Сретење Господње

16. фебруар 2012.

коментара: 4

Српска православна црква и верници 15. фебруара (2. фебруара по јулијанском календару) славе Сретење Господње, успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу.

Сретење Господње, успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу, данас славе Српска православна црква и верници.

Први сусрет Бога и човека под сводовима јерусалимског храма и сретење новорођеног Месије кога је у наручје примио праведни старац, познат као свети Симеон Богоносац, слави се увек четрдесетог дана по Божићу.

Сретење је празник од суштинске важности за хришћанство и његово значење указује на на први сусрет Спаситеља са људима.

Према канону СПЦ, сврстан је у ред Господњих, али и Богородичних празника, јер се на тај дан истовремено велича чистота Богородице коју је, како каже предање, првосвештеник Захарија, отац Јована Крститеља, увео у јерусалимски храм на место одређено за девојке.

Сретење Господње је један од најсвечанијих догађа и на литургији, у једној од најлепших православних молитви, изговарају се речи праведног Богоносца које изговара са Богомладенцем у наручју – “Отпусти сад раба твојега Господе, јер видеше очи моје спасење твоје. . . ”

Овај догађај из живота цркве описан је у четворојеванђељима где се међу сведоцима помиње и Ана, кћи Фануилова, која је присуствовала Сретењу Господњем, и потом објавила становницима Јерусалима да је “коначно стигао онај који је одавно најављиван и очекиван”.

Предање даље каже да су фарисеји обавестили цара Ирода о догађају у јерусламском храму. Уверен да је то нови цар кога су најавили пророци са Истока, Ирод је наредио да убију Исуса.

Међутим, према упутству Анђела Божјег, божанска породица је већ била на путу за Мисир.

Сретење се слави од времена цара Јустинијана, када је епидемија куге односила и до 5.000 живота дневно, а земљотрес у Антиохији оставио за собом велику пустош.

Слава Сретења веома је честа у српском народу, који за овај празник везује своју традицију и обичаје.

У нашем народу постоји и веровање да се на Сретење срећу зима и лето.

Ако на Сретење осване сунчан дан, а медведи уплашени од сопствене сенке врате се у зимски сан, верује се да ће зима потрајати још шест недеља.

 

Коментари (4)

Одговорите

4 коментара

      • Воја

        Устанак 1804 – национални Покрет за обнову србске државности

        (Извод из предавања на духовној трибини коју је 14. новембра 2004. године у новосадској Гимназији Змај-Јовиној организовала Епархија бачка).

        За почетак Првога србског устанка узима се збор у Орашцу (у близини Аранђеловца), одржан највероватније на Сретење Господње 2/14. фебруара 1804. године, у преподневним сатима, са циљем да се види како се бранити од турских зулумћара. На овом збору виђенијих народних представника из централног дела Шумадије: крагујевачке, рудничке и београдске нахије, као и појединаца из смедеревске и јагодинске нахије, нашли су се кнезови, свештеници, трговци стоком, бивше буљубаше народне војске, домаћини угледнијих задруга и истакнутији хајдуци. Поменућемо неке од њих: Ђорђе Петровић, познатији као Карађорђе, кнезови Марко Савић из Орашја, Вићентије Петровић из Кораћице, Матија Јовчић из Тополе, Марко Катић из Рогаче; трговци Теодосије Марићевић из Марићевића Јаруге и Милутин Савић из Гараша, прота Атанасије Антонијевић; од хајдука били су: Станоје Главаш, Вуле Илић Коларац, Вељко Петровић, Ђурђиц из Вишевца, Милосав Лаповац, Хајдук Милета из Глибовца, Кара-Стева из Прова, Милован из Плане; уз Карађорђа био је Петар Јокић, касније познати буљубаша.
        За вођу устанка изабран је Карађорђе. На оно што је договорено, сви присутни заклели су се пред протом Атанасијем.
        У акцију се кренуло одмах по завршеном збору: запаљен је турски хан у Орашцу, а ханџије и сејмени побијени или растерани; био је то почетак значајних збивања доцније названих буна на дахије. Већ током ноћи и сутрадан покрет се проширио по космајским селима. Наредни дани показали су да се србски устанак не може тек тако зауставити, а за десетак дана устаници су блокирали и Београд.
        Морално-психолошко јединство србских сељака који су чинили окосницу устанка, одразило се у првим устаничким данима, тако да скоро да и није било онога што бисмо ми данас назвали дефетизмом, односно подвајањем и малодушношћу. Јасна социјално¬-ослободилачка идеја давала је том јединству и основ за истицање политичког програма са захтевима и гарантијама које би важиле за целу устаничку територију. Осим тога, скори догађаји показали су да устаници нису остали сами; њима се придружио велик број добровољаца са стране.
        На тај начин, устанак се претворио у србски национални Покрет за обнову сопствене државности изгубљене падом србске државе под Турке, мада га власти у Србији препознају као два века србске државности. Као што то увек бива с онима који више дугују некоме на страни него свом сопственом народу, у таквим се условима “заборавило” на немањићку државу (1171-1371) и њена достигнућа, а никоме није ни на памет падало да помене њихове краљевске претходнике Оштривојевиће (794¬-1171), Светимировиће (640-794) и Свевладовиће (490¬-640). Да се не би реметили већ наметнути политички односи и да се то не би схватило као временско надметање са непуних двеста тридесет година америчке независности, још мање је некоме било до помињања Душановог царства и његовог Законика, тога драгуља србскога средњег века.
        Да се обележавању двестоте годишњице тога догађаја пришло и са зрнцем националног поноса, могло се рећи да је Први србски устанак био велики национални Покрет за обнову србске државности.