су Станојевићи а од Луке су Лукићи и Гајићи. Станоје се дослеио из Санџака. Славе Св. Јована.
    У другој половини 18. века доселили су се Лазаревићи и Игларевићи. Лазаревићи воде порекло од Катанића из Пипера. Славе Св. Арханшела. Предак Игларевића био је Шокац из Славоније по народности Србин, по занату дугмеџија. Носио је по селу своју робу и продавао. Када је дошао у ово село, нека девојка из породице Станојевић загледала се у њега а и он у њу, па на наваљивање суседа покрсти се и привенча, зашто му се додели и нешто сеоске утрине. Добије име Јован, прими гозбинску славу и задржи занатлијско презиме а сељаци су га звали „Шокцем“ па и његове потомке што је и данас случај (по Љуби Павловићу). Славе Св. Јована.
    У 19. веку доселили су се Јанковићи, Мишићи, Росићи и Драгићевићи. Јанковићи су се доселили из оближњих Паљува. Славили су Св. Ђурђа. Данас их нема, јер је у ову кућу дошао као уљез Светомир, унук Младена Поповић.
    Мишићи и Росићи не живе у Степању.
    Драгићевићи потичу из Бајевца од истимене фамилије. Славе Ђурђиц као и сви Колаковићи из Бајевца.

    Одговори
  • Милодан

    Из књиге УЗАНА ЛАЈКОВАЧКА ПРУГА, др Милана Грујића.
    Лајковац – варош (1).
    Тамо, некада давно, као дете играјући се по дворишту а пре него што сам пошао у школу (1955. године) када су временски услови били повољни чули су се звуци клопарања возова, пиштање локомотива иако је моја кућа била удаљена од Лајковца на сат хода, неких 5-6 километара. На Ђурђевдан 1956. године са својом стрином Маријом и њеном ћерком Горданом, мојом сестром од стрица отишли смо на славу у „њен род“ у Пажиновиће (поменути су као фамилија у тексту о Селу Лајковцу) чија је кућа била поред пруге и улазног сигнала станице Лајковац из смера Београда, односно мог родног села јабучја.
    Док су се они гостили за славском трпезом ја сам све време кроз тарабу посматрао путничке и теретне возове, којих је било, рекао бих, на сваких 15-ак минута. Што би рекли ми железничари „пун графикон“ – што значи да се у сваком тренутку на једном међустаничном одстојању, у конкретном случају, Лајовац-Јабучје налази један било „парни“ или „непарни“ воз. Најзанимљивије ми је било када су теретни возови стајали на улазном сигналу. Да ли је тај догађај или игра неке друге судбине мене определила да будем железничар, отправник возова и, касније, у извесном смислу руководилац као саобраћајни инжењер железничке струке у овом тренутку немам адекватан одговор.
    Писац ове књиге др Милан Грујић је завршио средњу железничку школу у истој генерацији као и ја. Касније је завршио вишу школу, факултет и докторат и као такав једно време био директор ЖТП-а Београд за економске послове. Након заврштека средње школе радио сам у Лајковцу као приправник отправника возова све до одласка у ЈНА маја 1968. године, некако у време укидања пруга уског колосека.

    „Понекад пруга заснива градове“, каже са правом врли литерата лајковачки Радован Бели Марковић.
    Варошица Лајковачка је настала проласком првог воза, легендарног „ћире“ кроз ово, до тада, заостало место. Било је то 1908. године када је Лајковац постао железничка станица на прузи Ваљево-Забрежје. Исте године штампа пише да „има једно место на нашој железничкој прузи које се подиже америчком брзином. То је Лајковац у коме ће се ускоро укрштати наша железничка пруга са аранђеловачком, а доцније и са милановачком и шабачком (ово се није десило, оп. Милодан) пругом. Сем тога, то место лежи усред најбогатијг и најплоднијег краја, не само ваљевском, већ и оближњем београдском округу. Временом ће Лајковац преместити већи део Уба и Лазаревца, који неће моћи да одрже конкуренцију овог живог места“. Ни ово се, рекао бих, није десило. Уб и Лазаревац су опстали и вечно је било актуелно њихово ривалство у позитивном смислу те речи, оп. Милодан.
    Трасирањем и обележавањем пруга у Колубари, 1903., 1904. и 1905. године, Лајковац је одређен као коначна локација будућег железничког чвора овог региона.
    Постоје мишљења да је према ранијем пројекту то требало да буде Јабучје. Како је за изградњу чвора требало обавити експропријацију веће површине плодног земљишта, утицајни Јабучани „пораде“ да из својег атара чвор пребаце у потес суседног села Лајковца Тамнавског, близу „господарског друма“ који је од Каргујевца ишао на Страгаре и Врбицу (данашњи Аранђеловац), па преко Лајковца за Шабац. Овј случај има и једну „другу димензију“ о чему сам писао у допуни текста казивања Владимира Бајића из Јабучја.
    Тада је Лајковац имао 519 становника.
    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Из књиге УЗАНА ЛАЈКОВАЧКА ПРУГА, др Милана Грујића.
    Лајковац – варош (2).
    Поред друма, близу места будуће „штације“ лајковачке, налазила се само једна друмска механа, власништво браће Ивановић из Села Лајковца.
    Ова механа је од марта 1906. године, када су започели радови на изградњи пруге, претворена је у мензу за исхрану градитеља пруге. Налазила се преко пута садашње аутобуске станице, поред „железничког трга“. То је тада била једина и прва кућа у будућој варошици Лајковац.
    Наслућујући да ће будућа лајковачка штација постати важна раскрница, предузимљиви људи, будући оснивачи варошице, покуповаше околне плацеве. То су били Никола Јовановић Аћевац из Ваљева, Павле Душић Шиљаговац, кафеџија из Јабучја и Криста Буљугић, удовица.
    Никола Аћевац, шљиварски трговац, купио је велики плац преко пута железничке станице и изградио постројење за сушење шљива и печење ракије на месту где је сада железничка амбуланта. На другом делу плаца изградио је хотел, 1909. године, а иза њега у дворишу велики магацин. Тај хотел, велику жуту приземну зграду са тремом, коју је народ звао „аћевчева кафана“, власник је повремено издавао у закуп. После Другог светског рата национализован је и наставио да ради под именом „17. септембар“ (дан ослобођења Лајковца, оп. Милодан). Ову, иначе пуларну и велику, кафану железничари су називали „преко пута“. Ова зграда је срушена 1971. године и на њеном месту је данашњи лајковачки хотел. Због повољне локације, кафана (а не и Хотел) је увек имала госте, а нарочито је добро радила у дане када железничари примају плате. Било је незаборавних лумперајки до зоре.
    Поред Аћевца у то време велики плац купио је и Павле Душић, који је код школе јабучке држао кафану. Она је у Лајковцу прво саградио бараку, дућан, а затим приземну зграду – кафану, коју су у време корејског рата назвали „Кореја“ због честих туча у њој. Радила је и после Другог светског рата. На њеном месту сада је (већ бивша, оп. Милодан) робна кућа.
    Удовица Криста Буљугић радила је као куварица у друмској механи браће Ивановић, касније мензи градитеља пруге. Направила је кућу недалеко од Павла Душића. Ова кућа је срушена крајем осамдесетих година 20. века.
    Потом је мештанин Аврам Миловановић на свом имању крај данашње пијаце саградио породићну кућу. Аврам је у почетку био железничар, а потом се између ратова бавио трговином, највише извозом сена и ћурећег меса.
    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Из књиге УЗАНА ЛАЈКОВАЧКА ПРУГА, др Милана Грујића.
    Лајковац – варош (3).
    Свакок септембара, колубарска долина позлати се под пољима кукуруза, воћњацима и плодним баштама. Једног таквог септембра, само за један дан, на његовој половини 1908. године, прошао је новом пругом уског колосека први воз Забрежје-Ваљево.
    Први воз, мноштво света у лајковачком потесу, на „штацији“ дочекало је 14. септембра 1908. године. Из Забрежја је пристигла гарава машина окићена венцима, кошуљама, чарапама, пешкирима…
    Довукла је пет вагона са гостима. Међу путницима је био и директор српске државне железнице Бадер са сарадницима.
    Окупљени су бацали цвеће на воз а неки су се чудили и крстили како огромни „шпорет вуче шифоњере са људима“.
    Редован саобраћај поменутом пругом успостављен је од априла 1909. године. Први шеф лајковачке железничке станице био је Душан Трифковић који се бринуо о саобраћају а касније и о смештају нових железничара, који су се са порастом обима посла у Лајковац досељавали.
    Пролазак првог воза колубарском долином означио је и прерастање Лајковца од типичног села колубарског у варошицу у коју су, трбухом за крухом, почели да долазе људи из околних села, других крајева Србије, Хрватске и Војводине. Уз пругу, растао је и Лајковац у коме се, након неког времена тешко могла наћи кућа из које неко није радио на железници, или на неки други начлин за њу био везан.
    За непуну годину дана Лајковац је постао железнички чвор јер је постојећа пруга састављена са пругом Младеновац – Лајковац.
    Варошица Лајковац почела је интезивно да се развија после Првог светског рата, око 1920. године када је изграђена пруга Лајковац-Чачак. Тада су изграђна ложионичка постројења и проширени станични колосечни и остали капацитети. Нови развојни импулс Лајковац је добио спајањем пруге Ваљево-Забрежје са новом пругом Обреновац-Београд, 1928. године чиме Ваљево добија директну железничку везу са Београдом у односу на претходно стање када је то било посредно, преко Младеновца где се роба морала претоварати из вагона уског у вагоне нормалног колосека. Тада се подижу прве железничке зграде за становање (Колонија, оп. Милодан) у које се досељавају читаве породице из свих крајева Краљевине Југославије. Нарочити је био прилив искусних железничких радника „из прека“, односно, северно од Саве (Срем, Банат, Бачка и Славонија)
    Наставиће се….

    Одговори
  • Милодан

    Из књиге УЗАНА ЛАЈКОВАЧКА ПРУГА, др Милана Грујића.
    Лајковац – варош (4).
    Тако је Лајковац постао важана железничка раскрсница која повезује Београд са Шумадијом и западном Србијом, Колубару са нишком пругом и Србију са Босном и Херцеговином и Јадранским морем.
    Природна богатства и производи ових крајева лакше су стизали до страних тржишта, а из света су долазиле савремене идеје и нова техничка решења.
    Цео крај је захваљујући железници добио снажан развојни подстрек. Унапеређује се производња, отварају нова радна места, развија се индустрија.
    Лајковац је израстао у највећи железнички чвор на мрежи узаних пруга. То није било лако. А није било ни брзо.
    Лајковац од заосталог колубарског села постаје варошица.
    Лајковац је први од колубарских места добио електричну централу. Још 1921. године изграђена је у самој ложионици централа на нафту. Она је радила до 1938. године када је Лајкловац добио струју из нове термоцентрале у Вреоцима. Лајковачка централа је уништена у нападу партизана августа 1941. године. Од постојеће зграде настао је чувени „ложионички кутић“ у коме су железнички радници проводили слободно време.
    Лајковац је постао Југославија у малом, јер је настањен железничарима са свих њених простора.
    Прва црква лајковачка била је католича и налазила се у непосредној близини ваљевске и чачанске пруге. Нова, православна црква изграђена је непосредно пред Други светски рат.
    Општина у Лајковцу постојала је и пре Другог светског рата. Тада је седиште среза био Уб. Уочи Другог светског рата Лајковац је припао Дринској бановини.
    Већ током 1941. године у Лајковац је пристигло много избеглица из Словеније, Хрватске и БиХ. Ти унесрећени људи су примани отвореног срца, као своји.Они су се запошљавали и о њима се бринуло. У ложионици је организована „избегличка кухиња“.
    Слава (преслава) Лајковца је Огњена Марија.
    Крај!
    У наставку изводи из књиге „Лајковац“ Здравка Ранковића (збирка докумената) од настанка варошице-вароши Лајковац до укидања узаних пруга.

    Одговори
  • Милодан

    Изводи из књиге „Лајковац“ Здравка Ранковића (збирка докумената) од настанка варошице-вароши Лајковац (1).

