Порекло презимена Ђајић – Зјајић

17. фебруар 2012.

коментара: 4

Презиме Ђајић присутно је у западној Босни. Вредан прилог истраживању овог презимена дао је пуковник Лазо Зјајић, чију студију о Ђајићима – Зјајићима из 1972. године објављујемо у целини: 

 

ЂАЈИЋИ – ЗЈАЈИЋИ

Поријекло и вријеме појаве на Купресу

НАПОМЕНА: Као што се из самога наслова види, овај материјал о поријеклу Зјајића (старо презиме Ђајићи) писан је уз писмо које је аутор упутио католичком свештенику Господину Џаји Опату Мирославу, у циљу доказа господин Џаји и доктору Драгановићу да нису у праву када у својој књизи ”Са Купрешке Висоравни” (изданој 1970. године) хоће да побију констатацију Боривоја Милојевића, изасланика Српске Академије наука, који је 1920. и 1921. године пописао поријекло становништва на Купресе и констатовао да Ђајићи у Г. Маловану потичу из Херцеговине и да су ту од почетка XVII вијека.

Накнадни материјали о истраживању поријекла Зјајића и њиховој појави на Купресу дописани су материјалима посланим Господину Џаји, а односе се на период од 1972.- 1973. године.

О поријеклу Зјајића још није све истражено, постоје неке контрадикторности, али је неспорно да су се тамо населили у току XVII вијека, само је у питању вријеме да ли је то био почетак тога вијека или нешто касније. На писани траг о Ђајићима од тог времена још се није наишло.

АУТОР: Зјајић Лазо – пуковник

 

У Гласнику етнографског музеја на Цетињу, IV књига – том IV изданом 1964. године /ћирилицом/, објављена је дужа расправа из заоставштине Петра Шобајића , под насловом Корјенићи у којој Шобајић истражује поријекло династије Бранковића и доказује да косовски Бранковићи потичу из Корјенића у Херцеговини. На страници 162 он говори о роду Мратинаца. Цитирамо шта је Шобајић написао 1928. године:

Мратинци

”Другу групу старих родова који су у доцнијем средњем вијеку живјели у Жупи Врму чинили су Мратинци, како их називамо према крсном имену које су славили. У Корјенићима их је остало врло мало јер су много исељавани. Оно што о њима саопштавамо углавном су подаци сакупљени од њихових исељеника. У Корјенићима живи само мали број Мратинаца.

ЂАЈИЋИ

На питање о поријеклу једини су ми Ђајићи одговорили да не знају о својој прошлости, а други: ”Веома смо стари ође, а од кад, не знамо”. Слава им је Мратиндан, а прислуга Вел. Госпођиндан. У раније вријеме живели су у Нудолу , одакле су се премакли у Клобук. На жалби Корјенићке раје из половине XVIII вијека налазе се имена Јована, Ђура и Видака Ђајића. Ђајићи с којима сам говорио, нијесу знали предања. Умјели су ми рећи толико да су најпослије у Клобуку живјела три брата – Андрија, Мићан и Симо. Андрија је прешао у Ораховац, Мићан је остао у Клобуку а Симо преселио у Жудојевиће код Билеће, гдје од њега има 8 кућа. Ови у Жудојевићима броје претке: Ристо /рођен око 1899./, Милутин – Милош – Петар – Пајо, и знају да је Пајо побегао из Корјенића, из села Ораховца, гдје је у свађи око неке долине убио турчина. Према томе, у Жудојевиће је побегао Пајо, како је и Дедијер забележио, а не Симо. У Корјенићима их је четири куће /3 куће у Ораховцу и једна у Радиновом долу у Клобуку/.

Исељавали су у Купрес, Мостар и Фочу”, /Подвукао ЛЗ/

Шобајић о Ђајићима друго ништа није написао. Једино наводи:

”Да у разним крајевима Херцеговине има неколико родова који се рођакају са Ђајићима у Корјенићима и то: Којовићи из Чичева, Дабовићи у Укшићима у Љубомиру, Мастиловићи у Изгорима под Волујаком, те да сви заједно са Савићима и Гордићима из Посавине чине огранак великог братства Соколовића које је некада живјело у Корјенићима”.

ПРЕДАЊЕ О ПОРИЈЕКЛУ ЂАЈИЋА – ЗЈАЈИЋА НА КУПРЕСУ

Према предању наших старих, сви Ђајићи – Зјајићи на Купресу потичу од једног претка по имену Петра, који се са женом првобитно доселио из источне Херцеговине из котлине ријека Требишњице у Дувањско поље . Након краћег боравка у Дувну, Петар је са фамилијом прешао на Купрешко поље, најпре у Д. Малован . Ту се задржао дужи период времена, па потом прешао у Г. Малован . Узрок напуштања родног краја у Херцеговини, према предању било је убиство неког турског аге-бега, који је захтијевао прву ноћ са тек ожењеном Петровом женом. Петар је имао два сина и то Цветка и Симу.

Долазак из Дувањског поља у Г. Малован

Дакле, према предању Ђајић није из источне Херцеговине непосредно дошао на Купрешко поље, него се у Дувањском пољу успут задржао извесни временски период, а долазак на Купрес /најпре у Д. Малован/ такође је био постепен. Првобитно је из Дувна изгонио стоку у Малован на испашу, гдје је изградио љетње пребивалиште /кошару – катун/, а кад је створио услове за зимско становање населио се. Након дужег боравка у Д. Маловану по одобрењу турских власти прешао је у Г. Малован ради подеснијих услова за живот /боље ливаде, оранице, вода није била проблем у току љета па и за мељаву жита имао је млин близу куће/.

Претпоставити је да је Ђајић као младић у старом завичају живио истим животом какав је наставио у Дувну, а доцније на Купрешком пољу и то првенствено бављење сточарством, а потом земљорадњом. Тјерање љети стоке на испашу у планину древни је обичај, а и економска потреба Херцеговаца и Црногораца. Херцеговци из Корјенића обично љети изгоне стада на пашњаке, планине Бијеле Горе . То је добрим дијелом врлетна планина, чији су пашњаци на надморској висини од 1250-1600 м. За тамошње сточаре сасвим је била обична ствар усамљено живјети у тој планини и сретати се са дивљим звијерима и одметницима – хајдуцима. Зато је за Ђајића Купрешко поље, односно предјели око Малована представљало праву благодат са неисцрпним резервама паше, хране за стоку, као и земље за обраду.

Ђајић тамо није био сам, поготово у току љета. Многи дувњани имали су своје катуне за стоку, док предање не казује да ли је још нетко био за стално настањен, и ако се та могућност не искључује. Према предању наши су стари преко 200 година били родбински везани /поготово удајом или женидбом/ за своје земљаке у Шујици и Дувањском пољу. Економске везе такође су биле значајне, као и вјерски обреди. Па чак по сјећању покојног оца Стојана његова бака /односно прабаба Зјајића моје генерације/ била је родом из Дувна ”Дувањска”, дошла је у Горњи Малован негдје око тридесетих година прошлог вијека. Предања, о првобитном насељавању Ђајића у Дувну, начин њиховог изласка у Горњи Малован и родбинске везе са дувњанима сасвим су логичне. Поготово кад се имају у виду истраживања Јевте Дедијера, који констатује да су у Дувањском пољу били насељени многи Срби из источне Херцеговине и да су углавном нестали због помора од куге у другој половини XVIII вијека.

Дакле, Ђајић – Зјајић на Купресу је један од тих Херцеговаца. Његова рана појава, живот, битисање и опстанак у Маловану сасвим су могући и логични ослонцем на те своје земљаке који нису били тако далеко од њега. Значи, Ђајиће – Зјајиће кроз XVII вијек и касније треба посматрати повезано с Шујицом и Дувном, те отпадају све дилеме да ли је могао опстати или није.

ШТА СЕ ТАЧНО ЗНА О ЗЈАЈИЋИМА

Сви садашњи Зјајићи у Горњем Маловану потичу од једног предака по имену Стојана. Стојан је имао четири сина и то: Крстана, Лазу, Јову и Милу. За најстаријег сина Крстана зна се да је рођен 1833. године, а за најмлађег Милу 1850. године.

Прадједа мога оца, а мој чукундједа звао се Тодор. Чукундједа мог оца звао се Јован. По предању које се преноси са кољена на кољено даљи преци су: Нико – Цветко – Јован – Ђуро – Симо и Петар Ђајић.

Анализирајући рађање код породице Ђајић – Зјајић кроз XIX и XX вијек, може се констатовати да просјечно временско раздобље од једног кољена /паса/ до другог износи преко тридесет година. Према томе, прадједа Стојан могаo је бити рођен у периоду 1800. – 1805. године, чукундједа Тодор 1770. – 1775. године, чукундједа мог оца Јован 1740.-1745. године. Ако се исти временски критериј примјени на остале претке испада да би Петар могао бити рођен у четвртој деценији XVI вијека, што се у основу поклапа са предањем о старости Ђајића и времену њихове појаве на Купресу.

О другој лози Ђајића која је до II Свјетског рата живјела у Горњем Маловану, а њен посљедњи изданак Симо Зјајић сада живи у Беговом селу код Купреса, знамо слиједеће податке. Симо је рођен 1907. године. Његов отац Јово умро је од Шпанске грипе 1918. године. Имао је дједа Нику који је умро 1937. године у 90. години живота. Отац Никин звао се Симо и савременик је мога прадједа Стојана /рођен око 1800. године/. Покојни Нико Зјајић звани ”Грцо” /имао је оштећење гласне жице и тешко је говорио/, обзиром да је дуго живио знао је многа предања о нашим старима, од којих нажалост ништа није записано, али сам доста тога лично запамтио . На питање које смо сродство тврдио је /а то зна и његов унук Симо као и ми остали/ да је он и мој дједа Лазо /старији од њега око 10 година/ пето кољено. Што значи да нам је заједнички предак рођен у Горњем Маловану почетком XVIII вијека.

О трећој лози Зјајића, која је изумрла почетком овог вијека мало се зна. Њени последњи изданци билу су Ђуро звани ”Гуго”, он није имао мушких потомака /имао је пет кћери/, умро је пред Први свјетски рат и Зјајић Јевто био је нежења, умро је у току Првог свјетског рата. Њих двојица су била од два брата дјеца. Покојни отац није знао њихове даљње претке. Једино је тврдио да је то лоза која се још више по крвној вези удаљила од нас него напријед наведеног Нике.

За Зјајиће у село Благају код Купреса Б. Милојевић је тачно констатова да потичу из Горњег Малована, као и вријеме доласка у Благај /1890. године/.

Прадједа ових Зјајића звао се Сава. Он се компромитовао због јатаковања са хајдуцима у првој половини XIX вијека и посвађао са неким чланом породице Гламочког Бега чије су посједе Зјајићи држали у Хрбинама / о томе касније /. Свађа је настала због неких међусобних дуговања и потраживања. Услед компромитовања у јатаковању са хајдуцима и наведених међусобних оптужби због дуговања. Сава је морао бјежати. Иза себе је оставио жену и мушко дијете по имену Миле. Миле је опет имао сина Саву и од његова потомка потичу Зујајићи у Благају. Ближе сродство њихово за Зјајићима у Горњем Маловану је непознато. Према казивању покојног оца Стојана поближе су у крвној вези са Симом Зјајићем него са нама.

У селу Растичеву код Доњег Вакуфа имају двије куће Зјајића. Према њиховом предању потичу из Горњег Малована а да су тамо још од турског факта. Предпоставља се да су потомци напријед наведеног Саве, који побјеже због јатаковања са хајдуцима и свађе са бегом, јер колико се зна других исељеника Зјајића из Горњег Малована није било .

Према казивању наших старих, а и анализом кроз прошлост може се констатовати да у роду Ђајића – Зјајића никад није прошло временског раздобља да нетко од потомака није имао име Јован, Симо, Ђуро и Нико. Цветко се губи још у XVII вијеку. Име Стојан појављује се од завршетка Кандиског рата и стално је присутно. Вјероватно је то резултат популарности Јанковић Стојана који је Ђајићима и те како био познат. Тодор и Сава такође су чести. Може се рећи да су та имена настала у новој средини под утицајем Гламоча и Босанске Крајине. Јован, Цветко, Симо и Нико су имена која су вјероватно уобичајена била још у старом завичају. Интересантно је да се име Петар не појављује уопште и ако тврде да је то предак свију, који је побјегао из Херцеговине.

