Порекло презимена Колунџија

21. фебруар 2012.

коментара: 1

Презиме Колунџија као и сродна, Кулунџија, Кујунџија, Колунџић, Кулунџић и Кујунџић – потиче од претка који се бавио израдом накита и украсних предмета од злата и сребра, односно од турске речи за тај занат – кујумчу, али она има различит изговор, па отуда и разни облици презимена.

Јављају се у многим областима, па тако Колунџија има у многим местима. Шароликост презимена истог корена, што не значи да је реч о сродним породицама, јавља се услед неуједначеног записивања. Али, да се вратимо Колунџијама и другим варијантама у Хрватској. Матична област је свакако Далмација, посебно Жагровић, код Книна где је према „Лексику презимена СР Хрватске“ – забележен највећи број породица с презименом Колунџија. Постоје и Колундије, забележене само у Врпољу код Книна, а облик Колунђија у Дрнишу и у околини Дубровника и Осијека.

У „Племенском рјечнику личко-крбавске жупаније“ из 1915, забележени су и Колунџије – у Доброселу и Медаку и Колунџићи у Брувну и Дерингају код Брувна, у Дабашници (Срб), Кијанима (Грачац) и Суваји, а у Кулији код Острвице само једна кућа. М.Радека у „Карловачком владичанству“ наводи, као православне породице и Колунџије са славама Никољдан и Јовањдан и Колунџиће са славама Јовањдан и Дурђевдан. Међу српским презименима у Босни, забележени су и Колунџије и Кулунџије и Кулунџићи.

Колунџије славе Св. Николу – мада их има и са другим славама – живе у парохији Вођевица код Петровца, Јасеница код Крупе, Добрљин код Дубице и Оборци код Бугојна. Кулунџије славе и Ђурђевдан, а они који славе Св. Николу су настањени у парохији Пољавнице код Дубице. Постоје и Кулунџићи који славе само Никољдан – у Бихаћу и у Хргарима, у његовој близини. Ови у Бихаћу и они у Крупи су стигли у повратној миграцији из Лике после окупације Босне. У Горињи на Грмечу, досељени су из Врановине у Бјелајском пољу али их тамо више нема.

А што се тиче међусобне сродности и наводне несродности једнопрезимењака, па још у истом селу и са истом славом – подсећамо да је у питању само локално или и регионално осећање. У неким крајевима сродност се протеже тек до друге генерације, а другде се породице сматрају рођацима чак и кад више не знају на чему се заснива њихова сродност.

ИЗВОР: Др Радомир Д. Ракић и Вера Станисављевић-Ракић, етнолози

 

Своја сазнања о Колунџијама у истоименој књизи сабрао је наш сарадник из Сомбора Душан Колунџија. Уз његово допуштење објављујемо највећи део његове књиге “Колунџије – истине, предања, легенде”, објављене у Сомбору 2010. године.

Као дете слушао сам оца најчешће о 1460 дана које је провео у немачком заробљеништву за време Другог светског рата. Штатгард, сталаг Б код Шћећина на обали Балтичког мора, 2000 км далеко. Заробљен у априлском рату 1941. године као трећепозивац краљевске војске. О његовом детињству и пореклу нисмо пуно причали јер сам ја до своје четрнаесте године скоро сваки зимски и летњи распуст проводио углавном у Лици одакле ми је мајка, а ређе на Кордуну одакле је отац. То што сам као дечак видео и запамтио било је све. Родна Пема, бања Топуско, татин брат од стрица Илија, цестар у Катиновцу. Деда је умро за време рата, са бабом никада  о  пореклу нисам причао. Када сам можда имао жељу да нешто више сазнам о томе отац је изненада погинуо у саобраћајној несрећи. Но, оно што ме је ипак нагнало да трагам за коренима било је сазнање да моја супруга има изводе из матичне књиге рођених за прадеду, а ја нема ваљан ни за оца. На овим балканским просторима свака генерација морала је да преживи бар један рат. Док су се борили за голи живот обично је непријатељ спалио оно мало сиротиње што су имали (кућа и стока) и наравно архиву. С друге стране, неки други народи могли су све то да сачувају. Када је због издавања нове личне карте, возачке дозволе или из неког другог разлога требало прибавити извод из матичних књига, отац је увек добијао другачије податке тако да данас са сигурношћу не знам да ли је његово право име Милан или Михајло и да ли је рођен 12. октобра, 14. новембра или 10. децембра. У личној карти моје рођене сестре пише да је њен отац Милан, а код мене за истог човека Михајло. Питао сам стричеве, дознао понешто, али ни они не знају имена деде и бабе са очеве стране.

Користећи ова нова технолошка достигнућа, интемет и фејсбук, а уз то и чињеница да сам након 40 година новинарског рада постао пензионер, решио сам да покушам да дођем до одговора на нека питања која интересују не само мене већ и све који имају презиме Колунџија: одакле смо, како смо доспели у неке крајеве и како смо добили ово презиме. Одмах да кажем, брзо се родила идеја да можда о томе напишем и књигу, али никада нисам имао амбције да то буде неко историјско дело. Нити сам за то квалификован нити имам могућности. Повезао сам се са више од стотину презимењака из земље и света, тражио и добио бројне информације. Прочитао сам или само прелистао доста књига историчара и хроничара и пронашао доста занимљивих података, али до правих одговора на она горе постављена питања нисам успео да дођем. Можда и зато што Колунџије никада нису били неко бројно племе. По мојим сазнањима, данас нема више од хиљаду Колунџија.

Пред вама је све оно до чега сам ја успео да дођем. Не тврдим да је то све. Можда негде у неком архиву постоји прави траг, али ја, на жалост, не знам за тако нешто. Обратио сам се и неким званичним институцијама, библиотекама у Цетињу и Бањалуци, али нисам добио никакав одговор. Осим историјских чињеница желео сам да овде забележим и усмена казивања и легенде које сам добио од бројних сарадника. Без обзира колико су оне тачне или близу истине, оне су живи део предања која су се преносила с колена на колено. С обзиром на бројне ратове и углавном присилне сеобе, данас има доста Колунџија широм света у мешовитим браковима. Зато сам сматрао да ће бити занимљиво видети и списак имена које данас носимо. Такође, и подужи списак градова и села говори о томе где су Колунџије. Бројни припадници ове лозе су акадамески грађани, доктори наука, универзитетски професори,војне старешине, истакнути музичари, ликовни ствараоци и књижевници. Успешно се баве и спортом. Оне најпознатије сматрао сам да треба поменути. Ово, колико ми је познато прво писано дело о Колунџијама завршио сам списком са основним подацима за 173 Колунџије који су страдали у усташком логору Јасеновац.

Верујем да ће будућа поколења Колунџија ипак моћи да знају више од пет колена свога порекла. Надам се да ће томе допринети и ова књига.

 

(…)

Доста сам слушао о томе да потичемо из околине Пећи и да смо се у прво време презивали Косанчићи. Са Косова су Колунџије отишле прво у Лику и на Кордун, а затим у Поткозарје. (извор: Маринко из Новог Града)

Причало се да су постојале две велике групације Колунџија, или како то неки кажу племена, једна из Босне друга из околине Книна. Ова книнска, којој и ја припадам, делила се на пет мањих племена. Наводно, сви су после Косовског боја стигли са простора Косова у Книнско поље. Отуда је ваљда настало и Далматинско Косово. (Милан из Београда)

За далматинске Колунџије постоји извор који каже да су стигли у Далмацију око 1400. год. Кренули су са простора Косова и Црне Горе преко источне Босне дошли на подручје Крајине. То сам сазнао из приче са људима и то већ поодавно. (Пеђа из Чачка)

Невен Колунџић из Модриног села код Бенковца такође зна о томе да је порекло са југа Србије или севера Цме Горе. Његов чукундеда Амброзије био је игуман у манастиру Крка.

Мој отац је нешто сакупљао и бележио, али не знам где је то после његове смрти завршило. Оно што знам да је говорио јесте да смо са Косова и да смо се презивали Косанчић. Знам да је помињао неког Гојка из Новог Града који је пред смрт тражио да му се на надгробни споменик напише Косанчић. (Предраг из Београда).

Отац Ђурађ и деда Србољуб из Велике Жуљевице су се доселили у Нови Град. Прадеда је такође живио у Великој Жуљевици, име му је Ђурађ, отац носи његово име. Отац и ја смо цртали породично стабло. Поријеклом смо из села Гориња код Јесеница, близу Крупе. Један дио Колунџија је доселио у Жуљевицу, а други у село Водичево, пар километара прије Жуљевице. Посједујемо породично стабло уназад девет кољена, почевши од Марије и Јована Колунџије који су први доселили у Велику Жуљевицу. Прије Гориња коријени су нам у Лици. (Корнелија из Новог Града)

По усменом предању, покојног ђеда, дошли су из Босанске крајине, тачније Поткозарја, три брата и основала село Колунџија код Книна. Кад је то било, не знам. Али нешто што би могло повезати су некакви Анали сачувани у Италији, што сам једном приликом читала, да су скоро 90 посто Срба у околици Книна дошли из Босанске крајине још у XV вијеку. Населили су пусте крајеве, одакле су тадашњи становници побјегли испред Турака. (Наташа из Беча)

На простору Динарског масива има неколико крашких поља. Једно од њих је и Косово поље, које се налази на крајњем севемом делу Далмације, тамо где се она највише завлачи у коп- но, скоро у самом подножју Динаре, граничне планине према Босни. Захваљујући свом географском положају оно је добило назив далматинско Косово, како би се разликовало од Косова и Метохије. Косово поље се на северу граничи с Книнским, а на југу с Петровим пољем. Његову територију сачињавају села: Бискупија, Врбник, Звјеринац, Марковац, Орлић, Поткоње, Рамљане, Ридане и Уздоље. Кроз плодно поље протиче Косовчица, која извире испод Козјака а у близини Книна утиче у Крку.