    1906. године, 1. јануар:
    Отворене општинске поште у Лајковцу и још три места (Паљуви, Трлић, Тулари) и Срезу тамнавском. Лајковачка пошта је укинута после извесног времена да би поново била установљена у марту 1924. године као поштанско-телеграфска станица.
    1909. године, 2 јул:
    Општина лајковачка продавала лицитацијом 20645 килограма свог кукуруза у клипу. Један од услова продаје: „комиљка – чокот остаје општини“.
    13. јул:
    Железничка пруга Аранђеловац-Лајковац биће потпуно готова у почетку идуће године.
    1910. године, 10 јун:
    Пуштена у јавни саобраћај пруга Аранђеловац-Лајковац којом су Ваљево и ваљевски крај повезани пругом Београд-Ниш пошто је још 1904. године изграђена пруга Младеновац-Аранђеловац. У зимским условима, када је због леда обустављен речни саобраћај на Сави та пруга је служила за замену за пругу Лајковац-Забрежје.
    22 септембар:
    На дужности председника Лајковачке општине налазио се Милан Ж Јелић, деловођа – Љуба Николић.
    1912. године:
    Основана Лајковачка земљорадничка кредитна задруга. Тридесетак њених првих задругара из Лајковца и Рубрибрезе изабрало Велисава Чанчаревића за председника Управног одбора. Задружну управу су још сачињавали: Ђорђе Ђорђевић (секретар и благајник), Милан Јелић, Јаков Симић, Стеван Марковић и Никола Миловановић. надзорни одбор: Милован Јелић, председник, Петроније Марковић, Драгутин Ивановић, Јеротије Симић и Адам Јелић.
    1913. године, 9 новембар, Службени војни лист:
    Пруга Младеновац-Ваљево дуга је 101, 6 км а Ваљево-Забрежје 67,5 км.
    1914, 18-27. новембар:
    Боравио у Лајковцу Егон Ервин Киш (1885-1948), новинар репортер, Чех по националности, тада аустроуграрски војник. „Згодан смештај“ са саборцима (заробљеницима) имао је у лајковачкој станичној згради. О ратовању у Србији казује његов дневник „Запиши то Киш“.
    1918. године, 17 јануар, Београдске новине:
    У прошлој години приступљено је у Србији, у дражржавној режији, подизање нове жељезничке пруге за јавни саобраћај: Лајковац-Горњи Милановац-Чачак-Краљево. Пруга је узаног колосјека. У овој години има да се још доврше радови на полагању колосјека од Горњег Милановца до села Угриноваца. На осталом дјелу, Лајковац-Угриновци, пруга је већ у саобраћају.
    Подсећам да је у време објављивања овог текста Србија била под аустроугарском окупацијом, оп. Милодан.
    1919. годне, 20 август:
    Обновљен редован саобраћај пругом Младеновац-Лајковац. Из Младеновца воз је у почетку саобраћао у непарне дане (полазио у 10.30 и стизао у Лајковац у 14.58 часова), а из Лајковца парним данима са поласком у 7.30 часова. Већ од 6. септембра исте године возови су у оба смера саобраћали свакодневно.
    4. децембар.
    Обновљен је сабраћај пругом узаног колосека Лајковац-Угриновци којом су од тада возови редовно ишли понедељком, средом и петком. Од Угриноваца до Горњег Милановца сабораћај није био могућ због клизања земљишта.

    Одговори
  • Милодан

    Изводи из књиге „Лајковац“ Здравка Ранковића (збирка докумената) од настанка варошице-вароши Лајковац (2).
    1921. године, јул:
    На дужности председника Лајковачке општине налазио се Саватије Радовановић, земљорадник из Лајковца.
    У Лајковачкој општини 163 лица поднела суду захтеве за надокнаду ратне штете у укупном износу од 9.769.393 динара. Највише захтева за обештећење односило се на уништене зграде и ограде – 32.77 одсто тражених износа.
    1922. године:
    Основана у Лајковцу железничка ложионица. Први њен шеф био је Жан Мурге који је на тој дужности задржао десетак година. После пензионисања живео и Љигу.
    1924. године, 24 фебруар:
    Указом Краља Александра Карађорђевића Лајковац проглашен за варошицу. То је учињено „по изјављеној жељи грађана“. Прокламација о „унапређењу“ Лајковца објављена је 8 маја исте године у Службаним новинама Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
    1926. гопдине, 19. август:
    Председник Лајковачке општине био је Радослав Д. Милијановић. Чланови општинског одбора: Ранимир Ђуровић, Иван Миловановић, Ненад Лазаревић, Миладин Мирковић, Милутин Танасијевић, Стојадин Јеремић, Милијан Д. Томић, Живојин Ивановић, Ђорђе Симић, Аврам Миловановић, Тривун Марковић, Љубисав Радивојевић, Јаков Васиљевић, Милорад Јелић, Велисав Ивковић, Михајило Милановић, Павле Јовановић и Живојин Тошић. Председникова плата износила је 12 000 динара.
    1927. године, 6. октобар:
    Регистровано у Београду оснивање Среске здравствене задруге Лајковац. Почела је, иначе, да ради још у марту те године. Просторије су јој се налазиле у кући Александра Радовановића. Задружни лекар је током те прве године обавио 534 прегледа. Чланови су већином били из Лајковца, Рубрибрезе и Рукладе.
    Основани у Лајковцу Културно-уметничко друштво „Железничар“ и Фудбалски клуб „Железничар“. Фудбалери су упочетку играли на ливади Радивоја Ивановића. Међу њима најагилнији су били: Никола Илић, Петар Илић, Душан Илић (све су их звали „Шицари“, оп. Милодан), Милан Чубић, Милош Недовић, Мато Кнез, Петар Стефановић и Боривоје Јанковић.
    1928. године, 4 октобра, Глас Ваљева пише:
    У четвртак 11.(?) овог месеца ујутру десио се велики судар возова у Лајковцу, којом приликом је погинуо један кондуктер, шест је теже а седам путника лакше рањено од којих су већином војници, који си ишли на одслужење војног рока у Ваљево. Сви рањеници премештени су у Ваљево где им је указана лекарска помоћ. Тежи рањеници су задржани у болници а лакши пуштени својим кућама. На место несрећног догађаја дошао министар саобраћаја г. Андра Станић где се интересовао о рањеницима и узроку несреће.
    Изгледа да је судар проузрокован од рђавог сигнала, јер су ваљевски и београдски возови пуштени једновремено на једну исту пруги (ја бих рекао станични колосек, оп. Милодан) и то на самом станичном перону.
    И поред тога што је Ваљево добило нову пругу и директну везу са Београдом ипак слабе користи од ње има, јер не добија ни времену ни у комодитету. Од како је нова пруга пуштена у саобраћај готово свакодневно се догађају задоцњења, која често трају по неколико часова, па да су бар у завршним станицама па би се нечим могло правдати, већ су задоцњења у полазним станицама која некад трају по 2-3 часа. Путовање траје исто онолико као и преко Младеновца, поентира на крају новинар-репортер критички расположен према железницама.
    1929. године, октобар:
    У Лајковац, за лекара Друге среске здравствене станице, дошао др Милосав Банковић (Кусадак код Смедеревске Паланке 1888 – Лајковац 1961). Медицину је студирао у Бечу и Прагу. Веома радан и широко образован, дао је значајан допринос општем развоју варошице. Једна улица у данашњем Лајковцу носи његово име. Лекарским радом међу Лајковчанима бавио се доцније др Миодраг Миле Манковић, син др Милосава.
    Миле Банковић је био и фудбалер ФК „Железничар“ а према легенди (која није потврђена) по њему је настала песма „Иде Миле лајковачком пругом“ јер је, како причају, ишао пругом пешице за Јабучје где је, у Бајићима, живела девојка са којом се забављао, оп. Милодан.

    Одговори
  • Милодан

    Изводи из књиге „Лајковац“ Здравка Ранковића (збирка докумената) од настанка варошице-вароши Лајковац (3).