Помори од куге

Према предању Ђајиће је много пута куга косила. Казује се о два страшна помора у XVIII вијеку. У првом /вјероватно оно из четрдесетих година тог вијека/ од око двадесеторо чељади помрла је једна четвртина, док је у другом /осамдесетих година/ од преко двадесеторо чељади помрло више од половине. Последњи помор био је страшан. Породично стабло је нарушено, оно се не развија кроз цијели XIX вијек, него чак стагнира. Многе фамилије чији је подмладак страдао изумрле су и о њима се скоро ништа не зна. Види се да се у XIX вијеку развијају свега двије до три лозе.

Ђајићи се иначе нису много размножавали , а страдање породичног стабла од куге изазвало је тешке последице и објашњава чињеницу да сви који живимо у Горњем Маловану потичемо од једног претка рођеног почетком XIX вијека и ако су се наши стари тамо појавили 200 година раније. Услед помора од куге код њих су се појавили уговореници /домазети/, усвојеници и доста најамника. Иначе били су се издијелили на три до четири фамилије у другој половини XVIII вијека, да би поново након помора преживјели основали заједничко домаћинство ради лакшег привређивања и опстанка у суровим Купрешким условима.

 НАЈАМНИЦИ И УСВОЈЕНИЦИ

Ђајићи су до половине XIX вијека били доброг имовног стања /о томе касније/, зато су код њих радили многобројни надничари – косци и купилице, држали су доста најамника – чобана, а неке су најамнике усвајали послије другог помора од куге у XVIII вијеку. О најамницима се зна доста од конца XVIII вијека до половине XIX вијека, док се за ранији период не зна и ако их је сигурно било.

Негдје од осамдесетих година XVIII вијека до почетка XIX вијека зна се за неког Шкрбића Јована, родом из Гламоча који се истицао ваљаношћу у чувању и гајењу оваца.

Почетком XIX вијека појављује се најамник из Пролошке Драге код Имотског по имену Мишковић Перо. То је био паметан човјек вриједан и добар домаћин, те га Ђајићи оженише дјевојком чији су родитељи помрли од куге и усвојише га, а он промијени пријашње породично име Мишковић и поче се звати Ђајић, задржавши своју славу Светога Јована. Перо је имао сина Јевту, Јевто Јову, а Јово опет Перу . Овај последњи Перо је настрадао у педесетим годинама живота 1942. године за вријеме покоља и палења Горњег Малована од стране усташке војске , иза себе није оставио потомка.

Други најамник такође из Пролошца, дошао је код Ђајића негдје половином четврте деценије XIX вијека. Звао се Мишковић Јован, имао је надимак ”Ојван”. И он се оженио од Ђајића, али није усвојен нити се уговорио. Умро је 1911. године у 93. години живота. Имао је сина Саву који је умро 1935. године у 85. години живота. Саво је имао пет синова од којих је већина настрадала у току Другог свјетског рата, /о томе посебно/, тако да данас од оба наведене Мишковића нема потомка који живе у Горњем Маловану.

Ђајића најамник Мишковић Јован ”Ојван” један је од њихових чобана за којег су везана многа казивања и предања, а има и данас доста живих савременика који га памте и познају. То је био прави горостас, висок преко два метра, широких плаћа и дивовске снаге, био је неустрашив и својевољан.

Из Хрбина би често сам долазио зими у село на прело, пјешачећи у једном правцу 18 км. Кад би се у нека доба ноћи тај џин појавио међу прелџије изронивши из Купрешке љуте зиме, заврнутих уз руке рукава, са објешеним леденицама низ брке и обрве, настао би тајац и страхопоштовање присутних. Након неколико сати проведених на прелу опет би сам нестао у ноћи и мећави, да би наставио пјешачење до оваца и кошара одакле је и дошао. Причају како се некад Јовану омакла сјекира са гране, крешући овцама четину и направила му рану на шији, која је ”била дубока за два прста”. Јован за рану није марио, него би без икаквог мелема и завоја силазио на прело, а на његовом дебелом врату би се ”бијелила ничим незаштићена рана”.

Последњи Ђајића најамник у првој половини XIX вијека био је Бајило Ђуро, родом из околине Ржаног. Побјегао је из Далмације да неби служио у Аустро-Угарској војсци. Код Ђајића је дошао половином пете деценије XIX вијека, а сада има своје потомке у Горњем Маловану.

Битно је запазити да Ђајићи најамнике и усвојенике обезбјеђују углавном преко Дувна.

Б. Милојевић у опису Г. Малована наводи да има ”једна кућа Мишковића у долини ”, да је ”Мишковић родом из Пролошца код Имотског. Њихов прадјед се ”уговорио” у Ђајиће почетком XIX вијека”. Овдје Б. Милојевић прави грешку. Он тачно описује вријеме појаве првог Мишковића који се уговорио, али у његовом приказивању замењује га са овим другим који је касније дошао, није се уговорио нити је промијенио породично име. Док се први уговореник губи и приказује га као Ђајића. Он у опису положаја, насеља у Горњем Маловану наводи: ”Северно од Ђајића кућа је ниска коса, па затим плитка депресија у којој су куће Канлића 2, Шимића 2, Пазидржака /читај Пољичака/ 2, Ђајића 1 итд”. Е тај Ђајић је прави уговореник Мишковић, а опис насеља односи се на засеок Ћемалић /В. Б. Милојевић Купрешко, Вуковско, Равно и Гламочко поље стр. 92/.

ТРАГЕДИЈА МИШКОВИЋА

Као што је напријед наведено Саво Мишковић је имао пет синова. Сви су трагично завршили, изузев најстаријег у току и послије Другог свјетског рата. И ако се удаљујем од основног питања, ипак ћу описати њихову трагедију. Саво је био убоги сиромах, није имао ништа. Његова кућа је била једина сламом покривена све до 1937. године. Он и његова жена одхранили су дјецу углавном радећи као надничари и просећи. Ипак њихови синови Данило, Алекса, Душан, Илија и Перо били су кршни и веома развијени. Данило је отишаоу Београд одмах иза Првог свјетског рата, настанио се у Земуну, оженио Њемицом и тамо стално остао, има једно мушко дијете. Алекса се оженио из Семизоваца 1933. године и тамо одселио. Погинуо је 1945. године у Четничким формацијама. Има једног сина који живи у селу Средња код Сарајева. Душан је имао калајџијски занат. Убијен је од стране Усташа у Бугојну 1941. године . Илија је био у заробљеништву у Њемачкој у току Другог свјетског рата. По повратку настанио се код женине родбине у селу Подгреда код Ливна. Погинуо је 1946. године за вријеме ликвидације Четничке групе Давида Марића и Ђоке Пожина. /Народна милиција са Четницима је водила борбу у близини Илијине куће, том приликом Илија је страдао /. Није оставио мишког потомства. Најмлађи Перо погинуо је 28. јуна 1942. године као борац НОР-а у одбрани Горњег Малована. Није био ожењен.

ЂАЈИЋА ГРОБЉЕ

По доласку у Горњи Малован, не затекавши Православце, а ни друге становнике, Ђајићи су основали сопствено гробље, у које су сахрањивали умрле преко двјеста година. Гробље се налази сјеверно од Катануше, на према сјеверу испупченом дијелу косе која се од падина планине Малована спушта од запада на истог до саме цесте Купрес – Шујица, те путницима који долазе са југа заклања видик према селу. Оно се зове ”Старо гробље”. Односно, по њему је читава коса добила име. Тек у првим деценијама XIX вијека појавом више Православаца у селу Ђајићи су напустили своје гробље /по прилици прије 140-150 године/ и почели се са осалим сахрањивати у садашњем Православном гробљу источно од села код цесте /преко пута бившег млина на понору/. У вези тамошњих гробља неке су ствари интересантне, те их треба објаснити.

Заправо, Ђајић је затекао у Горњем Маловану гробље становника који су ту живјели у пред-турском периоду. То је вјероватно Католичко гробље. Оно уствари представља центар садашњег Православног гробља, а груписано је око усамљеног стећка. Гробље је по свему судећи било лијепо уређено, имало је доста споменика – крстова. Ђајић није хтио да настави сахрањивање својих умрлих у затеченом гробљу, вјероватно из вјерских разлога и другачијег обичаја у начину сахрањивања, него је основао сопствено на унапријед описаном мјесту.

Досељавањем Католика у село у провој половини XVIII вијека, ни они нијесу наставили са сахрањивањем у бившем гробљу, него су основали и то 60-80 метара јужно од бившег гробља, групишући га око 4-5 стећака. Кад су напустили ово гробље и основали садашње /на брду Рустине југоисточно од засеока Ћемалић/ није познато, а вјероватно у првим деценијама XIX вијека или можда још и раније. Заправо, сматрам да су напустили наведено гробље у оном периоду кад су одатле одселили Чолићи, Вучковићи /Вучци/ и други, а појавили се Православци, те су засеоци дефинитифно формирани /”Ћемалић ” Католици, а ”Хришћанско село” Православци/. Вјероватно им је било нелогично да Католичко гробље буде испред засеока православаца, зато су основали ново у близини свога зесеока на брду Рустине.

У вријеме досељавања Вавана у село на бивши појед Вучка, површ косе на коме се налазило Ђајића гробље била је већ испуњена гробовима, његово даље ширење није било подесно, поготово за више становника и родова. Ново досељеници и то најпре Вавани тражећи рјешење за гробље, вјероватно привучени подесношћу локације горбља из предтурског периода , а узимајући у обзир да су Католици напустили своје, које је било у непосредној близини тога, почели су се први сахрањивати у садашњем Православном гробљу потом су Ђајићи напустили своје. Ивази, Деспенићи и Бајило по доласку такође се ту почели сахрањивати, те је на тај начин основано заједничко гробље за све тамошње Православце.

Може се закључити да су сва помијерања и оснивања садашњих гробаља се десила у исто вријеме, односно у кратком временском раздобљу и сигурно су повезана са дефинитивним формирањем насеља са садашњим саставом становништва.

Ђајића гробље давно је напуштено па је већ и заборављено. О њему се нико није старао, а није било ничим обезбјеђено /уосталом као и данас већина тамошњих православних горбља/. Стари Ђајићи су својевремено били доброг имовног стања, водили су рачуна о уређењу гробља, те је на њему некада било доста споменика, али је то брзо пропало и уништено. Између последња два Свјетка рата налазило се још 5-6 споменика камених крестова, од којих је један био масиван, а остали су били обичне величине. Данас нажалост тих споменика више нема, и ако су 2-3 била преосала од последњег рата. Сјећам се да сам као младић, кад ме пут наносио поред тих споменика разгледао их, подстакнут усменим предањима да су се у том гробљу сахрањивали наши стари. Сваки је споменик имао натпис. Захваљујући томе што сам учио црквено-совенски могао сам на свим обичним споменицима прочитати да припадају Ђајићима, али се само са једном могло јасно прочитати Ђајић Јован, година рођења датирала је из прве половине XIX вијека, а умро је 1807. године. Остали споменици били су старији. Односно више нагрижени зубом времена. Без стручне анализе тешко се моло прочитати име, вријеме рођења и смрти покојника. Монументални споменик био је до неког порозног камена највише нагрижен зубом времена, трагови натписа су постојали на њему, али се нијесу могли прочитати. Обични споменици били су од меканог камена, истог онаквог од каквог се и сада код нас наручују из Дувна. Према томе предпоставити је да су и Ђајићи споменике добављали из Дувна и у том погледу били су везани за Дувањски крај. С друге стране захваљујући крхости камена релативно су брзо пропадали.

На мој захтјев у Ђајића гробљу пребројани су гробови у јануару 1972. године. /Бројање је извршио Зјајић Недељко, службеник из СО Купрес и Иваз Диоган, земљорадник из Г. Малована/. Избројано је 40 појединачних гробова, нормалне величине и 5 породичних гробница. Породичне гробнице на овом Ђајића гробљу јединствене су на Купресу из ранијег периода. Оне су величине 2 x 2 м. У последње вријеме почели су се тамошњи становници питати откуд тако велике гробнице. Било је мишљења да су то гробови чељади која су изумрла у масовним епидемијама. Међутим, обзиром да се налазим већ дужи период времена на служби у Херцеговини и Црној Гори, те крстарећи теренима са војском, сасвим сам нехотично примјетио да су велики гробови на старом Ђајића гробљу у Г. Маловану идентични са породичним гробницама у западној Црној Гири и источној Херцеговини, односно Корјенићима. Породичне гробнице /или велики гробови како их на Купресу зову/ налазе се на центру површи косе и представљају центар гробља, а отпада предпоставка да су то гробови помрлих у великим епидемијама.

