Коцељева и околна села Reviewed by Momizat on . Општина Коцељева: Баталаге, Брдарица, Бресница, Галовић, Голочело, Градојевић, Доње Црниљево (до 1947. године Црниљево Тамнавско), Драгиње, Дружетић, Зукве, Кам Општина Коцељева: Баталаге, Брдарица, Бресница, Галовић, Голочело, Градојевић, Доње Црниљево (до 1947. године Црниљево Тамнавско), Драгиње, Дружетић, Зукве, Кам Rating:
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Коцељева и околна села

Коцељева и околна села

Општина Коцељева:

Баталаге, Брдарица, Бресница, Галовић, Голочело, Градојевић, Доње Црниљево (до 1947. године Црниљево Тамнавско), Драгиње, Дружетић, Зукве, Каменица, Коцељева (до 1979. Коцељево), Љутице, Мали Бошњак, Свилеува, Суботица и Ћуковине (по новом ЗОТОРС из 2007. године нови званични назив је Ђуковине).


Коментари (28)

  • Милодан

    Села општине Коцељева, Баталаге. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

    Баталаге су на левој обали Тамнаве и при извору Вукодражи, неравно, али не и брдовито село, нагнуто југоистоку. Узвишенија места изнад Вукодраже и до Свилеуве са врло стрмим падом Вукодражи и сеоској речици Кленовици. Сеоске су куће растурене на све стране у четири повећа краја: Тодоровићи, северно од Кленовице, Томићи, јужно од Кленовице, Зарупски Крај западно до Свилеуве и Тамнаву, јужни крај до ове реке и села Зукава.
    На узвишенијим местима ове (тамнавске) равнице нема ни бунара по неким селима, те се муче без воде, таква села су: Тулари, Бањани, Баталаге, Трлић, равнији делови Чучуга и Памбуковице.
    У Тамнави имамо неколико врста земаља: пескуше, кречуше, црнице, смолнице, благуше, мртвуше и полојксе земље.
    Мртвуша је црвена, тврда, хладна водоиздржљива глина, тешка за рад и водом оскудева. На њој успевају и само расту шуме, а извесних година могу и стрмни усеви, а ништа друго не може. Најлепши примери мртвуше су безводни делови Тулара, Баталага, Бањана, Свилеуха, Трлића и др.
    По народним традицијама многа данашња села постала су од раселица. Народ мисли, да су оваква села била трла или испусти главног села, па су се појединци деобом или због какве болести удаљавала од села и стварала нова села. Баталаге су раселица Свилеуве.
    За име села Баталаге прича се, да је дошло отуда, што је свиелушки спахија продао Баталаге, као засеок овог села, некаквом Турчину из Зворника, који је био растом велика људина, да су га сељаци прозвали Батал-ага, па је отуда дошло име Баталаге.
    Град у Баталагама је по народном предању био изнад Глувчевића-Тодоровића кућа, над реком Вукодражи, поред старог пута. По предању ово је био стари градић са посадом, која је одржавала и чувала пут. Много оружја и цигле изорано је са овог места и циглама су неколико сељака овог села озидали по неку зградицу.
    Стари ваљевски пут није ишао данашњим путем. У област је улазио на Караули, одатле венцем силазио у варошицу Уб, одакле је у Совљаку прелазио Тамнаву, па преко Врела, Такова, Љубинића, Јошеве, Лончаника, Трстенице и Стублина прелазио Колубару, на Царевом Броду.
    Други стари пут из јадранске долине пео се на Влашић и његовом косом спуштао се Коњском Гробу, одакле је развођем Раснице и Бреснице силазио у Суботицу и у Коцељеви прелазио Тамнаву на старом порушеном мосту, чије се зидине још распознају. Одатле је преко Свилеуве улазио у Баталаге и развођем Вукодражи и левих тамнавских притока спуштао се у Орашац, где се спајао са ваљевским путем и даље ишао.
    Села, која су постала као раселице других села пре 200 (сада 300) година су, између осталих, и Баталаге – раселица од Свилеуве.

    Порекло фамилија-презимена села Баталаге:
    Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

    -Богосављевићи, после 1827. године, Полимље, Јовањдан, уљези у Тодоровиће.
    -Буљубашићи и Томићи. Видети Томићи и Буљубашићи.
    -Гајићи, после 1827. године, Крнић у Посавској Тамнави, Никољдан, дошао као занатлија.
    -Зарупци, друга половина 18. века, Зарубе у Колубари, Стевањдан.
    -Иконовићи, друга половина 18. века, Јаребице у Јадру, Јовањдан, уљези у Тодоровиће.
    -Ковачевићи*, друга половина 18. века, Помијача у Јадру, Лучиндан.
    *Ковачевићи у овом селу су потомци хајдука Рада Ковача, који је почетком прошлог, 18.-ог, века хајдуковао по Тамнави и највише се врзмао по Баталагама због неке удовице из Лукића породице, којој је, после престанка с хајдучијом ушао у кућу.
    -Којићи, после 1827. године, Клење у Мачви, Аранђеловдан, дошао као занатлија.
    -Лукићи* 1, стара породица, Ђурђевдан.
    *Кућа Лукића једини је заостатак од оних многих из Свилеуве исељених Лазића у ово село. Задружна је, имућна и на гласу, као и свилеушки Лазићи.
    -Лукићи 2 и Симићи. Видети Симићи и Лукићи 2.
    -Радовановићи, друга половина 18. века, Зајача у Јадру, Јовањдан.
    -Симићи и Лукићи 2, друга половина 18. века, Врагочаница у Подгорини, Лучиндан.
    -Стојићи, друга половина 18. века, Цветуља у Рађевини, Лучиндан, велика и угледна задруга.
    -Стојчићи, друга половина 18. века, Зајача у Јадру, Ђурђиц.
    -Тодоровићи*, прва половина 18. века, Бирач, Јовањдан.
    *Тодоровићи су од Тодора, рођеног брата предеде попа Луке Лазаревића и од њега су данашњи баталажани: Тодоровићи, Глувчевићи и Ђурићи.
    -Томићи и Буљубашићи*, прва половина 18. века, Јежевица код Чачка, Никољдан.
    *У ово село дошла су три брата, па су двојица остала у селу, а трећи је прешао у Срем у Петровчић. Буљубашићима су прозвани по неком Николи, буљубаши на Дрини, који је погинуо 1811. године.

    Одговори
  • estavella

    Ako neko zna nesto vise o familiji Buljubasic neka slobodno napise.
    U knjizi kao sto je Milodan vec napisao stoji da su postali od Tomica i nekog Nikole Buljubase, stradalom na Drini 1811.
    U Turskim tefterima iz 1831.ne postoje Buljubasici ali postoji velika zadruga Tomica. Ako neko zna kariku neka slobodno pise. Hvala.

    Одговори
  • Милодан

    estavella!
    Ни мени није јасно на основу чега Љуба Павловић спаја по две, а некада и три фамилије. У конкретном случају акценат је стављен на Буљубашиће (отуда ту моја „звездица“) за које сам разумео да су дошли из Јежевице од којих је један (Никола) био буљубаша на Дрини али није тамо погинуо. Сад да ли су се из Јежевице доселили Тома (Томић) и Никола (Буљубашић) остаје да нагађамо. Вукови тефтери додатно компликују ситуацију.

    Одговори
  • estavella

    Mislim da je ipak prostije. U turskim tefterima iz 1831. ima samo Tomica, Buljubasica nema, kad bi postojao i neki raniji pretpostavljam da bi lako nasli familiju Tomic, medju njima nekog buljubasu Nikolu,a svi naslednici, verovatno tek kasnije su po njemu Buljubasici.Iskopacu ja nekako vezu pa cu postaviti. Jedna cukunbaba mi je iz Batalaga iz Buljbasica, udata u Pambukovicu.

    Одговори
  • Милодан

    Села општине Коцељева, Галовић (Галовићи). Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

    Галовићи су у Влашићу, при извору Тамнаве, брдско и неравно село и са обе стране повеће тамнавске притоке Грешаве. Куће су у породичним групама и по плећима брда, која се одвајају од најглавнијих влашићких висова: Буроваче и Јанковог Виса.
    У области има доста извора, који својим именима опомињу на карактер минералних извора. Такви би извори били: Змајевац у Каменици, Млакоња у Радуши, Хлађани у Дружетићу, Живаница у Новацима, Савинац у Зуквама, Видан у Грабовцу, Слана Бара у Галовићима и Сланац у Коцељеви.
    Тамнава је брдска и равна област, као и област ниске равнице, према чему има и разних села. Тамнава има четири врсте тела: брдска, тамнавска, полојска и друмска. Брдска села су у горњем и средњем току Тамнаве и у подножју словачке косе; није их много, а има их која су појединим крајевима брдска, а осталим тамнавска. Куће ових села су у малама или џематима, где су џемати по висовима, пристањцима и улегнућима, а никад у долини потока или рекавица.
    Свака гологлавска мала има по један или по два засебна потеса, а све заједнички по један део свог Поља, а тако и код букорских мала, чији је заједнички потес Мокро Поље до Галовића. Кад се мала намножи и нема где да се више шири, онда мало подаље ствара другу малу, која се по времену спаја са својом матицом. Тако су се у Букору спојиле Доња Мала са својом матицом Дивичем, у Голој Глави Балачка са Брђанима, у Љутицама Расница са Љутицама итд. Типска брдска села су: Букор, Гола Глава, Дружетић, Љутице, Црниљево, Голочело, Галовић итд.
    Тамнавске шуме су данас или приватна својина или сеоске заједнице. Приватне шуме, гајеви или забрани су издвојени и ограђени и највише у долинама река и странама брда. Нема дома, који не би имао свој забран или гај или бар један део ливдадске и зиратне земље одвојен и пошумљен. Највећу вредност имају приватни забрани, који су у заједници с више села, када граде велике шумске целине и дају селима лепши изглед. Шумски комплекси ове врсте су: Буровача у Букору и Галовићима, Гај, Церов Рт и Бразник у Црниљеву, Голочелу и Миличиници, Авала у Радуши, Слатини, Чучугама и Памбуковици, Бобија у Кршној Глави и Докмиру, Посово у Голој Глави и Бранковини и др.
    Старовлашког типа је највећи број села у области подељена на крајеве, мале и џемате. Сеоски потоци и речице деле село на горњи и доњи крај, а сваки крај дели се на мале, где се у свакој јасно распознају породичне групе. Џемати и мале су у врховима сеоских потока, по прострањцима брда, око извора, више осојним него присојним странама, с великим окућницима и са зградама дубоко унетим у воћа. Куће се по малама растурене на џематиће, где су породице врло блиске, докле све друге су по 200 до 300 метара једна од друге, где су при том мале воћњацима у шумама спојене. У Букору, типском представнику старовлашког села, свака мала, а њих је 4 на број, има у својој средини и по једну границу, коју чува као нејвећу светињу, а све мале у средини села своју Букорску границу, код којих су сеоски кошеви и код које се држе сеоски сабори, састанци и чине разне молитве. Представници овог типа села су: Букор, Црниљево, Галовићи, Слатина, Дружетић, Степање, Врховине, Гвозденовић и др.
    Од данашњих села, која су несумњиво постала од ранијих засееока су: Вукићевица од Орашца, и Козарице од Каменице између 1818. и 1822. године, Гуњевац од Совљака, Трњаци од Мургаша, Ступленица од Паљуса (Паљува) између 1825. и 1837. године, Лисо Поље од Бргула око 1860. године, Степање од Бајевца 1903. године. По народним традицијама је: Мали Бошњак засеок Великог Бошњака (данас Драгиње), Галовићи – Црниљева, Зукве – Новака, Рукладе – Мургаша и Калиновци од Бањана.
    Српска имена села која су постала од презимена разрођених породица или мушких и женских имена и надимака је, између осталих, и Галовић.
    Град у Галовићима је повећи маџарски град на Тамнави, испод Сланобаре. Данас се, показује место, где је био овај град, као и место у близини, где је била кула некаквог мађарског племића, чије је силно благо остало закопано у овом селу. Народ оба ова града срушио, камен и циглу однео и на грађење својих кућа и зграда употребио или га продао сељацима доњих села.
    Прича се да је био манастир у Галовићима, на граници овог села са Градојевићима.
    Међу рукописима Народне Библиотеке у београду сачувани су војнички тефтери тамнавских буљубаша из 1807. године. Ови тефтери су списак ондашњих војника из горњих посавотамнавских села: Каменице, Голочела, Ћуковина, Галовића, Градојевића и Црниљева.
    Села, која су постала у новије доба су, између осталих и Галовићи од Црниљева.
    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Порекло фамилија-презимена села Галовић:
    Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

    -Васићи и Јовичићи. Видети Јовичићи и Васићи.
    -Видаковићи, прва полоина 18. века, Равнаја и Рађевини, Аранђеловдан.
    -Гојковићи, друга половина 18. века, Шљивова у Рађевини, Никољдан.
    -Јовичићи и Васићи, друга половина 18. века, Равнаја у Рађевини, Јовањдан.
    -Миличићи, прва половина 18. века, Осат, Јовањдан.
    -Мутапи, прва половина 18. века, Херцеговина, Лазаревдан.
    -Недићи, прва половина 18. века, Азбуковица, Алимпијевдан.
    -Робовићи, друга половина 18. века, Морача, Игњатијевдан.
    -Спасојевићи, друга половина 18. века, Брштица у Рађевини, Никољдан.

    Одговори
  • Милодан

    Села општине Коцељева, Голочело. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

