Rođen 3. jula 1939. na Zlatiboru, u selu Ljubiš.
Roditelji: otac Mihailo iz Ljubiša, majka Milesa (devojački Simović) iz susednog sela Gostilja.
Krsna slava: Jovanjdan (Ršumovići), Lazarevdan (Simovići)
Poreklo prezimena: Ršumovići su prezime dobili na Zlatiboru, u selu Negbini. Ranije su se prezivali Okiljevići i poreklom su iz Gacka, iz sela Platice. Neki Okiljević, koji je napravio ršum među Turcima, došao je na Zlatibor. Tog Okiljevića, za kojim su tragali Turci, prihvatili su Kuzeljevići, a da ne bi pominjali njegovo prezime počeli su da ga zovu Ršum, pošto su Turci rekli da im je napravio ršum.
Od njega je nastalo prezime Ršumović, a kad se privenčao u Ljubiš, uzeo je ženinu slavu Sveti Jovan. Okiljevići inače slave Svetog Stefana.
O ocu, precima: Otac Mihailo radio u opštini kao sekretar, pa sudija za prekršaje.
Deda i baba po ocu umrli su čim se Ljubivojev otac Mihailo rodio.
„Njegova majka Ivanka je umrla 1918. na porođaju, od španske groznice. Posle tri dana mu je umro i otac Ljubiša, po kojem ja nosim ime, s tim što je moje malo duže pošto je takav bio običaj“.
„O mom ocu najviše se brinuo njegov ujak Stojan, koji je bio oficir u bivšoj vojsci. On je zarobljen 1941. u borbi protiv Nemaca na Kosovu. Pričao je da je čuo da je vojska kapitulirala ali da nije hteo da položi oružje. Rat je proveo u zarobljeništvu, a posle je otišao u Čikago. Dobio je neku medalju Džordža Šestog“.
Deda Stevan Simović po majci je bio bolničar u Prvom svetskom ratu. Kad se vratio, doneo je nešto medicinskih instrumenata i počeo da leči narod travama i raznim melemima, tako da je važio za veoma uspešnog doktora. Stevša su ga zvali. Imao je velikog uspeha lečeći alternativnom medicinom, tako da su apotekari u Užicu, Čajetini, Ivanjici, kad vide njegov karakterističan rukopis, malo isrivljen, izdavali lekove i bez recepta. Znali su da Stevan zna šta prepisuje, zna šta radi.
U familiji nisam imao nikog od pesnika. A to što sam sačuvao to dete u sebi moram da zahvalim najviše mom dedi Stevanu, koji je imao razumevanja za nas decu, za naše igre, čak nam je i on pokazivao neke igre. Kao da je i on bio stručnjak za razvojnu psihologiju. Toliko je on to sa nama pametno radio.
Biografija: Ljubivoje Ršumović se školovao u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu, gde je završio Filološki fakultet, komparativnu književnost. Pod uticajem Duška Radovića počeo je da piše pesme za decu. Radio je na Radio Beogradu, zatim na Televiziji Beograd, gde je bio autor emisija za decu „Hiljadu zašto“, „Hajde da rastemo“ i „Fazoni i fore“.
Objavio je 86 knjiga, uglavnom za decu. Najpoznatiji naslovi: “Ma šta mi reče”, “Pričanka”, “Pevanka”, “Još nam samo ale fale”, Vesti iz nesvesti”, “Nevidljiva ptica”, “Domovina se brani lepotom”, “Sjaj na pragu”, “Rošavi anđeo”, “Zov tetreba”, “Uspon vrtovima”, “Pesme uličarke”, “Severozapadni krokodil”, “Pošto prodaš to što misliš”, “Opasan svedok”, “Ne vucite me za jezik”, “Gujina stena”, “Bukvar dečjih prava”, “Tri čvora na trepavici”, “Tajna ledene pećine” i “Beli paketi”.
Autor je tri udžbenika za osnovne škole: “Deca su narod poseban” – (drugi razred), za izborni predmet Građansko vaspitanje, i “Azbukvar” i “Pismenar” za prvi razred.
Uporedo sa književnim radom bavio se i sportom. Osnivač je, takmičar, i prvi predsednik Karate kluba “Crvena Zvezda”. Bio je predsednik Karate saveza Srbije, i savezni je sudija u karate sportu.
Od 1986. do 2002. bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“.
Predsednik je Kulturno prosvetne zajednice Srbije i jedan od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića.
Jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine.
Živi i radi na Slobodnoj teritoriji, nedaleko od Beograda.
Komentari (0)