Порекло презимена Радоњић

8. март 2012.

коментара: 13

Презиме Радоњић по свом етимолошком корену можемо посматрати кроз први слог РА, затим реч РАД и други слог РАДО, да би одредили од чега је настало. Када се посматра само Ра, то је назив, име за староегипатско врховно божанство и треба одмах одбацити могућност те везе и утицаја на наш језик. Затим ћемо посматрати РАД. Појам рад у српском језику означава делање, корисно ангажовање, успешно деловање. С тим у вези је РАДО, што представља радост, задовољство, због успешног рада, који позитивно делује и доноси срећу оклолини.

Код старих словена постојало је божанство РАДОГОСТ, заштитник гостопримства. Стари словени су га представљали у знаку коња. Коњ је био небески знак пун снаге и био је веома поштован у старословенској митологији. Када знамо какав значај у словенској митологији има гост а и код српског народа, који доноси и значи срећу, благостање и свеукупни напредак домаћину који га прими, тада можемо успоставити везу између ових појмова.

На основу изложеног можемо закључити да су имена код Срба Радоња, Радоје, Радојица, Радица, Радмила, Радојка, Радомир, Радомирка и остала која у себи имају основу РАД и РАДО са заједничким етимолошким кореном. Карактеристично је да у Војводини има презиме Радонић, дакле ‘Њ’ је претворено у ‘Н’. То се ради о презименима староседелаца који су дошли са Великом сеобом 1690. са Патријархом Арсенијем Чарнојевићем.

То претварање Радоњић у Радонић мора се посматрати са интезивном политиком мађаризације српског живља у другој половини 19. века када се српска презимена ‘скраћују’ за ‘ић’ и ‘вић’ а завршавају се најчешће на ‘ов’. Тако Петровић постаје Петров, а Марковић Марков. Дакле ради се о истом презимену Радоњић и Радонић јер ни појмовно ни етимолоши немамо име или појам са основом ‘радон’, који има смисао у српском језику. Напред речено важи и за презиме Радонић из Орлића у Далмацији.

Порекло Радоњића из Бјелопавловића

Радоњић презиме постоји у Бјелопавлићима, Црна Гора, у Мијокусовићима, Фрутку и Вучици. Воде порекло од Војводе Радоње из 17 века.

Како су били издељени на ужа братства (по отчеству-кући) Чејановићи, Лазовићи, Бобичићи, Вучкачићи, то су за Првог балканског рата 1912. године по договору узели заједничко презиме Радоњић, по заједничком претку војводи Радоњи. Слава им је Света Петка као и осталим Бјелопавлићима. Некад су били веома јако братство. По предању, војвода Радоња је био веома угледан, наочит човек и јунак а имао је брата Гојака од којих су Бошковићи с Орје Луке код Даниловграда, који су били први у племену али им Радоњићи то нису признавали, због следећег догађаја. Када је Војвода Радоња просио за брата Гојака младу она га упита, ‘какав је Гојак”, јер није био присутан, а Радоња рече “исти као Ја”.

Када су сватови били пред црквом, млада виде Гојака који је био мали и неугледан и хтеде да се врати, да се не венча за Гојака. На наваљивање сватова млада пристаде под условом да сви сватови кажу амин на оно што она у цркви изговори. А она рече ,’Да Бог да све што било од Гојака и мене, увргло се на Радоњу, а што буде од Радоње на Гојака’. Тим догађајем тумаче Радоњићи што је потомство Гојака, Бошковићи били глава племену. То је легенда а стварност је једноставна. Поп Ристо Бошковић је оженио Јану сестру великог Војводе Мирка, оца Књаза Николе. Та пријатељска веза Бошковићима је дала првенство у племену, а дали су харамбашу Петра Бошковића, старешине манастира Острог Максима и Јосифа, те гласовитог јунака војводу Блажа Бошковића.