    Голочело је влашићко село, на исток од Црниљева и са обе стране реке Тамнаве, право брдско и шумовито село са кућама у врховима потока и око њихових извора. У селу су три оделита и велика џемата: Брда, на левој страни Тамнаве до Каоне и Козарице, Дрен до Црниљева и Река до Каменице.
    Током Првог српског устанка Прота Матеја и поп Лука имали су и честитих својих сарадника, Тамнаваца, чија су имена вредна помена: Исаило Лазић из Кртинске, Петар Ерић из Звечке, поп Леонтије Марковић из Уроваца, Живан Петровић из Каленића, Васиљ Павловић из Бајевца, Ђура Костић из Црвене Јабуке, Игуман Јеремија из Грабовца, Милован Зујаловић из Тулара, Живко Дабић из Голе Главе, Јован Томић-Белов из Црниљева, Михаило Глувац из Каменице, Раде Радосављевић из Голочела и др.
    Друга валашићка коса почоње у шабачком Црниљеву на оном месту одакле Тамнава отпочиње тећи уместо северним, источним правцем. Друга коса је нижа од прве и разликује се доста од прве, мада су обе тачно југоисточног правца. Као што је код прве косе главни и најзнатнији вис Белег у Миличиници и изнад ваљевског Црниљева, тако је и овај други, Јаутина у Голој Глави најглавнији, јер колико је Белег удаљен од почетка Влашића, толико је и Јаутина од Црниљева. И коса и њене сувише кратке и северне и јужне косанице широкох су плећа, са јасно израженим кречњачким пољицима, јер целом дужином косе на више места испољени су секундарни кречњаци, испод којих су пешчари, конгломерати и филити. Кречњачка пољица: Оџино Поље између Миличинице и Голочела, Пресека на Шешевици, Јасикова Раван у Љутицама, Коњски Гроб на међи Бреснице и Корен у Дружетићу, су пољица без видних остењака, и ртова са вртачама по средини, које су старијег и новијег порекла, широке, заднивене и обделане.
    Бунари су ретко поред кућа већ закопани у странама појединих брда или ископани у долинама потока и јаруга. Нека брдска села: Каменица, Козарица, Голочело и Ђуковине и немају могућности да копају бунаре, због чега се служе преко целе године изворским водама.
    Најбогатија села су с изворима на додирној зони тамнавских пескова и секундарних слојева и најјачи извори су у пругама које служе као међа песковима и брдском делу области. Извори овог дела су стални, богати водом и сваки понаособ гради по један стални поточић или речицу. Већина ових извора избија из кречњачких прслина и личе на врела, али их народ не зове тим именима, почем су слаби водом. Таква мала врела су: Црквена Чесма у Степању, Бајевац у Бајевцу, Црквенац у Докмиру, Црквенац у Коцељеви, Водице у Суботици, Змајевац у Каменици, Лисник у Голочелу и Турска Вода у Букору.
    Тамнава је брдска и равна област, као и област ниске равнице, према чему има и разних села. Тамнава има четири врсте тела: брдска, тамнавска, полојска и друмска. Брдска села су у горњем и средњем току Тамнаве и у подножју словачке косе; није их много, а има их која су појединим крајевима брдска, а осталим тамнавска. Куће ових села су у малама или џематима, где су џемати по висовима, пристањцима и улегнућима, а никад у долини потока или рекавица.
    Свака гологлавска мала има по један или по два засебна потеса, а све заједнички по један део свог Поља, а тако и код букорских мала, чији је заједнички потес Мокро Поље до Галовића. Кад се мала намножи и нема где да се више шири, онда мало подаље ствара другу малу, која се по времену спаја са својом матицом. Тако су се у Букору спојиле Доња Мала са својом матицом Дивичем, у Голој Глави Балачка са Брђанима, у Љутицама Расница са Љутицама итд. Типска брдска села су: Букор, Гола Глава, Дружетић, Љутице, Црниљево, Голочело, Галовић итд.
    Каменичке и Љутичке заједнице у Шешевици, у простору преко 130 хектара опет су шумске заједнице, али лошије вредности. Заједнице брдски хела: Степања, бајевца, Врховина и Кршне Главе су сеоски испусти, докле заједнице: Голочела, Козарица, Новака и Слатине су шумске целине само мањег обима.
    Тамнавске шуме су данас или приватна својина или сеоске заједнице. Приватне шуме, гајеви или забрани су издвојени и ограђени и највише у долинама река и странама брда. Нема дома, који не би имао свој забран или гај или бар један део ливдадске и зиратне земље одвојен и пошумљен. Највећу вредност имају приватни забрани, који су у заједници с више села, када граде велике шумске целине и дају селима лепши изглед. Шумски комплекси ове врсте су: Буровача у Букору и Галовићима, Гај, Церов Рт и Бразник у Црниљеву, Голочелу и Миличиници, Авала у Радуши, Слатини, Чучугама и Памбуковици, Бобија у Кршној Глави и Докмиру, Посово у Голој Глави и Бранковини и др.
    Код тамнавских брдских села, који једним делом залазе у брдовите крајеве, а другим у равније, примећује се две врсте мала. Брдске мале су као и код правих брдских села, а друге су разбијеног типа, али не и растуреног и на више места су спојене. И оваква су села старовлашког типа, јер су окућнице, распореди и кућа и зграда истоветни. Оваква су села: Каменица, Голочело, Љутицце, Суботице, Бајевац, Радуша и др.
    Имена дата по пластичним особинама земљишта је, између осталих, и Голочело.
    Изоравања старих ватришта, огњишта и пепелишта по Букору, Јабучју, Скели, Трлићу, Тврдојевцу, Стублинама и Голочелу доказују да је ту било ранијег живота.
    У списку села ваљевске епархије од 1735. године, од тамнавских села помињу се: Добрић (Трлић), Јабучје, Совљак, Стублине, Бреска, Грабовац, Врело, ТУЛАРИ, Бањани, Докмир, Радуша, Букор, Црниљево, Голочело, Каменица, Свилеува, Непричава, Палеж (Обреновац), Скела и Новаци.
    Међу рукописима Народне Библиотеке у Београду сачувани су војнички тефтери тамнавских буљубаша из 1807. године. Ови тефтери су списак ондашњих војника из горњих посаво-тамнавских села: Каменице, Голочела, Ћуковина, Галовића, Градојевића и Црниљева.
    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Порекло фамилија-презимена села Голочело:
    Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

    -Бошковићи, после 1827. године, Миличиница у Подгорини, Никољдан, дошли на купљено имање.
    -Вукашиновићи, друга половина 18. века, Дрлача у Азбуковици, Јовањдан, уљези у старе Гргуровиће.
    -Гргуровићи и Трифуновићи. Видети Трифуновићи и Гргуровићи.
    -Ђукићи, стара изумрла породица.
    -Игњатовићи*, прва половина 18. века, Стари Влах, Ђурђиц.
    *Игњатовићи или Богосављевићи су већа породица у Голочелу, пореклом од оне велике старовлашке породице, која се населила по свима избрдним селима ове области. Из ове породице је Рада Радосављевић, буљубаша из 1806. и 1807. године, а после капетан посавско-тамнавски. Биографију капетана Рада написао је М.Ђ. Милићевић и изнео у Споменику (римско) 33. Раде је био стално војник и буљубаша до 1813. године. Те несрећне године није прешао у Аустроугарску, већ се вратио кући и одметнуо у хајдуке. Хајдуковао је у друштву Раде Ковача из Баталага, оца Јована Ћириловића из Новака, и других угледних Тамнаваца тог доба. За устанак у Такову није знао, па се ни хајдучије није хтео одмах махнути. Кнез Милош знао га је познавао израније, па га је преко нарочитих људи довео себи и нагнао га, да се кући врати и остави хајдучије. Рада је послушао свога господара, предао оружје и одмах постао капетан у Посавотамнави. Био је капетан у Посавотамнави и после одласка Обреновића 1844. године, погинуо је као капетан, мада већ стар човек, од руке Стојана Цукића, вође Катинске Буне. Као капетан седео је или код куће или у Шапцу и на дан смрти десио се у Шапцу. Сахрањен је код црниљевске цркве, којој је за живота био велики ктитор, али су му незахвални потомци уништили споменик, који је у своје доба подигао његов, у сваком погледу, примерен и честит син Дамњан, који је, по причању старца Велимира Трифуновића, достојно представљао свога оца и ревносно чувао његову светлу успомену.
    -Јовићи, прва половина 18. века, Стари Влах, Аранђеловдан.
    -Ковачевићи, прва половина 18. века, Ковачи у Гацком, Ђурђевдан.
    -Кокоравци и Пантелићи. Видети Пантелићи и Кокоравци.
    -Матићи, стара изумрла породица.
    -Михаиловићи, друга половина 18. века, Плужац у Подгорини, Стевањдан.
    -Пантелићи и Кокоравци, друга половина 18. века, Гуњаци у Азбуковици, Митровдан.
    -Савићи, после 1827. године, Црниљево у Подгорини, Јовањдан.
    -Симићи, друга половина 18. века, Горња Љубовиђа у Азбуковици, Ђурђевдан.
    -Трифуновићи и Гргуровићи, прва половина 18. века, Црна Гора, Трифундан.
    -Урошевићи, после 1827. године, Бугарска, Ђурђиц, уљези у Игњатовиће.
    -Цветиновићи, друга половина 18. века, Доња Трешњица у Рађевини, Јовањдан, уљези у Ђукиће.

    Одговори
  • Милодан

    Села општине Коцељева, Градојевић. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

    Градојевићи су влашићко село, са обе стране непресушног букорског и тамнавског потока Чапљевца и на левој обали Тамнаве, право брдско и шумско село, са кућама разређеним у породичне групе, које чине мање џематиће.
    Каменичке и Љутичке заједнице у Шешевици, у простору преко 130 хектара опет су шумске заједнице, али лошије вредности. Заједнице брдски хела: Степања, Бајевца, Врховина и Кршне Главе су сеоски испусти, докле заједнице: Голочела, Козарица, Новака и Слатине су шумске целине само мањег обима*.
    *Села: Свилеува, Црниљево, Градојевићи, Галовићи и Букор изделили су своје заједнице пре 30 година по малама, а свака мала опет је указала сваком свом члану подједак део.
    Имена села која опомињу на ранија насеља и људске творевине је, између осталих, и Градојевић.
    Прича се да је био манастир у Галовићима, на граници овог села са Градојевићима.
    Међу рукописима Народне Библиотеке у Београду сачувани су војнички тефтери тамнавских буљубаша из 1807. године. Ови тефтери су списак ондашњих војника из горњих посаво-тамнавских села: Каменице, Голочела, Ћуковина, Галовића, Градојевића и Црниљева.

    Порекло фамилија-презимена села Градојевић:
    Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

    -Бранковићи, после 1827. године, Лопатањ у Подгорини, Алимпијевдан, уљези у Ристивојевиће.
    -Вулетићи, друга половина 18. века, Вољевци у Рађевини, Ђуређевдан.
    -Јаковљевићи и Матићи. Видети Матићи и Јаковљевићи.
    -Лазићи, после 1827. године, Красава у Рађевини, Никољдан.
    -Марковићи*, прва половина 18. века, Стари Влах, Ђурђиц.
    *Марковићи, старија градојевићка породица, је од исте породице од које су и голочељански Игњатовићи.
    -Матићи и Јаковљевићи, прва половина 18. века, Босна, Јовањдан.
    -Мијаиловићи, друга половина 18. века, Лопатањ у Подгорини, Јовањдан.
    -Милошевићи, друга половина 18. века, Црнча у Азбуковици, Аранђеловдан.
    -Мићићи 1, прва половина 18. века, Осат, Лазаревдан.
    -Мићићи 2, друга половина 18. века, Брштица у Рађевини, Никољдан.
    -Поповићи*, друга половина 18. века, Пљевље, Никољдан.
    *Поповића велику и угледну задругу населио је некакав калуђер из манастира Каоне као своје сроднике и до скора су били свештеници из ове куће.
    -Ристивојевићи, друга половина 18. века, Тодисавац у Рађевини, Алимпијевдан.
    -Теодоровићи, друга половина 18. века, Горња Бадања у Јадру, Ђурђиц.

    Одговори
  • Милодан

    Села општине Коцељева, Бресница. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

    Бресница је на десној страни Тамнаве, испод Коњског гроба и јужно од Коцељеве; брдовито, страновито село са кућама изнетим на плећа сеоских брда и разређеним у два повећа џемата: Ераковину и Пешиће, где је Ераковина при извору Раснице, а Пешићи при извору Бреснице.
    Друга валашићка коса почиње у шабачком Црниљеву на оном месту одакле Тамнава отпочиње тећи уместо северним, источним правцем. Друга коса је нижа од прве и разликује се доста од прве, мада су обе тачно југоисточног правца. Као што је код прве косе главни и најзнатнији вис Белег у Миличиници и изнад ваљевског Црниљева, тако је и овај други, Јаутина у Голој Глави најглавнији, јер колико је Белег удаљен од почетка Влашића, толико је и Јаутина од Црниљева. И коса и њене сувише кратке и северне и јужне косанице широкох су плећа, са јасно израженим кречњачким пољицима, јер целом дужином косе на више места испољени су секундарни кречњаци, испод којих су пешчари, конгломерати и филити. Кречњачка пољица: Оџино Поље између Миличинице и Голочела, Пресека на Шешевици, Јасикова Раван у Љутицама, Коњски Гроб на међи БРЕСНИЦЕ и Корен у Дружетићу, су пољица без видних остењака, и ртова са вртачама по средини, које су старијег и новијег порекла, широке, заднивене и обделане.
    Ако су ливаде удаљене од кућа, онда доста домова имају своје колибе. Колибе су једнодељне зграде, у којима према потреби ноћивају поједини задругари. Колибе су на крајевима ливада и пашњака, поред котарева у кошара и више зграда за склањање алата и других земљоделских справа него за становање. Око колибе се налазе обично и још неке зградице: кошић за кукуруз, амбарић за жито, кошара (примитивна штала, оп. Милодан) и обори. И сељаци брдских села ове области: Голе Главе, Дружетића и Бреснице, ако имају имања по удаљенијим селима, имају овакве исте колибе. Колибе су саграђене од истог материјала, од којега и лошије куће, а кошаре се граде од брвана, плетара или од кровине а покривају даском, црепом или кровином.
    Имена села, која би опомињала на шумско дрвеће је, између осталих, и Бресница.
    Римска Чаршија или Град у Дружетићу, на белој Орници, држи се да је био велики римски град са тргом, у коме су живели грађани и војска. По овој Орници и суседној БРЕСНИЦИ има римских гробова и саркофага, затим се копају цигле, камење, оружје и новац. До пре 40 година гробље се одржало, али га данас скоро и нема, јер је цео овај крај обрађен у зиратну земљу уколико га није обухватил појединачна шума.
    У Бресници, на Коњскомм Гробу, са кога је силазио стари пут у долину Тамнаве, и по коме се месту до најновијег доба једино улазило из западних и југо-западних области у ову област, има место Кулине, за које се прича да је на њему била римска караула са војничком посадом.
    Порушених цркава или црквина има у : БРЕСНИЦИ, Врелу, Јабучју, Каменици, Љубинићу, Новацима, бргулама, Радуши, Свилеуви, Радљеву, Совљаку, Стублинама, Такову, Туларима, Уровцима, Рватима и Чучугама.
    Други стари пут из јадранске долине пео се на Влашић и његовом косом спуштао се Коњском Гробу, одакле је развођем Раснице и Бреснице силазио у Суботицу и у Коцељеви прелазио Тамнаву на старом порушеном мосту, чије се зидине још распознају. Одатле је преко Свилеуве улазио у Баталаге и развођем Вукодражи и левих тамнавских притока спуштао се у Орашац, где се спајао са ваљевским путем и даље ишао.

    Порекло фамилија-презимена села Бресница:
    Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

    -Васићи, после 1827. године, Суботица у околини, Јовањдан, уљез у Пешиће.
    -Ђаковићи*, друга половина 18. века, Нови Сад, Никољдан.
    *Ђаковићи из Бреснице, Суботице и Коцељеве су једна иста породица, досељена из околине Новог Сада, прво у Кожуар, па тек после у Бресницу и Суботицу. Ђаковићи држе да су од исте породице, од које је био стари митрополит Исаија Ђаковић.
    -Ераковићи*, друга половина 18. века, Оглађеновац у Подгорини, Јовањдан.
    *Ераковићи су са Ераковине на Његушима у Црној Гори, прво дошли у Кремна, па после у Оглађеновац. Њихови сродници су и Ераковићи у Пироману и Коцељеви.
    -Пешићи*, прва половина 18. века, Стари Влах, Јовањдан.
    *Предак Пешића звао се Баја Петровић-Пешић и по чему је се највеће брдо у селу зове Бајино Брдо.
    -Чавићи, стара изумрла породица.

    Одговори
  • Милодан

    Села општине Коцељева, Црниљево (сада Доње Црниљево). Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