    1929. године, децембар:
    Управа ФК „Железничар“ узела је у двогодишњи закуп ливаду Луке Лучића. На њој, ипак, нису игране утакмице, јер власник тог земљишта није дозвољавао сечу јасена, који се налазио на средини терена.
    1930. године:
    17. август.
    Основано у Лајковцу Соколско друштво чији је први старешина био др Милосав Банковић.
    1931. године:
    15. мај:
    По новом реду вожње возова између Ваљева и Београда дневно су саобраћала три пара возова а до Младеновца два.
    Лето:
    Предводећи глумачки ансамбл бановинског позоришта из Сарајева пропутовао возом кроз Лајковац и задржао се у њему књижевник Боривоје Јевтић.
    1932. године.
    19. јун:
    У пријатељској фудбалској утакмици СК „Железничар“ победио на свом игралишту СК „Тамнава“ из Уба са 3:1 (0:1). У „Гласу Ваљева“ је писало да су домаћи играли много боље од гостију. Голове су дали М. Миловановић, Илић и Ж. Миловановић. Још су се истакли Селаковић и Баџо. Врло добро је судио Гал.
    11. септембар:
    Тамбурашки збор и соколска дружина из Лајковца учесвовали на великој спортској и културно-забавној свечаности у Забрежју, коју је преносио Радио Београд.
    1933. године:
    Изабрани нови председници општина. Лајковац – Александар Радовановић, земљорадник из Рубрибрезе, припадник ЈНС (Југословенска национална странка).
    ФК „Железничар“ се квалификовао за учешће у такмичењу Колубарске жупе.
    1936. године:
    Решењем Краљевске банске управе Дринске бановине образована у варошици Лајковац засебна Лајковачка основна школа са два одељења. Њено првобитно подручје обухватало је село Рубрибрезу и варошицу Лајковац („до пијаце и кафане Колубара“). Преостали део варошице припадао је и даље школи са два одељења у селу Лајковцу. Лајковачка варошка школа је, према подацима за 1930-40. школску годину имала најпространије учионице у читавом Тамнавском срезу, налазиле су се у згради зидану за соколану – Соколски дом. Први учитељи су били су Зорак Миљковић и Сретен Смиљанић. До 1941. године у школи су службовали; Христана Станковић, Загорка Драговић, Милорад Дубљевић и Анита Стевановић.
    8. новембар:
    Изабран нови председник Лајковачке општине. То је био Милован Станић, трговац из Лајковцца, члан ЈРЗ (Југосовенска радикална заједница).
    Телефон железничке станице у Лајковцу имао је број 7, железничке ложионице 9 и жардармеријске станице 11. То су и једини лајковачки трелефони.
    1937. године, 14. март.
    Основана у Лајковцу Земљорадничка задруга за селекцију стоке која је обухватала општине Лајковачку, Непричавску и Јабучку. На том послу својим заузимањем се највише истакао Сретен Смиљанић. Такве задруге су тада биле малобројне.
    8. новембар:
    Освећењем темеља почела, на имању породица Ивановића и Миловановића, градња цркве у Лајковцу, посвећена великомученику Димитрију. Озидана је и покривена 1938. године и одмах је у њој започето обављање службе. Први парох Лајковачке цркве био је Бошко Миловановић (рођен у Шапцу 1881, умро у Лајковцу 1953. године). Црква је у потпуности довршена и освећена тек 11. августа 1963. године. До изградње овог храма, Лајовац је припадао Другој јабучкој парохији.
    Отворена у Лајковцу самостална апотека коју је држао Андрија Кузнецов, Рус из Одесе. До тада је у Обреновцу водио сопствену апотеку.
    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Изводи из књиге „Лајковац“ Здравка Ранковића (збирка докумената) од настанка варошице-вароши Лајковац (4).
    1938. године, 20 јул:
    Први пут кроз Лајковац прошао моторни воз „Спахо“. Саобраћао је на релацији Београд-Лајковац-Ужице-Сарајево-Дубровник. Укинут је после петнаестак година.
    Лајковац добио елекрично осветљење прикључењем на новосаграђену термоцентралу у Вреоцима. До тада је за ову намену служила централа на нафту која је 1921. године (о чему је већ било речи, оп. Милодан) направљена уз железничку зграду.
    1939. године.
    21. јун:
    Учитељ Милорад Ђ. Дубљевић премештен из Јабучја у Лајковац (варошица) а већ 8. новембра те године упућен је да службује у лајковачкој сеоској школи. Истовремено је из села Лајковац прешла да учитељује у варошици Загорка М. Драговић али је и она врло брзо отишла одатле.
    1940. године.
    У „Раду“ Југословенске академије знаности и умјетности објављен је „регионални-географски нацрт“ Боривоја Ж. Милојевића „Долина Колубаре“. Опис Лајковца: „У јужном, горњем делу лајковачко-обреновачке котлине на месту где се главни колубарски пут, правца југозапад-североисток, укршта са путем правца северозапад-југоисток јавило се после Светског рата у Лајковцу насеље градских карактера. Главна улица је настала око колубарског пута и у њој су не само трговачке и занатске радње, кафане и гостионице, већ највећим делом и куће за становање. Споредна улица је око пута који води према северозападу, ка Убу. Лајковац се развио поглавито као раскршће железничког саобраћаја“.
    Железничар-Трговачки 2:1 (0:1)
    У недељу 22. о. м. одиграта је у Лајковцу првенствена утакмица између горњих клубова која се завршила незаслуженом победом неспортских Лајковчана, који нису бирали средства само да би добили ову утакмицу.
    Судио је г. Бутковић испод сваке критике. Својим очајно слабим суђењем је и та што је досудио преко 30 офсајда у корист Лајковчана. Свака навала „Трговачког“ завршила се непостојећим офсајдима. Ваљевци г. Бутковића познају као слабог судију, али је његово слабо суђење имало још већих последица због претњи самих играча „Железничара“ као и неспортске публике.
    Апеловати на меродавне да овакве тешке сусрете, а у местима где нема полиције, као у Лајковцу – не одређују овакве слабе, плашљиве и очајне судије као што је био г. Бутковић, пише „Глас Ваљева, 1. октобра 1940.
    1941. године, почетак године:
    Лајковачи имаоци телефона: Жардармеријска станица, Престолонаследника Петра 7, Железничка ложионица, Престонаследника Петра 11, Железничка станица, Престолонаследника Петра 32, Управа Општине, Трг Принца Томислава 55, управник Поште, Краља Александра 39.
    7. април:
    Немци бомбардовали Лајковац као важан железнички чвор. У оновременим сведочанствима записано је и то да су Немци тих дана из авиона „митраљирали пут око Лајковца, пун војника, коња и топова“ и да је изгинуло неколико сељака.
    13. април:
    Погинуо Благоје Јовановић, радник лајковачке железничке станице.
    20. јун:
    Специјалним избегличким возом стигло у Лајковац 500 Срба којима је приређен срдчан дочек, омогућен одмор и дат ручак. Распоређени су у четири тамнавске општине: У Новачку и Бањанску по 250 а у Туларску и Врељанску по 100.
    16. август:
    Колубарска партизанска чета извела у зору напад на железничку станицу и ложионицу у Лајковцу, коју су бранили Немци и жандарми. Партизани су демолирали ложионицу и пошту и уништили четири локомотиве. У тој оружаној акцији учествовали су Драгојло Дудић, Радивоје Јовановић Брадоња, Стеван Филиповић и други.
    Лето те године:
    Млади Живадин Миловановић из Лајковца упућен у Ваљево да пред одговарајућом комисијом полаже помоћнички испит из фотографског заната. Изучавао га је 1938-41. у атељеу Јеротија Миловановића, првог фотографа у Лајковцу. Живадин је рођен 1923. године негде у Крагујевачком срезу.
    10. октобар:
    Због учесталих партизанских оружаних акција убустављен саобраћај пругом Обреновац-Чачак а 14. октобра и пругом Младеновац-Лајковац. Обновљен је почетком децембра 1941. године.
    Настаниле се у Лајковцу три породице Словенаца прогнаних из Марибора, Антон Цехарија и Јулиј Врхунец били су машиновође по занимању а Ади Кумер машинбравар. Њима су се 1942. године придружили супружници Владислав и Марија Мрак, првобитно смештени у Ваљеву.
    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Изводи из књиге „Лајковац“ Здравка Ранковића (збирка докумената) од настанка варошице-вароши Лајковац (5).
    1942. година:
    ЧАРШИЈА, ОД КУЋЕ ДО КУЋЕ
    Шта је човек долазећи у Лајкоац у току окупације могао да види сем железничке станице и ложионице?
    По изласку са железничке станице 2-3 фијакера, затим трговачку чаршију са занатским радњама и трговачким продавницама и као приде томе и један број кафана. Поред тога, католичку и православну цркву, затим два фудбалска игралишта и то једно на почетку Лајковца, код штитног сигнала од Јабучја, ФК „Железничара“, и друго на излазу из Лајковца (према Ваљеву, оп. Милодан) у Чанчаревића забрану, ФК „Омладинца“.
    Лајковац је пример места које се развијало поред пруге и пута за Ваљево, па је тај пут био и главна улица – „чаршија“. Лајковац се у прво време ширио према Рубрибрези, а затим према Јабучју, док је ширење на брег, према Селу Лајковцу наставио после ослобођења. Центар места, око општине, био је у другом плану, тј у сенци чаршије.
    Идући од Лазаревца, наилазило се на раскрсницу, где се одвајао пут за Село Лајковац, односно Уб преко Рукладе. Скоро на самом углу, где је сада Дом културе, налазило се ставариште грађевинског материјала трговца Симовића из Обреноваца, чији је представник био Станимир Секулић.
    Одмах до стоваришта налазила се кућа Пинтора, оца Вукашиновог, са продавницом. Кућа се протезала од трга испред општине и иза кафане „Колубара“ излазила је на главну улицу. Кафану „Колубара“ држао је Аћимовић.
    Испред кафане пролазио је пут (и сада постоји), који је водио поред пијаце ка општини и даље за Гусковачу (део Вароши Лајковац, оп. Милодан). На левој страни пута била је пијаца са кантаром за мерење колских товара.
    Позади пијаце било је неколико стамбених зграда. У једној од њих становао је Ратко Ивановић, звани Бас, отац десеторо деце, затим Лаза Милошевић, кондуктер, са петоро деце, па породица Ковачевић.
    У продужетку према чаршији, трговац Аврам Миловановић саградио је велику зграду која се протезала до самог угла чаршије. У тој згради поред станова биле су и редње његове ћерке зване Мала Дара, супруге машиновође Боже Петровића. Затим је била радња обућара Димитријевића а на самом углу био је месар Лека.
    После тога наставља се „чаршија“ радњама брице Цвеје, бојаџије Живојиновића и пекара који је дошао из Уба и био познат по томе што је разносио хлеб по кућама, посебно у железничкој колонији – комплекс приземних и дугих стамбених зграда између железничке станице и ваљевског пута, оп. Милодан.
    Затим је била стамбена зграда Веселина Лукића, десетара пруге, па кафана у дворишту са дрвећем, чији је власник био Велисав Петровић, позната по добром роштиљу. Његов сусед био је Жика Читаковић са дворишном зградом у којој је становала његова породица и зградом до улице у којој је била пошта.
    После тога била је зграда у којој је становала породица Милутина Гајића а до улице је дражао радњу опанчар Рајић. Затим је зграда апотеке чији је власник био Андрија Кузнецов.
    До апотеке била је радња Жарка Праштала, који је држао књижару и дневну штампу а до њега је био Драгиша Красић, опанчар.
    После њих било је пољанче па радња Драгише Петровића, који је држао дечје слаткише и сладолед. До њега је био Обрад пиљар, Милош месар и Пера пекар.
    Иза њих је постојао велики комплекс шљиварског трговца Аћевца, који је на месту садашње железничке амбуланте, који је имао просторије за сушење шљива и печење ракије. На том комплексу била је његова кафана (хотел), коју је давао у закуп. Ту кафану је дуго као закупац држао Воја Филиповић. У кафанском дворишту је, поред других зграда, био чардак у коме се окупљала лајковачка омладина и држала игранке.
    Када је национализована, кафана је прозвана „17 септембар“.
    У продужетку чаршије била је продавница и кафана Жике Душића (бифе), касније названа „Кореја“. До Душића је била железничка задруга, продавница са мешовитом робом, па затим трговачка радња Ђуре Петровића, продавница Аце Аврамовића и редња Љубе брице.
    Следе куће Чеде Јовановића, зграда у којој је становала породица Прла Шимоновића и велико двориште са више зграда Драге Буљугића, ту је становао Чеда Бугарин.
    Абаџија Витомит Илић је био иза њих, па кројач Каменица, жардармеријска станица и кућа трговца Станића у којој је држао радњу бојаџија Љубиша Радивојевић, звани Бубац.
    У следећој згради становао је машиновођа Биба, затим је сокак а на супротној страни зграда у којој је становала породица Грујичић.
    Чаршија се настављала великом ливадом Дрпе Радовановића на којој је постојало више зграда. До улице је био стан са ординацијом др Милосава Банковића.
    Прва зграда иза те ливаде, до пута је кућа Борка Павловића, службеника ложионице. У наставку су Дом железничара, неколико зграда за становање и Соколана, па опет неколико стамбених зграда у којима су становали Слободан Бркић, Лала Јанковић (отправник возова), Милоје Вујичић и Богдан Живковић.
    Чаршија је била поплочана гранитном коцком. Тротоар је имала само једна страна улице, супротна од пруге.
    На излозима понеких радњи били су дрвани капци, а испред радње понегде сточићи и шамлице, намењене муштеријама.
    Посматрано из Лазаревца, између пруге и чаршије, налазила се (већ поменута) железничка колонија. На њеном почетку је постојала стамбена зграда са улазом са пруге. Станови су се састојали од по једне кухиње и собе. Иза ње су две велике зграде карактеристичне по томе што су станови имали по два улаза, од пруге и са улице – „чаршије“. Станови су, међутим, били подељени на „полустанове“, једино је породица Живојина Блажића са осморо деце користила цео стан. Ове зграде користиле су воду из бунара, доведену са водоторња. Ја бих томе додао да су у колонији постојале и шупе за смештај огрева а понегде су служиле и као летње кухиње, оп. Милодан.

    Одговори
  • Милодан

    Изводи из књиге „Лајковац“ Здравка Ранковића (збирка докумената) од настанка варошице-вароши Лајковац (6).
    1943. године, септембар:
    Председник Лајковачке општине био је Драгољуб Милатовић. Већ у октобру на тој дужности се налазио Ненад Јаковљевић који је то био и током 1944. године, до доласка партизана.
    5. октобар:
    Нападнут у Лајковцу „од непознатих наоружаних људи“, ложионички магацин.
    Основан у Лајковцу Фудбалски клуб „Омладиноац“. Имао је и атлетску секцију.
    1944. године, лето:
    Савезничка авијација бомбардовала лајковачки железничку станицу и ложионицу.
    17. септембар:
    Партизани, припадници Тринаесте пролетерске бригаде, ушли у Лајковац који су Немци већ били напустили.
    19. децембар:
    Успостављен саобраћај пругом Лајковац-Београд.
    Наставу у Женској занатској школи у Лајковцу, смештеној у приватној згради, похађале школске 1944-45 године 23 ученице. Управница је била Славка Јаковљевић а наставу су изводиле и две учитељице. Наредне године у школу се уписало 27 ученица.
    1945. године:
    Војни суд Ваљевске војне области осудио на смрт Љубомира Васиљевића (1902), жардармеријског наредника, управника поште у Лајковцу. Међу осуђенима на смрт налазио се и Александар Симовић, индустријалац из Забрежја, чија је лајковачка имовина у Улици Краља Петра бр: 51 (плац и три куће) процењена на 811 хиљада динара. За „народног непријатеља“ оглашена је па онда и стрељана и Милица Николић из Лајковца.
    9. август:
    ПРЕСУДА НАРОДНОГ СУДА
    Окривљени Жарко Пиштало, књижар из Лајковца, крив је што је концем априла 1945. године прикрио већу количину књижарске робе и то 580 комада цртанки за основне школе, 3000 комада коверата, 5 књига Пелагића, 150 блокова малих за прибелешке, 800 комада оловки, 10 четкица за бојење, 400 комада гума за брисање, 1000 бољих коверата са хартијом, 10 хиљада табака хартије за писање, 30 боца мастила, у намери да порикривањем ове робе исту повуче из промета и тиме повећа цену, те га је суд за ово дело казнио са 10 000 динара навчане казне што ако не плати да буде 200 дана на принудном раду са једном годином губитка грађанске части док се целокупна узапћена роба конфискује у корист Министарства трговине и снабдевања федералне Србије.
    6. септембар:
    СПОМЕНИК ЦРВЕНОАРМЕЈЦУ
    У недељу 9. о. м. у 10 часова пре подне извршиће се свечано откриће споменика хероју другу Воронину Алексеју, који је пао бранећи братску Југославију у Ђелијама а сахрањен у Лајковцу. Споменик је подигнут од добровољног прилога захвалних грађана Лајковца.

    Одговори
  • Милодан

    Изводи из књиге „Лајковац“ Здравка Ранковића (збирка докумената) од настанка варошице-вароши Лајковац (7).
    1946. године, март:
    Биоскоп у Лајковцу, основан 1945. године, приказивао филмове „Будимпешта“, „Померање“, „Двобој“ и „Роним у дубину“.
    Април:
    Организовано прво такмичење у трчању у природи (крос) на стази дугој 5,5 километара. Старт и циљ били су у лајковачкој главној улици. Победио је Божидар Радојчић, други је стигао Младен Јјеремић.
    Обновљено Спортско друштво „Железничар“ са фудбалском, рукометном и атлетском секцијом.
    1947. године, март:
    Постојале у Лајковцу две књижаре; Једна је била државна (Народног фронта), друга приватна (Жарка Праштала). Праштало је доцније као књижар дуго радио у Ваљеву.
    Децембар:
    У лајковачкој Железничкој ложионици 25 радника, учесници новембарског радног такмичења, проглаашено за ударнике: Станко Тодоровић је то звање добио трећи а Живота Илић четврти пут. „Особље ложионице Лајковац је пример љубави према раду и залагања са испуњење Петолетке“ – истицано је у ваљевским новинама „Напред“.
    *Радила у Лајковцу Стручна школа у којој су се ученици спремали за рад у Железничкој ложионици. Наставу су, поред лајковачких учитеља, држали и „чиновници“ Ложионице.
    1948. године, март:
    Лајковац имао 1500 становника.
    1953. године:
    *Лајковац, према попису, имао 1683 становника. Био је већи од Љига (1194), Мионице (656) и Осечине (667) а мањи од Уба (имао 2176) становника.
    1954. године, новембар:
    Међу Лајковчанима велико интересовање побудило предавање „Перспективе Колубарских рудника“ које је држао инжењер Божа Спасојевић, директор тих рудника и народни посланик.
    1955. године:
    *Законом о подручјима срезова и општина у НР Србији, Лајковачка општина припала Срезу Лазаревац.
    1956. године:
    *За отпрвника возова у Лајковцу постављен Драгољуб Лазић, раније отправник у Малом Борку. Син је познатог солунског ратника Живојина Лазића из Санковића и отац будуће песникиње Радмиле Лазић. Остао међу Лајковчанима две године.
    1957. године, лето:
    Отворена у Лајковцу ветеринарска станица.
    1958. године, 1. јун:
    Новим редом вожње уведен јутарњи убрзани воз из Ваљева за Београд, који је једино стајао на станицама од Ваљева до Лајковца и у Обреновцу и Чукарици. Путовао је сат краће него дотадашњи возови.
    *Имаоци телефона, Лаковац: Војна пошта 4915, Електрично предузеће, Железничка станица, Житопромет, Земљорадничка задруга, Народна амбуланта, Народна милиција, Надзорништво тт линија, Народни одбор општине (председник, секретар, управа прихода), Општински комитет СКС, Прехамбено предузеће „Партизан“, „Прогрес“ – индустрија креча, Предузеће за поправку кола и локомотива (ложионица), Угоститељско предузеће „17 септембар“, Пошта, Трговинско предузеће „Вис“, Трговачко предузеће „Победа и Транспортно железничко предузеће (ложионица)