Породичне гробнице су не испитане. Према казивању Зјајића Недељка и Иваз Диогана на тим се гробницама познају испусти са прочеља, који су служили вјероватно за отварање гробница са стране ради сахране накнадно умрлих. Ако је њихово казивање тачно онда се не може једноставно утврдити колико тамо има сахрањених.

На основу разматрања старога Ђајића гробља, може се донијети неколико логичних закључака:

1. Ђајић се збиља давно појавио у Г. Маловану. Под предпоставком да се у сваком појединачном гробу налази сахрањен само један покојник, а у породичним гробницама по два, тамо је сахрањено 50 особа, не рачунајући новорођенчад /дјечији гробови се већ не познају, сви избројени су нормалне величине/. Толико је сахрањено до прових деценија XIX вијека, што није мало од једнога, односно два претка за два вијека, узимајући у обзир да се иначе нијесмо много размножавали. Дакле, Б. Милојевић је тачно обавијештен о доласку Ђајића у Маловану – почетком XIX вијека и он је тачно записао у својој монографији.

2. Идентичност начина сахрањивања Ђајића са обичајима у Корјенићима и западној Црној Гори иде у прилог предању да је предак отуда доселио.

3. Предак Ђајића – Зјајића није се пуно успут задржавао од Херцеговине до Купреса. Значи, нијесу се у Г. Маловану појавили даљи потомци онога који је пошао и Корјенића, него он лично или ближи потомци који нијесу били заборавили обичаје из старог завичаја. То потврђује идентичност у начину сахрањивања у провом периоду по доласку у Г. Малован.

ЈОШ О ТАМОШЊИМ ГРОБЉИМА

За католичко гробље које су најприје основали досењеници у провој половини XVIII вијека, не може се ништа одређеније казати о величини о бројности гробова. Знам сигурно да су бројнији гробови на старом Ђајића гробљу. Са друге стране, католичко гробље се налази на земљишту са дебљим слојем хумуса, те су многи гробови већ урасли у земљу и за њих се такорећи не зна. На вом гробљу било је споменика до II Свјетског рата да ли сад има није ми познато. Тврдим да је био један спомених на натписом Анђа Токић, а колико се сјећам било их је са натписима Вучковића и Чолића.

Гробља које су Ђајићи затекли, по доласку у Г. Малован /у центру садашњег православног гробља/ сматрам да је католичко, али се не може тврдити док се неби испитало. Шетајући по том гробљу прије три – четири године /без помисли и намјере да нешто испитујем/ колико се сјећам споменици су постављени на западној страни гробова. Натписи на споменицима који су релативно још читљиви су црквено- словенски или сличним писмом.

Тешко је да ма што одређено кажем колико је било споменика на том гробљу. Мислим да их је до Другог свјетског рата било бар 15, а можда и више од 20. Гробље је страдало у току рата, јер је често пута у борбама служило за заклоне, а било је и вандалског односа према споменицима. Међутим, мислим да има још 4-5 споменика који би се могли прочитати. Требало би на ово скренути пажњу научне јавности док још није сасвим касно. Преко тих споменика сигурно би се нешто више дознало о насљедницима Малована из пред-турског или раног турског доба. Споменици су до сада остали анонимни зато што су ”скривени” гробљем садашњих становника. Истина то их је сачувало све до последњег рата, тако да ни један није био пропао, али је рат као што рекох много уништио.

Стари Зјајићи су сачували предање, да су се раније сахрањивали у како би то обично казивали ”нашем православном старом гробљу”. Ово казивање било је уопштено, добивао се дојам као да је тамо било још православаца. Међутим, књига СКВ и аналитички извршена монографија стварно доказује да их није било, то је сад тек постало јасно, да је Ђајића гробље ничије друго него њихово.

Према казивању познавалаца вјерских обичаја у Корјенићима, по старој религиозној традицији свака фамилија иоле бољег материјалног стања прави породичне гробнице, а ако то не може сахрана се обавља у обичне гробове све док материјалне прилике не омогуће израду породичних горбница. Гробови и гробнице остварају се за накнадно сахрањивање, с тим што се породичне гробнице, ако су подешене, отварају без обзира колико је времена прошло од сахране претходно умрлог, а гробови тек након проласка 8 година. Да ли су Ђајићи отварали гробове, односно породичне гробнице, не зна се. Према магловитом предању /које ми је мало остало у сјећању/ од покојног стрица Тодора Ђајића су на старом гробљу отварали породичне гробнице. Стриц је казивао /по предању које је он слушао/ како се цијенило по костима покојника /да ли су бијеле, жуте или слично/ о загробној срећи умрлог итд. Према томе, не може се тачно утврдити колико покојника има сахрањених у Ђајића гробљу на основу сад идентификованих гробова и породичних гробница.

Преци које памтим узгред су преносили предања и казивања о старом гробљу, али нису никада ништа предузели да се оно колико толико чува, нити су пак водили рачуна о споменицима, те ни младим генерацијама нијесу остављали у аманет нешто у том погледу. Није тамо никад нико ишао с намјером да нешто погледа или покаже. Ђајићи су половином XIX вијека нагло осиромашили и добива се дојам да су се услед сиромаштине, како то код нас кажу ”сами са собом забавили” па им није било ни до чега, камоли до гробља. С друге стране треба имати на уму да је у Маловану био потпуни аналфабетизам све до отварања основне школе 1927. године. Зато се тешко може тврдити да је неко читао натписе на тим споменицима све до моје генерације. Лично сам збиља чишће пута читао их до Другог свјетског рата. Данас бити споменици једино представљали драгоцјени писани траг у дубоку прошлост рода Ђајића, али их нажалост више нема тамо.

ПРОМЈЕНА ПОРОДИЧНОГ ИМЕНА

Данашњи Зјајићи на Купресу, по сигурном предању наших старих звали су се првобитно Ђајићи. На презиме, поријекло и углед који су уживали били су поносни. Важили су за ”Кољеновиће” како се то говорило за угледне родове. За промјену презимена нијесу имали никакве воље, потребе нити пак повода, али се то ипак десило. Према предању двојност породичног имена почело је веома давно, можда чак одмах по доласку на Купрес, а најкасније у XVIII вијеку. Колико се може по предању процијенити Турци су Ђајића почели из неких разлога називати искривљеним презименом подругљиво Зјајо – Зјајић. Буквално преведено то је онај тко зја – виче. Можда су Ђајићи стварно доста викали да би одагнали дивље звијери и ублажили усамљеност која их је окруживала око 130 година, јер у том периоду нијесу имали ближих комшија од десетину километара у наоколо те су Турцима на тај начин дали повода. Ђајићима изгледа није много сметало што их Турци називају искривљеним презименом. Они су се упорно држали свога правог презимена. То потврђује и последњи споменик подигнут почетком XIX вијека. Међутим, турски извор презимена почео је ипак да преовладава и да кмета почињу звати досељеници у XVIII вијеку аналогно турском жаргону, па је на основу тог назива уведен у администрацију.

Друга предпоставка је да је двојност презимена почела доласком досељеника у XVIII вијеку и појавом латинице. Можда је неки писар грешком у писању Ђајић или преводу са црквено-словенског прво слово ”Д” замијенио са ”З” па је испало Зјајић и тако настављено, те су их у писаној кореспонденцији називали Зјајићима, а кмет је и даље упорно се представљао старим презименом, све док се сами нису почели колебати и повињавати службеном називу. То потврђује случај исељеника код Д. Вакуфа који су тамо дошли у првој половини XIX вијека и представили се Зјајићи. Писмена кореспонденција сигурно није била толико честа и значајна све до Аустро- Угарске окупације те јој Ђајићи нијесу ни поклањали пажње, али у нову администрацију уведени су под презименом Зјајићи и тиме је било све свршено. Како кажу ”кмет се није могао звати како он хоће, него како му позивке пишу”. Ипак су стари у усменом саопштавању презимена представљали се Ђајићима. Последњи такав покушај учињен је 1921. године када су се правим презименом представили Б. Малојевићу, али је Зјајић као породично име озакоњено. Интересантно је да нас и сада у Маловану комшије већином називају старим презименом, а дјецу у школама из милоште са ”Ђајо”- ”Зјајо”.

ЗЕМЉИШНИ ПОСЈЕДИ

До појаве досељеника из Далмације и Херцеговине у провој половини XVIII вијека Ђајић је имао тако рећи, неограничене земљишне посједе у Г. Маловану преко 100 година. Од ливада косио је Доње Милачке отоке. То си ливаде првокласног квалитета, у њима има преко 120 косаца траве, а од ораница бирао је најбоље њиве на садашњем своме посједу и у Ћемилићу. Досељавањем више родова и постанком Малованског беговата власништвом Бега Кукавичића, Горње Малованско земљиште је подијељено на четири основне велике парцеле и то: ливаде Доње Милачке отоке и оранице у Ћемалићу чиниле су један посјед, други је Ђајића, трећи који сада држе Ивази /раније Чолићи/ и четврти гдје се налазе Вавани /а прије њих Вучак /.

Уз оранице три последња посједа подијељена су ливаде Стрљанице, које се нијесу косиле док се Ђајић тамо сам налазио, него су служиле за испашу стоке. Стрљанице су простране ливаде и пружале су се од рјечице Милача на исток до старог друма који је ишао испод брда даље на југ поред воде Ушивца и сјеверно од Батоглава за Шујицу.

Послије наведене подјеле Ђајић је ипак задржао велики посјед и то оранице преко 50 товара усјева и преко 100 косаца ливаде.

Други њихов посјед биле су планинске ливаде западно од села за неких 4-5 км и то пољана на југо-западним падинама брда Тиквице /к. 1558/ и Пеуља на јужним падинама Пеуљске косе /к. 1507/ .

Ове ливаде биле су комплетне Ђајића, а дају толико сијена код просјечног рода да се може исхранити око 350 оваца. Пољана је и сада већим дијелом њихово власништво, а Пеуља су напустили крајем XIX вијека и то услед неимања товарних коња да бегу прегоне у село његов дио сијена, те се негдје од 1900. године Пеуља налазе у посједу Дувњака из Д. Малована званог ”Дјудјак”.

У склопу наведених посједа имају два локалитета чији топоним подсјећа на Ђајиће и то мања пољана у шуми званој Дулиба зове се ”Аћине Лазине ” и ”Аћин Декик”. То је било некада власништво неког Аће- Аћима Ђајића још у XVIII вијеку.

Његово сродство са садашњим Зјајићима се не зна. Други локалитет је на сјеверо-западним падинама планина Малована, на Голој Коси, а зове се ”Будина Пластовина”. То је посјед неког Буде Ђајића о коме се такође не зна ништа одређеније.

Значи, све планинске ливаде близу села Г. Малована биле су Ђајића посјед, а познато је, да су тамошњи становници и те како заинтересовани за такве ливаде ради сијена и паше за стоку. Оне никада нијесу биле у посједу Раштегораца, Вучка, Чолића или неког другог досељеника из прве половине XVIII вијека, јер се Ђајић већ тамо налазио и имао их у својем власништву.

Трећи Ђајића посјед налазио се у Хрдинама удањеним од Г. Малована 15-20 км и то у Шкадимовцу на источним падинама планине Кујаче, а припадао је Гламочком беговату. То је био велики посјед /или како кажу купрешаци ”укос”/. Његове димензије тачно се не знају, али се зна локалитет. Тамо су Ђајићи обезбјеђивали хране и паше за око 2.000 оваца, колико су често пута имали до половине XIX вијека. Шкадимовац или Шкадим /како га називају домаћим жаргоном/ је депресија која се протеће дужином источног подножја планине Кујаче, правцем југ-сјеверо-запад у дужини око 7 км и ширини 3-4 км ваздушне линије. Надморска висина ове депресије је скоро иста као и Купрешког поља. То су најпитомије, најравније и најбоље ливаде у Хрдинама у Купрешкој и Гламочкој страни. Заклоњене су од вјетрова, снијег најраније окопни а у јесен се најдуже задржи копно. Планина Кујача пружа неисцрпне поличине сочне траве за испашу оваца. За посједе у тој котлини од давнина су се отимали Купрешки и Гламочки сточари и обично који су томо били власници посједа имали су највише и најбољих оваца. Ђајићи су по предању држали у Шкадиму укос преко 200 година .

Зна се да су престали бити његови власници негдје послије 1850. године, а кад су тамо дошли не зна се тачно. Њихов је укос обухватао само патолину депресије.

Интересантно је казивање старих Ђајића да су у Шкадину најприје имали за комшије искључиво Муслимане, све до појаве досељеника у XVIII вијеку. Има предање како је неки муслиман из Прусца давао Ђајићу за хата кулаша ”устрзаман” /у стално власништво/ долину знаву ”Топчијина долина” која је пространа четири косца траве. Ђајић недаде кулаша, међутим, након краћег времена кулаш погибе од грома те Ђајић остаде без кулаша и без долине.