    Црниљево је при извору Тамнаве и за разлику од ваљевског зове се Доње или Шабачко Црниљево. Земљиште је брдско и у Влашићу, куће су са обе стране реке и при изворима појединих тамнавских потока, по џематима, где су главнији: Шљивовски и Удовички, на десној страни реке, Пејићи и Дело на левој страни.
    Током Првог српског устанка Прота Матеја и поп Лука имали су и честитих својих сарадника, Тамнаваца, чија су имена вредна помена: Исаило Лазић из Кртинске, Петар Ерић из Звечке, поп Леонтије Марковић из Уроваца, Живан Петровић из Каленића, Васиљ Павловић из Бајевца, Ђура Костић из Црвене Јабуке, Игуман Јеремија из Грабовца, Милован Зујаловић из Тулара, Живко Дабић из Голе Главе, Јован Томић-Белов из Доњег Црниљева, Михаило Глувац из Каменице, Раде Радосављевић из Голочела и др.
    Друга валашићка коса почиње у шабачком Црниљеву на оном месту одакле Тамнава отпочиње тећи уместо северним, источним правцем. Друга коса је нижа од прве и разликује се доста од прве, мада су обе тачно југоисточног правца. Као што је код прве косе главни и најзнатнији вис Белег у Миличиници и изнад ваљевског Црниљева, тако је и овај други, Јаутина у Голој Глави најглавнији, јер колико је Белег удаљен од почетка Влашића, толико је и Јаутина од Доњег Црниљева. И коса и њене сувише кратке и северне и јужне косанице широкох су плећа, са јасно израженим кречњачким пољицима, јер целом дужином косе на више места испољени су секундарни кречњаци, испод којих су пешчари, конгломерати и филити. Кречњачка пољица: Оџино Поље између Миличинице и Голочела, Пресека на Шешевици, Јасикова Раван у Љутицама, Коњски Гроб на међи Бреснице и Корен у Дружетићу, су пољица без видних остењака, и ртова са вртачама по средини, које су старијег и новијег порекла, широке, заднивене и обделане.
    Тамнава је брдска и равна област, као и област ниске равнице, према чему има и разних села. Тамнава има четири врсте села: брдска, тамнавска, полојска и друмска. Брдска села су у горњем и средњем току Тамнаве и у подножју словачке косе; није их много, а има их која су појединим крајевима брдска, а осталим тамнавска. Куће ових села су у малама или џематима, где су џемати по висовима, пристањцима и улегнућима, а никад у долини потока или рекавица.
    Свака гологлавска мала има по један или по два засебна потеса, а све заједнички по један део свог Поља, а тако и код букорских мала, чији је заједнички потес Мокро Поље до Галовића. Кад се мала намножи и нема где да се више шири, онда мало подаље ствара другу малу, која се по времену спаја са својом матицом. Тако су се у Букору спојиле Доња Мала са својом матицом Дивичем, у Голој Глави Балачка са Брђанима, у Љутицама Расница са Љутицама итд. Типска брдска села су: Букор, Гола Глава, Дружетић, Љутице, Доње Црниљево, Голочело, Галовић итд.
    Друмска насеља нису самостална села него већи или мањи делови села, растурени или збијени поред главних обласних путева. Центри ових насеља су путничке механе, школе или цркве. Куће су најновијих обласних насељеника са малим окућницама или су куће, дућани, магазе, механе појединачних трговаца, занатлија и сеоских чиновника, који се узгред баве и земљорадњом. Готово свако село има оваквих насеља, а најзнатнија су код: Скеле, Коцељеве, Каменице, Доњег Црниљева и Стублина.
    Села у овој области била су толико ненасељена, само што се може рећи да нису била пуста. Спахије су због тога биле радо предусетљиве према сељацима, тадо су их задржавали и насељавали. Насељенима се давало све, што је требало и од стране спахија гледало се да се задрже и да још по кога од својих сродника населе. Ако је било који сељак увиђао да ће остати без порода и наследника, па би осећао потребу да се с киме збратими или да кога усини, спахије су радо пристајале и одобравале. Посинци и задругари после смрти својих поочима имали су права на ова уживања, као и за њиховог живота. На тај начин из тог доба стари Милошевић од Ђакова у Старој Србији збратимио се са Смиљанићем из Чучуга и у задрузи остао до данас. Стари Милаковић-Павловић из Доњег Црниљева довео је још у то доба из Равнаје у Рађевини једног момчића и усинио га, те је задруга опстала и до данас.
    Сеоске спахије од турске народности нису живеле по селима него по суседним градовима, као и спахије села горњих ваљевских области. Турци с Уба и Палежа (Обреновца) нису били спахије већ од трговачког и занатлијског рода, живели су измешани са Србима и бавили су се узгред и земљорадњом. Многи су имали по селима своје дућане, радње или ханове и уз њих и непокретна добра, на којима су насељавали сељаке српске народности. И у Коцељеви поред старе цркве, и у Доњем Црниљеву, где је данашње друмско насеље, и у Непричави испод Остреша, и у Брескви поред старе цркве, било је помешаних и српских и турских породица, које су биле на тим имањима.
    Тамнавске шуме су данас или приватна својина или сеоске заједнице. Приватне шуме, гајеви или забрани су издвојени и ограђени и највише у долинама река и странама брда. Нема дома, који не би имао свој забран или гај или бар један део ливдадске и зиратне земље одвојен и пошумљен. Највећу вредност имају приватни забрани, који су у заједници с више села, када граде велике шумске целине и дају селима лепши изглед. Шумски комплекси ове врсте су: Буровача у Букору и Галовићима, Гај, Церов Рт и Бразник у Доњем Црниљеву, Голочелу и Миличиници, Авала у Радуши, Слатини, Чучугама и Памбуковици, Бобија у Кршној Глави и Докмиру, Посово у Голој Глави и Бранковини и др.
    *Села: Свилеува, Доње Црниљево, Градојевићи, Галовићи и Букор изделили су своје заједнице пре 30 година по малама, а свака мала опет је указала сваком свом члану подједак део.
    Џематске заједнице су ређи облик својине у овој области, али се ипак дају запамтити. Мале свих брдских села и издвојени крајеви тамнавских равнијих села имају своје заједнице од пола хектара у простору, ограђене и необрађиване, на којима мале и крајеви држе своја бденија и молитве. Сређ У Бањанима има своју заједницу од 5 а и даје под закуп, Старо Врело у Врелу, Ратковић у Свилеуви, Кривајица у Љутицама, Шумарице у Каменици, Барич у Суботици, Дивич у Букору, Дело у Доњем Црниљеву имају своје мале заједнице, које не доносе никаквих прихода ни селу ни малама.
    Тамнавске шуме су данас или приватна својина или сеоске заједнице. Приватне шуме, гајеви или забрани су издвојени и ограђени и највише у долинама река и странама брда. Нема дома, који не би имао свој забран или гај или бар један део ливдадске и зиратне земље одвојен и пошумљен. Највећу вредност имају приватни забрани, који су у заједници с више села, када граде велике шумске целине и дају селима лепши изглед. Шумски комплекси ове врсте су: Буровача у Букору и Галовићима, Гај, Церов Рт и Бразник у Доњем Црниљеву, Голочелу и Миличиници, Авала у Радуши, Слатини, Чучугама и Памбуковици, Бобија у Кршној Глави и Докмиру, Посово у Голој Глави и Бранковини и др.
    Старовлашког типа је највећи број села у области подељена на крајеве, мале и џемате. Сеоски потоци и речице деле село на горњи и доњи крај, а сваки крај дели се на мале, где се у свакој јасно распознају породичне групе. Џемати и мале су у врховима сеоских потока, по прострањцима брда, око извора, више осојним него присојним странама, с великим окућницима и са зградама дубоко унетим у воћа. Куће се по малама растурене на џематиће, где су породице врло блиске, докле све друге су по 200 до 300 метара једна од друге, где су при том мале воћњацима у шумама спојене. У Букору, типском представнику старовлашког села, свака мала, а њих је 4 на број, има у својој средини и по једну границу, коју чува као нејвећу светињу, а све мале у средини села своју Букорску границу, код којих су сеоски кошеви и код које се држе сеоски сабори, састанци и чине разне молитве. Представници овог типа села су: Букор, Доње Црниљево, Галовићи, Слатина, Дружетић, Степање, Врховине, Гвозденовић и др.
    Од данашњих села, која су несумњиво постала од ранијих засеока су, између осталих, по народном предању је Мали Бошњак некада био засеок Великог Бошњака (данас Драгиња), Галовићи од Доњег Црниљева, Зукве од Новака, Руклада од Мургаша и Калиновци од Бањана.
    Свака имућнија тамнавска кућа има поред главне још једну мању, такозвану малу кућу, која служи за готовљење јела, сушење пастрме, сушење одела, обуће и држања кухињског посуђа. Ако су овакве зграде једнодељне онда се зову кућерак. Код дводељних малих кућа друга одаја зове се соба; о њој се не станује, а служи за успрему. Мале куће и кућерци имају огњиште, оџак, немају таван, већ черјан, кров им је висок и стрм, а граде се од истог материјала, од којега се граде простије зграде. Кућерци по Букору, Доњем Црниљеву и другим суседним селима су мале брвнарице и у близини главних кућа.
    Сви задружни и имућнији домови у области имају поред ове две куће још по једну или две друге: Задруга Јовичића у Дрену, Нешића у Скели и Беговићи у Брезовици имају по 3 куће, а задруге: Јовановића-Павловића у Доњем Црниљеву и Ђапића у Букору и 4 куће.
    Селиште има свако село само се различито зове. На сваком селишту очувани су трагови живота или се могу наћи, па било насељено или ненасељено. Особна имена селишта су: Селиште, Старо Село, Кућерине, Старе Куће, Кућишта, Стара Воћа и Палака. Старе Куће, Кућерине, Кућишта и Стара Воћа имају у: Бањанима, Суботици, Доњем Црниљеву, Кртинској, Козарици и др.
    Још се држе старе, напуштене цркве у: Дрену, Орашцу и Доњем Црниљеву.
    У списку ваљевске епархије од 1735 од тамнавских села тога доба, између осталих, помиње се и Доње Црниљево.
    Међу рукописима Народне Библиотеке у Београду сачувани су војнички тефтери тамнавских буљубаша из 1807. године. Ови тефтери су списак ондашњих војника из горњих посаво-тамнавских села: Каменице, Голочела, Ћуковина, Галовића, Градојевића и Доње Црниљева.
    Села, која су постала у новије доба по истом начину (раселице) су и Галовићи одвојени од Доњег Црниљева.
    Сви старији досељеници су са заједничким имањима и већином у средини села, а млађии по крајевима. Милаковићи у Доњем Црниљеву су у средини Пејићке Мале и Дела и заузели средине обе мале.
    Досељеници из Никшићке Жупе, сродници знаменитих ваљевских кућа крајем 18. и почетком 19. века, знају се, ма у ком селу и ма у ком степену сродства се налазили, а види се да су дуго између себе одржавали родбинске везе, које су данас сасвим престале а у које спада и фамилија Пејић из Докмира и Тврдојевда, Нешовићи у Врховинама, Вукомановићи у Мургашу и Гуњевцу, Милаковићи у Доњем Црниљеву поред других, знају да потичу из Драговољића у Никшићкој Жупи и од исте породице.
    Задружни живот је у области на великој цени. Јединштина је последица породичних недаћа и она не мора да представља сироманштину. Иноконштина је последица деобе и материјалног упропашћавања куће и породице од стране рђавих старешина и предтавника. Нема дома у селу, који није био, или који није задужен или који се не спрема да буде задужен. За задружни живот везано је и благостање дома, за јединштину оскудица у радној снази, за иконоштину крајња немаштина. Па и данас ова област истиче се са највећим бројем становника на једну кућу у Краљевини. Задруга има с особинама и без особина, и уопште уређених, као што су задруге горњих ваљевских области. У области задруге првог облика, као и горе, су: Станковићи у Голохј Глави, Ашковићи и Милошевићи у Чучугама, Ђапићи и Арсеновићи у Букору, Јованивићи и Цвејићи у Доњем Црниљеву, Ковачевићи и Пауновићи у Коцељеви, Петрићи у Дружетићу итд.
    Задруге од несродних елемената су: Јовановићи у Доњем Црниљеву са старим Милаковићима од најранијих времена, Милошевићи у Чучугама са старинцем Смиљанићем итд.
    Доње Црниљево је први пут било на левој обали Тамнаве, у данашњем Ђулиму, најлепшем сеоском потесу, па се у зиратној земљи разместило у крајеве.

    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Порекло фамилија-презимена села Доње Црниљево:
    Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

    -Алексићи, стара породица, Лазаревдан.
    -Будишићи, друга половина 18. века, Будишићи у Рађевини, Ђурђевдан.
    -Вучинићи и Пајићи. Видети Пајићи и Вучинићи.
    -Грујићи, после 1827. године, Брезовица у Рађевини, Никољдан.
    -Дамњановићи, друга половина 18. века, Тодисавац у Рађевини, Пантелијевдан.
    -Илићи 1, и Сукоњићи. Видети Сукоњићи и Илићи 1.
    -Илићи 2 и Мићићи. Видети Мићићи и Илићи 2.
    -Илићи 3, после 1827. године, Матијевац у Посавској Тамнави, Св. Стефан Дечански.
    -Јовановићи, друга половина 18. века, Равнаја у Рађевини, Никољдан, уљези у Пејиће-Павловиће.
    -Лазићи, друга половина 18. века, Толисавац у Рађевини, Алимпијевдан.
    -Марићи, стара изумрла породица.
    -Матићи-1 и Тадићи. Видети Тадићи и Матићи-1.
    -Матићи 2, после 1827. године, Доња Бадања у Јадру, Никољдан и Аранђеловдан, уљези у Теодоровиће.
    -Милаковићи и Пејићи. Видети Пејићи и Милаковићи.
    -Мићићи и Илићи 2, друга половина 18. века, Врбић у Рађевини, Никољдан.
    -Новаковићи, после 1827. године, Бела Црква у Рађевини, Алимпијевдан.
    -Пајићи и Вучинићи, прва половина 18. века, Риђани, Стевањдан.
    -Пејићи и Милаковићи*, прва половина 18. века, Никшићка Жупа, Лучиндан.
    *Предак ових Пејића, Пеја Милаковић са браћом се доселио из Никшићке Жупе и први пут населио на левој обали Тамнаве, на старих Марића имању. Његови потомци су данас са обе стране Тамнаве, али највише у Влашићу.
    -Петровићи, после 1827. године, Оглађеновац у Подгорини, Јовањдан.
    -Симеуновићи, друга половина 18. века, Шљивова у Рађевини, Ђурђевдан и Никољдан уљези у Будишиће.
    -Симићи, после 1827. године, Осечина у Подгорини, Јовањдан.
    -Сукоњићи и Илићи 1, друга половина 18. века, Шљивова у Рађевини, Аранђеловдан.
    -Тадићи и Марићи 1, друга половина 18. века, Церова у Рађевини, Јовањдан.
    -Теодоровићи, прва половина 18. века, Шљивова у Рађевини, Никољдан.
    -Томићи*, прва половина 18. века, Својдруг-округ ужички, Андријевдан.
    *Из ове породице је чувени јунак и делија Јован Томић-Белов, који је погинуо у шанцу више Лешнице.
    Чворићи, друга половина 18. века, Бастав у Рађевини, Аранђеловдан.

    Одговори
  • Милодан

    Села општине Коцељева, Дружетић. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