    Одговори
  • Милодан

    Изводи из књиге „Лајковац“ Здравка Ранковића (збирка докумената) од настанка варошице-вароши Лајковац (8).
    1959. године, децембар:
    У Ваљевском срезу, уместо дотадашњих малих, образовано осам великих општина: Ваљево, Уб, Лазаревац, Мионица, Осечина, Љиг, Лајковац (са 16000 становника) и Каменица.
    1960. године, 31. децембар:
    Занатство у Лајковачкој општини: Ковача 8, поткивача 3, колара 3, столара 8, вуновлачара 1, ваљара сукна 2, кројача мушког одела 3, кројача народног одела 14, кројача женског одела 3, прерађивача коже 1, опанчара 2, Обућара 3, бомбонџија 2, израда сода-воде 1, месара 2, млинара 2, пекара 3, посластичара 2, зидара 8, израда цигле и црепа 1, каменоломара 21, бојаџија 2, фризера за мушкарце 6, фризера за жене 2 и фотографа 1. Укупно 104.
    1961. године, 31 март:
    У Лајковцу живело 2 677 становника.
    Септембар:
    У Лајковцу Трговинско предутеће „Победа“ отворило самоуслугу са 185 квадратних метара продајног простора. Први њен пословођа био је Божа Јанковић.
    *Формиране у Лајковцу Сабраћајна секција, Секција за вучу возова и Секција за одржавање пруге. Та предузећа су постојала до укидања узаних пруга. Тиме је у организационом погледу железнички чвор Лајковац досегао свој највиши домет.
    1962. година, август:
    Путујући бициклом према југу, кроз Лајковац се провезао, идући из Лазаревца у Ваљево, књижевник Александар Тишма. У свом путопису „Другде“ он Лајковац скоро да и не помиње, јер се, вероватно, у њему није ни задржавао.
    1963. године, 3. јун:
    За председника Лајковачке општине изабран Алекса Марковић (рођен 1922. године). Он и Михаило Миловановић изабрани су тада и за лајковачке одборнике у Скупштини Ваљевског среза.
    11. августт:
    Владика шабачки Јован Велимировић освештао, уз саслужење двадесетак свештеника, цркву у Лајковцу. Њена изградња је започета 1937. године, а сасвим завршена („трудом свештеника Блажа Ђуровића“) 1958. године.
    1967. године, јануар:
    За новог директора Здравствене станице у Лајковцу изабран др Милан Ђурковић.
    10. април:
    Душан Јованивић, директор предузећа за производњу грађевинског материјала „Димитрије Туцовић“ у Ћелијама, постао посланик у Привредном већу Савезне скупштине. Изабран је у изборној јединици Лазаревац (општине Лајковац, Уб, Љиг, Лазаревац, и Мионица). Јовановић је рођен у Лајковцу 1925. године.
    *Удружени побожни Лајковчани набавили велико звоно за своју варошку цркву. Изливено је у Београду (ливница „Поповић“). Мање лајковачко звоно купљено је још 1938. године, убрзо пошто је храм сазидан.
    1968. године, 5 мај:
    У четири сата ујутро из Лајковца је на последњу вожњу до Београда кренуо путнички воз број 315. Многобројно стновништво успутних станица изашло да га поздрави.
    25. мај:
    Пругом узаног колосека Ваљево-Лајковац последњи пут прошао воз.
    29. новембар:
    У Ваљеву свечано дочекан први воз на деоници барске пруге од Београда преко Лазаревца и Лајковца до Ваљева.
    1969. године, 31. децембар:
    Обустављен сваки саобраћај пругом уског колосека Лајковац-Чачак. Последњу композицију из Чачка, испраћену од многобројног народа, вукла локомотива 85 018. „На лицима многих присутних могле су се видети сузе док су махали композицији која је одмицала ка Лајковцу“ – известиле су новине.
    1982. године, јун:
    Обустављен саобраћај пругом узаног колосека Лајковац-Аранђеловац, која је убрзо демонтирана. Записом у ваљевском „Напреду“ од 18 јуна од такве железнице се опростио Радован Бели Марковић. „Свршило се као у причи. Ни сигнала, ни скретнице, ни распутнице. А ни „Ћире“, на прузи Лајковац-Аранђеловац. „Шлус“ (крај), нема више! Ни одјаве, ни најаве. Ни поласка, ни доласка. Само кратка вест у „Политици“. То и „шлус“. И најмлађи син пензионисаног скретничара Јовановића изучио за књиговођу“.

    Одговори
  • Милодан

    Драгослав Стефановић, ваљевски „Напред“
    ПОСЛЕДЊИ „ЋИРА“ – ПРЕПУН
    Има у томе мало обичне, свакодневне људске истине…
    Без свечаности, без нарочитог поштовања, без сјаја и угледа, у суботу 25. маја један ислужени старац од 60 година напустио је Ваљево. Пре шест деценија он је овде дошао као грађанина од највећег угледа. А дочекао је да после толико година оде помало симптоматичним и помало подругљивим називо, -„Ћира“.
    То је све што је зарадио за ових шест деценија у Ваљеву.
    И тако ће Ваљево шест месеци бити без свог воза који га је 60 година везивао са светом.
    Ипак, нашло се неколико десетина грађана који су под кишобранима срдачно и помало сентиментално испраћали и махали му му кроз кишно поподне, тачно у 15.45 из локомотиве број 83-035 шиштала је пара и разлегао се дуг једнолични звиждук. Као да је нешто цвилело кроз станицу добрих пет минута.
    Скоро није било толико путника у овом возу. Але не зато што је вожња била бесплатна, као што је била и прва вожња на овој прузи. Многи су желели да се провозају на стари начин, полако корак по корак, до Иверка, Лукавца, Диваца, Млађева, Словца – чак до Лајковца, да се провозају пун сат, брзином 30 километара на сат. Успут, кажу, ђаци су сеоски са цвећем и учитељицама, дочекивали и испраћали овај последњи воз из Ваљева и дуго му махали.
    Јер, други воз ће доћи тек кроз шест месеци. Друкчије ће онда изгледати кад у препуну станицу, окићену, улепшану уз музику, са цвећем, са представницима и осталим секретарима и начелницима уђе локомотива, која ће бар три пута ићи брже од старога „Ћире“. Сви ће је гледати, дивиће јој се, одушевљаваће…
    Као да ће се поновити она слика са ваљевске железничке станице од пре шест деценија. Слика сачувана на избледелој фотографији у ваљевском архиву. Биће међу гостима, надамо се, и оних који су дочекивали први воз у Ваљеву пре толико година, и од којих су неки дошли у суботу да га испрате.
    Зато се понеки грађанин, који су се нашли на испраћају последњег воза узаног колосека, то кишно поподне осећају помало нелагодно. Зато се понека кишна кап сливала низ образе право из очију.
    Док су возовођа – машиновоћа Србољуб Петровић и његов гарави друг, ложач Душан Милинковић наслоњени на увек отворени прозор старе локомотиве махали, уз црвену капу Будимира Мирковића подигла се рука да поздрави и испрати последњи воз Ваљево-Лајковац, број 730.
    Крај!

    Одговори
  • jovanla

    Милодане,било нам је мило да читамо све ово вољом твојом добром написано,а и милом Богу приступачно …твоја слова да зачине фотографије легендарног ваљевског фотографа Жике Васића, 25. маја 1968. у Ваљеву снимљене, ево…