Постоје многа предања о Ђајићима и бројном стаду њихових оваца у Шкадимовцу и разним згодама и незгодама у вези са тим, али је остало само један топоним који свједочи о њиховом некадашњем присуству тамо. Заправо, од врха планине Кујаче / к. 184 па на југо-исток спушта се гола стијена дужине око 500 м. Та се стијена зове ”Зјајића греда”. Зашто се ова висока хридина тако прозвала постоје два предања, од којих је једно права легенда а слушао сам их од покојног Нике. Нико је причао да је неки Ђајића чобан, такође по имену Нико, напасао љети стадо оваца по врху Кујаче. На тој стијени наишао је на огромну змију-алу, коју успије убити из пушке. Змија се у самртним грчевима толико извијала и око себе млатила својим мишићавим тијелом тако да је савијала жбуње, репом је по нози ударила чобана Николу, тако да је од ударца дошло до сушења ноге. Кад се прочуло да је на овоме мјесту убијена велика неман Ђајића косци и купилице најпре, а потом из ширег подручја Хрбина ишли су под врх Кујаче да се у то увјере сопственим очима, тако се на том мјесту са разних страна окупљало доста свијета сваког дана све док се није неман почела распадати те се од одвратног мириса није могло близу прићи.

Друго предање је реалније. По њему на тој стијени је елементарна непогода задесила Ђајиће чобане са овцама, те од грома нестадоше чобани и доста оваца, а стијена се прозва Зјајића Греда, која је до данас сачувала тај назив.

Данас стварно није битно какав је повод био да се Хридина на врх планине Кујаче прозове неведеним именом. Чињеница је да се тамо морало догодити нешто важно везано са Ђајићима, што је на народ оставило дубок утисак, те кад је било прво топографско снимање територије у Босни за војне потребе /1914.- 1918./ топографи су то мјесто назвали Зјајића Гредом и ако су ови поодавно / раније пуних 60 година престали бити власници посједа у Шкадимовцу.

Шкадимовац-Шкадим и посјед у њему за Ђајића је био веома битан, не само за гајење бројног стада оваца и друге стоке, него и као погодно склониште за склањање чељади у збијег за вријеме концентрација турске војске на Купрешком пољу и њеног кретања из долине Врбаса према Ливну –Далмацији и обратно. Шкадимовац је удаљен од Купрешког поља 15-20 км, а од Гламоча исто тако. У близини те депресије не пружају се никакви значајнији војни правци нити има путева. Једино за вријеме концентрације турске војске на Купресу у доба Кандијског рата, а можда и 1717. године од Босанске Крајине преко Гламочког поља и планине Словиња па источним ободом Шкадимовца према Г. Маловану војска је вјероватно пролазила на Стрљанице . Тада је за Ђајиће било најтеже. За те концентрације везано је предање како је ”турска војска банула са свих страна, те одвела двоје мушко дјеце за које више никада ништа нијесу сазнали”. Ово се, како причају десило много прије доласка Роштегораца, то значи у доба Кандијског рата.

Планина Кујача представљала је дубоко скровиште и пребивалиште хајдука и њихових дружина. Има доста предања о јатаковању Ђајића са њима, те опскрбљивању и скривању истих . Многа су јатаковања прошла без компромитације Ђајића као јатака, али се у неким компромитовао, те је морао плаћати тешке глобе, /о чему ће касније бити ријечи/.

СТОЧАРСТВО И ИМОВНО СТАЊЕ

Ђајић је у односу на досељенике у првој половини XVIII вијека био у великој предности. Он се већ потпуно адаптирао на Купрешку климу, живот и услове привређивања. Већ је користио све напријед наведене земљишне посједе. Раштегорац га је затекао у Г. Маловану задружног са преко двадесеторо чељади, а био је подигао и велики сточни фонд, односно ”запасао снагу” /како то купрешаци кажу/. Имао је преко 500 оваца и 50 комада крупне стоке. Интересантна су предања о привређивању прије појаве досељеника, те нека од њих овдје наводим.

Овце су напасали по падинама Малована све до Стржања када у Д. Маловану није било ни једне куће. Ливаде Стрљанице су служиле за испашу као и све остало поље идући на југ преко Батоглава до Стржања. По водоплавним драгама на падинама Малована западно од Катануше била је толико висока и бујна трава, те су чобани кроз њу морали правити пртине као кроз снијег, да би по том протјерали овнове звонаре, а за њима овце да пређу на другу страну. Овце су биле јефтине као и крупна стока и тешко се могло продати. Вуна се давала у бесцењу или је бацана. Нарочито кратка вуна са јагањаца /такозвана ”јарина”/ редовно је бацана, односно остављана на лицу мјеста гдје би јагањце стригли . Ливаде су добро рађале, тако да није било проблема накосити сијено за стоку по Милачким Отокама као ни по Хрдинама.

Шума по планини Маловану била је нетакнута. Расле су огромне букве, јелике и оморике на почетку шуме као и у дубини. Огромни комплекси борове шуме простирали су се присојним странама од Тиквица преко Берберије и Равних Хрбина чак до Шкадимовца. Борава шума је много сјечена у XVIII вијека , да би се из пањева паљењем у спацијалним посебним коморама исциједила смола /”паклина”/ у овчије мјешине и тјерала на море за премазивање бродова. Борове кладе су чак до половине деветнаестог вијека прекривале добар дио земљишта које се првобитно налазило под боровом шумом, оне су изгорјеле у неколико џиновских пожара, а са њима и преостала шума, на тај начин су проширени пашњаци и ливаде по Хрдинама нарочито присојним странама Љубодола и Берберије.

Високе дивљачи било је на претек. Чопори срна ”могли су се срести по шумама на сваком кораку”, а кад падну велики сњегови хватало их се на десетине на једном мјесту. Било је доста вукова, медвједа и других дивљих животиња. Снажни овчарски пси били су на цијну. Водило се како кажу ”више рачуна о куповини, доброј исхрани паса и њиховој снази, него о ма чему другом ” јер су били главни чувари стада од дивљих звјери.

Досељеници из Далмације почев од прве половине XVIII вијека били су од реда сиромашних људи. Дошли су у турску Босну ”трбухом за крухом”. Већина је била без основних средстава за живот, не навикнута на сурову Купрешку климу и поднебље. Ти су људи тражили помоћ и ослонац како би засновали сопствено огњиште. Ђајић је на тим ”Јужним Купрешким вратима” био први на кога су наилазили. Они су имали насушну потребу за овцама, коњима, говедима, животним намирницама и другим потрепштинама карактеристичним за бескућнике. Све што су могли за то дати као против-вриједност била је једино радна снага. Ђајићу је то и требало. Зато им је како причају ”појавом досељеника пошло набоље”. Стока је добила на цијени, вуну није требало бише бацити, једном ријечју све се могло продати. Јевтине радне снаге било је довољно и стално је нова пристизала преко 100 година, односно од појаве првих досељеника па до половине XIX вијека. Почеле су десетине па чак и двадестине косаца и купилица да код Ђајића раде ”на надницу” по цијело љето те да косе и купе сијено за многобројна његова стада оваца и друге стоке. Код Ђајића се нагло почео повећавати сточни фонд, овце су се брзо намножиле на 1000 до 1500, а понекад и до 2000 комада. Према предању од половине XVIII вијека па наредних 100 година никада нијесу имали мање до 1000 оваца, а просјек се обично кретао преко 1500 оваца.

Освајањем Далмације од стране Наполеона почетком XIX вијека те избијањем његових трупа на границу турске Босне, а захваљујући добрим државним односима Француске и Турске у Западној Босни је донекле оживјела привреда, поготово је стока добила на цијену. Дувањски, ливањски, гламочки и купрешки сточари како предања казују у то доба су ”згртали паре”. За Ђајића причају да је знао из Ливна за крдо продатих овнова /400 до 500 комада/ изнијети кући ”сребрни новац у бисазима”. Баш за тај период, односно прву половину XIX вијека везана су казивања о врхунцу такозваног ”Ђајића богатства”. Овце су достизале до 2000 комада, имали су по три плуга волова /3 x 6/, те десетине крава, коња /”алаше”/ итд.

ЈОШ НЕШТО О БОГАТСТВУ

Колико се зна Ђајић је имао статус ”рајетине” код турских власти. Није био војни обвезник, односно није имао обавезе да иде у комори, или као ”војнух” у другим споредним – помоћним формацијама. Да ли је првобитно имао повлашћени статус влаха то није познато. Како предања казују ”нису им били тешки турски намети”. Бегови и турске власти су са њима ”поступали уљудно”. Једино им је давно одузето двоје мушке дјеце /о чему је већ раније било ријечи/. Земља коју су држали није била њихово власништво, него беговска, што значи да су их бегови како купрешки, тако и гламочки могли дићи са посједа по својој вољи. Са друге стране, дуго су сами били у Маловану /по предању преко сто тридесет година/, те је сигурно њихово присуство и стечено имање Купрешком бегу добро дошло. Нијесу ни помишљали да га узнемирују и дижу са посједа, јер би се тиме само губили, обзиром да других досељеника није било за дуги период времена.

Ђајића око 2000 оваца у првој половини XIX вијека нијесу никакво предање или казивање, него истинита стварност коју су памтили осамдесетогодишњаци, гледали их својим очима и препричавали на сеосим посијелима у младим годинама моје генерације. И сада су најсачуванија предања о Ђајића 2000 оваца, које кад би их тјерали зими из пољана кући у село, би се издужиле снијежном пртином, тако да би прве улазиле у кошаре, а последње се налазиле на дну пољане. То је дужина односно растојање добрих 5 км. Такође су сачувана казивања како би зими када падну велики сњегови дошло до пуцања слабих конструкција на кошарама које су обично биле сламом покривене, те би доста оваца настрадало усљед гушења снијегом. Ђајић је по богатству овцама био чувен не само на Купресу него и далеко даље. Сматран је међу најбогатије на сва четири околна крашка поља. Збиља, колико се зна од доласка турака у Босни до наших дана доста је купрешака запамћено или забиљежено ” да су им се хиљадиле овце ” али да је имао двије хиљаде то се само зна за Ђајића и ни за кога другог.

О ”ЂАЈИЋА ОВЦИ”

”Ђајића овца” /како се звао један сој ”праменке”/ била је доста распрострањена на Купресу у своје вријеме. Њена распрострањеност је условљена појавом досељеника и куповином оваца од Ђајића, ради гајења сопствених стада. Сој праменики под називом ”Ђајића овца” имала је неке особености То су биле изразито крупне овце, добре по млијеку, веома издржљиве и отпорне на зиму, а скромне у прехрањивању. Највећи недостатак тих оваца био је изразито оштра вуна. Иначе имале су ”бризасту главу”/, око врата су имале црну вуну ”јакаста”. Овај сој праменки потиснут је са Купреса након Аустро-Угарске окупације.

Заправо, Аустрија је успјела да укрштањем и набавком са стране одгоји нешто бољу праменку, нарочито у погледу мекоће вуне, али не толико ботно и других особина. Ипак се ”Ђајића овца” на Купресу задржала ту и тамо све до Другог свјетског рата и ако су их сами они скоро један вијек раније изгубили /о чему касније/.

НАМЕТИ, ГЛОБА И ДАЖБИНЕ

Да ли се земља у стални посјед могла откупити до друге половине XIX вијека није сасвим јасно. Обзиром на безакоње које је владало, изгледа да су се кметови мало теже на то одлучивали, јер и кад би платили нико им није гарантовао стабилност. Ђајићи су сигурно имали средстава да то ураде, односно купе земљишне посједе које су држали, а зашто то нијесу урадили није сасвим познато.

Углавном Ђајић је као и сва остала раја био ”кмет на кметском селишту”. Посједи су били власништво бегова – господара, који су кмета могли дићи по своме ”ћеифу”, а кмет због несигурности тла под ногама није могао нити пак смио да прави иоле боље куће и стаје, без обзира да ли је за то имао могућности или није. Ђајића куће и стаје биле су грубо прављене од јелових брвана и сламом покривене, као и свих кметова на Купресу у то доба, односно све до Аустро-угарске окупације кад су се куће почеле правити нешто удобније и покривати дрвеним даскама тј. Шимлом.