Сви љетописи-црквене хронике по српским православним паролиијама овог предјела, а које је на темељу предања завео епископ Никодим Милаш, једногласно тврде да се народ српски у Крајини далматинској населио овамо у течају вјекова особито послије пропасти српског царства на Косову 1389. године и то већином из Босне, а нешто и из Старе Србије (Рашке) и осталих српских крајева. Народно предање, љетописи парохијски као и разни писци и хронике говоре да је насељавање Книнске крајине почело послије турске побједе на Косову. Тада се Срби населише и у ову низину и ради сличности овог краја са својим старим крајоликом, а и ради тужне успомене косовске, то насеље назва Косово. Косовчица је далматинска Ситница, а Косово, некад долина суза, овај народ претвори у перивој радост. (С.Накићеновић: Книнска крајина, Београд 2005)

Далматинско Косово поље се први пут помиње 12. септембра 1435. године и набрајају се породице косовске Никола Дујановић и Милутин Купеор, а из Уздоља Јован Влатковић и Симеон Будојевић. Рано присуство Срба у овом крају између осталог, открива и црква светог Луке у Уздољу, изнад засеока Ченићи, која датира с краја једанаестог и почетка дванаестог века. И други споменици из Косова могу се датирати у исто време. То су на првом месту ћирилично-глагољски натпис капитула и забат из Бискупије с византијским ликом Пресвете Богородице. Са сигурношћу се може казати да су Срби који се помињу у овом времену и данашњи Срби. То је закључак на који, својим истраживањима, упућују више-мање сви озбиљни историчари. Неспорно је да су Срби у Далмацији живели много пре доласка Турака, као што је непобитно и то да су континенталну Далмацију 1533. године пред најездом турског цара Сулејмана напустили једнако и Хрвати и Срби, а само се мали број њих склонио у неприступачна планинска места. На тако опустелу земљу Турци су доводили Србе из Босне и присилно их насељавали зарад обраде земље. Свакако да су им дозволили слободу вероисповести и градњу цркава како би задобили њихову наклоност.

Нема нигде објашњења зашто је овај део Далмације добио име Косово. Једино логично је да су већински Срби желели да на неки начин сачувају успомену на велики историјски догађај који се не тако давно одиграо на Косову и Метохији. Други закључак који се намеће јесте да су после Косовског боја Срби масовно напустили то подручје и настанили се у подножју Динаре, а у знак сећања на постојбину, дали том пространом пољу име Косово. Ако је ово тачно, онда имамо и објашњење о могућем доласку Колунџија у те крајеве почетком XV века.

Мој деда је проучавао наше презиме и цртао породично дрво, чак годину дана пред смрт се прекрстио у Косанчић. Сваки дио презимена је интао значење. По њему, насе презиме је настало спајањем речи Кос и презимена Којундиић. (Ђурђица из Бања Луке)

У Горњем Водичеву живео је мој прадеда са још седморо браће и сестара. Деду сам радо испитивала о пореклу мада сам доста тога заборавила. Неки каиу да су наши корени у Црној Гори, а неки опет тврде да имамо везе са Турцима. (Јелена из Београда)

Једна од бројних претпоставки је да Колунџије потичу са Косова из околине Пећи. У прво време смо се презивали Косанчић. Пошто се управо Топлички крај и Куршумлија налазе северно од Пећи, а према предању ту је у селу Заграђе рођен легендарни косовски јунак и војвода Иван Косанчић, лако је могуће да би то могла да буде прапостојбина Колунџија. Тражио сам доказе, али у историјским књигама које обрађују средњи век нема нигде помена нашег презимена. И презиме Косанчић је нестало са ових простора. У телефонском именуку ПТТ Србија 2010. године има само један претплатник са овим презименом.

Римски род Косо или Косоје дичио се етрурским пореклом, а у Срба су Косари припадали чувеној барској властели. Српски језик још чува значење варијетета у презименима, именима и топонимима: Косанчић, Косановић, Косара, Коса, Козара, Космај Косјерић или Косово. Дакле, Косово није добило име по птици кос, већ по томе што је било средиште расенске – српске властеле и седиште многих духовника – косара, уосталом, Косово је средиште српске духовности већ вековима – тврди др Симо Јелача.

Мој деда је пореклом из Грабовца (Плитвичка Језера). Његов деда је пореклом из Црне Горе живео је још за време другог светског рата у Хрватској (Александра из Немачке). На неким местима сам прочитао да Колунџије потичу из Никшића одакле су се прво преселили у Приједор па онда у Далмацију. (Петар из Жагровића)

На легенду о томе да Колунџије имају везе са Иваном Косанчићем са Косова сенку је бацио и историчар Владимир Ћоровић.

Одлучна, легендама, борба на Косову збила се на Видовдан, у уторак, 15. јуна 1389. Појединости о целом току битке нису нам, на иалост, познате. Не знамо чак сасвим поуздано ни то, кад је у ствари погинуо турски хан, “султан” Мурат што би нам знатно помогло да правилније реконструишемо ток борбе. Ни сами српски извори не слажу се међусобно. Најважнији наш писац, Константин Филозоф, казује, да су једног српског племића неки завидници облагали кнезу да ће му учинити неверу. Да покаже ко је вера тај племић, коме је, по доцније уписаном тексту, било име Милош, у згодном часу потрчао је Турцима претварајући се, да хоће да се преда. Ови му повероваше и пропустише га. Кад је дошао до султана Милош је храбро кидисао и сјурио мач у Мурата. Турци су га, разјарени, сасекли на месту. Похвала кнезу Лазару, писана на самом почетку XV века, саопштава да је Мурат погинуо после борбе. Народно предање, врло живо и разгранато, развило је верзију да је Милош извршио своје дело пре почетка борбе. Из других домаћих извора знамо, да он свој подвиг није извршио сам, него да је имао и друштва. Једно писмо босанског краља Твртка помиње дванаест племића завереника, а народна песма два Милошева побратима Милана Топлицу и Ивана Косанчића, два иначе хисториски сасвим непозната лица. (В.Ћоровић: “Историја српског народа“ Београд, 1997)

У старим списима у Црној Гори помињу се Косанчићи у племену Бјелопавлића у селу Косови Луг. Бјелопавлићи је једно од седам брдских племена у Цмој Гори. У историјским изворима се први пут спомињу 1411. године. Налазе се на странама и у долини реке Зете и припада им скоро цело поље од извора Зете па до ушћа реке Сушице близу Спужа. Косови Луг територијално спада у Бјелопавлиће. Међутим, ти подаци датирају из половине XV века. Према опет неким дмгим изворима, то је време када се Колунџије већ помињу у Босни што значи да највероватније не стоји теорија о пореклу из лозе црногорских Косанчића.

Нема сумње, Косанчићи су постојали на овим просторима. Да ли су сви или само један део тог братства силом прилика напустили ту територију и засићени свим недаћама које су их сналазиле практично од краја XII века и смрти Стефана Немање потражили место за бољи живот, а онда одлучили и презиме да узму ново?

Миграциона кретања српског становништва из Старе Србије почела су у току турске инвазије с првим судбоносним српским поразима, може бити, одмах после битке на Марици (1371.) кад је под турску власт пала сва област старе српске државе на југу од Шар-планине. Настављено је, без сваке сумње, после Косовске битке и после пада Скопља (1391) (Иван Косанчић :Новопазарски санџак и његови етнички проблеми, 1912)

Историчар Радослав Грујић је на ову тему писао 1912. године у „Гласнику српског географског друштва“

Велике миграције имале су у главном четири периода. Прве познате нам биле су током XV века из средњевековне Србије — Деспотовине и Херцеговине, преко Славоније и Хрватске; а сместиле су се, углавном, у маленим оазама, око Загребачких и Калничких гора. Потомци њихови изгубљени су за српство. Друге миграције биле су током XVI века, из северних крајева данашње Србије, из Босне и Херцеговине, с Црном Гором и Старом Србијом, већином преко Крањске и Штајерске, Угарске и Славоније. Ова насеља спустила су се такође око Калничких гора и њилиових источних огранака, пружајући се постепено све више и по северозападним косама Билогоре. — Потомци ових досељеника већином су очували се у православљу и српству, те су основ целом данашњем српском становништву у овој области. Треће миграције извршене су углавном од краја XVI до пред крај XVII века (1597—1683) из разних наших области преко Славоније и Хрватске, те су заузеле махом средину данашњили наших насеља у овој области, од Ровишта до Северина. А четврте веће миграције наше биле су крајем XVII и почетком XVIII века (1683—1718.), такође из разних крајева наших преко Славоније и Хрватске, а населиле су у главном сав источни крај од Северина до Илове, са целом Мославином. Тада је коначно закључено насељавање ове области српским народом.