    http://jovanovic-marija.net/rasko/ispracaj1.jpg

    http://jovanovic-marija.net/rasko/ispracaj1b.jpg

    http://jovanovic-marija.net/rasko/ispracaj1c.jpg

    http://jovanovic-marija.net/rasko/ispracaj1d.jpg

    Одговори
  • Милодан

    Порекло презимена села општине Лајковац, Пепељевац. Прма књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.
    Положај села:
    -Пепељевац је испод манастира Боговађа у куту, који граде ставе (реке) Љига и Колубаре. Сеоске куће нису по равници већ по осоју косе, која се од Словца и Костојевца пружа изнад Колубаре. Има кућа и по долинама потока, који се уливају у обе реке. Поједина узвишења на коси су: Велика Страна, Камаљ, Главица и Палеж.
    Извора је доста. Главнији су извоори: Ребинац, Стублина и врело и њима се поглавито село служи. Од текућица, поред поменутих пограничних река су: Карановац поток, који долази испод Палежа и утиче у Колубару, и Јеовац, који долази од боговаћке шуме и утиче у Љиг.
    Земље и шуме.
    -Зиратне земље су у долини река. Ове земље су наносне, врло родне а подесне и за ораницу и косаницу. Најлепши део имања зове се Кључ, при ушћу Љига у Колубару, где су најбоље ливаде и пашњаци, докле су поред Колубаре опет најбоље земље за усев кукуруза.
    Сав јужни крај села до манастирских шума је пошумљен, те отуда је село врло богато шумом и може да подмирује све потребе. Шуме су од лиснатог дрвета и сеоска заједница, позната под именом Пепељевачке Шуме, у простору више од 300 хектара.
    Тип села.
    -Сеоске куће су растурене по осоју ових узвишења и раздељене на веће или мање групе, које су између себе у ближим сродничким везама. Издвојених џемата нема, као и код љишких села.
    -У селу су: Мирковићи, Јовичићи, Јаковљевићи, Селенићи, Павловићи, Каменице, Стојановићи, Урошевићи, Јовановићи, Митровићи, Ковачевићи, Станићи. Матићи, Ранковићи, Брдарићи, Станојевићи, Вукашиновићи, Станојевићи 2 и Вуковићи – сви познати под општим презименом, Бугарићи; затим: Васићи, Мештеровићи, Лукићи, Арсенијевићи, Божићи, Јевтићи, Јањићи, Савковићи, Лазићи, Бојичићи, Васиљевићи, Милићевићи, Филиповићи и Мирковићи. Поред њих има још и цигански крај, познат под именом Палеж.
    У селу још има задруга, а повеће су: Јаковљевићи, Каменице, Селенића, Ковачевића и Брдарића.
    Подаци о селу.
    -Према харачким тефтерима из 1818. године, било је 25 домова са 39 породица и 89 харачких личности. Према попису од 1866. године било је 38 домова са 331 становника. Према попису од 1884. године било је 66 домова са 476 становника, докле према попису од 1890. године било је 75 домова са 607 становника а по попису из 1900. године било је 82 дома и 675 становника.
    Годишњи прираштај је од 1866. године 10,75 а процентни 2,31%.
    Име селу.
    -Не зна се тачно откуда је дошло име селу. У селу и околини може се чути оваква прича. У селу су сви висови од врло ситног песка, који личи на пепео и по боји и каквоћи блата. Прича се да су кроз село прошли некакви путници, идући манастиру па кад су угледали пескове, запитали сељаке, ко их наврати да се населе на пепелу, због чега ће од сада па до века бити пепељави. И вели се да је отуда и дошло име селу, које као да се раније звало Карановац.
    Порекло становништва и оснивање села.
    -Старо село је било на Палежу, па су га Турци спалили и раселили. Његове су се породице иселиле у Посавину, Бачку, Срем и Славонију, па прича се да их и данас тамо има. Трагови старог насеља су по шумама палешким, око извора Карановца. Све данашње породице су досељене. Ново село је основала породица Бугарића, досељена преко Крушевца и Краљева из нишке Каменице, где се раније доселила из Бугарске испод Витоше. Бугарића се доселило три породице у општој сеоби, има их 41 кућа, славе Св. Андрију.
    -Божовићи су досељени пред крај 18. века иу Заостре у Полимљу; њих је 8 кућа, славе Ђурђевдан.
    -Васиљевићи су из Вујиноваче, досељени у првом устанку од тамошњих Плоштана, има их 4 куће, славе Јовањдан.
    -Лукићи су из Голупца, досељени у првом устанку, има их две куће, славе Лучиндан.
    -Мештеровићи (узгред буди речено, моја тазбина, оп. Милодан) су из Босне од Бијељине, па се стари Мештер призетио у Лукиће, њих је две куће, славе Лучиндан и Ђурђиц.
    -Филиповићи су досељени са Стубла, има их две куће, славе Јовањдан.
    -Милићевићи су из Горњег Лајковца, има их две куће, славе Св. Ћирила.
    -Васић је из Палежнице, слави Никољдан.
    -Арсенијевић је из Палежнице, слави Никољдан.
    -Савковић је из Полома округа рудничког, слави Аранђеловдан.
    -Лазић је из Баха, слави Никољдан.
    -Бојичић је из Вујиноваче, слави Никољдан.
    -Мирковић је из Точи у Полимљу, слави Ђурђиц.
    -Вуковић је из Вујиноваче, призетио се у Бугариће, слави Андријевдан и Лучиндан.
    У селу је 68 куча од 14 породица.
    Занимање становништва.
    -Пепељевчани се занимају поглавито земљорадњом, сточарством и воћарством, али гаје у већој мери и винограде, који обро успевају на њиховој земљи. Земља је богата и даје у изобиљу свега што је потребно за живот, нарочито кукуруза. Од стоке гаје се коњи и свиње. Пепељевчани се не одају изучавању заната, а никуда се и не селе.
    Појединости о селу.
    -Пепељевац је саставни део боговаћске општине у срезу колубарском. Судница и школа су у Боговађи, а црква у манастиру. Гробље је у средини села. Село преславља Мали Спасовдан.
    Цигански-Ромски крај.
    Брдо Палеж насељено је са 16 циганских-ромских породица, досељених из крагујевачке Јасенице. Цигани-Роми су стално насељени, имају своје зидане куће, баве се ковачким занатом, земљорадњом и свирачином. Насељени су на сеоској земљи и колико им је у почетку дато, толико имају и данас, вере су православне.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Прњавор – сада Боговађа, општина Лајковац. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.
    Положај села.
    -Прњавор (Боговађа од раније а не од 1992. године како пише у списку села општине Лајковац) је уз манастир Боговађу. Сеоске куће су на источној страни од манастира и поређане дуж пута или по плећима брда, која се спуштају у долину Љига. Земљиште је терцијално, неравно, али није брдовито.
    Извора у селу има доста. Са њих се пије вода, а сељаци се служе још бунарском, барском и речном водом. Од извора главнији су: Боговађа, коју је зидала Кнегиња Љубица, Бућер, Танасковића Извор у Горњем Крају, Врелине и Парлошки Бунар у Доњем Крају. Од текућих вода је Боговаћски Поток (Боговађа), који се слива из манастирског забрана испод Костојевца и тече у источном правцу испод манастира и улива се у Љиг, затим Бистрица поток, који извире у јужном делу манастирске шуме и утиче у Љиг. Потоци су мали и не чине селу никакве штете.
    Земље у шуме.
    -Прњаворске су земље изван кућа у долини потока и Љига, црне смолнице, родне и подесне са ораницу и косаницу. Боље земље око Љига су: Јасик, Кључ, Ћаћино Поље, Папковац и Маџарско гробље. И манастир има своје одличне земље за ораницу и косаницу. Манастирске су ливаде у Кључу и Сушилима, а оранице у Крчевинама, низ поток, на Костојевцу и Јасику.
    И село и манастир имају много шуме од лиснатог дрвета. Манастирска шума је око манастира на северну и западну страну од њега у просотру од 450 хектара. Сеоска шума је у висовима, њиховим падинама и по дну манастирских имања. Шуме су за огрев, за грађу и жежење ћумура има довољно, а сваке године се извози знатна количина и дуге. Манастир издаје сваке године своју шуму под закуп, под испашу, а кад роди жиром и под жировницу. Испашу и жировницу закупљују сељаци из села и околине, а плаћају обоје према броју стоке.
    Тип села.
    -Прњавор (Боговађа) је село разбијеног типа. Село је Боговађским Потоком подељено на два краја: Горњи и Доњи Крај, који су удаљени један од другог 3 километра. У Горњем Крају су куће збијеније и по плећима брда, дели се опет на два дела: Боговађу и Горњи Крај. Боговађа је друмско насеље и налази се одмах испод самог манастира на његовом имању. Доњи Крај је сасвим растурен и по падини брега и око пута боговађског и по равници.
    У Горњем крају су: Митровићи, Вујичићи, Стафановићи, Анђелићи, Мишићи, Живановићи, Радовановићи, Јовановићи, Бојићи, Жилићи, Станојевићи, Милијановићи (Станковићи), Спасојевићи, Танасковићи, Ђурђевићи и Нинчићи, свега 28 кућа. У Доњем Крају су: Павловићи, Ђорђевићи (Виноградлићи), Обрадовићи, Костићи, Нинчићи, Гајићи, Лукићи, Ранковићи, Ђурићи и Ивановићи, свега 12 кућа. У Боговађи, тако пише Љ. Павловић а мисли на део села, има свега 10 привремено насељених занатлија.
    Од задруга је мало, једина је Митровића задруга у Горњем Крају са 18 чељади.
    Подаци о селу.
    -Према харачким тефтериима из 1818. године Прњавор (Перњавор) је имао 16 домова са 16 породица и 50 харачких личности. Према попису од 1886. године Прњавор је имао 28 домова са 148 становника, докле према попису од 1874. године било је 49 домова и 109 становника. Према попису од 1884. године било је 49 домова са 175 становника, докле према попису од 1890. године је било 38 домова са 204 становника. Према попису од 1895. године било је 43 дома са 261 становника, докле је по попису од 1900. године било је 46 домова са 391-ним становником.
    Годишњи прираштај становништва од 1886. године је, 4,49 а процентних 2,52% где је последњих година више женских него мушких становника.
    Име села.
    -Првобитно име селу, прича се да, је било Боговађа, а тај назив је и манастиру и селу дошао од чесме Боговађе. Тек доцније кад се умножило сеоско становништтво, име Прњавор дошло је отуда, што су се досељеници насељавали на манастирским имањима, која су доцине уредбама прешлла у својину сељака.
    Имена крајева су дошла сама по себи према положају села. Друмском насељу у селу Боговађи име је дошло отуда, што је оно и данас на манастирском добру.
    Старине у селу.
    -1. Најлепша старина у селу је манастир Боговађа. По причању старих људи манастир је подигао некакав калуђер Мардарије, родом из Вранеши у Старом Влаху, подстриженик манастиора Св. Тројице код Пљеваља у Полимљу. Манастир је подигнут у другој половинини 16. века уз припомоћ сељака ове околине, а имање је добио отуда, што се прича, да је овде раније била нека црквица, која је имала знатно имање, па га је калуђер Мардарије само проширио и повећао, а могао је, почем у близини његовој и није у то доба било никаквог насеља. Име манастиру Боговађа по чесми, за коју се прича да је лековита и да је одвајкада служила као место за скупљање грозничавих и болесних од наступа лудила, који су тражили лека. Оснивач цркве Мардарије очувван је у народној успомени као светац и његово се свето тело чува у манастирској цркви у ћивоту.
    Манастир је више пута паљен, тако запаљен је и после трећег аустријско-турског рата, па је после црква обновљена и проширена трудом старешине и архимнандрита овог манстира Хаџи-Рувима. Хаџи-Рувим највећи Ваљевац и Србин 18. века и почетком 19. века, провео је последње дане живота при овом манастиру, одакле је и отишао у Београд, где је 30 јануара 1804. године нашао своју мученичку смрт (у сечи кнезова и виђенијих Срба, оп. Милодан).
    У Боговађи је неко време био био и „Правитељствујући Совет Србије“, одмах на почетку његовог оснивања у 1805. години. Овде је био само неколико месеци, па је одавде премештен у Смедерево.
    После несрећне 1813. године и манастир је био до земље порушен, па га је 1815. године обновио кнез Милош за време чувеног игумана Авакума.
    2. У селу, у Витковачком Потоку, налазе се остаци Витковачке Куле, коју је зидао некакав српски војвода Витко, по коме се и цела околина прозвала. Зидине су скоро разнете и уништене, те нема ни трага од њих.
    3. По дну села налази се „Маџарско Гробље“ са неколико непотписаних стећака, за које народ држи да су из времена, кад су овим крајем владали Маџари.
    Порекло фамилија и оснивање села.
    -У Прњавору нема старинаца, већ сами досељеници. Село су основали калуђери, настојници и старешине манастира Боговађа, насељавањем поједних сродних или несродних породица из разних крајева Српства на манастирска имања. Досељеници су добивали у почетку зграде и помало окућнице, колико за најскромнији живот, они су се писмено обавезивали да морају два пута недељно, средом и петком, радити у манастиру без икакве надокнаде, а о свом комаду (мислим да се ради о храни, оп. Милодан). Код човечнијих старешина ово је ишло добро и лако, али код нечовечнијих и оних, који су вукли страну појединцима, натерало је многе, те су се отпочели јавно жалити државној власти и ова у 1837. години, по наредби Кнеза Милоша уреди ове односе, те се тачно одвоји шта је прњаворско а шта манастирско, па тиме престану и дотадашње услуге и тужбе.
    Прва и најстарија породица у селу су: Радовановићи, досељени крајем 17. века из Врнчана, округа рудничког.
    Мало после њих доселили су се Костићи из Прислонице, округа рудничког, па су данас замрли у мушкој линији.
    -Петровићи, Ђорђевићи (Виноградлићи), Митровићи, Максимовићи и замрли Печурчићи досељени су у првој половини 18. века од Сјенице у Старој Србији, њих је данас највише у селу и чине половину села.
    -Ђуровићи и Станковићи су са Чева у Црној Гори, Вујучићи и Анђелићи из Никшићке Жупе.
    -Нинчићи су досељени уз Кочину Крајину од Митровице, у Старој Србији.
    -Танасковићи у првом устанку из Скакаваца-округа ужичког,
    -Стефановићи су из неког села на Фрушкој Гори, доселили их калуђери у првом устанку.
    Сви остали су досељеници из другог устанка и доцније.
    У Прњавору (Боговађи) је 50 кућа, рачунајући и Боговађу (овде Љуба мисли на део села) од 30 породица.
    Занимање становништва.
    -Прњаворци се занимају свима привредним радовима, којима и остали сељаци своје околине. Сиромашнији уче и раде занате или у селу или иду на страну, а баве се надничењем око манастира и на његовим добрима. Оскудни у земљи узимају од манастира извесне земље на њима раде или на наполицу или на тређу оку*. Не селе се никуда изван свога села.
    *Узимање на „трећу оку“ бива овако. Сопственик даје земљу, а закупац је дужан поорати, засејати својим семеном и средити, па кад буде све готово, онда од чисте хране дати трећину сопственику. Овај начин узимања и обраде земље преживљује се и готово га и нема, а у Мачви је престао пре 25 година.
    У последње доба из Мораве, из оних моравских густо-насељених села, масама се досељавају појединци и насељавају овуда и по околним селима или као надничари или купују имања, па се на њима насељавају. Таквих досељеника у овом селу има доста и они су растурени по свим крајевима, већином по колебама поред пута.
    Појединости о селу.
    -Прњавор је саставни део боговађске општине у срезу колубарском. Судница и школа су у Боговађи, а село иде цркву у манастир. Гробље је издељено на два краја. Село нема своје преславе.
    Испод манастира поред пута Мионица – Боговађа – Београд налази се друмско насеље Боговађа (део села Прњавор, оп. Милодан). Све куће су својина манастира, а ту има 4 дућана, једна механа, 3-4 стана, општинска судница а пред вратима манастирским је и школа. Насељеници су занатлије из разних крајева, по занимању механџије, трговци и надничари. Занимају се занатима, а не раде земљу, изузимајући надничаре.
    Напомена: У књизи не пише које Крсне славе – славе поменуте фамилије.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Ћелије, општина Лајковац.

    Напомена модератору и уредништву портала „Порекло“.
    Како су, у време писања књиге „Колубара и Подгорина“, Ћелије припадале Београдском округу те их тих разлога нема у поменутој књизи, Радослав Јовановић из Лајковца ми је, мејлом, послао податке о том селу, које поседује у сопственој архиви те тај текст, копи/пејстом само трансферишем, а из тих разлога, приликом линковања на поменуто село напишите да је то урадио Радослав Јовановић из Лајковца.
    Захваљујем се унапред!

    Ћелије

    Насеље се налази на (110 – 180 м ) контакту шумадијског побрђа и десним алувијалним равнима Колубаре и њене притоке Љига, 3 километара источно од Лајковца. Место Бели Брод природно је предодређено за прелаз преко Колубаре. Ћелије има око 770 становника а површина атара износи 716 хектара. Обухвата 13 засеока : Албанију, Враче Брдо, Мокро Поље, Човку, Обренове ливаде, Пољну, Перило, Буковац, Лађевац, Бели брод, Обрадовића крај, Чук и Врелине, распоређених на косама које се од виса Враче брдо ( 239 m ) спуштају ка Ибарској магистрали.

    Кроз село протичу три потока. Каменица утиче у Колубару, а Буковац и Лађевац се разливају по пољу и немају право ушће у Колубару.

    У уговору деспота Стевана Лазаревића и угарског краља Жигмунда 1426 године помиње се castrum Brodare , што одговара данашњем прелазу преко реке и засеоку – Бели Брод. У попису влаха Београдске нахије 1528 године спомиње се село Каменица. Други назив села је Драгилићи. У селу је тада било 10 домова под надлежношћу војводе Мустафе. Према попису Београдске нахије из 1560 у селу је било 6 домова, неожењених један.

    Ћелије као насеље се први пут спомиње 1811 године, а 1818. године било је у њему 25 кућа. Године 1844 године Ћелије је имало 42 куће са 247 душа. Крајем тридесетих година 20 века Петар Ж. Петровић бележи у селу 25 родова са 123 куће .

    Пре Карађорђевог устанка доселили су се :

    • Ненадовићи ( 4 куће, славе Ђурђев дан) из Босне. Њихов предак носио је „ бус на глави“ још за Турака и тако разграничио потесе Ћелија и Жупањца.

    • Кораћи (Јеремићи, 5 к – Марковићи,4 к –Миловановићи, 3 к –Милинковићи, 7 к – Ђорђевићи, 3 к – Станисављевићи, 2 к.) дошли око 1795 из Кораћице код Младеновца. Старином од Сјенице. Славе Светог Николу. Од Марковића је (рођен у Ћелијама 1947. године) наш познати књижевник Радован Бели Марковић.

    После Карађорђевог устанка доселили су се:

    • Радивојевићи (4 к, Свети Арханђел) су од Васојевића у Црногорским Брдима.

    • Обрадовићи (Обрадовићи 6 к, – Гавриловићи 3к, -Марковићи 1к.). Славе Светог

    Николу. Из Гунцата, у Гружи, доселила су се три брата: Обрад, Гаврило и Марко.

    • Красићи (2к, Свети Јован) су дошли из Срема.

    • Лазићи (10 к, Ђурђевдан ) су из Босне.

    • Мирослављевићи (Томић 1к, Свети Никола). Не зна им се старина.