Обзиром на бројна стада стоке, добре и простране земљишне посједе, Ђајић је ипак био више везан за Малован него неки други кмет који је дошао касније и био са слабим имањем, за кога сељакање није био проблем, односно није се везао за Малован, него је тражио колико толико боље услове живота и привређивања на другом мјесту. Бегови као да су знали за ову Ђајића везаност за Малован пошто пото, па су кмета глобили и паре му изгонили кад су год осјетили да је до њих дошао.

Увијек као по правилу то су радили под пријетњом ”дизања са посједа”. За такав посупак није им било тешко наћи повода. О плаћању глоба и дажбина нешто се конкретније зна за прву половину XIX вијека, док се за ранија доба предања заборављена.

Једна већа глоба коју су Ђајићи платили гламочком, а и купрешком бегу, односно турским властима везана је за јатаковање са хајдуцима четрдесетих-педесетих година прошлог вијека. Како стари причају били су им у Шкадимовцу редовни гости Калаба, Инђо и Тото са њиховим хајдучким дружинама. Планина Кујача била је најдубље и најсигурније хајдучко склониште, а Хрбине и разбацане кметовске кошаре по њима идеалне за јатаковање и прехрањивање хајдучких дружина. Узгред напомињем да и сада тамо има више локалитета који подсјећају на присуство хајдука. Тако нпр. ”Хајдучка коса” која се протеже од равних Хрбина на југозапад до брда Процип /тт.1463/. Процип је идеалана за осматрање, зато што доминира добрим дијелом Хрбина, а нарочито Шкадимовцем и Љубодолом. Према Виторози и Благају повезан је са шумовитим предјелима погодним за скривено кретање и пребацивање, као и пресретање. Други локалитет такође ”Хајдучка коса” налази се источно од Цинцара /у реону В. Дрежнице/.

Турска ”заптија” и казнене експедиције често пута су претресале Хрбине, тјерали хајдуке, глобили и злостављали кметове, Више пута су тамошњи посједници морали тјерати стоку и ”пртљати” у села да би се хајдуке изоловало, оставило без хране и подршке.

Међутим, то није успијевало. Хајдуке је народ ипак крио и поред свих тортура и недаћа, али је један инцидент који се десио на Хрбинама послије педесетих година прошлог вијека у многоме озлиједио кметове и компромитовао хајдуке у њиховим очима. Заправо, један из хајдучке дружине /стари су знали по имену који је, али то нијесам запамтио/ силовао је купилицу потом је бацио у јаму. Ту јаму и данас зову ”Женска јама”. Она с налази истично од планине Осјеченице на граници Шкадимовца и Љубодола, /кости бачене жене и сада се налазе у тој јам /. До тог злодјела како народ каже ”хајдуцима је ишло од руке, а од тада све је пошло наопако”.

Ђајић се компромитовао кријући хајдучке дружине, а нарочито напријед наведени Сава. Због јатаковања морао је Сава бјежати, а остали се откупљивати и плаћати тешке дажбине турским властима. Гламочки бег је Саву оптужио за некакво дуговање, те је тражио да се дуг исплати или ће их дићи са посједа у Шкадимовцу. Како стари кажу ”морало се плаћати и подмићивати на све стране”. Друга још тежа глоба везана је за инцидент који се десио у Маловану. Заправо, на Ђајића имању нађено је мртво дијете. Од куда и како то се не зна. Ђајићи тврде да је дијете подметнуто ”да би богати кмет положио сребро и злато са којим је располагао”. Други пак тврде да је дијете родила нека Ђајића удовица. Било како било кмет је стављен пред дилему ”напуштање посједа и пртљање” плаћање велике суме новца да би се откупио. Новац је положен, Ђајић је дао све што је имао, па чак је морао позајмити од богатих пријатеља Малеша из Шујице . Како кажу ”плаћена је глоба у новцу већа него су овце вредјеле”.

Дакле, богаство Ђајића било је у духу времена у коме су живјели. Били су раја без слободе, на земљишном посједу који није њихов. Располагали су са овцама и другом стоком док су их гајили, а сва корист од њих припадала је господарима било милом или силом. Богатство је било само привид ”кмет је радио а ага се сладио”.

Иначе обзиром да су Ђајићи били богати колико се може из предања закључити било је и расипништва. Владало је увјерење ” да у Ђајића не може нестати”. У вођењу домаћинства доста су се мијешали уговореници, најамници итд. Глобе и намети били су почетак краја богатству, оно је нестало нагло и драстично, као што ће се из следећег описа видјети.

ЕКОНОМСКИ СЛОМ

Револуционарна 1848. година у којој су се одиграле буржоаске револуције у многим развијеним капиталистичким земљама Европе. У историји је још позната као гладна и неродна. За тадашњу турску Босну историчари су забиљежили ”да је у тој 1848. години много стоке од глади полипсало”. Та неродна година Ђајиће је катастрофално погодила. Стари су казивали да су тада имали 1800 оваца, а доста и крупне стоке. Трава нимало није родила. Сијено се уопште није косило. Од ранијих година мало је било уштеђено сточне хране. ”Смакли” су многу крупну стоку, коју у зиму нијесу смјели упустити, а такође и доста оваца. Према казивању савременика купили су нешто хране за овце у Ливањском пољу. Обзиром да је Ливно жупније отјерали су тамо овце да презиме. Међутим, нијесу имали среће. Зима је и у Ливањскм пољу (1848/49) била дуга са високим снијегом. Услед неимања хране, Ђајића су овце до последње угинуле и како казују ”чобани су се вратили из Ливањског поља кући у Малован и донили звона на штаповима”.

Дакле, економска катастрофа је била потпуна, са далекосежним последицама за Ђајиће. Бег Кукавичић непоказа ни мало обзира и сентименталности према своме стогодишњем богатом кмету, који је услед неродне године и елементарних непогодо економски посрнуо. Напротив Кукавичић на Ђајића кућиште поче досељавати друге кметове, а њих притискивати. Тако одмах насели Деспиниће из Д. Малована, додијели им Ђајића оранице, ливаде и пољане. Најамници Мишковић и Бајило такође постадоше сувласници земљишног посједа. Велики посјед у Шкадимовцу Гламочки бег дјелимично уступи Жуљу из Злосела, док на већем дијелу тог посједа након окупације швабо основа овчарску фарму . Војни топографи 1914.-1918. године на Ђајића посједе у Шкадимовцу уписаше ”Жуљеве Кошаре” и ”Швабине штале”, а само испод врха планине Кујаче означише високу хридину Зјајића Греда, као једини доказ да су тамо некад били присутни.

Неколико година након описаног економског слома Ђајићи се дефинитивно издијелише на 4-5 домаћинстава постадоше мање више сви слабог имовног стања. Сви покушаји да се нешто уради и колико – толико поврати пријашње имање остали су без успјеха. Од свих битака које су претрпјели, најтежи је губитак посједа у Шкадимовцу, његовим нестанком нестали су основни услови за подизање бројних стада оваца и друге стоке.

Дакле, након око 250 година боравка у Г. Маловану и кроз цео тај дуги период мање-више доброг имовног стања Ђајићи положише барјак најбогатијег кмета и уступише га познијим досељеницима. Сав њихов труд, рад и имање стечено у збиља тешким, често пута скоро несхватљивим условима, драстично је тако-рећи преко ноћи нестало и то у праскозорје колико-толико бољих, сношљивијих и стабилнијих времена за рају-послије Омар Пасина похода, а поготово након Аустро-Угарске окупације. Онда кад се земља могла откупити Ђајићи не имадоше са чиме, остадоше ”кметови на кметском селишту” све до аграрне реформе спроведене послије Првог свјетског рата.

Ђајић је сигурно спадао међу најбогатије кметове на Купресу до 1848. године, а послије тога остале су само легенде, приче, предања и казивања о њиховом поријеклу, давном доласку на Купрес, те о слави и богатству. Са тим предањем потомци су се тјешили како су некада били богати и поносили се својим старима. Предања су навјероватно била жива све до Другог свјетског рата, да би већ сада све скоро пало у заборав, а аутори књиге ” Са Купрешке Висоравни” објављене 1970. године хоће да побију постојање и битисање Ђајића на Купресу све до XIX вијека.

ДА ЛИ ЈЕ УТВРЂЕНО СРОДСТВО СА ЂАЈИЋИМА У КОРЈЕНИЋИМА

Према овим предањима и казивањима Зјајићи на Купресу потичу од Ђајића из Херцеговине из Корјенића. Истина нијесу нам позната предања о томе са Ђајића стране из Корјенића. Уколико су та предања сачувана бит ће интересантна њихова упоредба и сигурно ће бацити нешто више свјетла на ово питање.

Сачувао се један интересантан детаљ који говори у прилог о крвном сродству Ђајића на Купресу са Корјенићким Ђајићима. Наиме, послије Аустро-Угарске окупације, кад су се прилике у Босни донекле средиле, завео ред и сузбиле хајдучија, те се могло слободинје кретати, у Малован је дошао из Херцеговине неки Ђајића рођак ”да провјери има ли ико жив од њиховог племеника који је давно побјегао у Босни”.

За посјету рођака из Херцеговине тврдио је покојни Нико ”Грце да га је гледао својим очима /Нико је тада имао око 35 година/ и стриц Тодор /Тодор је имао 8 година када је аустријка војска прешла преко Купреса за Ливно ради окупације/. Како причају сусрет са рођаком одиграо се првобитно у ”Хрњичином Хану” испод села. Потом је рођак позват кући, те је приређено право славље, гозба, пјевање уз гусле итд. Овај случај за кога су тврдили да је стварно истинит, ствара на први поглед забуну и дилему. Чини се невјероватним да се могло сачувати предање тако дуго, и немогућим да се рођак из Херцеговине појави након 300 година како је Петар отуда побјегао

И откуда је рођак знао за потомке Петрове да су у Г. Маловану. О овом питању много сам полемисао са покојним оцем Стојаном, просто му нијесам давао за право да су Зјајићи толико стари у Маловану, ако су стварно за њих знали рођаци из Херцеговине и посјетили их након окупације. Отац је био категоричан и тврдио је да је тачно једно и друго.

Анализирајући и разматрајући дuбље овај случај, ипак су реалне основе да је то могуће. И овдје се треба позвати на Дувањски крај. Многобројни херцеговци који су тамо били насељени сигурно су имали везу са старим завичајем. Предање не казује да је нетко од Ђајића посјетио Корјениће од доласка у Малован до окупације, али о њима су сируно допирали гласови, до њихових племеника, тако да су они знали понешто о њиховом животу и да се налазе на Купресу.

Са друге стране, треба знати уз укорјњене обичаје црногораца и источних херцеговаца да о својим старима, поријеклу и прошлости веома много воде рачуна и путем предања стално упознаују младе генерације са прошлим кољенима /пасовима/. Та традиција помогла је и Зјајићима на Купресу да o својој прошлости и поријеклу сачувају континуиран родослов све до наших дана.

Зјајићи из Малована такође су послије окупације предузимали неке мјере да се повежу са родбином у Херцеговини. Стриц мога оца Крстан /о коме је напријед било ријечи/, а који је умро 1916. у 83 години живота, вршио је дужност сеоског старешине муктара – кнеза за Г. и Д. Малован преко 30 година, прије и послије окупације. То је био угледан домаћин, даровит и нтелигентан, нарочито се одликовао ведрином и духовитошћу. Био је ненадмашен пјевач уз гусле. Имао је доста пријатеља и познаника, учених људи свога времена. Ишао је до Сарајева и стара, сретао се са неким од Ђајића из Херцеговине. Био сакупио и истражио доста ”Факата” о поријеклу Ђајића и њиховом сродству са корјенићким Ђајићима. Нажалост његова истраживања колико се зна нијесу нигдје записана. Он их је умено преносио на потомке, а нарочито на свога сина Станка. Станко је страдао од усташа 1942. године у 74 години живота те су мога драгоцена казивања нестала са њим скупа.

Доста се Зјајића са Купреса сретало са Ђајићима из Херцеговине служећи војску за вријеме Аустрије, у току Првог свјетског рата и послије. Увијек је сусрет био срдачан и са осјећајем родбинске везе. Посебно брат од стрица мога оца Мирко дуго се задржао у Билећи у току Првог свјетског рата. Вршио је дужност возача коњских кола којима је разношена пошта од Билеће до Моског. Често је наизалио кроз Жудојевиће и био гост Ђајића. Тамо су га називали ”синовцем” а нарочито му је остао у сјећању неки стари Спасоје Ђајић.

Сјећам се да би понекад од Ђајића из Херцеговине долазило писмо нашима у Маловану све до иза тридесетих година овог вијека.