Само за неколико десетина већином старих војводских породица може се, на основу историјских докумената, поуздано одредити датум појаве њихове у овој области; а за остале многобројне породице постоје тек мање или више вероватне претпоставке. Још слабије стојимо с одређењем порекла појединих породица наших, — јер извештаји историјских докумената за овај период махом само сумарно означују: Турску, Србију или Маћедонију, као првобитне области досељеника; или, што је још чешће, спомињу само главну и последњу прелазну област миграција. А традиција о томе скоро сасвим избледела је у народа овог, чији су преци готово 400 година ратовали по разним европскнм бојиштима, те преживели врло много бурних догађаја, који су из свести потомака потисли и избрисали далека времена сеобе са Балканског полуострва. Зато само неке породице наводе: Србију, Босну и Херцеговину, као своју стару домовину, па и то не свагда поуздано. А већина не сећа се ни имена прве постојбине своје, него тек лцоје прелазне области, те веле да су пореклом Мутлаци (Морлаци из севеме Далмације и околине), Чабрајци (из зап. Босне), Крањци, Жумберчани и др. Ну највише их има који ни то не знају, те на питање одкуда и када су им стари доселили, просто одговарају да су овде: ,,од замана (!), од старе пунте (буне), од како се селење запођело, незна се томе паметара” или „никада нико чуо није да смо одкуда доселили”; док опет други веле, да су ту: „стародобни, старовјерци, старунци, домородци” итд. Врло су ретки који знају бар нешто више рећи, као на пр. осамдесетгодишњи старац Саво Длака из засеока Липовчана у брдима код Подгорца. Он ми је између осталога рекао, да су његови стари казивали му, да су њихови преци и већина српских подгорачких породица доселили овамо ,,из Србије за турскога рата, када је Турчин земљу нашу заробио и Турци напајали коње из наших путијера….”

Због тако оскудних непосредних података о пореклу наших најстаријих породица у овоме крају, морао сам с нарочитом пажњом обратити се и свима посредним подацима, те брижљиво испитивати не само антропогеографске и етнографске особине њихове, него и многе друге околности. Таковим радом дошао сам до знатнога броја врло поузданих индикација за порекло већине породица; а резултате тога истраживања могу овде изнети само у неколико кратких цртица.

Главне прелазне области ових најстаријих до данас очуваних насеља наших беху у првом реду Крањска и Жумберак, те Сењска и Бихачка крајина, а за тим Морлачка или севема Далмација с околином, те западна Босна, Славонија, Угарска и Штајерска. Првих пет области дале су готово две трећине целог нашег становништва у овом крају. Осим историјских докумената и традиције, потврђује нам то још и велики број истих породичних презимена овде и онде, као и имена многих села и заселака, која су постала од старих породичних презимена, те готово исте физичке, дијалектичке и друге етничке особине. Босна, Славонија и Угарска дадоше нам тада само мали број породица; јер западни делови њихови нису у ово доба тако густо насељени били православним Србима, као што је то било на свршетку овога периода, крајем XVI века, када управо из тих области отпочињу главне миграције и чине нови период у насељавању Срба по овој области… А Штајерска послужила је у ово доба, само неколико деценија, као привремено склониште већином одличних војводских породица српских.

Исто тако доста поуздано можемо утврдити, за велики број овили најстаријих породица наших, и стару балканску постојбину њихову. Већи део, наиме, води порекло своје из Старе Србије и Херцеговине те данашње Србије и Црне Горе, а мањи део из Босне, Маћедоније и Срема. И то нам, у првом реду, потврђују историјски подаци и традиција, а за тим и многе друге околности.

Занимљива је легенда коју је послала Светлана из Београда: Постојала су четири брата Колунџије која су усмртила Турчина и потом су се разишли на четири стране. Наравно, заснивали су породице и направили подваријације са презименима.

Има двије теорије: прва, да је један младић побјегао са својом младом од господара, који је хтјео преспавати прву ноћ с њом. Прича се, да се то десило у селу Колун код Фоче. Друга теорија да је “Колун” стара ријеч за крчмара-гостионичара а временом је додато “џија” и тако смо ми добили данашње презиме. (Ели из Франкфурта)

Да потичемо са Косова најчешће се везује за етимологију презимена. По једнима, презиме је настало од речи ,,кулук“. Прво су биле Кулунџије да би касније оно ,,у“ прешло у ,,о“. Други опет сматрају да презиме има везе са старим ковачким занатом – калајисањем кухињског суђа. Турска реч ,,кууумцу“ или ,,кууум“ у преводу значи израђевина од злата, а ,,кујунџија“ је „занатлија који израђује предмете од злата и сребра“. Кујунџијски занат је вековима био популаран. У прилог тврдњи да је тако настало презиме говоре и разне варијације од којих су неке и данас актуелне: Колунџић, Којунџија, Којунђија, Којунђић, Колунџија, Колунђија, Кујунџић, Кујунџија, Кујунђија, Кулунџић, Кулунџија и Кулунђић. Неки опет тврде да је презиме настало од речи ,,колун“ што означава неки део брода. Двадесетак километара од Сарајева постоји место Колун у општини Фоча са око 200 становника. Први писани трагови о имену Фоче на ушћу Ћехотине у Дрину датирају из 1368. године. У средњем веку Фоча се налазила на караванском путу Дубровник-Цариград и била значајан трго- вачко- занатски центар. Да ли је можда то ,,оно“ што тражимо? Ако укуцате ,,колун“ на интернету добићете велики број информација, углавном на турском језику. Тако је данас, а можда је пре 600 година то место могло да буде сабориште српског живља које је кренуло са Косова “у једном правцу” . Презиме Колун распрострањено је у Турској и више земаља арапског света, Колунија има у Републици Српској, а Колунгиа у Француској и Италији. У записима се помињу често сушне и гладне године, а са њима упоредо скупоћа, болести и многе народне невоље. И велике епидемије, куге и колере раселиле су српско становништво . У том погледу нарочито је уочљив XVI век. У близини Босанског Петровца има село Колунић. С обзиром на концетрацију Колунџија у овом делу Босанске крајине, можда би и ту могли да тражимо корене. Назив Колунић, наводно потиче од имена једног племена које је некад овде давно живело. Иако постоје докази о давном насељавању, данашње становништво се доселило у ближој прошлости, углавном из Лике, Црне Горе и Далмације. Међутим, данас у Колунићу нема Колунџија, а према сећањима и најстаријих житеља, никада их није ни било.

Ако смо прво били Косанчићи, то отвара ново питање: када и зашто смо постали Колунџије? У неким списима, а то и они који се баве изучавањем и настанком презимена користе, помиње се да су с обе стране Грмеча више од четири века живели Ступари. Било је их много па су и имали различита презимена: Качавенде, Јајићи, Колунџије, Деснице..  Добро се зна генеза сваког српског или православног презимена, јер кад погледате на детаљне карте Црне Горе и Косова наћи ће те 70 одсто презимена или изведеница из тих села диљем Косова, Метохије и Црне Горе. Кажем већином јер има и српских презимена која не завршавају на ић. (Брадаш, Зеленбаба, Бједов, Бјелобрк, Бачко, Колунџија, Синобад, Калат, Јарамаз, итд) која су настала као надимци или нека обележја нпр. Јарамаз на турском значи крволок, убојица. Остало су имена или надимци родоначелника, а сва та презимена који су само делић тога у Книнској крајини су стара и нека од њих се спомињу уназад 4-5 векова.

Презимена су у разним крајевима настајала у различито време. Најстарија су на подручјима где је племенска организација била јака (Црна Гора, Херцеговина…) и у Приморју где је најра- није започето са административним евидентирањем становништва. У Цмој Гори срећу се презимена која потичу из XII, XIII и XIV века. У Србији су презимена код Срба настала у XVI и XVIII веку, а настајала су по оцу, деди и ли прадеди све до почетка XIX века када су добила данашњи облик. Код Срба у Војној крајини (Лика, Банија, Кордун, Славонија) презимена су такође настала у XVI и XВII веку. (Ђ. Јањатовић: Српска презимена у Босни, Сомбор 1993)

Најнеобичнија презимена носе Срби са простора војних крајина, како турске, тако и аустроугарске. Како су наши преци били лаки на потезању оружја из разних разлога – најчешће увреде, то је бежање преко граница и мењање презимена било уобичајена појава. Презимена су узимана по животињама (Зец, Ћук, Лисица, Врана); предметима (Варићак, Колунџија, Торбица, Дрљача, Зобеница). Неки историчари тврде да је основа свих варијација презимена Колунџија – ковач, односно занатлија. Колунџија- обртник који израђује употребне и филигранске предмете (џезве, ибрике итд.) и украшава их на традиционалан оријентални начин. Као потврду тога наводе да у Отоманском царству Срби нису имали обавезу да иду у рат са турском војском, а занатом је могао да се бави ко је хтео. Ако су муслимани морали да се одазову сваком војном позиву, то по овим теоретичарима значи да су они имали мање времена да се баве неким занатом.

Човек од када постоји, имао је своје име. Презиме је добио много кашније. У првобитном друштву , човек је сматрао своје име за веома важан део личности. И мислио је да му се злонамемом употребом имена може нанети штета. То мишљење се одржало дуго, у неким крајевима све до данашњих дана. Последица овог веровања произвела су многа чудна правила у скривању и мениању имена. Касније су људи почели да праве презиме од имена неког по нечему знаменитог претка, по правилу мушког. Код српског презимена то је јасно. Од неког знаменитог Јована, настало је презиме Јовановић, Јованић или Јованов. Иначе, код нас је давно постојао обичај да син добије презиме по очевом имену. Петар добије сина Николу Петровића. Његов син је Ђорђе Николић. итд. Касније је одређено да се презиме не мења.

