Медан

26. фебруар 2012.

коментара: 3

Поштовани,

ова страница је у припреми.

Позивамо вас на сарадњу.

Пошаљите нам свој прилог, све што знате о овом презимену на основу усменог предања или цитирањем навода из књигa (наведите којих) или оног што је већ објављено на осталим интернет сајтовима (напомените којим).

Обавезно напишите и коју крсну славу славите и подручје у којем се ово презиме појављује.

Наведите и име познате личности (где је рођен-а, чиме се бави), која носи ово презиме.

Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:

[email protected]
Пишите нам

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. Војислав Ананић

    Медани

    Медани (Срби) настањени су у Локвама (Чапљина). Према породичном предању, Медани су поријеклом од кнеза Мирила из Мириловића у Билећким Рудинама. Дедијер их налази, на почетку двадесетога вијека, у Доњој Трусини (Невесиње), Ортијешу (Мостар), Пољицима, Рујеву Долу и Убоску (Љубиње).
    Медани памте да „потичу од кнеза Мирила из Мириловића и да су једно братство са Ђогама и другим у Храсну (Жарковићима, Комадима, Ћуковима, Кнежићима, Пашићима, Елезовићима и Ђогама, оп. а.) (…). Старина Медана је Рујеви До, а има их исељених у Пољицу и Убоску 1819. г., у Ортијешу код Мостара, Трусини, Габели, Добоју, Банчићима, Метохији, Београду, Локвама, Гацку и Банату.
    Према породичном предању Медани су у Дубраве дошли прије 1800. године, али се не зна одакле. Највјероватније су дошли у Локве са Трусине, или прецизније између Трусине и Дабрице. Одатле су се раселили у Дабрицу, Потком (Дабар), Трусину и Локве. На Трусину су доселили из Храсна и ту су већ били половином осамнаестог вијека. У Локвама су живјели тамо гдје су сада Михићи, али је ага преселио Михиће на њихово старо мјесто а њих, дакле, на мјесто Михића. Славе Јовањдан. (Предање забиљежио Жељко Шакота.)
    У основи презимена Медан стоји старославенска ријеч мед. Неко ко је сакупљао и производио мед, трговао, волио, сладак као мед и безброј других претпоставки, могао је бити Медан.

    Извор: Алија Пирић, Дубравски лексикон, Столац, 2013.

  2. Војислав Ананић

    МЕДАН (п), у Горњем Храсну (Неум), Тријебњу (Столац). Поткому (Дабар), Ортијешу (Мостар, Убоску (Љубиње), Доњој Трусини (Невесиње). Има их у Габели (Чапљина), Мостару и околини Стоца. Према предању, поријеклом су од кнеза Мирила из Мириловића у билећким Рудинама. Презиме су добили по неком свом претку који је волио да једе мед. У Горње Храсно (заселак Рујеви До) доселили су из Мириловића око 1600. године. Из Рујевог Доала селили су у Ортијеш (1809), у Убоско (1819), у Доњу Трусину око 1820, године. У Поткому су старином “искрај Билеће” (59:227.243,275,289. 293:155:698). Било их је настањених и у Локвама и Пребиловцима (Чапљина)

    Извор: Ристо Милићевић – Херцеговачка презимена, Београд, 2005.

  3. Небојша Бејат

    МЕДАН

    (Славе Јовањдан)

    Медани су у Ортијеш доселили из села Храсно, засеока Рујеви До, у општини Неум. Најстарији предак, који је 1808. године доселио у Ортијеш, звао се Васиљ (1772 – 1868), чији је гроб у Српском православном гробљу Ортијеш, био једва препознатљив. У Ортијеш је доселио у 36. години живота. Живио је 96 година. Кратко је боравио на сеоском локалитету Двори у сусједном селу Баћевићи, одакле је због куге прешао у Ортијеш. У том временском периоду овим просторима владала је османлијска (турска) окупациона империја (1466 – 1878). Османлијски (турски) ага Ђулепа му је дозволио да се насели у Ортијеш.

    У Ортијешу је затекао Карадеглије и Крњеушиће. Васиљ се женио два пута. Прва супруга била му је од Шиндика из села Гнојнице код Мостара, а друга од Матковића из села Богодол код Мостара. Са првом супругом имао је сина Спасоја (1816 – 1882), а са другом синове: Трипка (? – 1876), Ђуру, Шћепана и Ристу (? – 18?6). Сви осим Ристе имају мушко потомство до данашњих дана. Ристо је млад трагично окончао живот, није се женио и није имао дјеце. Гробове Васиљевих супруга није могуће распознати, као ни гроб сина Ђуре. Гроб сина Шћепана једва се може распознати. Натпис на гробовима синова Трипка и Ристе могуће је дјелимично распознати, док су подаци на гробу сина Спасоја били препознатљиви. Васиљ је са другом супругом имао и кћерку Саву. Била је љепотица тог краја. Примијетили су је Спахалићи, Османлије (Турци) из села Губавица код Мостара. То у ствари нису били прави Турци, већ локални Бошњаци, које су Срби, као и све Османлије, звали Турцима. Када је Васиљева кћерка Сава чувала овце поред пута, Спахалићи су је отели и на силу удали за једног од њих. Са тим Спахалићем имала је синове од којих је један донирао јапију приликом реконструкције манастира у селу Житомислић код Мостара у 19. вијеку. Спахалићи су Меданима даривали бакрено посуђе за домаћинство, што је у то вријеме био велики дар. Када је Сава умирала, жељела је да се прекрсти, али јој буле (муслиманске жене) нису то дозволиле. Када су Медани, из села Мириловићи код Билеће, чули да је отета Васиљева кћерка из Ортијеша, отели су неку муслиманку из Ортијеша или околних села и одвели је у Мириловиће. Њен брат је кренуо за њом са намјером да је ослободи. Примјећен је и убијен у селу Пријевор на улазу у Билећу.