    • Нешићи (9 к, Ђурђевдан) су из Босне. Имају сроднике у Словцу и Јабучју.

    • Царевићи (Миловановићи 3 к, Свети Василије). Кучи, доселили се крајем 17. века прво у Јабучје па у Ћелије.

    • Јевтићи (7 к, Свети Јован). Старина Јевто доселио се из Косјерића.

    • Васиљевићи (3к, Свети Арханђел) су из Мораваца на Љигу.

    • Марковићи (3 к, Ђурђевдан). Не зна им се старина.

    • Николићи (3к, Свети Никола), дошли су из Бољевца у Срему.

    • Сандићи (Сандићи 7 к и Мићићи 8 к, Ђурђевдан) доселили су се из Босне.

    • Павловић (1к, Свети Никола) је од Ужица.

    • Каменице (7 к, Свети Никола) у Ћелије су дошли из Жупањца. Из Ваљевске Каменице су а старином из Црне Горе.

    • Стојићи (2к, Лазарева Субота) доселили се из Дучића код Мионице.

    • Сретеновићи (2к, Свети Никола) доселили су се из Чибутковице 1860 године.

    • Миловановићи (3к, Свети Лука) доселили су се из Трњака код Уба. Имају крвне сроднике у Врелу у Тамнави.

    • Ковачевићи (3к, Лазарева Субота) доселили се из Јабучја.

    • Јестрић (1 к, Свети Василије). Доселили се из Босуте у Качеру.

    • Стевановићи (3к, Свети Ђурђиц) су из Зеока.

    • Радојичић (1к, Ђурђевдан) из Дрена.

    • Остојић (1к, Михољдан) из Стрмова.

    • Вујадиновић (1к, Свети Никола) старином је од Ужица, а овамо се доселио из

    Лазаревца.

    Четвороразредна основна школа у селу је почела са радом 1931 године. Електричну енергију Ћелије добија 1952 године а телефонске линије 1978/ 79. Водоснабдевање је комбиновано: централно (прикључак на урбани водовод Лајковац) и индивидулано (копани бунари и извор Буковац). Ћелије је друмско насеље транзитног типа са значајним услужним делатностима и неким производним објектима : фабрика креча „ Димитрије Туцовић“, млин са пекаром „ Млин – Пек“, предузеће за машинску обраду мотора, „Живановић“, аутосервис „Јовановић“ и др.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло презимена села општине Лајковац, Стрмово. Прма књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.

    Положај села.
    -Стрмово је на северној страни (нисам баш сигуран, оп. Милодан) манастира Боговађе у реду оних села, која се једно за другим ређају од ушћа Љига па уз Колубару. Стрмово је треће село по реду, његове куће су по коси или долинама потока и јаруга, која се спуштају с косе ка реци Колубари. Земљиште је терцијално и врло неравно, стране долина и јаруга су врло стрме и нагло се спуштају у долину колубарску. Главнија су узвишења Столице и Дрвљаник.
    Извора у селу по долинама и јаругама има доста, око кућа су и сливају се у потоке, који се уливају у Колубару. Главнији извори су: Аћимовац у врху села, којим се и главни сеоски поток зове и Деспотовац у дну потока. Још су у селу две дубоке и широке јаруге, у чијим долинама су куће, које се служе бунарском водом.
    Земље и шуме.
    -Стрмовске су земље у долини Колубаре и нешто мало око кућа и по падинама појединих узвишења. Равнији део колубарских имања одмах испод кућа и косе, зове се Велике и Мале ливаде, одлична ливадска земља, а до Колубаре је Кључ, ораница опет изврсне каквоће, на којој успевају све врсте земаљских производа. И по брдским њивама успевају све врсте усева.
    Шуме је у селу доста и наставак је костојевачких, боговађских и придворичких шума. Шума је храстова и има је у довољној мери за грађу и гориво. Никаквих заједница у селу нема.
    Тип села.
    -Стрмово је село разбијеног типа. Куће су одвојене у поједине џемате, који су поређани низ долине потока Аћимовца и јаруга, на растојању од 20-150 метара, а џемати су скоро спојени, почем многе куће су и по странама долина. Џемати су: Живојиновићи, Јеринићи и Бранковићи.
    У Живојиновићима до Придворице су Живојиновићи (6 кућа). У Јеринићима, у средини села, су: Филиповићи, Марковићи и Пантелићи. У Брзаковићима, до Пепељевца су: Брзаковићи (Мијаиловићи), Петровићи, Илићи, Остојићи, Радовановићи, Ристићи, Николићи, Милићи, Јаковљевићи, Ранковићи, Петровићи 1, Јовановићи, Перићи, Станишићи, Петровићи 2, Живковићи и Ђурићи.
    У селу нема задруга, мада их је раније било.
    Подаци о селу:
    -Према харачким тефтерима из 1818. године било је у Стрмову 27 домова са 31-ном породицом и 71-на харачка личност. Према попису од 1866. године било је 40 домова са 254 становника, докле према попису од 1874. године било је 45 домаћинстава са 268 становника. Према попису од 1884. године било је 41-но домаћинство са 259 становника, докле према попису од 1890. године је било 49 домова са 301-ним становником. Према попису од 1895. године било је 47 домаћинстава са 325 становника, докле је према попису 1900. године био 51 дом са 379. становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 4,69 а процентни 1,59%.
    Име селу.
    -Име селу Стрмово донето је са стране, а донела га је породица, која се доселила из истоименог ужичког села, бар се мисли у селу и целој околини.
    Порекло становништва и оснивање села.
    -Стрмово је насељено досељеним породицама. Село је постало у другој половини 17. столећа, а да ли је раније било овде каквог насеља и да ли су биле какве породице, које су и шта је било са њима, не зна се. Зна се само ово да су данашње породице досељене.
    -Прва досељена породица била је Јеринића, досељена из села Стрмова, округ ужички са Дрине. Овде су досељене две породице потиснуте од многих Турака који су у околини били насељени чак до 1820. године. Презиме Јеринић изгубило се, јер се нико у селу не презива овако, задржано је као џематско и сродничко име свима породицама, које, иако су растурене по целом селу и изван њега, одржавају између себе сттаре традиције и родбинске везе. Јеринићима се зову: Филиповићи, Марковићи, Пантелићи, Петровићи 1 и Остојићи, њих је у селу 16 кућа и славе Михољдан.
    -После Јеринића на 10 година доселила се породица Брзаковића, која је тако исто задржала ово презиме као доказ родбинских веза. Брзаковићи су досељени из Кошаља у Азбуковици, потиснути тамошњим Турцима и населили се поред Јеринића. Брзаковићи се зову: Мијаиловићи и Јаковљевићи, има их 9 кућа и славе Аранђеловдан.
    -Живојиновићи су досељени из Трнавца у Старом Влаху у почетку 18. столећа или пред крај 17-ог и од исте породице од којих су Вујићи у Белошевцу ове области, досељени само после њих, има их 6 кућа и славе Пантелијевдан.
    -Ранковићи су са Стрмне Горе из породице Лекића, сишли уз Кочину Крајину, њих је 3 куће и славе Мратиндан.
    -Перићи су из Осата у Босни, дошли после Кочине Крајине; њих је 4 куће и славе Св. Аврама.
    -Илићи су из Сандаља ове области, сишли кад и Ранковићи, има их две куће и славе Никољдан.
    Сви остали су досељеници новијег времена.
    -Милић је из Поникавице, округ ужички, доселио се као слуга, слави Часне Вериге.
    -Петровићи 2 су из Трнаве, округ ужички, доселио се као слуга, славе Никољдан.
    -Петровићи 3 и Живковићи су из Полимља, први из Маоча, а други из Оцркавља, доселили се уз Бабинску Разуру, славе Никољдан.
    -Јовановићи су из Тоци у Полимљу, доселио се као слуга, слави Лучиндан.
    -Станишићи су из Врбове у Полимљу, призетио се у Периће, слави Св Аврама.
    -Николић је из Горњег Мушића ове области, призетио се у Јериниће, слави Михољдан, а из породице је Живковића.
    -Радовановић је из Дробњака, доселио се после 1876. године као слуга и призетио се у овом селу. Слави Ђурђевдан.
    -Ђурић је, такође, из Дробњака, доселио се као слуга, слави Томиндан.
    -Ристић је из Мартинића у Црној Гори, доселио се као слуга 1865. године, слави Св. Петку.
    У Стрмову има 50 кућа од 16 породица.
    Занимање становништва.
    -Стрмовци се занимају свима привредним радњама, којима ии суседни сељаци ове области. Главна занимања су земљорадња и сточарство, а у последње доба и воћарство. Занатима се не одају, мада су из крајева у којима су извесне врсте заната на великој цени. Не селе се никуда.
    Појединости о селу.
    -Стрмово је саставни део боговађске општине у Срезу колубарском. Судница и школа су у Боговађи а црква у Марковој Цркви. Гробље је на средини села, на једној коси измешу јаруга. Село нема заједничке преславе.

    Одговори
  • Милодан

    Једна мала молба!
    Пише овако:
    У сСтрмовуима 50 кућа од 16 породица.
    Атреба:
    У Стрмову има 50 кућа и 16 породица.
    Хвала!

    Одговори
  • Милодан

    Порекло презимена села општине Лајковац, Доњи Лајковац. Прма књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.