Српских имена има око 300, а то је таман за једно сеоце. Ако би, нпр. у том селу била два Петра – морали су да их некако разликују у разговорима и трачањима. Зато су уз име ближе одређивали о коме се ради, да би та “одредница” постала надимак, па ако крене да се тај надимак провлачи кроз генерације онда постаје – презиме. Већина српских презимена препознатљива је по суфиксу -ић. Колико је познато, српска презимена која се не завршавају на – ић доста су старија од осталих. То су углавном презимена у Лици, Босанској крајини и Херцеговини. У предкумановској Србији било је такође пуно таквих презимена, али је за време Обреновића донесена уредба да по оцу сви пређу на -ић да би се извршила хомогенизација становништва.

Власти су 1817.године издале наређење по којем Срби у Аустрији нису смели да носе презимена са завршетком на -ић што је на подручју Угарске посебно строго спровођено. Тако су сва презимена са презименским додатком -ић добила завршетак на –ов или -ев. Да ли је то тренутак када су Колунџићи, рецимо постали Колунџије?

Претпоставка да је постојбина Колунџија Босна или прецизније Босанска крајина, такође има бројну подршку. И данас је ту сконцентрисано највише породица с овим презименом. Иван Луцијус, писац далматинске и хрватске историје, пише како су се Срби из Босне крајем XIII века, за време бана Младена, почели да досељавају у Далмацију.

Колунџије из околине Книна, село Жагровић, су пореклом из Босне. Цело подручје северно од Книна, села Жагровић, Голубић, Плавно, Стрмица и друга, насељена су Србима из Босне 1417.године. Колунџије ван Босанске Крајине и Книна, пореклом су из ових подручја. (Марио из Книна и Душица из Београда)

Колунџије су по сачуваном предању поријеклом од с.Гориње, Крупа на Уни. У Горњем Водичеву је живјело 17 домаћинстава са 124 члана, а у Доњем Водичеву једно домаћинство, Драгутина Колунџије са 7 чланова, који је из братства Колунџија насељеног у истоименом засеоку у селу Гомје Водичево. (Б. Ђурић: Водичево вјековима на граници империја, Ниш 2005)

И други хроничар из Новог Града, Десимир Дробац такође сматра да су Колунџије после Косовског боја стигле у Поуње где су имали могућности за нормалан живот. Ни Дробац није нашао никаквих трагова и своју тврдњу је утемељио на усменим казива- њима која су се преносила са колена на колено.

Зна се да су Колунџије све до Другог светског рата носили различита презимена али без већих одступања од основе (Кујутиџија, Кулунџија) све до Колунџија и да су тако забележени и по званичним књигама. Зна се, такође и то да је ову породицу задесила иста историјска судбина као и многе друге хришћанске породице, доласком Турака на Балкан. О сељакању Колунџија и њиховим породицама пред овим освајачима са истока, по предању зна се да су однекуда најпре доспели на Змијање, одатле су отишли у Далмацију, из Далмације у Лику, а однекуд из Лике “пали” су прво у Горињу испод планине Грмеч, општина Крупа на Уни. Преци породица Колунџија у нашим крајевима прво су се населили у Велику Жуљевицу, одакле су се касније расељавали у Водичево, Добрљин, Тавију, Нови Град, гђе их данас има доста, као и остале крајеве Поуња па и шире.” (Д. Дробац:Општина Нови Град кроз историју, Нови Град 2004)

Истраживање Михајла Колунџије, на основу података у Сплитској и Задарској цркви о кретању племена Колунџија, који су кренули у XVI веку из села Седобро, код Пријепоља, населили се код Фоче, затим прешли на Ливањско поље и зауставили се код Книна у селима Ервенику и Купусиштима, а затим кренули за Добросело, Крњеушу, Гориње, Козару, Банију, Славонију, итд…..Врановски Радишићи доселили су се прије 80 год. из Далмације. Најпре су неко време били у Раковици, где су сада Манојловићи. На њиховом садашњем кућишту биле су неке Колунџије који ту јако осиромаше па одселе преко планине и тамо се убрзо опораве. Кад се Колунџије одселише спахије врате Радишиће на мјесто њихово јер им горе било пространије и погодније за стоку. (Перо Колунџија и Милорад Радишић: Прилог хронологији Крњеуше)

Драгољуб Бојовић, хроничар села Седобро, наводи имена житеља овог села из пописа 1477.године: Степан син Радована, Скрвој син Степана, Живко син Степана, Радован син Покрајца, Вукашин син Стојака, Вукач син Стојака, Радосав син Стојака, Радоња син Стојака, Степан син Радохне, Радич син Вукше, Радич син Милоте, Радосав син Радоње, Вукосав син Радича, Радивој син Дабижава, Цветко син Радивоја…. Нема помињања презимена што указује на закључак да их у то време можда још није ни било. Али, ако се опет вратимо тврдњи Михајла Колунџије да су се Колунџије у XVI веку управо из овог села одселиле, могуће је ипак да се у православним црквеним књигама другачије водио попис него у турским.

Бежећи од Турака за време сеоба Србаља под Чарнојевићем пребегли су вероватно са Косова и отиснули се пут Млетака и настанили се наши далеки рођаци на самој граници, Отоманског и Млетачког царства. То је данасњи Книн и Книнска крајина. (Немања из Београда)

Пре више од 200 година у село Јасенице у околину Босанске Крупе из Лике су се доселили Јован и Марија Колундиија. Имали су синове Симу и Раду. Раде ја касније почео нови иивот у Жуљевици, а Симо у Водичеву. Сви су славили Светог Николу. (Ђурђица из Новог Града)

Једна од легенди помиње Јована и Марију, а иде овако: пре више од 300 година у селу Гориња заволели се наочит младић Јован и још лепша девојка Марија. Било је то у турско доба када је невеста прву брачну ноћ уместо са својим мужем морала да проведе са сеоским бегом. Јован није желео тако да поступи и уместо да у бегове дворе пошаље Марију, отишао је сам и убио бега, а затим с Маријом побегао у шуму. Бежећи од потере стигну до Велике Жуљевице. Не мењајући своје презиме ни крсну славу јаве се бегу, неком Церићу. Пошто село није било насељено, бег им даде највећи део земље за кућиште. Ту су почели нови живот. Тек неколико година касније Јован оде у Гориње у посету рођацима, а по повратку поведе кумове Граониће који се населише одмах поред њих. Легенда даље каже да су Јован и Марија имали четири сина: Симу, Лазу, Раду и Павла. Били су добри ратници и јунаци, али су волели и да попију. Кад је стасао за женидбу и Симо је имао сличну судбину као отац, али његову драгу Турци на силу доведу код бега, а пошто се Сима успротивио, ухвате га и осуде на смрт. Некако је на превару успео да побегне и доспе у Гомје Водичево где се трајно настанио. Ту је са својом драгом стекао осам потомака: Раду, Јову, Ђурђа, Стевана, Илију, Лазу, Михајла и Мићу. Засеок Колунџије у Горњем Водичеву почео је да ниче после Првог светског рата када су солунски добровољци браћа Симо и Јован Колунџија и Дмитар Ђурђевић крчењем шуме стварали плодно обрадиво земљиште и простор за градњу кућа. Слично је радио нешто даље у шуми Коштарица Драгутин Колунџија звани Лишчијак. И данас у том засеоку раде „Колунџијска воденица“, а у близини куће Михајла Колунџије, „Колунџијски млин“.

Досељавање Срба из Босне у Далмацију појачано је после Твртковог освајања Далмације и јужне Хрватске до Велебита (1390.), откад се он почео да назива „краљ Србије, Босне, Далмације, Хрватске и Примоија”. У његово време саграђена је црква Вазнесења Христова (Свети Спас) на извору реке Цетине. Тада се спомињу и православне цркве у Клису и Брибиру. Срби, досељени из Босне, саградили су на Цетини манастир Драговић (1395.). Ова насеља су на преласку из XIV у XV век стално јачала због доласка све нових и нових група досељеника из Босне, у коју су учестали турски упади и учинили Босну врло несигумим подручјем. Тако се после турског упада у Босну 1397. иселило доста Срба у Далмацију. Једна од тих група населила се у Книнском пољу, Голубићу, Пађенама и Полачи. Млетачки адмирал Петар Лоредан помиње 1423. „српске вазале” као поданике обровачког дворца, за које вели да су још од 1392. настањени на месту где се налази село Жегар.