Код Зјајића у Маловану влада увјерење да су им по сродству најближи Ђајићи који сада живе у Жудојевићима. Колико је тачно јеш се не зна, обзиром да су ови у Маловану много раније дошли из Херцеговине /по прорачуну око 200 година/ него ови у Жудојевиће . Лично нијесам имао сусрета ни са једним

Ђајићем из Херцеговине и ако сам неколико пута настојао, али ”пречи послови” то нијесу омогућавали. Уколико се на Херцеговачкој страни још сачувало предање о бјегству и времену бјегства њиховог једног давног племеника за Босну, то би била потврда временске појаве и поријекла Ђајића – Зјајића на Купресу.

У КОНСТАТАЦИЈИ Б. МИЛОЈЕВИЋА ДА СУ ЂАЈИЋИ У Г. МАЛОВАНУ ОД ПОЧЕТКА XVIII ВИЈЕКА

Прије 4-5 година, када сам дошао до књиге ”Купрешко, Вукосавско, Равно и Гламочко поље” од Боривоја Ж. Милојевића, био сам пријатно изненађен чињеницом да се његова констатација за Ђајиће у Г. Маловану поклапа са предањем да се они /Ђајићи / тамо налазе од почетка седамнаестог вијека, али и разочаран што ништа за њих није написао, изузев једне једине реченице којом се само констатује да су ”Ђајићи из Херцеговине, они су овдје дошли почетком XVII вијека, славе Мратин дан” и то је све /В. Купрешко, Вукосавско, Равно и Гламочко поље, од Б. Милојевића стр. 92/.

Овај први детаљни писани траг о поријеклу становништва на Купресу, на кога сам наишао заинтересовао ме, те сам се код старијих људи у селу Г. Маловану распитао, да ли се нетко сјећа пописа којега је Б. Милојевић извршио. На велико задовољство наишао сам на старце који се тога пописа сјећају. Како казују Б. Милојевић се послужио следећом методом. Он је сазвао све домаћине – представнике свих родова из села у кућу тада најбогатијег Лазе Вавана, као и најстарије људе у селу, међу којима су се између осталих налазили, 95-годишњи Сава Ваван, Нико и Миле Ђајић, Нико Шимић, Војо Иваз, Јовица Канлић-Машић и многи други.

Сви домаћини – представници родова износили су казивања и предања о добу доселења у Г. Малован и своме поријеклу једни пред другима /подвукао ЛЗ/. Ово је веома битно. Методом којом се Милојевић послужио у основи је избјегнута произвољност у давању података.

Ђајићи, и ако су у дотичном мјесту далеко најстарији, сигурно су знали предање у најдубљу прошлост континуирано и повезано. Подсјећам да преношење предања са старих на младе генерације о прецима и поријеклу је веома развијено код Црногораца и источних Херцеговаца. Ђајићи су сигурно нешто од тих обичаја наследили, а и дугогодишња усамљеност у Г. Маловану можда их је тјерала још више да чувају предања о прошлости. Они су знали истину о прошлости и доласку на Купрес. Сигурно су дали тачне податке Б. Милојевићу. Није познато да ли је он нешто шире о њима записао у својим забиљешкама, или се само задовољио изјавом коју су му по могућности саопштили” да су у Г. Маловану већ преко 300 година, да су прије Раштегорца дошли 130 а прије Вавана 220 година”.

Интересантно је да из неких разлога Б. Милојевић није записао ништа о пет обитељи у Г. Маловану и то од Срба не помиње Бајила а до Хрвата Жуља, Токића, Џају и Сучиће. Очигледно њихови представници нијесу били на збору када су подаци давани, а комшије или нијесу хтјеле да о њима дају податке, или се нијесу сјетили. Б. Милојевић је наишао поред њихових кућа aли се није навраћао. Ова чињеница потврђује истинитост казивања стараца у Г. Маловану о начину прикупљања података Б. Милојевића у њиховом селу. Значи он није ишао од једне до друге куће у прикупљању антропогеографске грађе. Вјероватно је користио зборове гдје је год имао могућности. Констатујем да је Милојевић тачно обавјештен о добу доласка Ђајића на Купрес. Ђајићи нијесу претјерали у давању података.

ДА ЈЕ КОНСТАТАЦИЈА Б. МИЛОЈЕВИЋА ПОБИЈЕНА КЊИГОМ ”СА КУПРЕШКЕ ВИСОРАВНИ”

Као што је напријед изнешено Боривоје Ж. Милојевић изасланик српске Крељевске Академије наука, путовао је Купрешким, Вуковарским и Гламочким пољем јула 1920. године и септембра 1921. године пробирајући антропогеографску грађу, која је објављена под насловом ”Купрешко, Вукосавско, Равно и Гламочко поље”, од стране СКА 1923. године /књига 13 ”Насеља и поријекло становништва”/.

У истраживању поријекла становништва села Г. Малована на Купрешком пољу /стр. 91-93/ за род Ђајића Б. Милојевић је записао само напред изнету констатацију /”Ђајићи су поријекломи из Херцеговине, они су овдје дошли почетком XVII вијека, славе Мратин дан”.

У књизи господина Џаје О. Мирослава ”Са купрешке висоравни” за село Малован је констатовано да се први пут спомиње /изузимајући бискупске извјештаје пропаганди у Риму – Ватикану/ 1785. године и то у путописном извјештају заставника аустријске војске Божића, који је као обавјештајац – ”ухода” прерушен у поповској мантији прошао преко Купреса као ”брат лаик” у пратњи Фра Августина Ботош – Окића из Крешева. За Малован заставник Божић тада је написао да постоје ”само четири кршћанске куће у близини понора рјечице Милача, гдје је био млин. /подвукао ЛЗ/.

Дакле, Божић је видио само ”четири кршћанске куће” и ништа више. Поставља се питање чије је он куће тада могао видјети. Да би се могло тачније утврдити треба извршити реконструкцију правца кретања Фра Ботош Окића и његовог пратиоца заставника Божића и сагледати конфигурацију земљишта у Г. Маловану.

Фра Ботош Окић и заставник Божић прошли су испод Малована почетком јула мјесеца 1785. године. Они су наишли од Шујице, њихов правац кретања био је Соларски пут који се поклапа са садашњом цестом испод Малована, до засеока Ханови, потом скреће на сјевер-источно од Јарма и Курљаја, даље, сијече поље и иде преко Проципа за Јањ. Дневна маршута наприје наведене двојице, вјероватно је била од Шујице до села Благаја. Наилазећи од југа, односно до Катануше на сјевер поред млина на понору заставник Божић је могао видјети само куће које се налазе у садашњем засеоку означеном на топографским картама називом ”Хришћанско село” док засеок ”Ћемалић” није могао видјети, јер га од засеока Хришћанско село заклањају Ђајића Брижине, али како каже Б. Милојевић ”Ниска коса”, а потом ”Плитка Депресија”. Куће тадашњих становника Ћемалића налазиле су се на дну депресије. Па и данас је немогуће видјети засеок Ћемалић крећући се истим правцем, изузев на крајњој сјеверо-источној страни што се могу осмотрити 2-3 зграде подигнуте послије Првог свјетског рата /на јужним падинама к. 1132/. Једино ако се заставник Божић испео на брду Рустине да би осмотрио околину, у што сумњам ако је био ”ухода”. Дакле, Божић је видио тада само Ђајића куће и ничије друго, јер других у садашњм ”Хришћанском селу” није било.

Заправо Вавани знају да су ”допртљали” на некадашње кметско селиште Вучка, а Ивази Чолића. Према књизи СКВ /стр. 506/ у опису обитељи Вучак стоји ”Вучци су дошли у Подмалован 1741. године /Петар Вучковић са 11 чланова/ и године 1768. Овог пута већ су у Ботуну /Томо Вучковић 13 чланова али и он и обитељи су у Ботуну већ 14 година раније МК 11. 10. 1754. ”/.

Када су Чолићи напустили Г. Малован из књиге СКВ се не може тачно утврдити. Они се последњи пут спомињу у извјештају пропаганди у Ватикану Фра Марјана Богдановића 20. 3. 1769. године. Долазим до закључка да послије Чолића и Вучка није било на њиховим посједима других досељеника до појаве Вавана и Иваза, на основу чињенице што ови последњи досељеници знају да су на Вучковом посједу /Вавани/ и на Чолића /Ивази/. Да је нетко други био у међувремену неби Вавани и Ивази спомињали Вучке и Чолиће, него друге које су смијенули.

Према томе, заставник Божић могао је видјети смо Ђајића читири куће ”близу млина на Понору”. Ту се баш налазе Ђајића куће од када су доселили у Малован и никада нитко други није био на њиховом посједу. Најближе су млина на Понору , то је био њихов млин, налазио се баш у средишту посједа. Аналогно изнијетом извјештај заставника Божића је нетачан. Он није осмотрио цео Г. Малован. Изостао је засеок Ћемалић, нијесу регистроване куће које су се тамо налазиле .

Првих година послије рата није било потребе, а ни могућности за обнову, јер се није имало што млити, а кад се у Рилићу основало пољопривредно добро ”Војин Зиројевић” није дозволио да обнове

– млин се нашао на њиховом земљишту, вода се није смјела скретати у понор због потребе напајања стоке низводно.

– други се млин налазио око 1,5 км узводно, звао се ”Бегов млин”. Био је на најпогоднијем мјесту, на чврстим темељима али послије Првог свјетског рата није обновљен.

– Најгори /трећи млин/ налазио се 700-800 метара узводно од овог последњег. То је био Чемалићки млин /становници засеока Ћемалић у њему су били редовници/. Обновљен је негдје око 1929. године. Радио је 6-7 година и напуштен је због тешкоћа у прављењу доста дугачке бране на Милачу коју је вода рушила сваке године. /За вријеме реамбулације топографских војних карата 1930. године млин је још радио, зато је унешен у војне карте те се и сада приказује у близини к. 1134/.

Напомињем да је за све горе наведене млине изграђен веома солидан јаз за воду који ће дуго остати као споменици културе, становника још из предтурског периода.

Ви тачно констатујете у Вашој књизи СКВ на стр. 52 за ”за четири кришћанске куће” у Маловану да Божић ”не наводи поближе да ли православне или католичке”. Ову констатацију понављате на више мјеста. Међутим, у приказивању породице Џаја /на страни 489/ тврдите да је заставник Божић 1785. године у Г. Маловану наишао на насеље са ”тек четири католичке куће”. Поставља се оправдано питање на основу каквих чињеница долазите до овог закључка. Опростите, ја сматрам да је та констатација поризвољна и да ни са чиме није доказана. Сличну, односно исту грешку правите у односу на Божића извештај о селу Благају код Купреса. Он је тамо наизао ” на осам кришћанских кућа”, у књизи се најприје констатује да се не зна ” да лије католичких или православних”, да би се на крају извео произвољан закључак да су то ”католичке куће”. Збиља се поставља питање зашто вам је ово потребно, ако се пледира на објективност и науче доказе.

На основу извјештаја католичких свештеника пропаганди у Ветикан не могу се извући закључци о вјерском или националном саставу села Г. Малован /као ни осталих села/, јер се извјештаји тичу само католичког становништва, а не и осталих. То важи за извјештај пропаганди Фра Паве Драгичевића од конца 1741. године /СКВ стр. 195/ као и Фра Марјана Богдановића 1768. /књига СКВ стр. 199/.

Фра Августин Милетић прави фаталну грешку у попису становништва Г. Малована 1813. године /књиге СКВ стр. 213/. Он је једини који врши попис становника свих конфесија. Долазећи од Купреса посјећује само засеок Ћемалић и пописује тамошње становништво, а Ђајиће куће нити је видио, нити их као јединог православца приказује. Иначе, би било апсурдно твдити да се тада у Г. Маловану нијесу налазили кад су тамо дошли око 200 година прије Фра Милетића пописа и до наших дана остали на истом мјесту.

Господин Драгановић /књига СКВ стр. 437/ констатује да ” не стоји”… ”што Ђајићи тврде да су ту од седамнаестог вијека, јер се тада у опше не зна за село Малован, а и кад би га било већ од средине тог столећа остало је пусто бар 70-80 година”. Ова констатација господина Др. Драганића није заснована на чињеницама. Нијесу наведена никаква документа у књизи СКВ из XVII вијека Турска или друга, из којих би се могло видјети да ли је Г. Малован био насељен или није и да ли је тамо постојала бар једна једина кућа.

Посљедњи турски Дефтер објављен у наведеној књизи је Дефтер Клишког Санџака из 1574. године. Ђајић се вјероватно још тада није налазио у Г. Маловану. Мађутим, у Дефтеру из истог периода можда би га већ могли препознати негдје на врху Шујице, око Стржања и слично, али за Шујицу попис у књизи није објављен.