    Дружетић је на обема обалама речице Уба, у Јаутини и поред Голе Главе и Коцељеве, брдско, шумовито и неравно село, са кућама разређеним при врховима потока у повеће џемате: Доњу малу до Голе Главе, Мајдан уз истоимени поток, Боровчевицу или Средњу Малу до Коцељеве и Корен са обе стране реке Уба и у Јуатини.
    Друга влашићка коса почиње у шабачком Црниљеву на оном месту одакле Тамнава отпочиње тећи уместо северним, источним правцем. Друга коса је нижа од прве и разликује се доста од прве, мада су обе тачно југоисточног правца. Као што је код прве косе главни и најзнатнији вис Белег у Миличиници и изнад ваљевског Црниљева, тако је и овај други, Јаутина у Голој Глави најглавнији, јер колико је Белег удаљен од почетка Влашића, толико је и Јаутина од Доњег Црниљева. И коса и њене сувише кратке и северне и јужне косанице широкох су плећа, са јасно израженим кречњачким пољицима, јер целом дужином косе на више места испољени су секундарни кречњаци, испод којих су пешчари, конгломерати и филити. Кречњачка пољица: Оџино Поље између Миличинице и Голочела, Пресека на Шешевици, Јасикова Раван у Љутицама, Коњски Гроб на међи Бреснице и Корен у Дружетићу, су пољица без видних остењака, и ртова са вртачама по средини, које су старијег и новијег порекла, широке, заднивене и обделане.
    Тамнава је брдска и равна област, као и област ниске равнице, према чему има и разних села. Тамнава има четири врсте села: брдска, тамнавска, полојска и друмска. Брдска села су у горњем и средњем току Тамнаве и у подножју словачке косе; није их много, а има их која су појединим крајевима брдска, а осталим тамнавска. Куће ових села су у малама или џематима, где су џемати по висовима, пристањцима и улегнућима, а никад у долини потока или рекавица.
    У области има доста извора, који својим именима опомињу на карактер минералних извора. Такви би извори били: Змајевац у Каменици, Млакоња у Радуши, Хлађани у Дружетићу, Живаница у Новацима, Савинац у Зуквама, Видан у Грабовцу, Слана Бара у Галовићима и Сланац у Коцељеви.
    Свака гологлавска мала има по један или по два засебна потеса, а све заједнички по један део свог Поља, а тако и код букорских мала, чији је заједнички потес Мокро Поље до Галовића. Кад се мала намножи и нема где да се више шири, онда мало подаље ствара другу малу, која се по времену спаја са својом матицом. Тако су се у Букору спојиле Доња Мала са својом матицом Дивичем, у Голој Глави Балачка са Брђанима, у Љутицама Расница са Љутицама итд. Типска брдска села су: Букор, Гола Глава, Дружетић, Љутице, Доње Црниљево, Голочело, Галовић итд.
    Заједнице брдских села веће су и оне су спусти и шуме. Ове се заједнице дају под испашу и жировницу и приходи иду у општинску касу на исплату државног пореза и приреза на сва имања. Из ових заједница сеоска сиротиња има бесплатан огрев, а оскудни у имању добијају, по решењу сеоског и општинског збора и одобрењу надлежних државних власти, потребно земљиште на вечиту својину. Најлепше, највеће и најочуванинје заједнице ове врсте имају села: Гола Глава, Коцељева, Памбуковица, Каменица, Љутице и Дружетић. Гологлавске заједнице у Јаутини, дружетићке у Стражи и Вису, коцељевачке и памбуковичке, познате по општим именом Коцељевачка Шума, у простору преко 400 хектара, јесу најлепши шумски крајеви у области и оне дрве сва доња тамнавска села.
    Сеоске заједнице брдских села дају се под испашу и нигде се заједнички не пасу; узимају их под закуп појединци или удружени појединци, где напасају или само своју стоку или пуштају и друге сељаке. Испаша ове врсте има у Коцељеви, Памбуковици, Голој Глави, Дружетићу, Каменици и Новацима.
    Старовлашког типа је највећи број села у области подељена на крајеве, мале и џемате. Сеоски потоци и речице деле село на Горњи и Доњи Крај, а сваки крај дели се на мале, где се у свакој јасно распознају породичне групе. Џемати и мале су у врховима сеоских потока, по прострањцима брда, око извора, више осојним него присојним странама, с великим окућницима и са зградама дубоко унетим у воћа. Куће се по малама растурене на џематиће, где су породице врло блиске, докле све друге су по 200 до 300 метара једна од друге, где су при том мале воћњацима у шумама спојене. У Букору, типском представнику старовлашког села, свака мала, а њих је 4 на број, има у својој средини и по једну границу, коју чува као нејвећу светињу, а све мале у средини села своју Букорску границу, код којих су сеоски кошеви и код које се држе сеоски сабори, састанци и чине разне молитве. Представници овог типа села су: Букор, Доње Црниљево, Галовићи, Слатина, Дружетић, Степање, Врховине, Гвозденовић и др.
    у Вуковим харачким тефтерима помињу се као засеоци: Корен у Дружетићу и Јаутина у Голој Глави, али нису били засеоци ни инда, па ни данас, јер их нико тим именом од њихових сељака не зове.
    Друга влаашићка коса почиње у шабачком Црниљеву на оном месту одакле Тамнава отпочиње тећи уместо северним, источним правцем. Друга коса је нижа од прве и разликује се доста од прве, мада су обе тачно југоисточног правца. Као што је код прве косе главни и најзнатнији вис Белег у Миличиници и изнад ваљевског Црниљева, тако је и овај други, Јаутина у Голој Глави најглавнији, јер колико је Белег удаљен од почетка Влашића, толико је и Јаутина од Црниљева. И коса и њене сувише кратке и северне и јужне косанице широкох су плећа, са јасно израженим кречњачким пољицима, јер целом дужином косе на више места испољени су секундарни кречњаци, испод којих су пешчари, конгломерати и филити. Кречњачка пољица: Оџино Поље између Миличинице и Голочела, Пресека на Шешевици, Јасикова Раван у Љутицама, Коњски Гроб на међи Бреснице и Корен у Дружетићу, су пољица без видних остењака, и ртова са вртачама по средини, које су старијег и новијег порекла, широке, заднивене и обделане.
    Ако су ливаде удаљене од кућа, онда доста домова имају своје колибе. Колибе су једнодељне зграде, у којима према потреби ноћивају поједини задругари. Колибе су на крајевима ливада и пашњака, поред котарева у кошара и више зграда за склањање алата и других земљоделских справа него за становање. Око колибе се налазе обично и још неке зградице: кошић за кукуруз, амбарић за жито, кошара (примитивна штала, оп. Милодан) и обори. И сељаци брдских села ове области: Голе Главе, Дружетића и Бреснице, ако имају имања по удаљенијим селима, имају овакве исте колибе. Колибе су саграђене од истог материјала, од којега и лошије куће, а кошаре се граде од брвана, плетара или од кровине а покривају даском, црепом или кровином.
    Српска имена села, која су постала од презимена разрођених породица или мушких и женских имена и надимака је, између осталих, и Дружетић
    У Дружетићу и Бресници, у близини дружетичжћске Беле Орнице, налазе се места, која се зову Римска Гробља, која су до пре 40 година била са споменицима. За бресничко Римско Гробље зна се, да ну је камење повђено и употребљавано на зидање нове коцељевачке цркве, а од дружетићског још нешто има.
    Римска Чаршија или Грда у Дружетићу, на Белој Орници, држи се да је био велики римски град са тргом, у коме су живели и грађани и војска. По свој Орници и суседној Бресници има римских гробова и саркофага, затим копају се цигле, камење, оружје и новац. До пре 40 година гробље се одржало, али га данас скоро и нема, јер је цео овај крај обрађен у зиратну земљу уколико га није обухватила појединачна шума.
    Села, која су пре 300 (сада 400) година, самостално постала на ранијим несталим насељима или на местима која су била насељена је, између осталих, и Дружетић.
    Задружни живот је у области на великој цени. Јединштина је последица породичних недаћа и она не мора да представља сироманштину. Иноконштина је последица деобе и материјалног упропашћавања куће и породице од стране рђавих старешина и предтавника. Нема дома у селу, који није био, или који није задужен или који се не спрема да буде задужен. За задружни живот везано је и благостање дома, за јединштину оскудица у радној снази, за иконоштину крајња немаштина. Па и данас ова област истиче се са највећим бројем становника на једну кућу у Краљевини. Задруга има с особинама и без особина, и уопште уређених, као што су задруге горњих ваљевских области. У области задруге првог облика, као и горе, су: Станковићи у Голохј Глави, Ашковићи и Милошевићи у Чучугама, Ђапићи и Арсеновићи у Букору, Јованивићи и Цвејићи у Доњем Црниљеву, Ковачевићи и Пауновићи у Коцељеви, Петрићи у Дружетићу итд.
    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Порекло фамилија-презимена села Дружетић:
    Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

    -Бановићи и Станојловићи. Видети Станојловићи и Бановићи.
    -Грубетићи, друга половина 18. века, Морача, Митровдан.
    -Јовановићи-1 и Марковићи-2. Видети Марковићи 2 и Јовановићи 1.
    -Јовановићи 2, после 1827. године, Осладић у Подгорини, Трифундан.
    -Лазићи, друга половина 18. века, Царина у Азбуковици, Јовањдан.
    -Малешевићи и Савићи. Видети Савићи и Малешевићи.
    -Марковићи 1, друга половина 18. века, Б. Крајина, Никољдан.
    -Марковићи 2 и Јовановићи 1, друга половина 18. века, Осат, Трифундан.
    -Митровићи, после 1827. године, Дрлаче у Азбуковици, Ђурђиц.
    -Обрадовићи, друга половина 18. века, Зарожје-округ ужички, Ђурђевдан.
    -Пурићи, друга половина 18. века, Суводање у Подгорини, Ђурђевдан.
    -Савићи и Малешевићи*, прва половина 18. века, Стари Влах, Ђурђиц.
    *У Дружетић доселила су се три брата рођена: Јован, Јуриша и Малиша с Увца из Раснице. Малиша је остао у селу, Јуриша прешао у Љутице а Јован у шабачку Каменицу. Неки од Малишиних синова спустили су се у Стублине.
    -Симићи, друга половина 18. века, Горње Кошље у Азбуковици, Јовањдан.
    -Станојловићи и Бановићи, прва половина 18. века, Босна, Аранђеловдан.
    -Степановићи, после 1827. године, суседна Гола Глава, Јовањдан, уљези у Савиће.

    Одговори
  • Милодан

    Села општине Коцељева, Зукве. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.
    Посебни положај села.
    Зкве су на исток од Коцељеве на десној обали Тамнаве, брдовито и неравно село, са кућама разређеним у помање породичне групе. Куће нису по брдима већ по пристранцима и не спуштају се у тамнавску долину. Зукве су раселица суседног села Новака.
    Воде (Извори, Реке, Језера, Баре)
    У области има доста извора, који својим именима опомињу на карактер минералних извора. Такви би извори били: Змајевац у Каменици, Млакоња у Радуши, Хлађани у Дружетићу, Живаница у Новацима, Савинац у Зуквама, Видан у Грабовцу, Слана Бара у Галовићима и Сланац у Коцељеви.
    Села која су постала као раселице других села пре 200 (сада 300) година, била би: Бровић раселица Пиромана, Баталаге Свилеуве, Зукве Новака, Звечка, Кртинска, Ратари и Уровци старог села Бреске, Лајковац колубарски од Горњег Лајковца.

    Порекло фамилија-презимена села Зукве:
    Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

    -Аврамовићи и Панићи. Видети Панићи и Аврамовићи.
    -Андрићи, после 1827. године, Памбуковица у Тамнави, Ђурђиц, дошао на имање своје жене.
    -Антонићи, прва половина 18. века, Осечина у Подгорини, Јовањдан.
    -Вујичићи, после 1827. године, Туђин у Подгорини, Лазаревдан, уљез у Лазовиће.
    -Глишићи, после 1827. године, Љутице у области, Ђурђиц.
    -Ђорђевићи, после 1827. године, Близоње у Колубари, Јовањдан.
    -Ђурићи, друга половина 18. века, Цветуља у Рађевини, Лучиндан.
    -Живановићи и Максимовићи. Видети Максимовићи и Живановићи.
    -Јелићи, прва половина 18. века, Новаци у суседству, Ђурђиц, од новачких Табаковића, велика задруга.
    -Јовановићи, после 1827. године, Ситарице у Подгорини, Митровдан.
    -Лазаревићи, друга половина 18. века, Ситарице у Подгорини, Лазаревдан.
    -Максимовићи и Живановићи, друга половина 18. века, Драгијевица у Подгорини, Ђурђиц.
    -Миловановићи, друга половина 18. века, Врагочаница у Подгорини, Никољдан, повећа и угледна задруга.
    -Михаиловићи, после 1827. године, Осат, Св. Стефан Дечански.
    -Панићи 1 и Аврамовићи, прва половина 18. века, Новаци у суседству, Св. Аврамије.
    -Панићи 2, после 1827. године, Б. Крајина, Св. Стефан Дечански, уљези у Пантелиће(?).
    -Петровићи, после 1827. године, Букор, Лучиндан.
    -Петронићи*-1, стара изумрла породица.
    *За ове Петрониће зна се да је њихов предак Радич творац Зукава, да је из Новака од тамошњих Антонића. Његово име се необично очувало и именима: Радичева Јаруга, Радичка Воћа, Радичка трла итд. Сви су му потомци скоро изумрли, а Петронић-2 је уљез на имању последњег Петронића-1.
    -Петронићи-2, после 1827. године, Драгијевица у Подгорини, Никољдан, уљез у Петрониће 1.
    -Ранковићи, после 1827. године, Бобова у Подгорини, Никољдан.
    -Снегићи, прва половина 18. века, Јаребице у Јадру, Ђурђевдан.
    -Спасићи, после 1827. године, Рудо у Полимљу, Ђурђевдан.
    -Станићи, прва половина 18. века, Драгијевица у Подгорини, Никољдан.
    -Стојковићи, после 1827. године, Врагочаница у Подгорини, Ђурђевдан.

    Одговори
  • Милодан

    Села општине Коцељева, Каменица. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

    Каменица је брдско село у горњем току Тамнаве, са обе стране реке. Куће су порађане у повеће џемате: Дрлупе, на десној страни реке, Јасиковац, западни део села до Голочела, Церје, најсевернији део села до Драгиња и Шеварице, источни део села, до Љутица. Куће по џематима су блиске, одвојене великим окућницама и при врховима појединих сеоских потока.
    Током Првог српског устанка Прота Матеја и поп Лука имали су и честитих својих сарадника, Тамнаваца, чија су имена вредна помена: Исаило Лазић из Кртинске, Петар Ерић из Звечке, поп Леонтије Марковић из Уроваца, Живан Петровић из Каленића, Васиљ Павловић из Бајевца, Ђура Костић из Црвене Јабуке, Игуман Јеремија из Грабовца, Милован Зујаловић из Тулара, Живко Дабић из Голе Главе, Јован Томић-Белов из Доњег Црниљева, Михаило Глувац из Каменице, Раде Радосављевић из Голочела и др.
    Воде (Извори, Реке, Језера, Баре)
    Бунари су ретко поред кућа већ закопани у странама појединих брда или ископани у долинама потока и јаруга. Нека брдска села: Каменица, Козарица, Голочело и Ђуковине и немају могућности да копају бунаре, због чега се служе преко целе године изворским водама.
    Најбогатија села су с изворима на додирној зони тамнавских пескова и секундарних слојева и најјачи извори су у пругама које служе као међа песковима и брдском делу области. Извори овог дела су стални, богати водом и сваки понаособ гради по један стални поточић или речицу. Већина ових извора избија из кречњачких прслина и личе на врела, али их народ не зове тим именима, почем су слаби водом. Таква мала врела су: Црквена Чесма у Степању, Бајевац у Бајевцу, Црквенац у Докмиру, Црквенац у Коцељеви, Водице у Суботици, Змајевац у Каменици, Лисник у Голочелу и Турска Вода у Букору.
    У области има доста извора, који својим именима опомињу на карактер минералних извора. Такви би извори били: Змајевац у Каменици, Млакоња у Радуши, Хлађани у Дружетићу, Живаница у Новацима, Савинац у Зуквама, Видан у Грабовцу, Слана Бара у Галовићима и Сланац у Коцељеви.
    Реке.
    У селу Каменица налази се понорница Змајевац, једина речица ове врсте у области. Змајевац граде два мала врела: Зелени Вир и Маџаревац у Шешевици. Од њих постају два поточића, који по ставама пониру у пескове и камење свога корита. После краћег подземног тока вода су опет јавља у истом кориту и прима Љутичку Реку и тако заједно пробијају Хајдучку Стену и Дрлупско Брдо, градећи уску камениту и 600 метара дугачку клисуру правца северозападног. Вода под Хајдучком стеном поново понире и после подземног тока од 600 метара јавља се у истом кориту у два јака врела, названа Змајевац и одатле скрећући на север и текући брзацима пада у Тамнаву у селу Каменици.
    Језера.
    Правих језера нема у области. У брдском делу делу области има понека вртачица испуњена водом и народ то зове језером. Ова језера пуне се атмосферском водом, коју вртаче задржавају преко целог лета и која се мути при паду киша, топљењу снега и нанетим шљамом са стране; она не отичу, без извора су и без притока. Због многих наноса са стране кратког су века, пресушују или обрасту барским биљем и прелазе у мале тресавице. Оваква језера су: Степањско у Рогају, Девојачка Вода у Радуши, Осман-Џорина Бара у Чучугама, Слатинско Језеро у Ковачевићима, Голочељанско у Бразнику и Дрлупско у Каменици.
    Насеља.
    Друмска насеља нису самостална села него већи или мањи делови села, растурени или збијени поред главних обласних путева. центри ових насеља су путниччке механе, шпколе или цркве. Куће су најновијих обласних насељеницка, са малим окућницама или су куће, дућани, магазе, механе појединих трговаца, занатлија и сеоских чиновника, који се узгред баве и земљорадњом. Готово свако село има оваквих насеља, а најзнатнија су код: Скеле, Коцељеве, Каменице, Црниљева и Стублина.