    Напомена: У књизи је приказан Лајковац а не Доњи Лајковац уз објашњење да је у време писања ове књиге на прелази 19. и 20. века постојао Горњи Лајковац под Маљеном, садашње Село Лајковац се (у књизи) зове Доњи Лајковац, Лајковац као варош(ица) у то време није постојао да би настанком железничког чвора у Лајковцу та локација била названа Лајковац, прво варошица па варош, Доњи Лајковац је „постало“ Село Лајковац а Лајковац о коме овде пишемо добија назив Доњи Лајковац мада се у локалној комуникацији ово село зове и „Лајковчић“.
    Дакле, Доњи Лајковац:
    Доњи Лајковац је крајња источна тачка ове области, у оном углу, који гради Љиг (река) са Колубаром. Цео овај крај при ставама ових двају река, са ваљевске стране, зове се Кључ, те према томе је и село у овом Кључу. Куће сеоске су или по падинама оних благих узвишица око Боговађе, које се поступно спуштају и губе у Кључу, или су сасвим спуштене у саму раван. Знатније узвишице су: Пусто Брдо до Боговађе, Падине до Латковића, Тубећак под Боговађом (делом бившег Прњавора), Косе у селу и Предор до Врачевића.
    Извора има доста, они су испод коса или у равници. Мало их је чија се вода употребљава, него се већином употребљава бунарска вода. Главне текуће воде су: Грабовац, поток који долази из Врачевића и у овом селу се слива у Љиг и Јеовац, који долази из Пепељевца и у Кључу пада у Љиг.
    Земље и шуме.
    -Доњолајковачке земеље су наносне или црне смолне земље, подесне за ораницу и косаницу. На њима рађа сваковрсно жито, а особито кукуруз око Љига. Око Љига има и добрих ливада и још бољих пашњака, у којима сељаци и суседних села напасају своју рогату стоку. Најлепше ливаде и зиратне земље су у Кључу, а ту су и чувене манастирске ливаде.
    Шуме у селу има доста. Најлепши шумски делови су око Боговађе и по дну Врачевића. Шуме су лиснатог дрвета. У селу нема никаквих заједница.
    Тип села:
    Доњи Лајковац је село растуреног типа. По целом атару и по равници, као и по брду, растурене су куће без икаквог реда тако, да се ретко могу наћи две до три заједно, које представљају неко ближе сродство. Према овоме и во љишко село нема џемата, као и сва друга села поред њега, а највише с тога што су ово новија насеља, која се попуњавају новијим досељеницима из ове области и са стране.
    У Доњем Лајковцу су: Ранковићи, Перовићи, Миловановићи, Благојевићи, Павловићи 1, Јевтићи, Будимировићи 1, Радовановићи, Јовановићи, Радојичићи 1, Јанићи, Хаџићи, Максимовићи, Теодосијевићи, Божићи, Лазићи, Ђурићи, Будимировићи 2, Андрићи, Илићи 1, Недељковићи, Влајићи, Рајићи, Петровићи 2, Ђорђевићи, Крштенићи, Милутиновићи, Илићи 2, Живковићи, Миливојевићи, Радојичићи 2, Срећковићи, Крстићи, Мишковићи, Савчићи, Радојичићи 3, Милекићи, Павловићи 2(Маринковићи), Кикојевићи, Крстивојевићи, Чолаковићи, Нешковићи и Петковићи.
    Задружни живот није развијен у овом селу, а од куда се може развити, када су сви скорашњи и појединачни досељеници.
    Подаци о селу.
    -По харачком тефтеру из 1818. године у овом селу, које се писало „Влајковици“ био је 21 дом са 24 породице и 56 харачка лица. По попису из 1866. године било је 35 домова са 215 становника, докле по попису од 1874. године био је 41 дом са 225 становника. По попису из 1884. године било је 50 домова са 255 становника, докле по попису од 1890. године било је 52 дома са 262 становника. По попису од 1895. године било је 53 дома са 284 становника, докле је по попису од 1900. године био 71 дом са 388 становника.
    Годишњи прираштај становништва је од 1866. године 6,12 а процентни 2,26%.
    Име селу.
    -Име селу је, као првом Лајковцу, било Влајковци, а дошло је отуда, што су га неке старе породице из Горњег Лајковца прво населиле, али које су се у току времена изгубиле или замрле, па их данас нема.
    Порекло становништва и оснивање села.
    -Народ овог краја очувао је врло добро у својој успомени сва зверства, које су Турци чинили с манасторим Боговађом, њеним духовницима и светињњама, као и народом. Код њега су свеже приче о овим покољима и јурењима, која су најјача била пред крај 18. века. Много је ово утицало на становнике овог првог села до Боговађе, с чега су његови старији становници, морали напуштати своје куће и бежати у колубарске шуме округа београдског, а одатле се враћати или одлазити може бити и даље. Ни поред свега тога има једна стара породица ово г села, која је бежала и поново се вратила, то су такозвани Филиповићи, досељени у ове крајеве однекуда од старо-србијанске Митровице, још у општој сеоби, уз некаквог свога сродника калуђера, који, кад га је братство боговађског манастира примило под своје окриље, није хтео даље ићи, него и своју породицу задржао и овде населио. Филиповић се нико не зове, а изгледа да је Филип био родоначелник ове породице. Они се данас зову разним презименима (Ранковићи, Петровићи 1, Миловановићи, Благојевићи, Павловићи, Јевтићи, Хаџићи и Радовановић) осим једног јединог, који живи у Ваљеву и који је узео сам ово старо презиме. Овде их је 22 куће, славе Никољдан.
    У ову породицу се се призетили:
    -Будимировић од Будимировића из истог села, слави Никољдан а своју славу је оставио.
    -Јанић из Тодориног Дола, слави Никољдан.
    -Хаџић, је од Филиповић из Бријежђа, слави Алимпијевдан и Никољдан.
    -Јевтић из Попадића, слави Никољдан, своју славу оставио.
    -Радојичић од Радојичића из истог села, своју славу оставио слави Никољдан.
    -Јовановић из Берковца, слави Никољдан.
    Све су ово досељеници из последњих година прошлог (18.) века.
    Од старијих сеоских породица, досељених пред крај 18. века, у Кочиној Крајини, јесу други Филиповићи (или доњи Филповићи, Равничари). Они су се доселили из Звезде у Полимљу; има их у селу (а и расељених) под презименима (Влајићи, Ракићи, Петровићи 2 и Ђорђевићи) и славе Ђурђиц.
    У ове Филиповиће прзетили су се крајем 18. века:
    -Крштенић, досељени из Срема као манастирски слуга, слави Ђурђиц.
    -Недељковићч из Росића-округ ужички, слави Ђурђиц.
    -Будимировићи досељени у првом устанку из Жидовића у Потарју, славе Ставањдан.
    -Андрићи, исто.
    -Илићи 1, исто.
    -Миливојевићи досељени у Првом устанку из Вардишта у Старом Влаху и за себе кажу да су „ускочани“, славе Јовањдан.
    -Радојичићи*, исто као и Миливојевићи.
    *Од Радојичића су настали: Срећковићи, Крстићи и Живковићи.
    После Другог устанка досељени су на раније купљено имање:
    -Максимовићи из Горњег Лајковца од породице Ковачевића, славе Ђурђевдан
    -Божићи*, исто као и Максимовићи.
    *Од Божића су настали:Лазићи, Ђурићи и Теодосијевићи.
    -Павловићи (Маринковићи) су досељени у Првом устанку из Шљиванског у Потарју, славе Срђевдан.
    -Мишковићи* су из оближње Кадине Луке од тамошњих Мишковића, славе Аранђеловдан.
    Од Мишковића су настали: Милошевићи, Стојановићи и Савчићи.
    -Радојичићи 2 су из Цветановца од тамошњих Гаврановића, славе Симеундан.
    -Радојевићи, исто као Радијичићи 2.
    -Милекићи су из Планинице, славе Савиндан, после деобе на своје имање.
    -Петковићи су, такође из Планинице, славе Велику Госпојину, после деобе на своје имање.
    -Кикојевић је из Никшићке Жупе, доселио се после 1878. године, слави Лучиндан.
    -Крстивојевић је од Крстивојевића у Крчмару, слави Лучиндан.
    -Чолаковић доселио се из Аџибеговца у смедеревском округу, слави Св. Петку, досељен због немаштине.
    -Нешковићи, исто као и претходник осим што слави Мратиндан.
    -Милутиновићи, досељени око 1840. године, из Команица, славе Св. Димитрија, дошао на своје имање.
    -Илићи 2, исто као и Милутиновићи.
    У селу има 73 куће од 23 породице.
    Занимање становништва.
    -Доњолајковчани су земљорадници. Немају занатлија у својој средини, а надниче по селу и код манастира у Боговађи.
    Појединости о селу.
    -Доњи Лајковац је саставни део боговађске општине у Срезу колубарском. Судница, школа и црква су у Боговађи. Гробље је у средини села. Немају заједничку преславу.
    Још јена напомена: Помало је конфузно са појединим фамилијама те стога треба гледати, код истих презимена, коју славу славе.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло презимена села општине Лајковац, Маркова Црква. Прма књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.

    Положај села.
    -Маркова Црква је десној обали реке Топлице, баш на њеном ушћу у Колубару и кад престаје тећи клисурастом долином. Сеоске куће су по плећима брда. Брда су стрменита и сва од секундарног кречњака с вртачама.
    Извора у селу је доста. На Брду је извор Јастребовац врло јак извор, од којега постаје кратак поточић, који силази у Топлицу. Под Брдом су извори: Јабуковац и Жишковац. Кроз село тече река Топлица, а поред њега КОлубара, која је овде ретко кад бродна.
    Земље и шуме.
    -Топличке земље су црна смоница, врло родне, подесне за ораницу и косаницу. Бродске земље су за воћњаке и стрмна жита а раније су биле под виноградима.
    Шуме има доста у клисури, изнад цркве и по странама брда. Има је довољно за огрев и грађу. У селу нема никаквих заједница.
    Тип села.
    -Маркова Црква је село разбијеног типа. Куће су растурене по Брду у мањим групама, где свака група означава по једну породицу. Џемата нема.
    У селу су: Димитријевићи, Павлићевићи, Сретеновићи, Гајићи, Јовановићи, Марјановићи, Димитријевићи, Миловановићи, Марковићи, Спасојевићи и Анђелковићи.
    У селу нема већих задруга, као задружна сматра се Сретеновића.
    Подаци о селу.
    -Маркова Црква према списку села ваљевске епархије из 1735. године имала је 12 домова. Маркова Црква по харачким тефтерима из 1818. године имала је 12 домова са 10 породица и 27 харачких лица.
    По попису:
    -1866. године – 12 домова и 94 становника.
    -1874. године – 14 домова и 92 становника.
    -1884. године – 15 домова и 125 становника.
    -1890. године – 18 домова и 166 становника.
    -1895. године – 19 домова и 169 становника.
    -1900. године – 21 дом и 180 становника.
    Годишњи прираштај становништва је од 1866. године 2,56 а процентни 2,06%.
    Име селу.
    -Црква у овом селу одвајкада се зове „Маркова Црква“, па је по њој дато име селу.
    Старине у селу.
    -Од старина у селу на првом месту помињемо Маркову Цркву, која се налази под Брдом, поред Топлице, а у њеној клисури. Црква је са једним кубетом, мала, зидана од камена и неколико пута паљена од Турака.
    За њено зидање везане су ове две приче. По првој причи била су три брата: Марко, Петко и Степан, па су имали силно благо и кад су браћа Марко и Степан отишли на Косово, наредили су Петку да изабере три места у околини и да сваком брату сазида по једну цркву, јер су држали да се неће вратити. Петко је сазидао себи цркву у Петци (код Лазаревца, оп. Милодан), Марку Маркову Цркву, а Степану у Степању, па како су ове друге две цркве биле мање, то су га браћа проклела, те његова црква није никад пропевала, а ове две вечито су служиле.
    По другој причи цркву у Баху, Маркову и Докмирску зидао је исти великаш о свом трошку, па је ове две довршио а Башку није хтео, што му предузимач није хтео да испуни уговор.
    По једној забелешци ову цркву је поправио Господар Јеврем Обреновић о свом трошку 1837. године и тад је нешто дозидао, али ипак црква није пропевала до пре неколико година, до 1892. године, кад су је сами сељаци молбом отворили.
    Порекло становништва и оснивање села.
    -Маркова Црква је старо насеље. Она се помиње у списку села палешког округа из 1737. године под именом (на старословенском, оп, Милодан) „Markovaseska“. Држи се да су село основали преци данашњих Димитријевића, за које се не зна да су се и одакле доселили.
    -Димитријивећа има 6 кућа, славе Јовањдан.
    Све остале породице су досељене.
    -Павлићевић су досељени после Кочине Крајине из Отиловића у Полимљу, славе Никољдан.
    -Марјанивоћи су из Бучја у Полимљу, славе Никољдан.
    -Јовановићи су из Маоча у Доњем Полимљу, славе Ђурђевдан.
    -Сртеновића предак доселио се као свештеник из оближњег Врачевића, славе Лазаревдан.
    -Спасојевић је сишао из Лелића од Бојанића у Подгорини, славе Михољдан.
    Новији досељеници:
    -Миловановићи иу Точи у Полимљу, славе Јовањдан.
    -Марковићи су из Матаруга у Полимљу, славе Никољдан.
    -Анђелковићи су са Заграда на Чеву у Црној Гори, славе Аранђеловдан.
    -Димитријевићи, свештеничка породица из Београда, славе Никољдан.
    У селу има 21 кућа од 10 породица.
    Занимање становништва.
    -Марковчани се занимају свима привредним радњама, којима и остали сељаци у области. Не уче занате и не удаљују се из села.
    Појединости о селу:
    -Маркова Црква је саставни део марковачке општине у Срезу Колубарском. Судница у школа су код Маркове Цркве. Гробље је на Брду. Преслављају Спасовдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло презимена села општине Лајковац, Придворица. Прма књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.

    Положај села.
    -Придоврица* је на осојној страни косе, која се од Словца пружа низ Колубару до ушћа Љига. Сеоске куће су на плећима косе или на осојној страни. Највећа узвишица у селу је Средњак до Ратковца. Земљиште је терцијалне старости и ниже од ратковачког.
    *И сељаци из села и околине име овог села изговарају и Придворица и Предворица, па због тога није ни чудо, што се ово село више пише Предворица него Придворица.
    Извора у селу има мало, више их је у колубарској равници. Најглавнији је извор у селу Стублина до Ратковца и Ћулковац у селу, од кога постаје прави поток под истим именом, који расеца косу и утиче у Колубару. Од текућих вода су Колубара са северне и Наномирица са јужне стране села.
    Земље и шуме.
    -Придворичке су земље особитог квалитета, наносне, јако хумусне и црно смолне земље, подесне и за ораницу и за косаницу. Земље, и у најлепшој равници, има доста и дају богат принос.
    Шума је у јужном делу села до Наномира и Вироваца. Нема је много и шеварице су, али ипак има за огрев, докле се за грађу мора куповати. Све је по селу издељено и нема никаквих заједница.
    Тип села.
    -Придворица је мање више збијено село. Куће су по брду испод старог боговађског пута, све једна уз другу и око Ђулковца. Џемата нема, поједине збијене куће носе породичне називе. Имања су са јужне стране и до Колубаре, где се цео колубарски потес назива Кључ као и у Стрмову.
    Придворицу насељавају: Станаревићи и Станишићи, Ранковићи, Милинковићи, Панићи, Илићи, Ђаковићи, Миловановићи, Теофиловићи, Видићи, Милошевићи, Милићевићи, Радојичићи, Миловановићи 2, Јовановићи и Вуксановићи.
    У селу свега је једна од јачих задруга са 35 чељади, а то су Теофиловићи.
    Подаци о селу.
    -Придворица је према харачким тефтерима имала 1818. године 18 домова са 27 породица и 49 харачких лица.
    По попису:
    -1866. године – 32 дома и 245 становника.
    -1874. године – 28 домова и 221 становника.
    -1884. године – 28 домова и 233 становника.
    -1890. године – 34 дома и 260 становника.
    -1895. године – 41 дом и 285 становника.
    -1900. године – 45 домова и 308 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 2,44 а процентни 0,95%, где је стално из године у годину више женских него мушких становника.
    Ја бих овоме додао да је у осмој деценији било српско-турских ратова што је знатно утицало на наталитет и број мушких „глава“ по селима диљем читаве Србије, оп. Милодан.
    Име селу.
    -Име селу непознато је, али може се чути по суседним селима у области, да је име Придворица дошло отуда, што је ово село дуго времена било својина или прњавор манастира Боговађа, а при томе ово (домицилни) сељаци не признају.
    Порекло становништва и оснивање села.
    -Најстарија породица у селу су Тефиловићи и сматра се као оснивач села. По причању старог Тефиловића у селу није било старијих породица од његове, његова је прва дошла и населила се у шумски крај, па је ту закрчила, а доселила се из Мочиоца или из Трудова у Старом Влаху у аустријској окупацији због турске обести, а населило је братство манастира Боговађа. Теофиловићима су род: Миловановићи, Видићи и Милићевићи, славе Никољдан.
    -После Теофиловића на 10 година доселио се у ово село Станиша са своја два одрасла сина и населио се поред њих. Станиша се доселио из Осата у Босни и неселио се прво у Старој Реци, па после сишао као мајстор у ово село; од њега су Станишићи и Станаревићи, славе Алимпијевдан.
    -Панићи и Ранковићи су из суседног села Вировци од Панића и Јанковића. Доселили су се уз Кочину Крајину, славе Ђурђиц.
    -Милошевићи су се доселили уз Кочину Крајину из Стрмова-округ ужички, славе Јовањдан.
    У Првом устанку доселили су се:
    -Јовановићи из села Косатице код Пријепоља, славе Ђурђевдан.
    -Вуксановићи су родом из Врачевића у околини од тамошњих Жујовића, славе Аранђеловддан, призетио се у Теофиловиће.
    -Ђаковић је новији досељеник, досељен уз Бабинску Разуру из села Бобове у Полимљу и призетио се у Теофиловиће, слави Никољдан
    У селу има 49 кућа од 7 породица.
    Занимање становништва.
    -Придворичани се занимају свим привредним занимањима, којима и суседни сељаци ове области. Земља је богата и даје све потребне животне намирнице, као што доста остаје и за продају. Стоке гаје доста, особито рогате и свиње, и сваке године се одваја и продаје. Придворичани се слабо одају изучавању заната, а из села се никуда не селе.
    Појединости о селу.
    -Придворица је саставни део марковачке општине у Срезу колубарском. Школа је у Боговађи, а судница и црква у Марковој Цркви. Гробље је заједничко и у средини села. Преслава је други дан Духова, Друге Тројице.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло презимена села општине Лајковац, Ратковац (Ратковци). Прма књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.