Радоњићи су одбијали да дају дацију (порез) Бошковићима већ су је носили као Мићун Радоњић сами на Цетиње. Радоњићи су били ближи јаком братству Кадића, са њима су се пријатељили. Када је градио кућу поп Ђоко Бошковић сви су из племена донели или помогли нечим, Радоњићи су донели сламку уместо греде.

Радоњићи из Јасенове, Морача

Радоњићи из села Јасенове, манастир Морача потомци су Шћепана Херцеговца, славе Срђевдан 20. октобар. Предак Шћепан је живио у првој половини 17. века (1630-тих), што би значило да се у том периоду преселио из Попова Поља (залеђа Дубровника), из села Јасеново (понегде Јасенов луг). Историјски догађај који је претходио у 17. веку је завршетак турске владавине и почетак владавине Венеције 1687. године. Након овог догађаја дошло је до сеоба из Поповог поља у област Боке. Шћепан је са својим саплеменицима селио пут Метохије, ал остаје у Мијоцкој тј. замомчио се и оженио у манастир Морачи, у селу Јасенова.

Спомен плоча Шћепана Херцеговца налази се на јасеновском гробљу Шопчевина. Радоња је имао четири сина Милоша, Радула, који је погинуо на Уточини, Драгоја и Радосава. Грана од Радосава се највише гранала тако да се већ рађају десета кољена.

• У Доњој Морачи, Јасеновци су старином из Попова Поља. Не знају како је било име родоначелника. Имао је, веле, шест синова. И њихова су имена непозната. Најмлађег, који је био тек ожењен, убили су Турци, а жена му остала бременита. Отац са пет синова закрви се с Турцима и, пошто освете погинулог, побјегну из Попова Поља у Морачу. Настанили су се на мјесту званом Откутњица, више Манастира морачког. Са задругом се доселила и млада удовица и родила посмрче Шћепана. После неколико година и она је умрла, те Шћепан остане на старање својих стрина.

Породица је на Откутњици живела седам година и видевши да ту нема опстанка, једног дана крену из Мораче и населе се негде у ужичком крају. Први одмор на поласку из Јасенове био је на Почивалима, више Врујаца. За време одмора мали Шћепан је заспао под једним чечаром. И кад су подигаоци пошли даље, Шћепан је остао спавајући. Нико се њега није сетио све док се није зашло дубоко у турску земљу, те се није могло ни мислити на трагање за сирочетом. Када се пробудио, мали није никога видио око себе, погледао од куда је дошао, видио манастир и упутио се право тамо. Калуђери су га из милосрђа примили и о њему бригу бринули. Када је одрастао, оженили су га и населили на Откутњици, где је и рођен. По селу Јасеници у Попову, село изнад манастира Мораче назвало се Јасенова. Ту је сироче Шћепан засновао породицу која се развила у бројно братство са чувеним и заслужним личностима.

(*Секула Добричанин, Доња Морача, Живот и обичаји народни по традицији, ЦАНУ, Титоград, 1984, стр. 59)

___________________________

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

РАДОЊИЋИ

(живе на Мокром)

Радоњићи су огранак Калабића, а садашње презиме добили су по Радоњи Митрову Калабићу, који је рођен негдје крајем 18. вијека. Радоња се с осталим Мокранима преселио 1812. године у Србију, у Кремна код Ужица. Из Кремана се с осталим Мокранима вратио на своје имање у Мокро 1824. године. Радоња је имао два сина, Митра и Тиодора. Тиодор није имао потомства, а сви данашњи Радоњићи на Мокром су од Милутина, сина Митрова.

Ово братство није никада било бројно, увијек су по броју били у мањини, али су у својој средини уживали углед и поштовање.

Драгиња-Драгица Живкова са Мокрога, учесник НОП-а од првих устаничких дана, налазила се у Четвртој црногорској бригади од њеног оснивања; била је референт санитета батаљона и на тој дужности гине код Ливна у децембру 1942. године. И Јован Јагошев је погинуо као борац Седме омладинске бригаде 6. маја 1944. године код Бродарева.

Радоњића има у неким мјестима гдје су пошли ради запослења.

Славе Ђурђевдан, а прислужују Никољдан.