    У области се данас налазе ови облици својине: црквене, општинске, сеоске, џематске и породичне заједнице, поред личне својине.
    Сеоске заједнице:

    Заједнице брдских села веће су и оне су спусти и шуме. Ове се заједнице дају под испашу и жировницу и приходи иду у општинску касу на исплату државног пореза и приреза на сва имања. Из ових заједница сеоска сиротиња има бесплатан огрев, а оскудни у имању добијају, по решењу сеоског и општинског збора и одобрењу надлежних државних власти, потребно земљиште на вечиту својину. Најлепше, највеће и најочуванинје заједнице ове врсте имају села: Гола Глава, Коцељева, Памбуковица, Каменица, Љутице и Дружетић. Гологлавске заједнице у Јаутини, дружетићке у Стражи и Вису, коцељевачке и памбуковичке, познате по општим именом Коцељевачка Шума, у простору преко 400 хектара, јесу најлепши шумски крајеви у области и оне дрве сва доња тамнавска села.
    Џематске заједнице:
    Џематске заједнице су ређи облик својине у овој области, али се ипак дају запамтити. Мале свих брдских села и издвојени крајеви тамнавских равнијих села имају своје заједнице од пола хектара у простору, ограђене и необрађиване, на којима мале и крајеви држе своја бденија и молитве. Сређ У Бањанима има своју заједницу од 5 а и даје под закуп, Старо Врело у Врелу, Ратковић у Свилеуви, Кривајица у Љутицама, Шумарице у Каменици, Барич у Суботици, Дивич у Букору, Дело у Доњем Црниљеву имају своје мале заједнице, које не доносе никаквих прихода ни селу ни малама.
    Занимање становништва:
    Трговина је код сељака споредно занимање једног задругара или самог старешине задруге. Трговици сељаци занимају се куповином и продајом шљива, говеда, дрва, грађе и камена и њих је највише у Коцељеви, Црниљеву и Каменици. Трговци друге врсте су најскорији досељеници: држе дућане, магазе или механе у средини села, или поред пута и стварају друмска насеља.
    Тип села.
    Код тамнавских брдских села, који једним делом залазе у брдовите крајеве, а другим у равније, примећује се две врсте мала. Брдске мале су као и код правих брдских села, а друге су разбијеног типа, али не и растуреног и на више места су спојене. И оваква су села старовлашког типа, јер су окућнице, распореди и кућа и зграда истоветни. Оваква су села: Каменица, Голочело, Љутицце, Суботице, Бајевац, Радуша и др.
    У Вуковим харачким тефтерима од 80 данашњих села ове области помињу се 76 насељених места уз две варошице (Уб и Обреновац), које Вук назива касабама. Код Вука је у списку села Бреска, које данас нема и недостају још села: Вукићевица, Гуњевац, Милорци, Степање, Стубленница, Трњаци и Рвати. Уз село Кртинску поменут је засеок Бргулице а уз Каменицу засеок Козарица. У списку села из 1822. године већ су засебна села Вукићевица и Козарице, а остала (горе поменута) се не помињу.
    Двор, куће и друге зграде:
    Свака имућнија тамнавска кућа има поред главне још једну мању, такозвану малу кућу, која служи за готовљење јела, сушење пастрме, сушење одела, обуће и држања кухињског посуђа. Ако су овакве зграде једнодељне онда се зову кућерак. Код дводељних малих кућа друга одаја зове се соба; о њој се не станује, а служи за успрему. Мале куће и кућерци имају огњиште, оџак, немају таван, већ черјан, кров им је висок и стрм, а граде се од истог материјала, од којега се граде простије зграде. Кућерци по Букору, Доњем Црниљеву и другим суседним селима су мале брвнарице и у близини главних кућа.
    Сви задружни и имућнији домови у области имају поред ове две куће још по једну или две друге: Задруга Јовичића у Дрену, Нешића у Скели и Беговићи у Брезовици имају по 3 куће, а задруге: Јовановића-Павловића у Доњем Црниљеву и Ђапића у Букору и 4 куће. Никола Мандић из Каменице и Јован Бабић из Забрежја сами су са својим синовима, па имају по 3 куће.
    Имена села:
    Имена дата по пластичним особинама земљишта је, између осталих, и Каменица.
    Старине.
    Селишта:
    Селиште има свако село само се различито зове. На сваком селишту очувани су трагови живота или се могу наћи, па било насељено или ненасељено. Особна имена селишта су: Селиште, Старо Село, Кућерине, Старе Куће, Кућишта, Стара Воћа и Палака. Селишта прве врсте имају у: Скели, Вукони, Свилеуви, Звачкој, Каменици и Букору.
    Градишта:
    За дворе и кулу Љутице Богдана прича се, да су били на Мрамору, на међи села Љутице и Каменица. Љутица Богдан је преко лета седео у кули на Мрамору, а преко зиме у дргој кули, у Суботици.
    Црквине:
    Порушених цркава или црквина има у: Бресници, Врелу, Јабучју, Каменици, Љубинићу, Новацима, Бргулама, Радуши, Свилеуви, Радљеву, Совљаку, Стублинама, Такову, Туларима, Уровцима, Рватима и Чучугама.
    Постанак и старина данашњих села:
    Код повећих река, ако су бродне, села прелазе и на другу страну, али су тада уз какве мање притоке исте реке, којима се ушћа у главну реку на атару истог села. Код оваквих села, као Каменице, Голочела, Коцељеве и Новака, увек је на једној страни, обично на десној, узвишенијој, главнији и старији део села, а новији и растуренији на левој, равнијој.
    У списку села ваљевске епархије од 1735. године од тамнавских села тога доба помиње се, између осталих, и Каменица.
    У списку села палешког и шабачког дистрикта из 1737. године, који је саставила Београдска Администрација тог доба, између осталих, помиње се и село Каменица.
    Међу рукописима Народне Библиотеке у Београду сачувани су војнички тефтери тамнавског буљубаше из 1807. године Раде Радосављевића, које је М: Ђ: Милићевић издао на свет (објавио). Ови тетери су списак ондашњих војника из горњих посавотамнавских села: Каменице, Голочела, Ђуковина, Галовића, Градојевића и Црниљева.
    У стара села, која би по народном предању постојала од пре 300 (сада 400) година спада, између осталих, и Каменица.
    Села која су настала као реселице а нису старија много више од 100 година, биле би: Бајевац од Степања, Лисо Поље од Бргула, Милорци од Црвене Јабуке, Рвати од Бреске, Кршна Глава од Докмира и Козарице од Каменице.
    Сутра следи наставак….

    Одговори
  • Милодан

    Порекло фамилија-презимена села Каменица, општина Коцељева:
    Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

    -Грујићи и Мандићи. Видети Мандићи и Грујићи.
    -Давинићи, стара изумрла породица.
    -Димитрићи, друга половина 18. века, Велики Бошњак (Драгиње) у Посавској Тамнави, Јовањдан, доводац у Царевиће – данас велика задруга.
    -Думановићи, друга половина 18. века, Осладић у Подгорини, Трифундан.
    -Ђукићи, Кнежевићи и Петровићи. Видети Петровићи, Кнежевићи и Ђукићи.
    -Ђурђевићи, после 1827. године, Коцељева, Јовањдан, дошли као занатлије.
    -Зарићи, после 1827. године, Босна, Јовањдан, дошао као занатлија.
    -Ивановићи, друга половина 18. века, Сушица у Подгорини, Јовањдан.
    -Јовановићи, после 1827. године, Стрмово-округ ужички, Јовањдан, уљези у Цвејиће.
    -Кнежевићи, Ђурићи и Петровићи. Видети Петровићи, Кнежевићи и Ђурићи.
    -Макунци, после 1827. године, Босна, Св. Врачи.
    -Мандићи и Грујићи, прва половина 18. века, Пилица-округ ужички, Никољдан.
    -Маринковићи, друга половина 18. века, Осат, Св. Стефан Дечански, уљези у Цвејиће.
    -Милићи, после 1827. године, Зарожје-округ ужички, Аранђеловдан и Никољдан, уљези у Цвејиће – повећа задруга.
    -Милошевићи и Царевићи. Видети Царевићи и Милошевићи.
    -Мићићи, после 1827. године, Срем, Аранђеловдан, досељени као занатлије.
    -Павловићи, после 1827. године, Драгијевица у Подгорини, Ђурђиц, занатлијска породица.
    -Пајићи (Ерчићи), после 1827. године, Добротин-округ ужички, Ђурђиц, уљези у Царевиће.
    -Пејићи, стара изумрла породица.
    -Петровићи, Кнежевићи и Ђурићи, прва половина 18. века, Дуб-округ ужички, Ђурђиц.
    -Поповићи*, прва половина 18. века, Котешица у Колубари, Никољдан.
    *Ову доскорашњу поповску породицу доселио је неки калуђер из манастира Каоне, њихов сродник.
    -Старчевићи, прва половина 18. века, Дуб-округ ужички, Ђурђевдан.
    -Стојковићи, стара изумрла породица.
    -Тадићи, друга половина 18. века, Драгијевица у Подгорини, Ђурђиц.
    -Филиповићи, друга половина 18. века, Гуњаци у Азбуковици, Св. Стефан Дечански.
    -Царевићи и Милошевићи*, прва половина 18. века, Стари Влах, Ђурђиц.
    *Царевићи, у селу су још и Дрлуплије, Дрлупљани, што су по Дрлупском Брду, доселили се у општој сеоби и за себе мисле, да су од оне велике породице из Старог Влаха, која се у један мах спустила у многа суседна села.
    -Цвејићи*, прва половина 18. века, Стари Влах, Никољдан.
    *И ови Цвејићи су Старовласи, некад највећа и најбогатија породица у селу, данас спада у мало јачу кућу.
    -Шевићи, друга половина 18. века, Цветуља у Рађевиини, Лучиндан.

    Одговори
  • Милодан

    Варош Коцељева. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.
    Напомена: Љуба Павловић у својој књизи третира Коцељеву као село док је то сада варош и општински центар, да не би дошло до забуне приликом читања овог текста (Милодан).
    Коцељева је на обема обалама Тамнаве, у њеном средњем току, неравног, али не потпуно и брдског изгледа, са кућама распоређеним у џемате: Прњавор уз речицу Бресницу, Речане уз десну страну Тамнаве до Суботице, Кичер око Црквенца и старе црквине. Доњи Крај, источни део села до Зукава и Ливадаре са леве стране реке, до Свилеуве.
    Физичке прилике у Тамнави
    Земљишни облици:
    Кад би се са Пресада, изнад Коццељеве, повукла права пруга право на исток Колубари, онда би њена најисточнија тачка била непричавски Чот изнад Колубаре, затим, кад би се опет са Пресада на северозапад повукла права пруга на драгињски и свилеушки вис Стубао, онда западни и јужни делови иза ових пруга чине прави брдски крај у области. Правих брдских села је у области 18, поред још 5, која својим горњим крајевима залазе у брдски крај. Брдска села углавном у горњим токовима река Тамнаве и Уба, и у словачкој коси.
    Воде (Извори, Реке, Језера и Баре)
    Извори:
    Најбогатија села су с изворима на додирној зони тамнавских пескова и секундарних слојева и најјачи извори су у пругама које служе као међа песковима и брдском делу области. Извори овог дела су стални, богати водом и сваки понаособ гради по један стални поточић или речицу. Већина ових извора избија из кречњачких прслина и личе на врела, али их народ не зове тим именима, почем су слаби водом. Таква мала врела су: Црквена Чесма у Степању, Бајевац у Бајевцу, Црквенац у Докмиру, Црквенац у Коцељеви, Водице у Суботици, Змајевац у Каменици, Лисник у Голочелу и Турска Вода у Букору.
    У области има доста извора, који својим именима опомињу на карактер минералних извора. Такви би извори били: Змајевац у Каменици, Млакоња у Радуши, Хлађани у Дружетићу, Живаница у Новацима, Савинац у Зуквама, Видан у Грабовцу, Слана Бара у Галовићима и Сланац у Коцељеви.
    Мочила су јаки и чисти извори, дубљи од живобара, отичу чистом водом исте температуре као и суседни ваздух, не употребљавају се за пиће, али се употребљавају као мочила за лан и конопљу. Оваквих мочила има по Забрежју, Уровцима, Пироману, Бровићу, Лисом Пљу, Брезовици и др. Млакве су или барске или речне отоке са изворима са стране, отичу стално преко зиме, не мрзну се, већ се пуше, а како су у коритима река, оне их при поводњима кваре и премештају. Оваквих извора има у Лајковцу, Јабучју, Белом Пољу, Коцељеви, Совљаку, Новацима и др.
    Насеља.
    Положај села.
    Друмска насеља нису самостална села него већи или мањи делови села, растурени или збијени поред главних обласних путева. Центри ових насеља су путниччке механе, шпколе или цркве. Куће су најновијих обласних насељеника, са малим окућницама или су куће, дућани, магазе, механе појединих трговаца, занатлија и сеоских чиновника, који се узгред баве и земљорадњом. Готово свако село има оваквих насеља, а најзнатнија су код: Скеле, Коцељеве, Каменице, Црниљева и Стублина.
    Економске прилике:
    Сеоске спахије од турске народности нису живеле по селима него по суседним градовима, као и спахије села горњих ваљевских области. Турци с Уба и Палежа (Обреновца) нису били спахије већ од трговачког и занатлијског рода, живели су измешани са Србима и бавили су се узгред и земљорадњом. Многи су имали по селима своје дућане, радње или ханове и уз њих и непокретна добра, на којима су насељавали сељаке српске народности. И у Коцељеви поред старе цркве, и у Доњем Црниљеву, где је данашње друмско насеље, и у Непричави испод Остреша, и у Брескви поред старе цркве, било је помешаних и српских и турских породица, које су биле на тим имањима. Турска имања после олобођења и регулисања аграрних односа прешла су у својину оних српских породица, које су биле на тим имањима
    Сеоске заједнице:
    Заједнице брдских села веће су и оне су испусти и шуме. Ове се заједнице дају под испашу и жировницу и приходи иду у општинску касу на исплату државног пореза и приреза на сва имања. Из ових заједница сеоска сиротиња има бесплатан огрев, а оскудни у имању добијају, по решењу сеоског и општинског збора и одобрењу надлежних државних власти, потребно земљиште на вечиту својину. Најлепше, највеће и најочуванинје заједнице ове врсте имају села: Гола Глава, Коцељева, Памбуковица, Каменица, Љутице и Дружетић. Гологлавске заједнице у Јаутини, дружетићке у Стражи и Вису, коцељевачке и памбуковичке, познате по општим именом Коцељевачка Шума, у простору преко 400 хектара, јесу најлепши шумски крајеви у области и оне дрве сва доња тамнавска села.
    Сеоске заједнице брдских села дају се под испашу и нигде се заједнички не пасу; узимају их по закуп појединци или удружени појединци, где напасају или само своју стоку или пуштају и друге сељаке. Испаша ове врсте има у Коцељеви, Памбуковици, Голој Глави, Дружетићу, Каменици и Новацима.
    Занимање становништва.
    Тамнавцима је најглавније занимање земљорадња, а сва друга споредна. Поред земљорадње занимоју се још: воћарством, сточарством, виноградартвом, пчеларством, свиларством, риболовом, занатима, трговиномм, рабаџијањем, вађењем камена, жежењем ћумура и аргаштином.
    Трговина је код сељака споредно занимање једног задругара или самог старешине задруге. Трговци сељаци занимају се куповином и продајом шљива, говеда, дрва, грађе и камена и њих је највише у Коцељеви, Црниљеву и Каменици. Трговци друге врсте су најскорији досељеници: држе дућане, магазе или механе у средини села, или поред пута и стварају друмска насеља.
    Тип села.
    Кад се са неке узвишеније тачке у средишту села или изван села посматра село, куће сеоске су поређане елиптично (Коцељева), кружно (Гола Глава), параболично (Ђуковине) и скоро кружно (Градојевићи). Пође ли се из мале у малу, види се одмах излазак новијих породица и спајање мала, као и утрпаност кућа на местима, где су биле првобитно мале.
    Двор, кућа и друга зграде.
    Куће имућнијег Тамнавца је читаво насеље с многим зградама, поређеним у круг или на дуж. Дом Јанка Ашковића из Бањана, једног међу најимућнијим Тамнавцима, уз главну кућу има још 15 других зграда, и ако нема задруге. Дом задруге Љубе Ковачевића из Коцељеве има више зграда.
    Станови и колибе.
    Тамнава није сточарска област, али опет нигде није запуштено и занемарено сточарство. Сваки Тамнавац, поред земљорадње, у било ком крају био, гаји по неку врсту стоке; говеда, коње, свиње, овце а они имућнији и све од овога.
    Говедарство.
    У горњим кладничким селима и око Коцељеве, сељаци држе велики број говеда. Оваква говеда чешће пута нису по избору, мада преовлађује колубарски сој (врста). Крупнија стока гоји се и сваке године изгони на обласне и суседне марвене тргове и продаје. Краве се музу по пашњацима и млеко доноси кући где се прерађује.
    Имена села страног порекла.
    Страна имена села или делова села, за које се позитивно сме тврдити да су латинског или романског порекла, јесу: Бањани, Бргуле (на два места), Букор, Коцељева, Шарбане, Балачка, Паланка (мала Голе Главе), Влашић, Цер, Ворбис (део скељанског атара), Балур, Бања (Бајевац) и Мисиште (Лисо Поље).
    Имена која би опомињала на рударство: Мајдан (Дружетић), Сланац (Коцељева, као и име самог села), Слана Бара (Грабовац, Галовићи) и Сланобара (Стублине).
    Старине.
    Селишта има свако село, само се различито зове. На сваком селишту очувани су трагови живота или се могу наћи, па било насаљене или ненасељено. Особна имена селиштима су: Селиште, Старо Село, Кућерине, Старе Куће, Кућишта, Стара Воћа и Паланка.
    У Коцељеви и Свилеуви по једна сеоска мала носи опште име села, чиме се представља већа старина истих делова од осталих, а да је овако не би новији насељеници звали ове сеоске крајеве или Старо Село, или Стара Коцељева или Стара Свилеува.
    Црквине.
    Прича се да је био манастир у Галовићима, на граници овог села и Градојевића, затим, Скобаљу, посвећен Архистратигу Михаилу, у Малом Борку, посвећен пророку Јеремији и Коцељеви, чији се један део села и данас зове Прњавор.
    Стари путеви.
    Други стари пут из јадранске долине пео се на Влашић и његовом косом спуштао се Коњском Гробу, одакле је развођем Раснице и Бреснице силазио у Суботицу и у Коцељеви прелазио Тамнаву на старом порушеном мосту, чије се зидине још распознају. Одатле је преко Свилеуве улазио у Баталаге и развођем Вукодражи и левих тамнавских притока спуштао се у Орашац, где се спајао са ваљевским путем и даље ишао.
    Постанак и старине данашњих села.
    Село је у области географска целина. Слив потока, какве омање речице или горњи, средњи или доњи ток веће речице увек су за себе географска целина, а то је управо атар села.
    Код повећих река, ако су бродне, села прелазе и на другу страну, али су тада уз какве мање притоке исте реке, којима се ушћа у главну реку на атару истог села.
    Старост појединих села утврђује се и очуваним писменим доказима.Код оваквих села, као Каменице, Голочела, Коцељеве и Новака, увек је на једној страни, обично на десној, узвишенијој, главнији и старији део села, а новији и растуренији на левој, равнијој.
    У списку села палешког и шабачког дистрикта из 1737. године, који је саставила Београдска Администрација тога доба, помиње се, између осталих, и Коцељева.
    Стара села, која би по народном предању постојала од пре 300 (сада 400) година, између осталих, спада и Коцељева.
    Задружни живот је у области на великој цени. Јединштина је последица породичних недаћа и она не мора да представља сироманштину. Иноконштина је последица деобе и материјалног упропашћавања куће и породице од стране рђавих старешина и представника. Нема дома у селу, који није био, или који није задужен или који се не спрема да буде задужен. За задружни живот везано је и благостање дома, за јединштину оскудица у радној снази, за иконоштину крајња немаштина. Па и данас ова област истиче се са највећим бројем становника на једну кућу у Краљевини. Задруга има с особинама и без особина, и уопште уређених, као што су задруге горњих ваљевских области. У области задруге првог облика, као и горе, су: Станковићи у Голохј Глави, Ашковићи и Милошевићи у Чучугама, Ђапићи и Арсеновићи у Букору, Јованивићи и Цвејићи у Доњем Црниљеву, Ковачевићи и Пауновићи у Коцељеви, Петрићи у Дружетићу итд.
    Следи наставак.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло фамилија-презимена места Коцељева, општина Коцељева:
    Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