    Положај села.
    -Ратковац је на десној обали Колубаре, баш при излазу из Сутеске. Сеоске куће су по плећима брегова и падинама њиховим, окренутим Колубари. Јужни и западни крајеви села су неравни, докле северни је у равници поред Колубаре. Над самом Колубаром дижу се два кречњачка рта: Рид и Чот, а и од њих се пружа једна коса право на исток Боговађи и по њој су сва западна боговађска села. Највиша тачка у селу на овој коси зове се Средњак
    Извора је са западне стране села врло мало, почем је туда кречњашко земљиште и са вртачама, докле је доста извора на северној и источној страни. Главнији извори су Стублина до Придворице, Ливађански Извор у Матићима, Ђенадића Бунар и др. Поред села са западне и северне стране тече Колубара, јер у селу, кад изађе из Сутеске, скреће на исток и тако тече до става са Љигом. Кроз село протиче Наномирица и улива се у Топлицу мало изнад њеног ушћа у Колубару.
    Земље и шуме.
    -Ратковачке су земље родне и добре за све усеве, равне и подељене на три потеса: Збеговишта до кућа, Поља испод њега и Аде до Колубаре. У Збеговиштима су зиратне земље и пашњаци, у Пољима ливаде, а по Адама су њиве за кукуруз. Атар до Вироваца зове се Липик и по њему су зиратне земље и шуме.
    Шуме у селу нема. Врло мало забрана је до Маркове Цркве и Придворице. Народ за огрев добавља дрва из Колубаре, секући по адама врбљаке и тополе. За грађу набавља се са стране. Никаквих заједница нема.
    Тип села.
    -Село је подељено у две мале, раздвојене једна од друге једним малим безименим поточићем, који се слива у Колубару. Први део се зове Ливађански Крај и насељен је на Средњаку и до Придворице, а други Ратково Село и насељен је по брдима изнад колубарског корита, по дну Сутеске.
    У Ливађанском Крају су: Јеремићи, Марковићи, Матићи, Павловићи, Драгићевићи, Бркићи, Ђукићи и Маринковићи.
    У Ратковом Селу су; Јоксимовићи, Петровићи, Павловићи, Ђенадићи, Лазићи, Радивојевићи, Гавриловићи, Мијаиловићи, Петронијевићи, Јовановићи и Танасијевићи.
    У овом селу има доста задруга. Највећа је задруга Петровића а остале мање: Ђенадића, Матића (две куће), Марковића и Павловића.
    Подаци о селу.
    -Према списку села ваљевске епархије од 1735 године Ратковац је имао 18 домова.
    Према попису:
    -1866. године – 33 дома и 315 сановника.
    -1874. године – 38 домова и 354 становника.
    -1890. године – 48 домова и 408 становника.
    -1895. године – 50 домова и 438 становника.
    -1900. године – 47 домова и 457 становника.
    Годишњи прираштај становништва ово села је 4,64 а процентни 1,25%.
    Име селу:
    -За име салу везана је ова народна прича. У село се прво доселио некакав Ратко и по њему се прозвало Ратково Село, затим Ратковци и на крају Ратковац. Ратковац је био некад заселак Маркове Цркве, па су се од ње одвојили још пре почетка 18. века, јер се ово село налазило у списку села палешког округа из тога доба.
    Порекло становништва и оснивање села.
    -Старе ратковачке породице су исељене и њих данас нема у селу. Данашње село населиле су две породице, међу које се уметнуле неке из ранијега времена. -Ђенадићи су најстарија породица у селу, потомци Раткови, насељени у Ратковом Селу изнад Рида. Они су досељени из Васојевића у Црној Гори још пре почетка 18. века, како сами тврде. Родоначелник ове породице је Ратко и по њему је село добило име. Раткови потомци, осим Ђенадића су и: Јоксимовићи, Петровићи, Павловићи, Лазићи, Радивојевићи, Петронијевићи и Јовановићи. Њихове куће су једне уз друге, нису даље од 30 м, има их 23 и славе Аранђеловдан.
    -Јанковићи су пред крај 17. века прешли из Вироваца, а претхдно се вративши из Јабучја, камо су раније били отишли, и населили се у Ливађански крај. Јанковића више нема али су остали њихови потомци: Јеремићи, Марковићи, Матићи, Павловићи и Бркићи и још две куће Мијаиловића у Ратковцу (изван Ливађанског Краја, оп. Милодан), има их 21 кућа и славе Ђурђиц.
    -Ђукићи су се доселили после Другог устанка из Љубовиђе у Азбуковици, има их 4 куће и славе Михољдан.
    -Маринковићи, њихов предак се доселио из Ужичког округа и призетио се у Ђукиће.
    -Танасијевићи, њихов родоначелник је одскора досељен из Команица, дошао на имање жени, слави Св. Димитрија.
    У Ратковцу ма 49 кућа од 5 породица.
    Занимање становништва.
    -Ратковчани се занимају свима природним радњама, којима и суседни сељаци из ове области. Земљорадња, сточарство и повртарство особито се гаје. Земља даје особит плод, те га остаје доста и за продају. Стоке од сваке врсте држи се доста и она је особитог соја. Много се гаји поврћа и извози. Ратковчани су поред Колубаре и баве се доста риболовом, само им се оно не сматра као главно занимање. Занате уче радо и раде код својих кућа, а никад другоме, али већа предузећа и код својих кућа дају у руке вештијим и способнијим занатлијама. Нигде се не селе изван свога села.
    Појединости о селу.
    -Ратковац је саставни део Марковачке општине, у Срезу колубарском. Црква, школа и општинска судница су у Марковој Цркви. Гробље је у средини села у Ливађанском Потоку. Преслава је први дан Тројица.
    Цигани-Роми.
    -До саме Колубаре до брода Кршаре, где се река гази, имају две сталне циганске-ромске куће, које се баве ковачким занатом и раде земљу, а које су досељене из Мачве, из села Петковице. Вере су православне, славе Нову Годину – Св. Василија.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло презимена села општине Лајковац, Словац. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.

    Положај села.
    -Словац је на обема обалама реке Колубаре, у средини клисуре, познате под именом Сутеска. Сеоске куће су по падинама и плећима ових брда, која су најјаче сузиле колубарску долину у овом селу. Главнија узвишења су: Град, Словац и Брдо на левој обали реке и Оштриковац на десној обали. Брда су стрмих падина, каменита и пуна плазова и наваљаног стења. Земљиште је од секундарног кречњака са вртачама само по Словцу и плећима брда.
    Извора је у селу доста и око кућа су или међу словачким увалама и раседима или поред Колубаре. Главнији су извори: Добривојевића Бунар и Матића Бунар у селу, Градачка чесма поред Колубаре, Алуга и Точак испод Оштриковца.

    Земље и шуме.
    -Земље брдске су кречне, суве и врло подесне за стрмна жита, шуме и воће, куда и нема ливада и пашњака. Главни део имања је при ушћу Топлице у Колубару и по Сутесци, куда има одличних ораница и косаница и свега доста.
    Шума је доста, јер су сва брда пошумљена, па је има и за грађу и гориво у довољној мери. Сеоска шума позната је под именом Словац, и скоро сва издељена, а налази се на западној страни села. Сеоска заједница Град и један део Оштриковца.
    Тип села.
    -Словац је село разбијеног типа. Сеоске су куће распоређене у два џемата, један је на брду Словцу и испод њега се зове Словац, а други је на Оштриковцу и зове се Стошићи. Џемати су прави засеоци, два засебна насеља, мало повећи, па два засебна села; куће су им растурене на све стране и нигде у заједници.
    У Словцу су: Јовановићи, Вићентијевићи, Добривојевићи, Стевановићи, Матићи, Петровићи, Ђорђевићи, Марковићи и Срећковићи. У Стошићима су: Секулићи, Ивановићи (Станојловићи), Милутиновићи и Петровићи.
    Јаче задруге су: Добривојевића од 30 чељади и Срећковића од 25 укућана.
    Подаци о селу.
    -Код Вука и у харачким тефтерима из 1818. године овог села нема, уместо њега свуда се помиње Стојшић и Стошић који је имао 19 домова са 22 породице и 54 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 32 дома и 211 становника (као Стошић).
    -1874. године – 34 дома и 232 становника (као Словац).
    -1884. године – 38 домова и 254 становника.
    -1890. године – 42 дома и 291 становника.
    -1895. године – 42 дома и 303 становника.
    -1900. године – 44 дома и 314 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 3,12 а процентни 1,23%.
    Име селу.
    -Име Словац дошао је од брда овог огромног шумског простора, који се чак од Бабине Луке, преко Кланице, Лознице и Веселиноваца спушта до корита реке Колубаре под именом Словац. Словац је велика шумска висораван од секундарних стена са вртачама и проривена са неколико речица, које теку у јужном и североисточном правцу. Још у Првом устанку Прота Матија у својим Мемоарима помиње словачке шуме под именом планина Словац и да су у планини били збегови. И данас је Словац шумска област, али није ни из далека налик на планину. Куће овог села су на крају висоравни.
    Име Стојшићи некада, а данас Стошићи, дошло је од презимена прве породице на том крају села.
    Старине у селу.
    -На Брду Граду, баш према супротном колубарском вису Оштриковцу, налазе се данас добро очувани остаци некакве тврђаве. Од старе тврђаве остала су само поједина платна и порушени зидови. Тврђава је заузимала мали простор и прича се, да ју је зидала Проклета Јерина.
    -Порекло становништва и оснивање села.
    Стари део села је Стошићи, а Словац је новије насеље, те се према томе и после јавља у литератури. Што је име Словац претегло има се приписати јачем насељу на том крају и јачем истицању тога имена због старина и многе шуме. У селу нема старих породица, за њих се држи, да их је пре почетка 17. века и није било, већа да је ово пуст и шумовит крај. Прво су се населили Стошићи као заселак Маркове Цркве, па је због шуме у Словцу остао у заједници са Словцем а одвојио се од Маркове Цркве, иако са овим селом чини географску целину.
    -Стошиће је основала породица Срећковића досељена пред крај 17. века из Куча. Срећковићи су прво били насељени у Стошићима, па пре 50 година прешли у Словац и населили се под Градом, а у Стошићима остали њихови сродници, има их 5 кућа и славе Св. Василија.
    -Стојшићи или Радомировићи се у ово село прешли из суседних Вироваца и од њих су данашњи Станојевићи и Милутиновићи. По њима је овај крај назван Стошићи, има их 8 кућа и славе Ђурђиц.
    -Секулићи су у Стошића крај дошли пред Кочину Крајину из Бањана у Црној Гори а дошао је због крвне освете, има их 5 кућа и славе Ђурђевдан.
    -Тада или мало касније сишле су у село са Стрмне Горе, изнад Ваљева, од породице тамоишњих Лекића, три пордице данашњих Словчана и населили се на Словцу и по странама изнад Колубаре. Словчани су пореклом из Дробњака у Црној Гори, од братства тамошњих Косорића, њих је под презименом Матићи и Добривојевићи и свих других (осим Срећковића) у Словцу 26 кућа и славе Мратиндан.
    Занимање становништва.
    -Словчани се занимају свим привредним радовима, којима и суседни сељаци ове облассти. Како се налазе у каменитој клисури, сваки још вади камен и продају по доњим тамнавским селима, која су оскудна каменом. Словчани не уче занате и не селе се изван свога села.
    Појединости о селу.
    -Словац је саставни део Лозничке општине у Срезу ваљевском. Судница је у Лозници, селу поред Колубаре према Ваљеву. Стошићи иду у Маркову Цркву, а Словац у Степање које припада Тамнави. Школи Словац иде у Бајевац, а Стошићи у Маркови Цркву. Гробље је подељено на два дела, докле се Стошићи сахрањују у Гробље Маркове Цркве. Село преславља Томину Суботу.
    Кроз село левом обалом Колубаре иде окружни пут Ваљево-Обреновац. На изласку из Сутеске налази се у селу механа, својина једног од Словчана. Механа је путничка, држи је сопственик и поред ње нема никаквих других зграда.
    На Колубари између оба краја имају свега два брода, Први Словачки Брод, гази се, кад је река мала и налази се одмах испод Града, а други је на понтонима испод ушћа Топлице.

    Одговори
  • Milan

    Хвала вам на овало лепом тексту о Лајковцу и околним селима.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top