То презиме није често, бар је то моје мишљење и на основу онога што знам од мојих старих, моји су из Сјеверне Далмације (од Книна) и тамо смо око петсто година. Колундзија је било и на Кордуну и Банији. Није ми познато да нас је још неђе било по Далмацији (осим оних који су се одселили као појединци). О презимену не знам ништа. Знам само да смо поријеклом по предању из Поткозарја и Градишке. (Огњен из Чикага)

Моје презиме Колунџић је из Лике, Драга Колундиина се зове заселак одакле сам ја. Нашао сам на нету попис који су правили Аустријанци још 1710. године. Тада су они то писали као “кулуџа” или тако нешто и у њему сам нашао неког мог пра- прадеду, а препознао сам га по имању на попису јер се ливаде исто и данас тако зову као и тада. (Боривој из Хамбурга)

Према историјским чињеницама миграциона струја из северне Далмације ка Босанској крајини кретала се правцем старих римских путева, који су тад коришћени. Један римски пут био је од Сплита преко Клиса-Ливањског поља-Гламочког поља-Кључа. Други крак ишао је долином Сане преко Јајца. Коришћена је долина Врбаса све до Босанске Градишке и Саве. Пре Ливањског поља један правац пута се одвајао преку Дувањског и Купрешког поља за Ускопље и настављао долином Врбаса,а други је водио из севеме Далмације и Лике преко Книна-Струмице-Грахова за Босански Петровац. Последњих деценија XV века насељавају се брдски крајеви, који су граничили са млетачком и угарско-хрватском државом и са јајачком и сребреничком бановином. После освајања неке територије настајала је и колонизација. Око 1530. године спомињу се Срби у Гламочу, Унцу и на извору реке Уне и већ желе да пређу на територију која је под окупацијом Аустрије. Други су још 1526. године прешли и населили се по Жумберку. Они који су ишли из севеме Далмације и Лике правцем римских друмова насељавали су слобод- на места; ту су једни остајали, а други постепено кретали даље. Треба напоменути да становништво које је населило неко место није га лако напуштало. Једни су ту остајали, а други из братства ишли даље у потрагом за бољом земљом за обрађивање и пашом за стоку. Босански Петровац са суседним личким крајем најпре је добио мало досељеника, али су касније доселили исељеници из Гламоча, Унца и севеме Далмације. Према једној вести из 1573. године, овај крај је имао толико народа да је могао дати приличан број војника. Следећа етапа била је насељавање Поткозарја и Козаре.

Довољно је напоменути само неколико историјских података који ће нам рећи о померању становништва, о насељавању и расељавању у овом граничном појасу, који се често називао ничија земља, земље између две војске на граници, између две царевине, а понекада и између три царевине. Отуд и назив Крајина. После пораза Угарске код Мохача 1526. године неке градове на Уни запоседа аустријски владар Фердинанд, који је на цетињском сабору 1527. године изабран за краља. Тада је напуштена према Турцима прва линија на Врбасу и пребачена на линију реке Уне. Падом Костајриице 1556. године под турску власт становници Кнешпоља, беже на суседну Банију, а преостали део одлази с угарском војс- ком. Тако је остао празан простор од Уне до Козаре. Пре пада Костајнице (половином XVI века), Турци су заузели Благај, Добру и Нови Град. Срби су населили брдске крајеве, док по градовима није било никога. То је била у пуном смислу ничија земља. И Турци и Аустријанци почели су да ничију земљу насељавају сваки са периферије на својој страни. Кад су Турци освојили Костајницу 1556. године, постали су господари целог Поуња. Тада су населили известан број православног народа као своју рају. Аустрија је задржала границу на Уни до 1592. године, када је и ова линија напуштена и пребачена на линију Глина-Корана-Мријешница и лева обала Купе. Кад су вођени ратови између мађарског краља Матије Корвина и Турака у овим крајевима је дошло до померања становништва. Велики број је пребегао преко Саве и Уне. Турци су у ове крајеве одмах населили велики број православног народа као своју рају. Према Житвадорском миру од 1606. године крајеви од реке Уне до Карловца требали су бити неутрална зона и незапоседнути. Тада је Кнешпоље било ретко насељено. Досељевало се ново становништво и враћало избегло из Лике, Кордуна и Баније. Било је то средином XVII века. После турског пораза под Бечом 1683. године Турци су поново утврдили градове на Уни и Сави, као природној граници између ове две државе. Миграциона струја становништва из Далмације и Лике, пошто је попунила ненасељено подручје око Унца, Грахова, Гламоча, Босанског Петровца, Кључа, Јајца, Змијање и Врховину, кретала се даље долином Врбаса и Сане према ретко насељеном Поткозаију и Козари. Први период насељавања био је одмах после 1700-те године. Због честих граничних ратова у првој половини XVIII века, долази и до померања становништва на подручју Баније. Тада су се бројни становници овом миграционом струјом из Далмације доселили у Поткозарје и населили простор између Врбаса и Уне до Саве. Насељеници из оближ- њих села бавили су се обично разним занатима, највише ковачким, пекарским, калајџијским, терзијским итд. Остали, ако би имали више новца, бавили су се трговином.

Проф. др. Јован Илић у свом делу “Број и размештај Срба на територији авнојевске Хрватске” говори о српском првом и другом домицилном подручју. Прво подручје Срби су запосели приликом досељавања на Балкан (југоисточно од реке Цетине), а друго чине подручја Војне крајине, у којима Срби имају етничку већину и у којима живе већ 200-500 година. Срби су у та подручја за разлику од Хрвата дошли ненасилно и били су директно потчињени бечком двору.

На подручју Кордуна Колунџија је било у Црном Потоку, Пемој, Катиновцу, Горњем Примишљу, Новој Кршљи, Раковици, Грабовцу Дрежничком и Кордунском Љесковцу. Други светски рат је практично опустошио многа од ових села јер су бројни мештани међу њима и Колунџије завршили у Јасеновцу ( погледати списак јасеновачких жртава на крају књиге). Оно Срба што није страдало у том светском рату, докрајчено је у ,,Бљеску“ и ,,01уји“ 1995. године. У књизи „Кордунски реквијем“ Светозар Ливада каже: У четири насеља: Доње Примишље, Горње Примишље, Вељунска Глина и Врански Кланац (све у општини Слуњ) 2001. године јављају се само Срби као становници. Међутим, поновним напуштањем насеља или биолошким нестанком, њихов број се наредних неколико година смањио на половину.

У селу Горње Примишље од усташке или италијанске руке страдало је у Другом светском рату четворо Колунџија, а двоје је умрло од тифуса. Према званичним подацима пописа становништва, у том селу је 1857. године било 1916 житеља, а 2001. само 18.

Општини Слуњ припада и Нова Кршља у којој је, према казивању Симе из Гложана, пре Другог светског рата било седам фамилија Колунџија са више од 20 чланова, а после рата, према званичним подацима, тај број је преполовљен. Села Пема, Црни Поток и Катиновац код Топуског на Кордуну припадају општини Гвозд ( раније Вргинмост). У Црном Потоку је по попису из 1991. живело 377 житеља (292 Србина). Сада у селу има 178 становника. Пема је можда посебно занимљива. Пре 20 година у селу је био 471 становник од чега чак 451 или 96 одсто српске националности. Последњи подаци кажу да у селу живи 204 становника, углавном хрватске националности. Некада велико и бројно село посебно је страдало 1942. године у Другом светском рату. У операцији „Петрова Гора 11“ усташка војска побила је 650-700 партизана 14.маја 1942. године, спалила село и послала више од 1.400 становника Пеме у концентрациони логор Јасеновац. Само 14 градова или насеља је у том логору изгубило више становника од Пеме.

Стварање Југославије било је велика глупост и грешка. На Кордуну је извршен попис становништва 1940. године, 53 одсто су били Хрвати, а 47 одсто Срби. До краја рата на Кордуну је погинуло 30.000 Срба и 137 Хрвата, и ми смо то називали заједничком борбом српског и хрватског народа. Егзодус Срба из Крајине 90-их година неспорно је највећа, најгнуснија, најпрљавија и најкрвавија подвала једном цивилизованом европском народу на самом крају двадесетог вијека. То је уједно и подвала с највише криваца, због чега је трагедија толиких размјера и била могућа. Нажалост, сва досадашња објашњења пада Крајине и егзодуса Срба, ако их је и било, упрошћена су до простаклука и препуна избјегавања одговорности, с недопустиво циничним пребацивањем кривице на друге. Главни кривци бране се упорним ћутањем. У име њих говоре други, чинећи све да сакрију одговорност правих криваца – каже генерал Милисав Секулић.

После села Жагровић код Книна, највећа концентрација Колунџија је у Горњем Водичеву где такође постоји засеок Колунџије. Некада је тамо у 17 домаћинстава живело 124 члана с презименом Колунџија. Један једини из овога братства наумио је да живи у Доњем Водичеву и имао је петоро деце.

Крсно име – слава, диван је израз православне вере. Историчари религије и етнолози слажу се да је слава, односно крсно име, чак више српска национална, него верска институција. У породични живот Срба уведена је у XIII веку, а преузета је од старих Римљана. Слава је нарочито обележје српског народа, јер се прославља само међу Србима. Слава се јавља само тамо где је било племенско уређено друштво а то је Црна Гора источна Херцеговина и северна Албанија. Како се управо из ових области велики број исељеника ширио по ближим и даљим земљама они су ширили своје обичаје. У Србији се раније није славила никаква слава. Постојао је обичај прослављања светаца заштитника села и градова али се ту не ради о слави. То је касније названо крсна слава или крсно име па и сам назив говори о другој врсти славе и обреда везаних уз њих. Ретка су братства која “памте” заједничког претка. Основа за племенско заједништво пре свега су територија и, као и увек, интереси, најчешће “изнуђени” заједничким спољњим непријатељем. У већини случајева је тај заједнички предак идентификован са неким средњовековним јунаком – како би се тиме ојачале везе између братстава која су творила племе.

Колунџије у највећем броју славе Светог Николу, нешто мање их има чија је слава Ђурђевдан, а тек неколико породица има за заштитника Светог Архангела Михаила. Слично је и са дригим варијацијама овог презимена, с тим што има Колунџића и католичке вере у Далмацији: Кожловац, Модрино село, Задар, Стобањ- св. Никола, Кујунџићи и Кујунџије су углавном сви католици.

Обичај је у селима где има више породица с истим презименом да их разликују по надимцима (,,шпицнаме“).