Није искључено да се он /Ђајић/ не крије негдје у неком неидентификованом или недешифрованом селу из наведеног Дефтера. Врло је сиптоматично село Горњи и Соњи Вилан или Ошљан са једном баштином, чији становник није пописан. Можда се ту крије Г. и Д. Малован и Ђајић у њему. / О селу Ошљани у посебном поглављу/.

Поставља се питање зашто Ђајић није могао опстати у Г. Маловану у току XVIII вијека, односно за вријеме Кандијског рата /како констатује госп. Драгановић у књизи СКВ стр. 437/. Тачно је да је турска војска неколико пута се у том периоду концентрисала са Стрљаницама источно од самога села и често пута пролазила из долине Врбаса према Ливну-Далмацији о обратно. Међутим, треба знати да Ђајић није био везан за Малован. Имао је на расположењу Хрбине-Скадимовац гдје је без икаквих тешкоћа могао склонити чељад и стоку те живјети годинама удаљен око 20 км од главног правца кретања турске војске, док се ускока и продора Јанковић Стојана из Далмације није плашио. У Хрбинама Ђајићи сигурно нијесу били сами. Вјероватно се тада већина тадашњег купрешког кршћанског живља тамо склонила и преживјела . Са друге стране у Маловану нијесу били тако усамљени. Њихови земљаци у Шујици и Дувну били су близу те су са истима имали такорећи свакодневну везу и контакте.

Подвлачим да предање говори да је предак Ђајића са породицом дуже времена живио негдје на врху Стржања, односно негдје у Д. Маловану, а у Горњем Маловану дошао је 130 година прије Раштегорца и око 220 година прије Вавана.

И данас у жива предања и казивања како се Раштегорац крио на јужним падинама планине Малована /у реону к. 1412 у шуми која се по њима прозвала ”Раштегорачка шума”/, све дотле док је имао шта јести. Кад га је глад натјерала, први су Ђајићи били којима се повјерио и под њиховим посредништвом пријавио турским властима на Купресу. ”Клекао на колина, тражио милост” итд, те добио посјед у Горњем Маловану.

Сви досељеници – Хрвати и други из Далмације који су тамо дошли у првој половини XVIII вијека и добили посједе у Г. Маловану наишли су на пуно гостопримство богатих Ђајића и несебичну помоћ да подигну кров над главном и оснују сопствено огњиште.

ГОРЊИ И ДОЊИ ВИЛАН ИЛИ ОШЉАНИ – ЈЕСТЕ ГОРЊИ И ДОЊИ МАЛОВАН

По мојој процјени и реалном посматрању треба сва неидентификована насеља из турског Дефтера Клишког Санџака од 1574. године тражити на Купресу и не правити излете у Раму или долину Врбаса ради сличних назива како то ради госп. Др. Драгановић у својој анализи. Насеља су временом промијенила име, нека нијесу адекватно написана на турском или су неадекватно преведена са турског.

Ако има сличних Дефтера из XVII вијека њиховом упоредбом са горе наведеним најреалније би се идентификовала сва насеља.

Горњи и Доњи Вилан или Ошљани су најспорнија насеља из Клишког Дефтера. У оба насеља је смо једна баштина, коју турски писар није посјетио јер не наводи тко баштину држи, само констатује да та баштина плаћа 180 акчи пореза. Ако је Дефтер Клишког Санџака преведен са турског истим редоследом како је турски писар пописао насеља /у што не сумњам/ онда треба тражити села Лисину и Мочила на Вуковском пољу. Засеок Моцире /или како пише на топографској војној карти Моричре/, постоји на барном земљишту југозападно од Вуковске цркве. Чудно је да се та чињеница заобилази и у опште не поми9ње у идентификацији насеља, него се Мочила идентифијују са Врилина /што је мало вјероватно/. Од Мочила са Вуковског поља турски писар иде природним путем /преко садашњег села Кукавице/ у Куте код богатих ага и бегова. Код њих се стационира, те обилази насеља око садашњег Купрешког Града и пописује их закључно са Мрдјебарама.

Интересантни су ”Чифлуци од дијела села Ошљан и од дијела…Мерзе Селац са травњаком и горским пашњаком, ливадом и млиновима у нахији Купрес у посједу Заима Ибрахимбега с. Пок. Малкоч бега” /В. Књига СКВ стр. 326/. Па то је идентично са садашњим Горњим Малованом. Тамо су добре ливаде око рјечице Милача /Милачке Отоке/ и држали су их муслимани. Млинови о којима је ријеч су Горње Маловански млинови који су до недавно активно радили. Мерза Селац јесте садашње Селине /Селине је заједнички назив за земљишни предио који се протеже од Гајевина (тригонометар 1238) на југоисток од Рилића .

Након завршетка пописа околине садашњег Купрешког града турски писар се враћа у Равно. Описује тамошња насеља завршавајући негдје у садашњој заноглини /Равно Посоје/. Он /турски писар/ не свраћа у Доњи Вилан или Ошљан – садашњи Д. Малован због једне једине баштине, јер му то прави велики заобилазак. Писару је довољно да зна колико баштина плаћа пореза, а како се становник зове то за њега није ни најмање битно. /У осталом он није ни дошао на Купрес да направи списак ”рајетине” и попише њена имена, него да констатује колико има пореских обвезника и колико се пореза наплаћује/.

Из Равног Посоја писар сијече Купрешко поље на навраћајући у Д. Малован и одлази на Благај те описује тамошњу околину.

Иначе, у попису усамљених баштина или насеља са неколике баштине писар прави збрку у редоследу зато што их непосјећује, него их узгред пописује како гдје за њих добија податке и остају незабележена имена посједника баштина.

Реално је претпостављати да писар не иде редоследом у попису неких насеља због коначишта. Он сигурно нигдје није коначио код раје, него је ишао код муслимана, те сваког новог дана не почиње попис тамо гдје је престао претходног дана, него ради изнова.

Стварно нема никакве реалне логике да турски писар из Равног Посоја /вјероватно садашње Заноглине/ иде у Раму у село Ошљане ради једне једине баштине. У овом случају он је морао проћи раздаљину преко 25 км. Проћи Румбоке, Шћит, Прозор, село Дугу да би дошао у Ошљан. Ако је ишао због те једне једине баштине зашто није пописао њеног власника. Даље у Рами нема насеља Горњи и Доњи Ошљани, него само Ошљани, што треба имати у виду, а то баца још више сумње на закључке господина Др. Драгановића да село Ошљане треба тражити у Рами, а не на Купресу. Такође треба имати у виду да је Рама сасвим други регион, те је нелогично из тог региона у Купрешки пописивати смо једно једино насеље са једном баштином које се налази дубоко у Рамској котлини. Такође је нелогична појава писара у Благају, након Ошљана у Рами. У овом случају он би морао прећи око 60 км од једног до другог насеља.

На крају зашто се занемарује превод са турског Г. и Д. Вилан, како се првобитно за насеље Ошљане констатује /књига СКВ стр. 85/, те ако постоји дилема да ли један или други назив доводи још више у сумњу да ово насеље треба тражити у Рами.

Интересантна је чињеница да се предање о доласку Ђајића у Д. Малован временски поклапа са констатацијом турског писара 1574. године да у Г. и Д. Ошљанима постоји само једна баштина. Увјерен сам да је тада тамо турски писар пошао да би наишао на Ђајића и никога другога. Без икаквог претјеривања подвлачим да су стари Ђајићи сасвим прецизно сачували предање о временском добу појаве на Купресу.

Тврдим /према предању старих Ђајића/ да се локалитет у садашњем Д. Маловану гдје су они првобитно били насељени није звао садашњим именом Малован него другачије. Када сам записивао податке од покојног оца, он се не може присјетити.

Иначе, постоји легенда за планину Малован, да је то ”планина на којој су се окупљале виле и коло играле”. Није искључено да се некада звала ”Вилинска планина”, па можда и насеља око ње Горњи и Доњи Вилан.

ЗАКЉУЧАК

Дакле, послије детаљније анализе аргумената изнешених у књизи ”Са купрешке висоравни” о времену појаве Ђајића на Купресу, може се закључити да констатација господина Б. Милојевића да су они тамо од почетка седамнаестог вијекта није оборена, нити је ма чиме супротно доказано.

Стварно ми је свеједно када су стари Ђајићи дошли на Купрес, односно у село Малован. Не видим никакву примат или корист од тога ако су се тамо појавили први као досељеници или нијесу, али ми је стало до истине. Никоме не дозвољавам да било из каквих побуда неоправдано и не документовано пориче њихову појаву на Купресу још у XVI вијеку, /у Д. Маловану/, а у Горњем Маловану од почетка XVII вијека.

Кад би тко и данас дошао у Г. Маловану и почео тврдити да се нетко од садашњих тамошњих становника /Раштегорац који се доселио 1731. године или други/ појавио прије Ђајића испао би смијешан, јер се и сада ипак много зна о прошлости, поријеклу и доби доласка појединих родова. Међутим, Ђајићи су остали без писаног трага из XVII и XVIII вијека. Али обзиром да су дуго живјели на тим ”јужним Купрешким вратима ” немогуће је да се о њима писани траг ипак неће појавити, поготово ако се има у виду да из XVII вијека још ништа није објављено. За сваку помоћ у овом погледу био бих захвалан. Иначе, да су Ђајићи што у Горњем што у Доњем Маловану већ 400 година то је непобитна чињеница. Највећи материјални доказ за ову тврдњу јесте Ђајића гробље из XVII и XVIII вијека, те њихови бивши и садашњи земљишни посједи, називи појединих земљишних објеката по њима, њихови исељеници, плаћање данка у крви итд.

НАКНАДНИ МАТЕРИЈАЛИ

У вези са поријеклом и временом појаве на Купресу садашњих Зјајића (старо презиме Ђајићи), интересовао сам се код мојих рођака у Маловану, те код Херцеговачких Ђајића и још неких познаваоца старина. Дошао сам до извесних сазнања и ако још све није разјашњено.

СУСРЕТИ

Када су у јесен 1945. године покренуте бројне масе Босанског, Херцеговачког и другог живља из старог завичаја у колонизацију у Банат и Бачку, у једном ”Влаку без возног реда” који се кретао од Славонског Брода ка Београду, случајно су се нашли у истом вагону Купрешки Зјајићи Стојан и Тодор са фамилијама и Херцеговачки Ђајићи из села Жудојевићи код Билеће Ћетко и Спасоје такође са фамилијама. Сусрет је био срдачан пропраћен грљењем, љубљењем и наравна ствар заједничким пићем и опијањем до изнемоглости. Том приликом повео се разговор о поријеклу. Зјајићи су пропричали своје старо предање о бјегству претка из Херцеговине и узроку тога бјегства. Ћетко и Спасоје (били су тада веома стари, а данас нијесу живи) потврдили су да је стварно некада давно ради убиства турчина један њихов предак побјегао за Босну, док о времену када је то могло бити они нису ништа одређеније знали.

Срео сам се још са неким Ђајићима из Херцеговине и то са Јованом Ђајићем из Ораховца из Корјенића, то је стари револуционар који је дуже времена боравио у Канади, био у руководству КП Канаде, учесник је, односно борац интернационалних бригада у Шпанском грађанском рату и сарадник Николе Ковачевића члана Контерне, а сада је подпредседник Матице исељеника Србије, као и са Јованом (Петра) Ђајића из села Жудојевића, који сада живи у Билећи. Њих двојица нису ни знали ништа одређено казати о томе да ли предак Зјајића са Купреса потиче од њих. Они су релативно млади људи. Седморица Ђајића су били добровољци у српској и црногорској војсци у Првом свјетском рату и већином су страдали. Многи старији људи страдали су у Другом свјетском рату. Очигледно прекинут је континуитет у предањима, те ови сада не знају много о дубокој прошлости своје лозе.

У мају 1973. године срео сам се у Јајцу са Идајетом Зјајом – новинаром дописником Сарајевског ”Ослобођења”, водили смо разговор о поријеклу јајачких муслимана Зјаја. Идајет изјављује да је вршио нека истраживања и да она воде од Ђајића из Херцеговине. Ако је то тако, онда је оправдана предпоставка да су јајачке Зјаје највјероватније од Зјајића из Малована и преко њих воде поријекло од Ђајића из Херцеговине.