    -Алимпићи, прва половина 18. века, Причевић у Подгорини, Никољдан.
    -Антонићи, после 1827. године, Бресница у Тамнави, Јовањдан, купили имање и сишли.
    -Бабићи*, стара породица, Пантелијевдан.
    *Бабићи су стара коцељевачка породица растурена по свим џематима и под разним презименима, али преовлађује у Доњем Крају са презименом Бабић.
    -Бабовић*, друга половина 18. века, Врачевић у Колубари, Никољдан.
    *Бабовићи су дојучерашња свештеничка породица и досељени су као такви из Врачевића.
    -Беловуковићи, после 1827. године, Б. Крајина, Јовањдан.
    -Бирташевићи, друга половина 18. века, Рума, Ђурђиц.
    -Васићи и Ђурђићи. Видети Ђурђићи и Васићи.
    -Гошићи, после 1827. године, Лиценовић у Рађевини, Ђурђиц.
    -Грчићи*, прва половина 18. века, Македонија, Аранђеловдан.
    *Грчићи су пореклом од некаквог Грка свештеника, дугогодишња свештеничка породица овог места и неких суседних села.
    -Даниловићи, после 1827. године, Мионица-округ ужички (?), Ђурђевдан.
    -Драгићевићи, прва половина 18. века, Македонија, Стевањдан, предак био механџија.
    -Ђаковићи*, после 1827. године, Бресница, Никољдан.
    *Ђаковићи из Бреснице, Суботице и Коцељеве су једна иста породица, досељена из околине Новог Сада, прво у Кожуар, па тек после у Бресницу и Суботицу. Ђаковићи држе да су од исте породице, од које је био стари митрополит Исаија Ђаковић
    -Ђукићи, друга половина 18. века, Осат, Ђурђевдан.
    -Ђурђићи и Васићи, друга половина 18. века, Оглађеновац у Подгорини, Јовањдан.
    -Ераковићи, после 1827. године, Бресница, Јовањдан.
    -Ивановићи, после 1827. године, Драгиње у околини, Јовањдан.
    -Јевросимовићи, после 1827. године, Дружетић у околини, Алимпијевдан.
    -Јовановићи, друга половина 18. века, Зукве у околини, Св. Аврамије, од породица Аврамовић.
    -Ковачевићи*, прва половина 18. века, Лијевно, Св. Аврамије.
    *Ковачевићи су велика лијевањска породица, досељена прво у Мали Бошњак, па се после растурили по Коцељеви и свима суседним селима. Ковачевићи за себе мисле, да су увек били богати и да им је то записано у књизи судбине. И по свима селима, и данас, зна се да су богатством измакли од осталих својих суседа.
    -Крсмановићи, друга половина 18. века, Дрлача у Азбуковици, Михољдан.
    -Кулићи, после 1827. године, Црна Гора, Ђурђевдан.
    -Лекићи (Васићи), прва половина 18. века, Прибој, Јовањдан.
    -Лукићи и Пешићи. Видети Пешићи и Лукићи.
    -Максимовићи, после 1827. године, Миличиница у Подгорини, Алимпијевдан, уљез у Курјачиће.
    -Мандићи, после 1827. године, Заовине-Стари Влах, Ђурђевдан, занатлијска породица.
    -Марковићи, после 1827. године, Б. Крајина, Никољдан.
    -Милиновићи, друга половина 18. века, Остружањ у Подгорини, Јовањдан.
    -Миловановићи, друга половина 18. века, Шљивова у Рађевини, Никољдан.
    -Мићићи, после 1827. године, Врбић у Рађевини, Ђурђевдан, трговачке и занатлијске породице.
    -Недељковићи, стара породица, Алимпијевдан.
    -Николићи, друга половина 18. века, Шљивова у Рађевини, Лучиндан, повећа и угледна задруга.
    -Новаковићи, после 1827. године, Бањани (ваљевски), Ђурђевдан, занатлије.
    -Павловићи, после 1827. године, Босна, Св. Стефан Дечански, занатлијска породица.
    -Панићи, после 1827. године, Оглађеновац у Подгорини, Ђурђиц, доводци.
    -Пауновићи 1, друга половина 18. века, Пауни у Колубари, Јовањдан.
    -Пауновићи 2, после 1827. године, Радуша у околини, Јовањдан, велика трговачка породица и задруга, уљези у Пауновиће 1.
    -Петровићи 1, друга половина 18. века, Миличиница у Подгорини, Никољдан.
    -Петровићи 2, после 1827. године, Пјешивци, Ђурђевдан, занатлијске породице.
    -Пешићи и Лукићи, после 1827. године, Бресница у околини, Јовањдан.
    -Подбарци, после 1827. године, Церова у Рађевини, Ђурђевдан.
    -Поповићи, после 1827. године, Уб, Ђурђевдан, занатлијска породица.
    -Ракићи, после 1827. години, Владимирци у Посавској Тамнави, Алимпијевдан.
    -Ранковићи 1, друга половина 18. века, Жабари у Колубари, Јовањдан.
    -Ранковићи 2, после 1827. године, Мали Бошњак, Јовањдан.
    -Тимотићи, после 1827. године, Оглађеновац у Подгорини, Алимпијевдан, занатлијска породица.
    -Тупајићи, после 1827. године, Босна, Никољдан, занатлијска породица.
    -Чвргићи, после 1827. године, Стари Влах, Св. Јоаким и Ана, занатлијска породица.

    Одговори
  • Милодан

    Села општине Коцељева, Љутице. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, прво издање 1912. године, последње издање 2011. године, Едиција „Корени“ у издању ЈП Службени гласник Србије и САНУ.

    Историја области.

    Кад је између српског деспота Стевана и угарског краља Жигмунда закључен знаменити уговор о предаји Стевану и његовим непосредним потомцима, ако их буде имао, Мачве с Београдом и градом Голупцем, већ из тога доба помињу се нека села ове области, која је краљ Жигмунд дао у правију челнику Радичу, које наследник Стеванов Ђурађ утврђује и одобрава. У истом хрисовиљу датираном 31. августа 1429. годин помињу ова села из данашње Тамнаве: Љутице, Забрежје, Бошњаци и Трстеница, поред других, која су по суседним областима.

    Физичке прилике Тамнаве.

    Друга влашићка коса почиње у шабачком Црниљеву на оном месту одакле Тамнава отпочиње тећи уместо северним, источним правцем. Друга коса је нижа од прве и разликује се доста од прве, мада су обе тачно југоисточног правца. Као што је код прве косе главни и најзнатнији вис Белег у Миличиници и изнад ваљевског Црниљева, тако је и овај други, Јаутина у Голој Глави најглавнији, јер колико је Белег удаљен од почетка Влашића, толико је и Јаутина од Доњег Црниљева. И коса и њене сувише кратке и северне и јужне косанице широкох су плећа, са јасно израженим кречњачким пољицима, јер целом дужином косе на више места испољени су секундарни кречњаци, испод којих су пешчари, конгломерати и филити. Кречњачка пољица: Оџино Поље између Миличинице и Голочела, Пресека на Шешевици, Јасикова Раван у Љутицама, Коњски Гроб на међи Бреснице и Корен у Дружетићу, су пољица без видних остењака, и ртова са вртачама по средини, које су старијег и новијег порекла, широке, заднивене и обделане.

    Насеља.
    Положај села.

    Свака гологлавска мала има по један или по два засебна потеса, а све заједнички по један део свог Поља, а тако и код букорских мала, чији је заједнички потес Мокро Поље до Галовића. Кад се мала намножи и нема где да се више шири, онда мало подаље ствара другу малу, која се по времену спаја са својом матицом. Тако су се у Букору спојиле Доња Мала са својом матицом Дивичем, у Голој Глави Балачка са Брђанима, у Љутицама Расница са Љутицама итд. Типска брдска села су: Букор, Гола Глава, Дружетић, Љутице, Црниљево, Голочело, Галовић итд.

    Сеоске заједнице:

    Заједнице брдских села веће су и оне су испусти и шуме. Ове се заједнице дају под испашу и жировницу и приходи иду у општинску касу на исплату државног пореза и приреза на сва имања. Из ових заједница сеоска сиротиња има бесплатан огрев, а оскудни у имању добијају, по решењу сеоског и општинског збора и одобрењу надлежних државних власти, потребно земљиште на вечиту својину. Најлепше, највеће и најочуванинје заједнице ове врсте имају села: Гола Глава, Коцељева, Памбуковица, Каменица, Љутице и Дружетић. Гологлавске заједнице у Јаутини, дружетићке у Стражи и Вису, коцељевачке и памбуковичке, познате по општим именом Коцељевачка Шума, у простору преко 400 хектара, јесу најлепши шумски крајеви у области и оне дрве сва доња тамнавска села.
    Каменичке и Љутичке заједнице у Шешевици, у простору преко 130 хектара опет су шумске заједнице, али лошије вредности од горњих.

    Џематске заједнице:

    Џематске заједнице су ређи облик својине у овој области, али се ипак дају запамтити. Мале свих брдских села и издвојени крајеви тамнавских равнијих села имају своје заједнице од пола хектара у простору, ограђене и необрађиване, на којима мале и крајеви држе своја бденија и молитве. Сређ У Бањанима има своју заједницу од 5 ари и даје под закуп, Старо Врело у Врелу, Ратковић у Свилеуви, Кривајица у Љутицама, Шумарице у Каменици, Барич у Суботици, Дивич у Букору, Дело у Доњем Црниљеву имају своје мале заједнице, које не доносе никаквих прихода ни селу ни малама.

    Посебан положај села:

    Љутице су са обе стране Тамнаве, западно од Коцељеве, брдсско и равно село, чија су брда са јужне стране. Куће су при изворима сеоских потока, збијене у породичне групе, врло блиске и са великим окућницама. Џемати су: Јелићи, западни део испод Града, Љутице, средина села, Расница испод Коњског Гроба на десној страни реке и Кривајица, на левој страни, уз повећу непресушну сеоску речицу Кривајицу.

    Тип села:

    Код тамнавских брдских села, који једним делом залазе у брдовите крајеве, а другим у равније, примећује се две врсте мала. Брдске мале су као и код правих брдских села, а друге су разбијеног типа, али не и растуреног и на више места су спојене. И оваква су села старовлашког типа, јер су окућнице, распореди и кућа и зграда истоветни. Оваква су села: Каменица, Голочело, Љутице, Суботице, Бајевац, Радуша и др.
    У Вуковим харачким тефтерима помињу се као засеоци: Корен у Дружетићу и Јаутина у Голој Глави, али нису били засеоци ни онда, па ни данас, јер их нико тим именом од њихових сељака не зове. Врхови у Скели, Старо Врело у Врелу, Пљоштара у Дрену, Грачица у Новацима, Ратковац у Свилеуви и Криваја у Љутицама јесу веће мале, које би се, кад би се њихова имања издвојила од осталог села, могле назвати засеоцима а временом и селима.

    Имена села српског порекла:

    Српска имена села, која су постала од презимена разрођених породица или мушких и женских имена и надимака су, између осталих, и Љутице.

    Старине:

    У Љутицама, поред Округле Баре, која је у долини Тамнаве, постоји један добро очуван белег, за који сељаци држе, да је сестре Љутице Богдана. За овај споменик везана је ова народна прича: Једног дана, кад се на Мрамору, у зимској кули, боравио војвода са својом свитом, примети са куле да се нешто креће по пшеници око Округле Баре. И војвода и његова свита помисле да је кошута и војвода запне стрелом и на мсту убије, уместо кошуте, своју сестру, која је истог јутра изашла у поље да разгледа војводина поља и да се прошета. Војводи је било необично жао своје сестре, зато је сахрани поред Баре на месту где је убијена и подигне јој мрамор, који се и данас чува.
    За дворе и кулу Љутице Богдана прича се, да су били на Мрамору, на међи села Љутице и Каменица. Љутица Богдан је преко лета седео у кули на Мрамору, а преко зиме у дргој кули, у Суботици.

    Постанак и старина данашњих села:

    У години 1429. у христовуљу деспота Ђурђа Бранковића, којим одобрава свом челнику Радичу, да може примити подарени поклон од угарског краља Жигмунда, помињу се поред неких села из суседних мачванских области и села ових области: Трстеница, Бошњаци, Љутице, Забрежје и Медојева река (Бањани).
    У списку села палешког и шабачког дистрикта из 1737. године, који је саставила Београдска Администрација тога доба, помињу се, између осталих, и Љутице.
    Стара села, која би по народном предању постојала од пре 300 (сада 400) година су, између осталих, и Љутицце.
    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Порекло фамилија-презимена села Љутице:
    Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

    -Антонићи и Чолићи. Видети Чолићи и Антонићи.
    -Бабићи, друга половина 18. века, Костајник, Св. Великомученик Артемије.
    -Бекрићи, друга половина 18. века, Плужац у Подгорини, Никољдан.
    -Бранковићи и Пиштељићи. Видети Пиштељићи и Бранковићи.
    -Живковићи-1 и Илићи. Видети Илићи и Живковићи.
    -Живковићи-2, после 1827. године, Дивци у Колубари, Никољдан, доводац уз матер.
    -Ивановићи, после 1827. године, Остружањ у Подгорини, Аранђеловдан, уљези у Бановиће-Пантелиће.
    -Илићи и Живковићи-1, друга половина 18. века, Врагочаница у Подгорини, Никољдан.
    -Марковићи, друга половина 18. века, Осладић у Подгорини, Ђурђевдан.
    -Милошевићи, друга половина 18. века, Осат, Јовањдан.
    -Морићи*, прва половина 18. века, Пива, Никољдан.
    *Морићима се зову по некаквом претку попу, кога је село звало Мором. Поп Мора, по причању сељака, био је необично лењ. Лети пред кућом на љуљашци, обешеној о шљиви, спавао би по цео дан, а зими у кући. Кад би га ко позвао у парохију каквим послом, имао је обичај увек рећи: „Мора на вас наишла, не дате ми да се одморим“.
    -Пиштељићи и Бранковићи*, прва половина 18. века, Босна, Аранђеловдан.
    *Бранковићи и Пиштељићи су од дружетићских Станојловића, пореклом из сарајевске околине.
    -Спасојевићи, друга половина 18. века, Плужац у Подгорини, Митровдан.
    -Станојчићи, после 1827. године, Бељин у Посавској Тамнави, Ђурђевдан, доводци.
    -Танасковићи, после 1827. године, Козарица, Јовањдан, уљези у Стевановиће.
    -Тимотићи, друга половина 18. века, Лопатањ у Подгорини, Ђурђиц.
    -Томићи, после 1827. године, Оглађеновац у Подгорини, Никољдан.
    -Чолићи и Антонићи, друга половина 18. века, Бастав у Рађевини, Ђурђевдан.
    -Шумеровићи, друга половина 18. века, Осладић у Подгорини, Стевањдан.