У засеоку Колундиије код Книна 1920. године иивело је 15 породица Колунџија. Моја је имала надимак Преце или Прецићи, а неки су били Алеџије и Савићи. Вјероватно је неко некад добио надимак, па остало на кући и његови потомци наставили да носе… Такође стижу нови надимци. Мој ћаћа је Драганић, али није му заживио надимак сем у његовој генерацији, јер су већ неки из његове (он исто) отишлипо школама, градовима и нема ко да одрии исте па да се то даље развија. (Драган из Београда)

Неке породице Колунџија у Жагровићу имале су надимке Котле, Тулентићи, Јовићи, Стратика, Купусина.

Пошто су се тада презимена добијала по именима, нарочито тамо у том крају, Лика, Книнска крајина итд, оно што знам о својој фамилији је да су их тада тамо називали Тулентићима ,а пре тога Стопоње….имали су ваљда велика стопала. (Немања из Београда)

Пошто су давно отишли из родног краја, Симо и две Наташе, сви рођени у Жагровићу, никако да се сете да ли се знају. У томе им је помогао Душко, који сада живи у Београду.

Симо је брат од стрица Страхињи (званом Страји). Страјо је иначе син од Ђоке Анђиног и кућа им је кад се улази у Колундиије прва с лијеве стране прије лке Маркове, а Симо је син од Ђокиног рођеног брата Николе. Наташа (старија) је сестра од стрица Марини и Николи (сви га знамо као Маса). Значи, Маринин и Масин ћаћа Бранко Алеџија или Милостиви је рођени брат Наташином ћаћи Николи (који је живио у Книну, имао кућу поред задарске пруге, испод мљекаре). Наташа још има сестру Сању и брата Пеђу. Наташа (млађа) је ћерка од Невена (званог Квиско). Као Квиска га сви знају у селу, али ево за сваки случај за Симу и Наташу, пошто су старији и генерацијски ближи Миши званом Мишо Бијели, Невен је стриц Миши Бијелом. Значи, Наташин ћаћа Невен (Квиско) и Мишин ћаћа Стево (звани Стевић) су рођена браћа.

Иако је у родном селу мога оца, Пема код Топуског на Кордуну, била само та фамилија Колунџија, имали су надимак Галама. Десетак година после Другог светског рата када су у Сомбор дошли неки татини другови из детињства, међу којима и народни херој и генерал Богдан Орешчанин, чуо сам ту причу и разлог: деда Павле је био познат у селу по томе да увек галами.

 

ГДЕ ДАНАС ЖИВЕ КОЛУНЏИЈЕ

АУСТРИЈА Беч, АУСТРАЛИЈА Аделејд, Барвуд, Канбера, Мелбурн, Натали, Сент Албанс, Сиднеј БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА Бихаћ, Босанска Крупа, Војевац, Горња Суваја, Доња Суваја, Кључ, Мостар, Пученик, Сарајево, Тузла ЕНГЛЕСКА Корби, Лондон, Рејнбирд, ИТАЛИЈА Калабрија, Милано, Пиза, Торино ЈОРДАН Аман КАНАДА Едмонтон, Торонто НЕМАЧКА Бохолт, Гисен, Ерланген, Келн, Ротвајл, Франкфурт МАЂАРСКА Будимпешта РЕПУБЛИКА СРПСКА Бања Лука, Берек, Босански Петровац, Брод, Велика Зуљевица, Вилуси, Гориње, Горње Водичево, Градина, Градишка на Сави, Двор на Уни, Дервента, Добрљин, Доње Водичево, Залужани, Југовци, Козарска Дубица, Костајница, Крњеуша, Крупа на Уни, Лакташи, Мркаљи, Нова Топола, Нови Град, Ножичко, Приједор, Равнице, Рисовац, Тавија, Хашани, Чиркин поље РУСИЈА Москва САД Балтимор, Бруклин, Винтер Хевен, Денвер, Дес Плејнс, Хајленд Парк, Катуса, Милвоки, М.Проспект, Нилс, Њујорк, Њу Орлеанс, Н.П.Рич, Портланд, Сан Франциско, Стони Крик, Френклин, Хамилтон, Хобарт, Чикаго, Шерепвил СРБИЈА Александровац, Алексинац, Апатин, Аранђеловац, Баљевац, Банатски Брестовац, Баничина, Бачка Паланка, Бачка Топола, Бачки Грачац, Београд, Бечеј, Бешка, Велико Банатско Село, Ветемик, Врбас, Вршац, Гложан, Елемир, Жарковац, Житиште, Земун, Зрењанин, Инђија, Карађорђево, Кикинда, Крагујевац, Крајишник, Кузмин, Лалић, Лапово, Лаћарак, Љуково, Младеново, Неменикуће, Ниш, Нови Кнежевац, Нови Сад, Омољица, Оџаци, Падеј, Палић, Панчево, Паши пољана, Петровац, Петроварадин, Радичевић, Риђица, Рипањ, Рума, Руменка, Смедерево, Смедеревска Паланка, Сомбор, Сремска Митровица, Суботица, Угриновци, Футог, Чачак, Честерег, Чока, Чонопља, Шабац, Шимановци СЛОВЕНИЈА Љубљана ФРАНЦУСКА Гренобл, Лион ХОЛАНДИЈА Ротердам ХРВАТСКА Антуновац, Бјеловар, Борово, Буковачки Антуновац, Вировитица, Вис, Велики Градац, Врбовец, Глина, Гомје Примишље, Добросело, Доње Селиште, Жагровић, Загреб, Задворско, Карловац, Кастав, Книн, Кутина, Липовача Дрежничка, Матијевићи, Нова Мокошица, Новоселец, Новска, Окешинец, Осечина, Плашки, Примишље, Раковица, Ријека, Света Марија, Сисак, Славонски Брод, Слатински Дреновац, Слуњ, Сплит, Ходиље, Хрватска Костајница, Чаковец, Широка Кула ЦРНА ГОРА Сутоморе ШВАЈЦАРСКА Базел ШВЕДСКА Штокхолм.

ПОЗНАТЕ КОЛУНЏИЈЕ

Јован Колунџија, виолиниста, рођен је 1948. године у Београду, где је магистрирао на Музичкој академији у класи професора Петра Тошкова. Усавршавао се код чувеног виолинисте Хенрика Шеринга. Иза себе има завидну светску каријеру, која траје више од 40 година. До сада је одржао више од 4000 концерата. Нема значајније концертне дворане у свету где маестро Колунџија није свирао. Бројне награде и признања свједоче о његовим високим уметничким достигнућима, како у земљи, тако и у иностранству… Оснивач је Центра лепих уметности у Београду, који носи назив “Guarnerius” по Гварнеријевој виолини из 1754. године, на којој тај чувени виолиниста наступа последњих двадесетак година.

Ево једне Јованове цртице о пореклу: Мој отац Сава Колунџија рођен је у селу Жагровић код Книна. То је митско место мог детињства јер смо тамо породично свраћали сваки пут када бисмо се на одмор упутили према Јадранској обали. На капији породичног имања сачекивала нас је бројна родбина и ја били сваки пут упознао неког новог стрица, брата или сестру. У Книнској Крајини се родило много Колунџија. Мирис свеже печене јагњетине на кромпиру и слатки укус домаћег парадајза у селу Жагровић нигде више нисам пронашао иако сам обишао читав свет. Моја мајка Вера је рођена у Риги, главном граду Летоније који је увек био култума престоница региона. Свирала је клавир од четврте године. Као најстарије од троје деце у њеној породици, Веру су нацисти за време Другог светског рата интемирали у радни логор близу Хановера. Тамо је успела да преживи три године. Неколико месеци пре него што су савезничке трупе ослободиле логор, Вера је упознала Саву којег су нацисти у заробљеништво спровели из Книна. Крај Другог светског рата и слободу Сава и Вера су дочекали у емотивној вези, с плановима да остану заједно до краја живота. У разрушеном Београду су почели да граде дом и стичу заједничку породицу.

Маја Колунџија Зорое је рођена 1977. године у Книну. Завршила је глуму на академији уметности Приштинског универзитета. Остварила је више запажених улога у позоришту и на телевизији. Као асистент предавала на Академији умјетности у Бањалуци, на одсеку глума, у класи проф. С. Рапајића. На Факултету драмских умет- ности у Београду студент на последипломским студијама из области театрологије.

Нада Колунџија је рођена 1952. године у Суботици. Завршила је Факултет политичких наука и има звање дипломираниог политиколога. Члан је Политичког савета и Главног одбора Демо- кратске странке. У досадашњем политич- ком ангажовању била је народни посланик у Скупштини Републике Србије, председница скупштинског одбора за међународну са- радњу и посланик у Скупштини Срвије и Цме Горе. Тренутно је шеф посланичке групе ,,За европску Србију“ у Скупштини Републике Србије.

Драган Колунџија је рођен 1938. године у селу Горње Водичево, код Новог Града. Прву песму као ученика основне школе објавио је 1954, у листу „Омладина”. Онда су се просули стихови по многим листовима и часописима, да би 1957. били сабрани у прву збирку: „Затвореник у ружи“.Те прве његове песме су и прве успомене које је донео у Београд са водичевских пашњака. Певао је о мајци и ратним страдањима, о ветровима и прелима под Козаром. Написао је и објавио 25 књига поезије и добио многе најзначајније књижевне награде. Стихови Драгана Колунџије ушли су у многе антологије и преведени на многе светске језике.

Драган Колунџија, генерал- мајор, рођен 1959. године, начелник Управе за оперативне послове Генералштаба Војске Србије. Овај официр тенкиста има велико ратно искуство још од 1991. године док је у време косовске кризе био оперативац у Приштинском корпусу, после чега је командовао 243. механизованом бригадом у Урошевцу. Био је начелник штаба чувене 15. оклопне бригаде из Приштине у време НАТО агресије на Југославију 1999. године, а касније и командант Оперативних снага. У чин генерала произведен је 2005. године.