 

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

 

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (13)

Одговорите

13 коментара

  1. Миленко Радоњић

    Ја сам Земунац. Моји ће да воде порекло из Земуна 🙂

  2. Михајло Радоњић

    Желео бих да сазнам порекло породице Радоњић из Трпеза у општини Куршумлија. Ми смо се у село Трпезе доселили пре 1912. године, и водимо порекло од племена Пипери у Црној Гори. Мој прадеда Пуниша(1852-1912) је једно време живео у селу Радуново у општини Никшић.Пуниша је заклан од стране Турака и одрубљена му је глава 1912. године у селу Трпезе.У том селу је рођен мој деда Радоња Радоњић који је учествовао у Другом светском рату и био је Четник. Радоња је умро од инфаркта 1976, а година рођења није позната, сумња се на 1904 и 1906. Пуниша је имао 5 синова и 2 ћерке, деца су му се звала: Радоња, Митар, Војо, Мирко, Новица, Макица и Мируна. Наша крсна слава је Аранђеловдан (одувек).

  3. Aleksandra R. D.

    Volela bih da saznam nešto o Radonjićima iz Niša, tačnije iz Kamenice kod Niša. Jedino što mi je poznato jeste da se moj predak, na kraju 18. ili na početku 19. veka doselio iz Crne Gore u Kamenicu, selo kod Niša. Inače, porodična slava je Sv. Nikola.

  4. Radonjic iz trpeza

    Ja sam iz Trpeza da kosara
    Ovaj gospodin mihailo ako moze da mi kaze kako mu se zvao otac
    Posto sam ja iso u slolu u trpeze i bio sa bogdanom i milosem u skolu a radonja je umro u podujevo kad je dolazio u subotu na pijac
    Ako mi kazes ime oca mogu ti reci mnogo o radonjicima
    Tvoji radonjici kad su dosli iz c.g. prezivali se stojici
    A moji radonjici prezivali se djurkovici ako si zainteresovan mogu ti mnogo pomici o tvojim radonjicima muju dto je zivio u podujevo
    Raju sto je zivio u grliste kod zajecara il nokola sto zivi u bresnicic kod prokuplja i tako dalje pozzzzuu
    RADONJIC ADRESA NA FEJS JE
    TRPEZANIN SA KOSARA

  5. Поздрав, дали знате нешто о пореклу презимена Радоњић из Ниша, деда ми је причао да смо из Црне горе дошли после упада турака у ЦГ?

  6. Стевановић

    Има Радоњића у Малом Прњавору код Добоја слава Ђурђевдан.

  7. Војислав Ананић

    РАДОЊИЋ, стара главарска кућа у Његушима, једно вријеме главари над свим племенима старе Црне Горе. Из тога великог црногорског племена Његуши потичу босански Радоњићи. Старином су из Куча. Породично предање чува успомену да су Радоњићи Црногорци. Славе Никољдан као и сви огранци Куча. Други им је локалитет – Цетиње, Његуши.
    Одатле су се Радоњићи Кучи и Његуши расељавали према сјеверозападу. Била су два изгона Куча. то је њихово племе кретало на сеобе. Према претку Радоњи постали су Радоњићи. Црногорски Радоњићи и данас су у стању да наброје осам пасова о своме поријеклу. Велика породица Радоњић код Дервенте (село Велика и Мала Сочаница) потичу од племена Његушева, а у Босну се доселила 1714. године (19, 62).
    Почетком XVIII вијека доселили су Радоњићи и у Кнешпоље, свакако преко Далмације. Има их и у Лици. Славе Никољдан.

    Извор: Миловој Родић – КНЕЖИЦА У КНЕШПОЉУ, Лакташи, 2006.

    • Đorđe

      Radonjići u Petrovo selo u Istočnoj Srbiji su iz Dobrske župe iz Rječke nahije . Interesantno je da ih Andrija Jovićević ne pominje u knjizi Rječka nahija. Raselili su ih Petrovići posle pokušaja atentata.