    Одговори
  • Милодан

    Села општине Коцељева, Мали Бошњак. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, прво издање 1912. године, последње издање 2011. године, Едиција „Корени“ у издању ЈП Службени гласник Србије и САНУ.

    Посебни положаји села:

    Бошњак Мали је у горњем току Тамнаве, више брдско село, неравно и са брдима врло страновитим. Кроз средину села тече повећа тамнавска притока Борина и сеоске куће су по странма брегова и брда, које се спуштају и силазе у саму тамнавску равницу. Мали Бошњак је раселоца Великог Бошњака (Драгиња) и нема мала.

    Имена села српског порекла.

    Српска имена села, која су постала од презимена разрођених породица или мушких и женских имена и надимака је, између осталих, и село Мали Бошњак.

    Порекло фамилија-презимена села Мали Бошњак:
    Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

    -Боринци, друга половина 18. века, Борина у Рађевини, Јовањдан.
    -Гајићи, после 1827. године, Врбић у Рађевини, Ђурђевдан, доселио се као занатлија.
    -Јанковићи, друга половина 18. века, Леовић у Азбуковици, Михољдан, уљези у Ћосиће.
    -Јевтићи, друга половина 18. века, Красава у Рађевини, Стевањдан.
    -Јеленићи, после 1827. године, Свилеува у области, Св. Стефан Дечански.
    -Марковићи, после 1827. године, Зворник, Срђевдан.
    -Мијаиловићи, после 1827. године, Лопатањ у Подгорини, Ђурђевдан.
    -Мијатовићи, после 1827. године, Гуњаци у Азбуковици, Ђурђевдан.
    -Милићевићи*, прва половина 18. века, Ликодра у Рађевини, Св. Аврамије.
    *Предак Милић је из Ликодре и његова породица старином је из Босне. Потомци зову још са два презимена (не каже се која).
    -Нешићи, друга половина 18. века, Драгијевица у Подгорини, Лазаревдан.
    -Петрушићи, друга половина 18. века, Грачаница у Азбуковици, Ђурђевдан.
    -Ранковићи, друга половина 18. века, Гуњаци у Азбуковици, Св. Стефан Дечански.

    Одговори
  • Милодан

    Села општине Коцељева, Свилеуха (сада Свилеува). Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, прво издање 1912. године, последње издање 2011. године, Едиција „Корени“ у издању ЈП Службени гласник Србије и САНУ.

    Географски положај Тамнаве.

    Име Посавотамнава је из оног доба, кад се Београдски Пашалук поделио ма кнежине. Посавотамнава из тог доба била је кнежина Ранка Лазаревића из Свилеуве. Ово се име мењало према томе, како су се тамнавска и посавска села подринњског округа распоређивала. У народу се ни до данас није одржало ово сложено име, већ су код њега у употреби оба имена Посавина и Тамнава.

    Историја области.

    Према Свиштовском Миру и оној незнатној аутономији, коју признаваше уговор овластима Београдског Пашалука, Тамнава се подели на две кнежине, на шабачку и ваљевску Тамнаву; у њима се поставише народни кнежеви, којим би стављано у задатак да бране Пашалук од насртаја бесних јаничара и дугих тирских пустолова, који би под видом тражње неких својих ранијих, тада изгубљених права, беху опасност по утврђени ред у Пашалуку. Народни кнежеви из тога доба били су: Алекса Ненадовић из Бранковине и Ранко Лазаревић из Свилеуве, који обојица због велике љубави према свом народу и његовој слободи и због пријатељства с представником највише турске власти у пашалуку, бегоше и прве жртве јаничарске обести. Кнез Ранко погибе усред града Шапца 2. марта 1800 године, а кнез Алекса 23. јануара 1804. године. Крв ове двојице невино погинулих народних кнежева и љубимаца подигла је јопш већу мржњу у народу против Турака и мало је требало, па да дође до правог устанка.
    Кад месеца фебруара 1804. године устаде Шумадија противу Турака, тада Ваљевци бише међу првима, који под воћством Јакова Ненадовића, његовог знаменитог синовца синовца Проте Матеје и осталих кнежева, придружише се устанку. Па ни Тамнавци не изосташе од својих суседа, него полетише одмах под заставу Јаковљеву или се отпочеше орикупљати под заставу другог знаменитог Тамнавца попа Луке Лазаревића из Свилеуве. Уз Луку сакупио се и шабачки део Тамнаве, а уз Јакова ваљевски и оба удружени имадоше одмах првих дана, да опробају своју ратну срећу на Дугим Њивама у Свилеуви, противу зворничког паше Али-бега Видајића. Ратна срећа би на страни удружених Тамнаваца и бег Видајић мораде се вратити натраг откуда је и дошао.
    Па не само у Свилеуви, него и на Бељину, Чучугама, Братачићу, Буковици, Мишару, Лозници, Лешници Тамнавци осветлаше образ и себи и својим потомцима и доказаше, да се у њима није угасила љубав према слободи и витештву. Много је Тамнаваца крвљу својим и костима залило свако бојно поље у данашњој Србији. Прота Матеја и поп Лука имали су и честитих својих сарадника, Тамнаваца, чија су имена вредна помена: Исаило Лазић из Кртинске, Петар Ерић из Звечке, поп Леонтије Марковић из Уроваца, Живан Петровић из Каленића, Васиљ Павловић из Бајевца, Ђура Костић из Црвене Јабуке, Игуман Јеремија из Грабовца, Милован Зујаловић из Тулара, Живко Дабић из Голе Главе, Јован Томић-Белов из Доњег Црниљева, Михаило Глувац из Каменице, Раде Радосављевић из Голочела и др.

    Воде (Извори, реке, језера и Баре)
    Реке:

    У селу Свилеуви, под Гомилицама, су извори пограничне речице Вукодражи, савске приточице. Вукодражи је у почетку правца источног и по дну села Свилеува скреће на североисток и тако иде до свог ушћа. Извори ове речице су у области, а иначе је она целом својом дужином погранична речица. Букодраж је пресушна речица, уже долине од тамнавских притока, стрмих обала и земљиштта савим друге природе.

    Насеља.
    Положај насеља.

    Тамнавска села су на уздигнутој тамнавској равници, великог пространства, већег него код брдских села. Куће су растурене на све могуће стране, увек по равници, а никад у долинама река него још и на појединим терасама. Ова села немају џемата; ни три сродничке куће нису једна уз другу, а није никакво чудо ако се једна иста породица налази растурена по целом селу. Кућа и сва имања је једно до другога, где потеса може имати само у долинама река ако нису насељене. Путеви се зракасто растурају на све стране, никад немају центра одакле полазе или коме се приближавају; нестални су, мењају се по вољи појединаца, мењају правце због чега су кривудави и одбијени преко најружнијих и најнезгоднијих места. Села немају шума око кућа него по крајевима њива и по долинама река. Суднице, школе, цркве механе нису у средини села, чији назив носе, него на путу и средишту, које служи за више оближњих села. Таква су села: Свилеува, Врело, Радљево, Тулари, Бргуле, Непричава, Јабучје итд…

    Сеоске заједнице:

    Села Свилеува, Црниљево, Градојевићи, Галовићи и Букор изделили су своје заједнице пре 30 година по малама, а свака мала, опет, указала је сваком свом члану подједнак део.

    Џематске заједнице:

    Џематске заједнице су ређи облик својине у овој области, али се ипак дају запамтити. Мале свих брдских села и издвојени крајеви тамнавских равнијих села имају своје заједнице од пола хектара у простору, ограђене и необрађиване, на којима мале и крајеви држе своја бденија и молитве. Сређ у Бањанима има своју заједницу од 5 ари и даје под закуп, Старо Врело у Врелу, Ратковић у Свилеуви, Кривајица у Љутицама, Шумарице у Каменици, Барич у Суботици, Дивич у Букору, Дело у Доњем Црниљеву имају своје мале заједнице, које не доносе никаквих прихода ни селу ни малама.

    Породичне заједнице:

    Ове заједнице су понајређи облик својине у области. Код понеких брдских села поједине породице имају својих заједница у испустима, које заједнички уживају. Ове заједнице су око кућа, слабе вредности, јер и оне нису скоро ни од чега другога до од голог камена, понеког кржљавог дрвета и ретке траве.
    Од веће вредноси су заједнице у воденицама и каманоломима у Букору, Свилеуви, Ђуковинама и др..
    У селима тамнавске равнице нема потеса, јер развоју потеса смета растуреност села и уз то нарочито везан распоред имања. Тамнавска села, пошто у долинама река немају кућа, имају у долинама истих река имања у потесима, али она нису општа и општих назива, већ пошто су ливадска и пашњаци, обично су затворена и ограђена, као у Брезовици, Новацима, Звиздару, Докмиру, Свилеуви, Коцељеви, Суботици итд.

    Посебан положај села.

    Свилеува је на север од Коцељеве, са леве стране Тамнаве, врло пространо и неравно село, чији северни део Гомилице дају селу брдовити изглед. Куће су по малама, где су мале великог пространства са растуреним кућама. Ммале су: Гробљани до Јазовика, Гуњачани до Баталага, Лазићи до Брдарице и Гомилица, Ристивојечевица или Чолићи (Чолићка Мала) око цркве и на југ до ње, Маленићи на запад од цркве до Брдарице и Ратковац уз истоимени поток, до Коцељеве и по доскорашњој сеоској утрини Лесци.
    У Тамнави имамо неколико врста земаља: пескуше, кречуше, црнице, смолнице, благуше, мртвуше и полојске земље.
    Мртвуша је црвена, тврда и хладна водоодржива глина, тешка за рад и водом оскудна. На њој успевају и саме расту шуме, а извесних година могу и стрмни усеви, а ништа друго не може. Најлепши примери мртвуше: Дубрава у Орашцу и Љубинићу, Дубрава у Јабучју, затим, безводни делови села: Тулара, Бањана, Баталага, Свилеуве, Трлића и др.

    Занимање становништва.

    Тамнавцима је најглавније занимање земљорадња, а сва друга споредна. Они се поред земљорадњом занимају још и: воћарством, сточарством, виноградарством, пчеларством, свиларством, риболовом, занатима, трговино, рабаџијањем, вађењем камена, жежењем ћумура и аргаштином.
    Пчеларство је споредно занимање више од једне половине домова у области, нарочито задружних домова. Гајење пчела је примитивно, а има и трагова рационалнијег пчеларења у Букору, Свилеуви и Забрежју.
    У Свилеуви је одомаћено резање камена. Копање, резање, глачање и потписивање белог једрог кречњака у Гомилицама овог села одавно је главно занимање многих свилеушких породица. Од камена се израђују и потписују надгробни споменици и продају у селу и околини или израђено камење износи на ваљевски и шабачки трг и тамо продаје. Од трошака истог камена жеже се креч и продаје у селу и околини.

    Тип села.

    Нека села на тамнавској равници имају мала и џемата, али су разбијеног типа. Окућнице су велике, са кућама и зградама у средини воћњака и са нарочитим путевима. Мале су на равници, породице по њима растурене и међу друге увучене и тиме и малама дају разбијен тип. Код ових села јаче повећавање мала допринеће збијању или сашоравању села. Оваква су села: Свулеува, Јабучје, Непричава, Бргуле, Паљуви, Радљево итд.

    Тип села:

    Код тамнавских брдских села, који једним делом залазе у брдовите крајеве, а другим у равније, примећује се две врсте мала. Брдске мале су као и код правих брдских села, а друге су разбијеног типа, али не и растуреног и на више места су спојене. И оваква су села старовлашког типа, јер су окућнице, распореди и кућа и зграда истоветни. Оваква су села: Каменица, Голочело, Љутице, Суботице, Бајевац, Радуша и др.
    У Вуковим харачким тефтерима помињу се као засеоци: Корен у Дружетићу и Јаутина у Голој Глави, али нису били засеоци ни онда, па ни данас, јер их нико тим именом од њихових сељака не зове. Врхови у Скели, Старо Врело у Врелу, Пљоштара у Дрену, Грачица у Новацима, Ратковац у Свилеуви и Криваја у Љутицама јесу веће мале, које би се, кад би се њихова имања издвојила од осталог села, могле назвати засеоцима а временом и селима.

    Старине:
    Селишта.

    Селишта има свако село, само се различито зове. На сваком селишту очувани су трагови живота или се могу наћи, па било насаљене или ненасељено. Особна имена селиштима су: Селиште, Старо Село, Кућерине, Старе Куће, Кућишта, Стара Воћа и Паланка.
    У Коцељеви и Свилеуви по једна сеоска мала носи опште име села, чиме се представља већа старина истих делова од осталих, а да је овако не би новији насељеници звали ове сеоске крајеве или Старо Село, или Стара Коцељева или Стара Свилеува.
    Крајем 18. века постојала је у Докмиру, при тадашњем (и данашњем) манастиру, каменорезачка и сликарска школа, чији су ђаци пред писмености резању и изради икона, малању, изради и потписивању споменика. И данас се зна да су неки од: Молеровића-Поповића из Бајевца, Матиће-Пурешевића из Кршне Главе, Поповића-Балачана и Дабића из Голе Главе, Милошевића из Свилеухе, Глишића из Докмира, Николајевића из Бабине Луке, Ненадовића из Бранковине, Ђикића из Совљака итд, били ђаци исте школе, што и сам Прота Матеја помиње у својим „Мемоарима“, када је учио врлетни буквар код попа Станоја из Кршне Главе.
    Стари путеви:
    Други стари пут из јадранске долине пео се на Влашић и његовом косом спуштао се Коњском Гробу, одакле је развођем Раснице и Бреснице силазио у Суботицу и у Коцељеви прелазио Тамнаву на старом порушеном мосту, чије се зидине још распознају. Одатле је преко Свилеуве улазио у Баталаге и развођем Вукодражи и левих тамнавских притока спуштао се у Орашац, где се спајао са ваљевским путем и даље ишао.
    Стари шанчеви:
    Старих шанчева или шарампова има очуваних у области или у особним именима или у неким остацима ровова. Шанчева има у Црниљеву, Чучугама, Свилеуви, Непричави, Уровцима, Рватима и Забрежју.
    Стара села, која би по народном предању постојала пре 300 (сада 400 ) година је, између осталих, и Свилеува.
    Досељеници у област.
    Маленићи у Свилеуви, Веселиновићи у Новацима и други њихови сродници, пореклом су из Колашина, за које свилеушани држе, да су по црнопурастој боји, општем спољнем изгледу, по малом расту, тешкој окретности, приличној тупавости, циганског порекла, мада нико не уме да потврди по чему закључују. Лако може бити да су Маленићи Кричкови, који се уопште тешко прилагођавају околини, те се отуда и код њихових суседа створило такво мишљење о њима.
    Наставиће се.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло фамилија-презимена села Свилеуха (сада Свилеува):
    Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