Зоран Колунџија, оснивач и власник Издавачке куће ,,Прометеј“ у Новом Саду. Од оснивања 1990. године „Прометеј“ се развио у модерну и моћну издавачку кућу са више од 800 објављених наслова у 40 едиција. У објављеним делима снажно афирмише издаваштво у науци, књижевности, публицистици, а издавачку препознатљивост остварио је репрезентатитивним монографијама, делима посвећеним српској културној и политичкој баштини, посебно делима која се баве прошлошћу и садашњошћу Новог Сада.

Бранко Колунџија је редовни професор на Катедри за електротехнику Електротехничког факултета у Београду где је и дипломирао 1981, магистрирао 1987. и докторирао 1990.године. Професор је и ментор на постдипломским студијама за предмет Примењена електромагнетика и оптоелектроника. Аутор је више књига и научних радова и чланака у својим глав- ним областима интересовања: рачунарска електромагнетика, антене и микроталаси.

Нада Колунџија, пијанисткиња је рођена у Београду. Дипломирала на Музичкој академији у Београду (одсек за клавир) у класи професора Душана Трбојевића. Усавршавала се на Музичкој академији “Франц Лист” у Будимпешти у класи професора Золтана Кочиша. Предаје на Факултету музичке уметности у Београду, Клавирску музику 20/21. века. Уметнички је директор Центра лепих уметности Guarnerius. Стални је клавирски сарадник брата Јована Колунџије, виолинисте интернационалне каријере и оснивача Guarneriusa, Центра лепих уметности.

Доријан Колунџија је рођен 1976. годне у Београду. Дипломирао је примењену графику 2000.године на Ака- демији примењених уметности у Београду. Звање мастера лепих уметности, фотогра- фије и графичког дизајна стекао је на Уни- верзитету Висконсин у Милвокију где тре- нутно ради и докторску дисертацију. Предаје предмет Нове медије на Универзитету Мегатренд у Београду и води студио ,,12+дизајн” у Београду. Од 2004. је стални сарадник Академије лепих уметности у Фиренци и Камеги Мелон универзитета у Питсбургу.

Ђорђе Колунџија (1975) је завршио Спортску академију на смеру фитнес и спортови снаге као један од нај-бољих студената генерације и оценама 10 из практичног и теоријског дела тј. Технологије и методике спортске гране – фитнес. Ради као персонални тренер у свим познатијим теретанама у Београду.Од маја 2009. је интернационални судија у бодибилдингу, фитнесу и бодифитнесу.

Никица Колунџија је дугогодишњи колекционар. Осим сакупљања свега и свачега, како каже, хоби му је филателија, поштанска историја, нумизматика и картофилија. Своје филателистичке, нумизма- тичке и збирке старих разгледница излагао је у Загребу, Ријеци, Осијеку, Вараждину. Учествовао је на значајним међународним сусретима излагача у Верони, Паризу, Минхену, Љубљани, Марибору, Грацу, Бечу, Мастрихту. Пише у стручним часописима из подручја филателије, поштанске историје и нумизматике.

 

ГДЈЕ СУ ЖИВЈЕЛИ КОЛУНЏИЈЕ У ХРВАТСКОЈ 1948.г.

Извор података: „Лексик презимена СР Хрватске“ (Загреб, 1976), дјело ЈАЗУ, рађено на темељу пописа становништва 1948.г.

Напомена: први број у разломку означава особе, а други број породице Колунџија у назначеном насељу:

К о т а р

Книн – Жагровић 103/25 Доњи Лапац – Добросело 9/1 Госпић – Островица 14/2

Слуњ – Г. Примишље 19/4. Липовача 5/1, Нова Кршља 11/4 Вргинмост – Цми Поток 21/5, Катиновац 6/1 Глина – 1, Мајске Пољане 12/2, Шибине 4/1 Загреб – 3/1

Клањец – Велико Трговиште 2/1 Бјеловар – Нова Писаница 6/2 Гарешница – Мало Вуковје 2/1 Нова Градишка – 4

Ораховица – Слатински Дреновац 4/1

Нашице – Вучковац 1

Осијек – град 1

Вуковар- Илок 7/1

Дубровник – Ходиље 9/1

 