ГДЈЕ СВЕ ИМА ЂАЈИЋА

Рођо Јован Ђајић подпреседник Матице исељеника из Србије дао ми је септембра 1972. године приликом нашег првог сусрета податке гдје све има Ђајића исењених из Херцеговине, као и Ђајића Петра Јован из Билеће. Према њиховом казивању одсељеници Ђајићи из Херцеговине живе у следећим мјестима:

– у околици Фоче у селу Приједје има их четири куће, а у селу Затмур више кућа. Знају да потичу из Херцеговине, али не знају када су напустили стари завичај;

– у Бајмоку у Бачкој има их четири фамилије одсељене послије Првог свјетског рата;

– у Урошевцу ( на Косову) двије фамилије – колонисти из Херцеговине послије Првог свјетског рата;

– у Качареву код Панчева једна фамилија (побјегла са Косова у току Другог свјетског рата;

– у Србији код Кокина Брода село Радојна претежно је насељено Ђајићима их Херцеговине. Наводно они имају читуљу о своме поријеклу;

– у околини Ужица има 5 – 6 породица. Код Ваљева такође. Они су досељеници из Фојнице и Невесиња. Заправо, пред Други свјетски рат у Херцеговачкој Фојници ( на путу Невесиње-Гацко ) живјела је богата трговачка породица Ђајића, она се преселила у Србију пред сам рат. Данас доста њених чланова живи у Београду, међу њима је доста високообразованих људи. Фојнички трговци Ђајићи дошли су у Фојницу ”Кад је швабо цесту тамо пробио”. Прије тога живјели су у Мостару и бавили се трговином. Можда је тај трговац Ђајић из Мостара послије Аустро-Угарске окупације наишао својим трговачким послом преко Купреса и обишао рођаке Зјајиће у Маловану. Иначе нијесам могао пронаћи ко би други могао у то доба од Ђајића да се појави на Купресу и посјети Зјајиће.;

– Ђајића породица у Пиви такође потиче из Корјенића. Интересантно је да она слави Никољ дан.;

– Зјајића има у Лици код Удбине. Да ли потичу од нас не зна се нити ма какво предање на то упућује. Такође их има у Титовом Ужицу;

– Зјајића има доста на Кордуну. Интересантно је да и они славе Мратин дан. У сусретима са Ђајићима рођакују се ( Зјајић Игњат пуковник, првоборац, живи у Београду );

– Предак данашњих Зјајића у селу Благају на Купресу звао се Миле. Он је тамо одведен од мајке као дијете од двије године и четврто је кољено од Саве Зјајића који је побјегао у Скопску долину ( Растичево код Доњег Вакуфа ).

ЈОШ О МЛИНИМА У ГОРЊЕМ МАЛОВАНУ

Од комшија и рођака сазнао сам да је некада на ријеци Милачу у реону Горњег Малована било чак шест млинова, а не само 3 који су напријед регистровани. Зјајићи су према предању правили млин на Понору. Они износе да тамо нијесу затекли млина нити је постојао прије њихова доласка. Заправо, кад су се већ обогатили платили су ”каурима” (далматинцима) у дукатима да им млин код Понора саграде. Млин је збиља био солидно сазидан од камена и малтера. Зид никада вода није разлокала и ако је он плављен сваке јесени. Зјајићи су се заносили мишљу да млин оспособе за мељаву преко зиме и када су поплаве, све док се Милач не замрзне. Зато су са ”каурима” погодили да Понор испод млина прошире да би могао примати више воде. Зато у Понору су била три отвора, озидана од близу метар промјера и од 15 и више метара дубине. Међутим, то ништа није помогло, вода је млин ипак сваке године плавила. Данас се за зидане отворе у Понору не зна, све је запливило и покривено велом вјечите тајности и заборава, а у вријеме мога дјетињства верали смо се по озиданим јазбинама Понора који је примао воду од погона млина.

Четврти млин на ријеци Милачу налазио се близу млина на Понору њега је погонио вишак воде који је отицао низводно. Очигледно млин на понору био је старији. Његов статус је био повлаштен чак и за вријеме бивше Југославије, зато се вода од Понора није смјела одвраћати да тече низводно, мада су то често кришом радили Доњи Маловчани ради напајања стоке.

Пети млин се налазио узводно од Ћемалићког млина на десној страни Милача. Јаз за воду, за његов погон прављен је од ливаде Округљице (код појила) дужине близу једног километра. Јаз се добро познаје и сада као и сама локација млина.

Најгори шести млин налазио се узводно од појила непуних 100 метара. За његов погон јаз је био усјечен у стрми бријег сјеверно од саме ријеке, паралелно са цестом, био је доста дубок и дугачак, вода је имала добар пад. Локација млина зна се добро и сада, али је јаз већим дијелом уништен последњом реконструкцијом цесте Купрес – Шуица (1970. – 1972.), остала је од њега само која десетина метара.

Свих шест млина у Горњем Маловану зна се да су радили у току деветнаестог вијека. Три последња су напуштена након пробијања цесте према Шуици и стварања погодности за мељаву жита у тамошњим млинима. За податке за последња три млина дугујем највише захвалности Ловри Токићу, који рече да је његова бака Жуљаша (родом од Жуља) памтила када су сви млинови радили (Жуљаша је умрла око 1930. године у старости од преко 90 година).

ОСТАЛИ ПОДАЦИ

– На Зјајића гробљу (старо гробље) није се успјело пронаћи трага споменицима или ма шта писано. Једино се зна да су споменици постојали. Гробље је потпуно уништено у току последњег рата и првих послератних година. Према казивању Диогана Иваза (код чије се куће гробље налази) споменици су поразбијани од непријатељске војске у току рата, материјал је однешен за насипање цесте на барном земљишту Катануше, а одмах послије рата ношени су такође на цесту ивичњаци од гробова. Сад се једва могу распознати гробови и заједничке гробнице. Гробље се налази пред потпуним уништењем. Обзиром да је читава коса старог гробља од пржине, огромна количина материјла је отјерана последњих година за изградњу цесте. Инжињерске машине су по гробовима оставиле трагове, а и мјештани такорећи међу гробовима отварају јаме у потјери за пржином која служи за грађевине. Гробље ипак за сад сачувано од потпуног уништења захваљујући Дјогану Ивазу и његовој интервенцији, те сам му захвалан за чување гробља и за податке које ми даде да је неки Павле Кладек из Сарајева описивао гробље 1951. или 1952. године.

– Зјајића богатство до половине деветнаестог вијека далеко је било чувено и познато, па је о њему препричавано много деценија послије њихове економске пропасти.

Дуго се сачувала изрека у Дувну и Ливну која казује како би мајке кад дјеца затраже сира одговарале дјеци ”Отиђи Зјајићима у Малован па ћеш добити сира и кајмака”.

Зјајића тор са овцама чували су преко ноћи по 4 чобана и 4 велика овчарска пса. Њихов кућни старјешина би се са поносом хвалио да се не боји да ће му из тора однијети овцу ” Ни вуци ни хајдуци”. Међутим, неки кум Зјајића, хајдук Никола Марић из Доњег Малована (предак садашњих Марића – Јовијића, убијен од потплаћених бегових доушника у селу Строице у Јању, по прорачуну око 1825. године) досјетио се како ће изнијети из Зјајићева тора најбољег овна. Заклао је јагње, испекао га, привукао се по ноћи тору на њиви Отока, замамио псе јагњећим месом и док су они јели несметано је из тора изнио најбољег овна звонара. Сјутра дан га испекао па почастио Зјајиће, скренувши им пажњу да се не заносе ”да им нико из тора не може брава однијети”.

Зјајићи су стварно изгубили овце и економски крахирали 1848/49 године. Све су овце (око 2000) отјерали на Бушко Блато, међутим, оно се заледило и није било никаквог спаса од пропасти. Из Г. Малована исту су судбину доживјели Ивази са својих 700-800 оваца. Међутим, они су око 300 оваца како кажу ”закресали” у торину у Раштегорачкој шуми, хранили их јеловом четином и буковим младицама, те им све и једна жива остала. 1848. године остала је у сјећању у Ливну да је тада, сиротиња од вуне са липсалих оваца доста ћебади и сукна откала”.

На Зјајића посједу у Г. Маловану, одмах након њихове економске пропасти адржале су се краће вријеме двије породице из Далмације, на кућишту на коме се сада налази Бајило и то породица Ракович. Једина успомена на њу остала је по локалитету који се доскора звао ”Раковића држаица”, а сада се зове ”Бајилова држаица”. У овој дражици (близу Бајилове куће) знају се и сада темељи мале Раковића кућице. Други досељеник који се био доселио на истом посједу звао се Черина. Његова је кућа била већа, њени темељи још се и сада добро познају. Успомена на Черину остала је по малој ливади званој ”Черинова Лазина” (у шуми Чајуша на коњској стази која води од Тиквица према селу Г. Малован). Ове ове породице напустиле су Г. Малован и одселиле у Посавину прије Аустро-Угарске окупације.

На садашњем гробљу села Г. Малована, најстарији споменик Зјајића потиче из 1888. године. Споменик подиже ”Кћер Стана мајци Мари”. Ово је уједно и најстарији писани документ досад пронађен на коме је исписано презиме Зјајић.

 

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (4)

Одговорите

4 коментара

  1. Mirsad Zjajić

    Lijep.pozdrav. U potrazi za porijeklom prezimena Zjajić pronašao sam ovaj vaš zanimljiv tekst. Međutim, niste spomenuli da prezime Žjajić je također postojalo u Mrkonjić Gradu i da su u Mrkonjić Gradu Zjajići svi bili muslimani. I to ne Zjajo nego Zjajić. Ja bi volio da saznam odakle moji preci dolaze i kada i kako su se naselili tu. Što se tiče muslimana Zjajića njih nigdje nije bilo sem u Mrkonjić Gradu i Tesliću. Ovi iz Teslića su nam bliži rod i tamo su se odselili iz Mrkonjića u novijoj istoriji. A odakle nas u Mrkonjiću to zaista ne znam, mogu samo da nagadjam.
    Srdačan pozdrav Mirsad Zjajić

  2. Војислав Ананић

    ЂАЈИЋ (п), у Ораховцу (Ластва, Требиње). Сматра се да ау старосједиоци у овом селу. У једном документу (жалби) “корјенићке раје” из 17. вијека помињу се Ђуро и Видак Ђајић у овом крају. У Ораховцу је регистровано 8 домаћинстава са „секундарним презименима Буџи и Мраковићи“. Ни једно није „патронимијског поријекла”. Славе Мратиндан (64:480). Ђајића има и у Ждријеловићима (Билећа), Доселили су из Ластве код Требиња (59:132).

    Извор: Ристо Милићевић – Херцеговачка презимена, Београд, 2005.

  3. Natasa Miskovic Spasic

    Postovani,
    Ja Sam praunuka Save Miskovica
    Unuka Alekse Miskovica.
    Deda se ozenio u Semizovcu sa Vasilijom Lazic I izroduli:Ljubicu ,Momcila,Desanku,I mog oca Nevenka koji je imao I sestru bliznakinju koja je ubrzo umrla.tacno je da se jedan sin preselio u Beograd I izrodio dvoje dece.
    Bilo jee I sestara koje su isto se udale u Beogradu.
    Ljubica se dala u Srednjem za Branka Rasevica I izroduli dvoje dece:Radoslava I Gordanu.
    Momcilo se ozenio sa Stakom I izroduli dvoje dece Jelicu I Ran.
    Desanka se udala u Malesice za Jovu Vuckovice I izroduli sedmoro dece:Nevenku,Milana Nadu ,Nedeljku,Radoslava i Radu(blizance) I Dragana.
    Nevenko se ozenio u Beogradu sa Jelenom Isakovic izrodio Natasu I Svetlanu,I iz drugog braka sa Ljiljanom Mojsin ima cerku Maju.
    O daljem broju Nas potomaka ..pa I’ma Nas.Volela big da mogu da pronadjem Jo’s familije.
    Ovo Sam napisala jel see pozdravi greska da je Aleksa umao samo Sina u Srednjem .Hvala.

    • Ogi Jokanovic

      Мој дјед је био Зеленовић из Читлука у Врлици/Цетинској крајини у сјеверној Далмацији. Зеленовићи у Читлуку били су велико братство са преко двадесет домова, што их је приморало да преузму посебна презимена која су задржали. Моји дедови Зеленовићи су се презивали Зјајић. након Првог светског рата доселили из Читлука.

      мој пра-пра деда се звао Лазо Зјајић и рођен је око 1840. као и први Лазо који се спомиње у овом чланку. Погледао сам и породична стабла других Зјајића на сајтовима баштине, а жене многе Зјајићеве деце имају иста презимена као и презимена пронађена у Врличком Крају.

      Може ли неко из породице Зјајић да ми пошаље мејл па да видимо да ли има везе: огијок@гмаил.цом