    -Андрићи, посл 1827. године, Драгијевица у Подгорини, Ђурђиц.
    -Арсеновићи, после 1827. године, Остружањ у Подгорини, Аранђеловдан.
    -Белићи и Матићи. Видети Матићи и Белићи.
    -Бранковићи и Павловићи. Видети Павловићи и Бранковићи.
    -Васићи 1 и Тешићи. Видети Тешићи и Васићи.
    -Васићи 2, после 1827. године, Красава у Рађевини, Стевањдан.
    -Даниловићи, после 1827. године, Никшићка Жупа, Лучиндан.
    -Ђокићи, прва половина 18. века, Рудник, Зачеће Св. Јована Претече.
    -Живановићи* (Гујићи), после 1827. године, Осладић у Подгорини, Лазаревдан.
    *Живановићи су дошли на имање старог Лазе Тодоровића – Ћате, капућехаје из 1841. године, купили га од његових наследника, где Лазиних потомака ни тада ни данас није бло у селу.
    -Ивановићи 1 и Бранковићи, друга половина 18. века, Плужањ у Подгорини, Никољдан.
    -Ивановићи 2, после 1827. године, Остружањ у Подгорини, Јовањдан.
    -Исаиловићи и Ранковићи. Видети Ранковићи и Исаиловићи.
    -Исићи, после 1827. године, Осладић у Подгорини, Стевањдан.
    -Јанчићи, друга половина 18. века, Лопатањ у Подгорини, Јовањдан, иста породица и у Врелу.
    -Јевстратићи и Марковићи. Видети Марковићи и Јевстратићи.
    -Јевтићи 1, друга половина 18. века, Стара Река у Подгорини, Јовањдан.
    -Јовановићи 1, друга половина 18. века, Врело у области, Аранђеловдан, данашња свештеничка породица.
    -Јовановићи 2, после 1827. године, Стара Река у Подгорини, Никољдан.
    -Лазаревићи*, прва половина 18. века, Бирач, Јовањдан.
    *Лазаревићи у Свилеуви су потомци Лазара, једног од тројице браће, досељених из Бирча у ово село. У селу се зову још: Бајићи и Станојчићи и увек су се истицали богатством, видним политичким радњама и умешношћу у управи народним пословима. Ова породица је дала селу и Српству доста свештеника, кнезова и других угледних личности. Из ње је кнез Ранко Лазаревић, војвода Лука Лазаревић и многе друге личности.
    -Лазићи*, стара породица, Ђурђевдан.
    *Лазићи из Кртинске су кумови куће Лазаревића у Свилеуви и као њихови сродници увек су се истицали у народним пословима. Из ове породице је Исаило Лазић прва жртва идеје за народно ослобођење, пао у боју на Бељину 28. фебруара 1804. године, сахрањен на сеоском гробљу у Кртинској.
    -Лукићи и Ружичићи. Видети Ружичићи и Лукићи.
    -Маленићи*, прва половина 18. века, Херцеговина, Аврамијевдан.
    *Маленићи су из брдских крајева Новопазарског Санџака, насељени у западном делу села. Сељаци мисле да су влашког или циганског порекла и да су се такви доселили. Њима су сродни Веселиновићи из Новака.
    -Марковићи 1 и Јевстратићи, прва половина 18. века, Гуњаци у Азбуковици, Св. Стефан Дечански.
    -Марковићи 2, друга половина 18. века, Грабовац у Срему, Никољдан, уљези у Пуретиће.
    -Марковићи 3, после 1827. године, Осечина у Подгорини, Никољдан.
    -Миловановићи 1, друга половина 18. века, Врачевић у Колубари, Ђурђиц.
    -Миловновићи 2, после 1827. године, Врагочаница у Подгорини, Јовањдан.
    -Митрићи, друга половина 18. века, Зајача у Јадру, Никољдан.
    -Митровићи, друга половина 18. века, Братачић у Подгорини, Јовањдан.
    -Мићићи, после 1827. године, Врбић у Рађевини, Ђурђевдан, занатлијска породица.
    -Момировићи и Чолићи. Видети Чолићи и Момировићи.
    -Мусићи*, прва половина 18. века, Невесиње, Ђурђевдан.
    *Мусићи су стара и доскорашња свештеничка породица, која је имала доста угледних и веђених својих представника у селу и ближој околини. У селу се зову још и: Протићи и Перићи.
    -Нешковци, друга половина 18. века, Лопатањ у Подгорини, Ђурђиц.
    -Петровићи, после 1827. године, Осечина у Подгорини, Јовањдан.
    -Пуретићи, стара породица, Никољдан.
    -Ранковићи* 1, стара породица, Јовањдан.
    *Ранковићи 1 су у Ратковцу, мисли се, да су прво били у Свилеуви, па се померили на запад.
    -Ранковићи 2 и Исаиловићи, друга половина 18. века, Равнаја у Рађевини, Никољдан.
    -Ранковићи 3, после 1827. године, Лопатањ у Подгорини, Јовањдан.
    -Ристивојевићи*, прва половина 18. века, Херцеговина, Ђурђиц.
    *Ристивојци, како сами себе зову, су најстарији насељеници Свилеуве и само знају да су из Херцеговине. Из њихове је средине шурак Проте Матеје по првој жени, Која Ивановић члан Правителствујушчег Совета за округ шабачки.
    -Робајски, друга половина 18. века, Робаје у Колубари, Ђурђевдан.
    -Ружичићи и Лукићи, друга половина 18. века, Царина у Азбуковици, Јовањдан.
    -Станимировићи, друга половина 18. века, Комирић у Рађевини, Никољдан.
    -Стојчићи, после 1827. године, Баталаге у суседству, Никољдан, уљези.
    -Тешићи и Васићи, прва половина 18. века, Тодисавац у Рађевини, Митровдан.
    -Чолићи и Момировићи, прва половина 18. века, Милина у Јадру, Ђурђевдан.

    Одговори
  • Милодан

    Села општине Коцељева, Суботица. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, прво издање 1912. године, последње издање 2011. године, Едиција „Корени“ у издању ЈП Службени гласник Србије и САНУ.

    Воде (Извори, Реке, Језера, Баре)
    Извори:

    Најбогатија села су с изворима на додирној зони тамнавских пескова и секундарних слојева и најјачи извори су у пругама које служе као међа песковима и брдском делу области. Извори овог дела су стални, богати водом и сваки понаособ гради по један стални поточић или речицу. Већина ових извора избија из кречњачких прслина и личе на врела, али их народ не зове тим именима, почем су слаби водом. Таква мала врела су: Црквена Чесма у Степању, Бајевац у Бајевцу, Црквенац у Докмиру, Црквенац у Коцељеви, Водице у Суботици, Змајевац у Каменици, Лисник у Голочелу и Турска Вода у Букору.

    У области се данас налазе ови облици својине: црквене, општиннске. сеоске, џематске и породичне заједнице.

    Џематске заједнице:

    Џематске заједнице су ређи облик својине у овој области, али се ипак дају запамтити. Мале свих брдских села и издвојени крајеви тамнавских равнијих села имају своје заједнице од пола хектара у простору, ограђене и необрађиване, на којима мале и крајеви држе своја бденија и молитве. Сређ У Бањанима има своју заједницу од 5 а и даје под закуп, Старо Врело у Врелу, Ратковић у Свилеуви, Кривајица у Љутицама, Шумарице у Каменици, Барич у Суботици, Дивич у Букору, Дело у Доњем Црниљеву имају своје мале заједнице, које не доносе никаквих прихода ни селу ни малама.

    Посебни положај села.

    Суботица је са обе стране Тамнаве, западно од Коцељеве, неравно, али не и брдовито село, са кућама по џематима. Џематске куће су збијене под странама појединих брда. Главни џемати су: Брђани на десној страни Тамнаве, Барич у тамнавској равници и Лукићи испод Малог Бошњака.

    Тип села.

    Код тамнавских брдских села, који једним делом залазе у брдовите крајеве, а другим у равније, примећује се две врсте мала. Брдске мале су као и код правих брдских села, а друге су разбијеног типа, али не и растуреног и на више места су спојене. И оваква су села старовлашког типа, јер су окућнице, распореди и кућа и зграда истоветни. Оваква су села: Каменица, Голочело, Љутице, Суботица, Бајевац, Радуша и др.

    Имена села српског порекла.

    Српска имена, која су постала од презимена разрођених породица или од мушких и женских имена и надимака је, између осталих, и Суботица.

    Старине.
    Селишта.

    Селиште има свако село, само се различито зове. На сваком селишту очувани су трагови живота или се могу наћи, па било насељени или ненасељено. Особна имена селишта су: Селиште, Старо Село, Кућерине, Старе Куће, Кућишта, Стара Воћа и Паланка. Старе Куће, Кућерине, Кућишта и Стара Воћа имају у : Бањаницма, Суботици, Црниљеву, Кртинској, Козарици и др.

    Стара гробља и споменици:

    У Суботици, у Лукића Крају, на главном сеоском путу налази се велики пирамидални белег са натписом (превео са старословенског Милодан): „Стојан Лончарић уби га Турчин 1792. године“. Стојан је био Пироћанац од Бабушнице, насељеник овог села, погинуо што се мислило, да је радио на подизању устанка у то доба.

    Кулине.

    У Суботици, са леве стране Тамнаве, у Баричу, налазе се данас развалине некакве куле, коју народ приписује зимској кули Љутице Богдана, а која би би пре била кула за чување старог пута, који је силазио са Коњског Гроба и пролазио кроз ово село.

    Стари путеви.

    Други стари пут из јадранске долине пео се на Влашић и његовом косом спуштао се Коњском Гробу, одакле је развођем Раснице и Бреснице силазио у Суботицу и у Коцељеви прелазио Тамнаву на старом порушеном мосту, чије се зидине још распознају. Одатле је преко Свилеуве улазио у Баталаге и развођем Вукодражи и левих тамнавских притока спуштао се у Орашац, где се спајао са ваљевским путем и даље ишао.

    Постанак и старина данашњих села.

    Села, која су постала као засеоци од других села пре 200 година, била би: Бело Поље од Звечке, Рафљево од бргула, Шарбане од Бргула, Јошева о Љубинића, Кожуар од Вуконе, Брезовица од Врела, Калиновци од Бањана, Суботица од Коцељеве и др.

    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Порекло фамилија-презимена села Суботица:
    Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

    -Ђаковићи*, друга половина 18. века, Нови Сад, Никољдан.
    *Ђаковићи из Бреснице, Суботице и Коцељеве су једна иста породица, досељена из околине Новог Сада, прво у Кожуар, па тек после у Бресницу и Суботицу. Ђаковићи држе да су од исте породице, од које је био стари митрополит Исаија Ђаковић.
    -Ђукићи, друга половина 18. века, Доња Трешњица у Рађевини, Никољдан.
    -Илинчићи и Матићи. Видети Матићи и Илинчићи.
    -Јеремићи, после 1827. године, Осат, Томиндан, уљези у Теодоровиће.
    -Јовићи, после 1827. године, Коцељева, Митровдан, прешао на имање.
    -Лукићи 1, прва половина 18. века, Братоножићи, Никољдан.
    -Лукићи 2, после 1827. године, Ситарице у Подгорини, Стевањдан.
    -Маринковићи, друга половина 18. века, Оглађеновац у Подгорини, Никољдан, уљез у Пекиће.
    -Матићи и Илинчићи, стара породица, Никољдан.
    -Миљковићи, прва половина 18. века, Осат, Никољдан.
    -Михаиловићи, друга половина 18. века, Бела Црква у Рађевини, Митровдан.
    -Пантелићи, друга половина 18. века, Врагочаница у Подгорини, Никољдан.
    -Пекићи, друга половина 18. века, Врагочаница у Подгорини, Никољдан.
    -Радивојевићи, друга половина 18. века, Братачић у Подгорини, Јовањдан.
    -Ранковићи, после 1827. године, Бачевци у Колубари, Јовањдан, повећа задруга.
    -Стојановићи*, прва половина 18. века, Стари Влах, Јовањдан.
    *Стојановићи су потомци Стојана Старовлаха, који је крајем 18. века и у почетку 19. века био најбогатији, највиђенији и најотреситији сељак овог села а потомци му данас спали на једну врло сиромашну кућу.
    -Теодоровићи*, прва половина 18. века, Колашин, Томиндан.
    *Теодоровићи су одавно насељени у Брђанима поред Илинчића и зову се још и: Иванковићи, Рафаиловићи, Димитријевићи и Ковачевићи.
    -Црногорци, друга половина 18. века, Морача, Митровдан.

    Одговори
  • Милодан

    Села општине Коцељева, Ћуковине (сада Ђуковине). Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, прво издање 1912. године, последње издање 2011. године, Едиција „Корени“ у издању ЈП Службени гласник Србије и САНУ.

    Воде (Извори, Реке, Језера и Баре)
    Извори:

    Брдска села имају доста извора. Извори су подземне издани, слаби, ретко да не пресушују, те су поједини домови морају још и да служе бунарском водом. Бунари су ретко поред кућа већ закопани у странама појединих брда или ископани у долинама потока и јаруга. Нека брдска села: Каменица, Козарица, Голочело и Ђуковине и немају могућности да копају бунаре, због чега се служе преко целе године изворским водама.

    Насеља.
    Положај насеља.

    Тамнавска села су на уздигнутој тамнавској равници, великог пространства, већег него код брдских села. Куће су растурене на све могуће стране, увек по равници, а никад у долинама река него још и на појединим терасама. Ова села немају џемата; ни три сродничке куће нису једна уз другу, а није никакво чудо ако се једна иста породица налази растурена по целом селу. Кућа и сва имања је једно до другога, где потеса може имати само у долинама река ако нису насељене. Путеви се зракасто растурају на све стране, никад немају центра одакле полазе или коме се приближавају; нестални су, мењају се по вољи појединаца, мењају правце због чега су кривудави и одбијени преко најружнијих и најнезгоднијих места. Села немају шума око кућа него по крајевима њива и по долинама река. Суднице, школе, цркве механе нису у средини села, чији назив носе, него на путу и средишту, које служи за више оближњих села. Таква су села: Свилеува, Врело, Радљево, Тулари, Бргуле, Непричава, Јабучје итд…
    Породичне заједнице су понајређи облик својине у области. Код понеких брдских села поједине породице имају своје заједице око кућа, слабе вредности, јер и оне нису скоро ни од чега другога до од голог камена, понеког кржљавог дрвета и ретке траве.
    У веће вредности су заједнице у воденицама и каменоломима у Букору, Свилеуви, Ђуковинама и др.

    Посебни положај села.

    Ђуковине су брдско село на левој обали Тамнаве, у њеном горњем току. Сеоске су куће са обе стране сеоске непресушне речице Марића (Марићевке) и по џематима.

    Тип села.

    Кад се са неке узвишеније тачке у средишту села или изван села посматра село, куће сеоске су поређане елиптично (Коцељева), кружно (Гола Глава), параболично (Ђуковине) и скоро кружно (Градојевићи). Пође ли се из мале у малу, види се одмах излазак новијих породица и спајање мала, као и утрпаност кућа на местима, где су биле првобитно мале.

    Имена села српског порекла:

    Имена дата по пластичним особинама земљишта су: Каменица, Уровци, Кртинска, Забрежје, бело Поље, Врховине, Кршна Глава, Трстеница, Слатина (по белој глини коју сељаци зову тим именом), Слатиница, Гола Глава, Лисо Поље, Белутак (Црниљево) Кључка (Забрежје), Роваче (Тулари, Дубрава, Прослоп (Ђуковине), Јазовик (Докмир) Голошело, Гомилице (Свилеува) итд..

    Постанак и старина данашњих села:

    Међу рукописима Народне Библиотеке у Београду сачувани су војнички тефтери тамнавског буљубаше из 1807. године Раде Радосављевића, које је М. Ђ. Милићевић издао на свет (објавио). Ови тефтери су списак ондашњих војника из горњих посаво-тамнавских села: Каменице, Голочела, Ђуковина, Галовића, Градојевића и Црниљева.

    Порекло фамилија-презимена села Ћуковине (сада Ђуковине):
    Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

    -Антонићи, друга половина 18. века, Шљивова у Рађевини, Никољдан.
    -Димитрићи и Јанковићи. Видети Јанковићи и Димитрићи.
    -Јанковићи и Димитрићи, прва половина 18. века, Бобова у Подгорини, Никољдан.
    -Јовановићи, друга половина 18. века, Цикоте у Јадру, Мала Госпојина.
    -Кокоравци*, друга половина 18. века, Остружањ у Подгорини, Аранђеловдан.
    *Кокоравци су име по месту досељења, иначе се зову још и: Глигорићи и Станићи.
    -Крсмановићи, стара породица, Никољдан.
    -Марковићи, после 1827. године, Букор, Аврамијевдан.
    -Миловановићи, после 1827. године, Лопатањ у Подгорини, Јоваењдан и Аранђеловдан, уљези у Кокоравце.
    -Младеновићи, после 1827. године, Осечина у Подгорини, Јовањдан.
    -Поповићи*, прва половина 18. века, Годљево-округ ужички, Лучиндан.
    *Поповићи су доскорашња свештеничка породица, као таква и досељена а у селу се зову још и: Саватићи и Гавриловићи.
    -Савићи, друга половина 18. века, Осечина у Подгорини, Никољдан, повећа и имућна задруга.
    -Сенићи, прва половина 18. века, Рабас у Подгорини, Ђурђевдан.
    -Ћирићи, друга половина 18. века, Ликодра у Рађевини, Ђурђевдан.

    Одговори
  • prodan

    postovani urednice: moj deda Dragomir Todorovic ili Nikolic rodjen 1867 u selu Batalage ziveo 45 god pri kraju zivota postoje indicije da je ziveo u kalinovcu sa suprugom Jelica rodj 1867 nista neznamo ni o prezimenu imao je dvoje dece sin( Svetislav Todorovic rodj-1904 i cerka katarina rodj 1905 god dali Batalage ili Kalinovac moj otac svetislav slavio je slavu Lucindan).

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top