КОЛУНЏИЈЕ СТРАДАЛЕ У ЈАСЕНОВЦУ

КОЛУНЏИЈА Дане Анђа, Раковица 1890

КОЛУНЏИЈА Мане Анђа, Селиште Дрежничко 1920

КОЛУНЏИЈА НН Анђа, Нова Кршља 1921

КОЛУНЏИЈА Тодора Анђелија, Жагровић 1888

КОЛУНЏИЈА Ђуре Божо, Нова Кршља 1930

КОЛУНЏИЈА Илије Бранко, Пученик 1901

КОЛУНЏИЈА Пере Бранко, Велика Жуљевица 1912

КОЛУНЏИЈА Вида Бранко, Гомје Водичево 1918

КОЛУНЏИЈА Павла Цвјета, Грабовац Дрежнички 1893

КОЛУНЏИЈА Душана Даница, Раковица 1926

КОЛУНЏИЈА Ђуре Даница, Нова Кршља 1940

КОЛУНЏИЈА Јове Даница, Гориња 1939

КОЛУНЏИЈА Раде Даница, Нова Кршља 1930

КОЛУНЏИЈА Раде Дмитар, Нова Кршља 1919

КОЛУНЏИЈА Миле Драга, Селиште Дрежничко 1920

КОЛУНЏИЈА Милоша Драга, Нова Кршља 1939

КОЛУНЏИЈА Дмитра Драган, Нова Кршља 1940

КОЛУНЏИЈА Млађена Драган, Гумљани 1923

КОЛУНЏИЈА Пере Драга, Горње Водичево 1918

КОЛУНЏИЈА Теше Драган, Горње Водичево 1922

КОЛУНЏИЈА Лазе Драгица, Гориња 1940

КОЛУНЏИЈА Стојана Драгић, Нова Кршља 1913

КОЛУНЏИЈА Стојана Драгић, Нова Кршља 1914

КОЛУНЏИЈА Драгана Драгиња, Гориња 1941

КОЛУНЏИЈА Илије Драго, Пученик 1903

КОЛУНЏИЈА Вучена Драго, Мркаљи 1909

КОЛУНЏИЈА Дане Душан, Доња Суваја 1939

КОЛУНЏИЈА Ђуре Душан, Жагровић 1927

КОЛУНЏИЈА Илије Душан, Пученик 1910

КОЛУНЏИЈА Драгана Душанка, Гориња 1939

КОЛУНЏИЈА Мане Душан, Нова Кршља 1941

КОЛУНЏИЈА Милоша Душан, Гориња 1927

КОЛУНЏИЈА Милована Душан, Горње Водичево 1920

КОЛУНЏИЈА Николе Душан, Раковица 1909

КОЛУНЏИЈА Паве Душан, Цми Поток 1917

КОЛУНЏИЈА Раде Душан, Горња Суваја 1913

КОЛУНЏИЈА Раде Душан, Горње Водичево 1916

КОЛУНЏИЈА Раде Душан, Јарице 1924

КОЛУНЏИЈА Симе Душан, Гомје Водичево 1923

КОЛУНЏИЈА Стојка Душан, Војевац 1895

КОЛУНЏИЈА Николе Ђукан, Гориња 1918

КОЛУНЏИЈА Дмитра Ђуро, Нова Кршља 1930

КОЛУНЏИЈА Матије Дуро, Црни Поток 1900

КОЛУНЏИЈА Милана Милан, Острвица 1912

КОЛУНЏИЈА Миле Ђуро, Шибине 1909

КОЛУНЏИЈА Остоје Ђуро, Селиште Дрежничко 1920

КОЛУНЏИЈА Симе Ђуро, Жагровић 1909

КОЛУНЏИЈА Стојана Ђуро, Црни Поток 1910

КОЛУНЏИЈА Раде Гајо, Горња Суваја 1917

КОЛУНЏИЈА Раде Гајо, Јарице 1926

КОЛУНЏИЈА Душана Гојко, Војевац 1924

КОЛУНЏИЈА Јове Гојко, Гориња 1922

КОЛУНЏИЈА Дмитра Илија, Нова Кршља 1937

КОЛУНЏИЈА Лазе Илија, Острвица 1890

КОЛУНЏИЈА Луке Илија, Грабовац Дрежнички 1891

КОЛУНЏИЈА Николе Јека, Црни Поток 1940

КОЛУНЏИЈА Ђуре Јово, Бјелај 1939

КОЛУНЏИЈА Гавре Јово, Горња Суваја 1886

КОЛУНЏИЈА Илије Јово, Грачац 1915

КОЛУНЏИЈА Јове Јово, Добросело 1941

КОЛУНЏИЈА Симе Јово, Гориња 1902

КОЛУНЏИЈА Јована Ката, Шибине 1890

КОЛУНЏИЈА Стојана Која, Горње Водичево 1887

КОЛУНЏИЈА Лазе Лако, Гориња 1912

КОЛУНЏИЈА Ђукана Лазо, Гориња 1900

КОЛУНЏИЈА Илије Лазо, Дабашница 1899

КОЛУНЏИЈАЛазе Лазо, Гориња 1887

КОЛУНЏИЈА Лазе Лазо, Селиште Дрежничко 1880

КОЛУНЏИЈА Марка Лазо, Гориња 1898

КОЛУНЏИЈА Дане Лука, Добросело 1872

КОЛУНЏИЈА НН Лука, Бјелајски Ваганац 1896

КОЛУНЏИЈА Петра Лука, Крњеуша 1902

КОЛУНЏИЈА Драгића Љуба, Точак 1906

КОЛУНЏИЈА Јосипа Љуба, Нова Кршља 1928

КОЛУНЏИЈА Млађена Љубан, Гумљани 1932

КОЛУНЏИЈА Вида Љубан, Гомје Водичево 1895

КОЛУНЏИЈА Ђуре Љубица, Црни Поток 1937

КОЛУНЏИЈА Миле Љубица, Црни Поток 1938

КОЛУНЏИЈА Симе Манда, Жагровић 1927

КОЛУНЏИЈА Стојана Мане, Нова Кршља 1921

КОЛУНЏИЈА Стојана Мане, Нова Кршља 1922

КОЛУНЏИЈА Ђуре Мара, Нова Кршља 1942

КОЛУНЏИЈА Исе Марија, Гориња 1901

КОЛУНЏИЈА Исе Марија, Велика Јасеница 1900

КОЛУНЏИЈА Лазе Марко, Гориња 1934

КОЛУНЏИЈА Лазе Марко, Горње Водичево 1894

КОЛУНЏИЈА Стојана Марко, Горње Водичево 1886

КОЛУНЏИЈА Радована Марта, Грабовац Дрежнички 1872

КОЛУНЏИЈА Раде Мићо, Гомја Суваја 1915

КОЛУНЏИЈА Раде Мићо, Јарице 1928

КОЛУНЏИЈА Милоша Мика, Нова Кршља 1941

КОЛУНЏИЈА Стојана Мика, Нова Кршља 1935

КОЛУНЏУА Цвије Милан, Гомје Водичево 1892

КОЛУНЏИЈА Драгутина Милан, Доње Водичево 1928

КОЛУНЏИЈА Ђуре Милан, Жагровић 1909

КОЛУНЏИЈА Гојка Милан, Гориња 1941

КОЛУНЏИЈА Лазе Милан, Острвица 1892

КОЛУНЏИЈА Марка Мила, Горње Водичево 1918

КОЛУНЏИЈА Милоша Милан, Црни Поток 1928

КОЛУНЏИЈА Драгића Миле, Нова Кршља 1941

КОЛУНЏИЈА Глише Миле, Жагровић 1929

КОЛУНЏИЈА Јосипа Миле, Нова Кршља 1941

КОЛУНЏИЈА Лазе Миле, Горње Водичево 1898

КОЛУНЏИЈА Лазе Миле, Нова Кршља 1932

КОЛУНЏИЈА Луке Миле, Гориња 1882

КОЛУНЏИЈА Марка Миле, Календери 1901

КОЛУНЏИЈА Николе Миле, Крњеуша 1902

КОЛУНЏИЈА Вучена Миле, Гомје Примишље 1900

КОЛУНЏИЈА Илије Милица, Гориња 1893

КОЛУНЏИЈА Милоша Милица, Црни Поток 1912

КОЛУНЏИЈА Милоша Милица, Цми Поток 1934

КОЛУНЏИЈА Ђуре Милка, Цми Поток 1938

КОЛУНЏИЈА Лазе Милка, Гориња 1936

КОЛУНЏИЈА Милоша Милка, Гориња 1941

КОЛУНЏИЈА Гаје Милош, Црни Поток 1890

КОЛУНЏИЈА М. Милош, Горње Водичево 1903

КОЛУНЏИЈА Михајла Милош, Добрљин 1900

КОЛУНЏИЈА Стеве Милош, Селиште Дрежничко 1918

КОЛУНЏИЈА Теше Милош, Горње Водичево 1929

КОЛУНЏИЈА НН Милован, Нова Кршља 1863

КОЛУНЏИЈА НН Милован, Нова Кршља 1870

КОЛУНЏИЈА Петра Миљка, Пецка 1914

КОЛУНЏИЈА Васе Млађен, Гомје Водичево 1898

КОЛУНЏИЈА В. Млађен, Гумљани 1896

КОЛУНЏИЈА Млађе Нада, Горње Водичево 1940

КОЛУНЏИЈА Бранка Неђељка, Горње Примишље 1943

КОЛУНЏИЈА Гојка Никица, Гориња 1942

КОЛУНЏИЈА Адама Никола, Жагровић 1925

КОЛУНЏИЈА Ђуре Никола, Жагровић 1924

КОЛУНЏИЈА Милоша Никола, Црни Поток 1904

КОЛУНЏИЈА Николе Никола, Жагровић 1921

КОЛУНЏИЈА Шиме Никола, Мајске Пољане 1926

КОЛУНЏИЈА Миле Остоја, Нова Кршља 1888

КОЛУНЏИЈА НН Остоја, Нова Кршља 1893

КОЛУНЏИЈА Пере Павао, Црни Поток 1882

КОЛУНЏИЈА Пере Павао, Цми Поток 1882

КОЛУНЏИЈА Илије Паво, Цми Поток 1880

КОЛУНЏИЈА Стојана Перо, Велика Жуљевица 1890

КОЛУНЏИЈА Јанка Раде, Нова Кршља 1911

КОЛУНЏИЈА Дмитра Раде, Нова Кршља 1936

КОЛУНЏИЈА Гавре Раде, Гомја Суваја 1893

КОЛУНЏИЈА Гавре Раде, Јарице 1895

КОЛУНЏИЈА Јове Раде, Горње Водичево 1878

КОЛУНЏИЈА Милована Раде, Нова Кршља 1892

КОЛУНЏИЈА Милоша Радојка, Гориња 1937

КОЛУНЏИЈА Раде Раде, Нова Кршља 1930

КОЛУНЏИЈА Мане Сара, Селиште Дрежничко 1887

КОЛУНЏИЈА НН Саво, Љесковац 1888

КОЛУНЏИЈА Васе Сава, Горње Водичево 1901

КОЛУНЏИЈА ННСаво, Црни Поток 1891

КОЛУНЏИЈА Стојана Саво, Црни Поток 1900

КОЛУНЏИЈА Петра Сима, Дабашница н.а.

КОЛУНЏИЈА Лазе Симо, Гомје Водичево 1889

КОЛУНЏИЈА Петра Симо, Бјелајски Ваганац 1877

КОЛУНЏИЈА Михајла Славко, Добрљин 1923

КОЛУНЏИЈА Михајла Славко, Горње Водичево 1926

КОЛУНЏИЈА Ђуре Стака, Црни Поток 1935

КОЛУНЏИЈА Дане Стана, Гориња 1907

КОЛУНЏИЈА Јована Стана, Блатуша 1900

КОЛУНЏИЈА Марка Станица, Црни Поток 1885

КОЛУНЏИЈА Стојана Станко, Нова Кршља 1938

КОЛУНЏИЈА Раде Стево, Нова Кршља 1926

КОЛУНЏИЈА Ђуре Стоја, Црни Поток 1941

КОЛУНЏИЈА Млађана Стоја, Гумљани н.а.

КОЛУНЏИЈА Миле Стојан, Црни Поток 1940

КОЛУНЏИЈА НН Стојан, Нова Кршља 1895

КОЛУНЏИЈА Пане Стоја, Гумљани 1895

КОЛУНЏИЈА Лазе Триво, Гориња 1938

КОЛУНЏИЈА Миле Вељко, Карађорђево 1936

КОЛУНЏИЈА Лазе Влада, Жедник 1936

КОЛУНЏИЈА Ђурађа Здравко, Велика Жуљевица 1935

 

АУТОР: 

Душан Колунџија је рођен 1947. године у Сомбору. Цео радни век од 1970. до 2010. године био је новинар, највише као спортски новинар. Извештавао је са бројних највећих светских такмичења. Био је активан спортски радник у рвању, рукомету, дизању тегова и шаху.

До сада је објавио десет књига. Добитник је више признања од којих су најзначајнија: Награда „Јован Микић Спартак“, „Златно перо“ Секције спортских новинара Војводине, Специјална повеља Рвачког савеза Србије и Посебно признање Светске федерације за дизање тегова.

 

 

 

 

 

 

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Војислав

    Колунџићи воде порекло из Бенковца у Далмацији. Колонизираки су у Војвода Степу код Српске Црње, негде око 1920-те године. Иса Колунџић је био најбогатији у селу и велепоседник. Његови сусељани га баш и нису много волели, јер су код њега морали да раде за мизерну дневницу или исто тако нешто мало нечега у натури. Жена му, Загорка, и није била лоша жена, али је јако мрзела комунисте и све најгоре о њима мислила, пошто су им национализовали готово сву имовину. Остала им је семо половна велике куће на лакат у којој је она становала након Исине смрти. Имали су сина јединца Драгана, који је из истих разлога иселио у Канаду, где су умрли и сахрањени и његова мајка и он.
    Становали смо код баба Загорке кратко време и према нама је била добра. Доносила нам чувени далматински прошек или густо црно вино. Нудила ми Исин стари џепни сат чувене марке “Омега”. Раритет. Нисам га узео, мада и данас жалим због тога. Једне године смо били на летовању у Игалу, где смо је срели, онако већ у поодмаклим годинама. Дошла сама из далеког Торонта, највеће колоније Срба у Канади. Касније сам јој посветио једну причу.

    https://banija.rs/obicaji/21998-baba-zagorka.html