Насеља Града Београда Reviewed by Momizat on . Градска општина Барајево: Арнајево, Барајево, Баћевац, Бељина, Бождаревац, Велики Борак, Вранић, Гунцати, Лисовић, Манић, Мељак, Рожанци и Шиљаковац. Градска оп Градска општина Барајево: Арнајево, Барајево, Баћевац, Бељина, Бождаревац, Велики Борак, Вранић, Гунцати, Лисовић, Манић, Мељак, Рожанци и Шиљаковац. Градска оп Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Србија » Београд » Насеља Града Београда

Насеља Града Београда

Градска општина Барајево:

Арнајево, Барајево, Баћевац, Бељина, Бождаревац, Велики Борак, Вранић, Гунцати, Лисовић, Манић, Мељак, Рожанци и Шиљаковац.

Градска општина Вождовац:

Бањица, Бели Поток, Јајинци, Кумодраж, Раковица, Зуце, Пиносава и Рипањ, Бошњаци и Брђани.

Градска општина Врачар:

Градска општина Гроцка:

Бегаљица, Болеч, Брестовик, Винча, Врчин, Гроцка, Дражањ, Живковац, Заклопача, Калуђерица, Камендол, Лештане, Пударци, Ритопек и Умчари.

Градска општина Звездара:

Миријево, Мали Мокри Луг и Велики Мокри Луг.

Градска општина Земун:

Батајницa и Угриновци.

Градска општина Лазаревац:

Араповац, Барзиловица, Барошевац, Бистрица, Брајковац, Бурово, Велики Црљени, Врбовно, Вреоци, Дрен, Дудовица, Жупањац, Зеоке, Јунковац, Крушевица, Лазаревац, Лесковац, Лукавица, Мали Црљени, Медошевац, Миросаљци, Петка, Пркосава, Рудовци, Сакуља, Соколово, Степојевац, Стрмово, Стубица, Трбушница, Цветовац, Чибутковица, Шопић и Шушњар.

Градска општина Младеновац:

Амерић, Белуће, Бељевац, Велика Иванча, Велика Крсна, Влашка, Границе, Дубона, Јагњило, Ковачевац, Кораћица, Мала Врбица, Марковац, Међулужје, Младеновац (варош), Младеновац (село), Пружатовац, Рабровац, Рајковац, Сенаја, Црквине и Шепшин.

Градска општина Нови Београд:

(обухвата и Бежанију која је до 1972. била самостално насеље).

Градска општина Обреновац:

Баљевац, Барич, Бело Поље, Бргулице, Бровић, Велико Поље, Вукићевица, Грабовац, Дражевац, Дрен, Забрежје, Звечка, Јасенак, Конатице, Кртинска, Љубинић, Мала Моштаница, Мислођин, Обреновац, Орашац, Пироман, Пољане, Ратари, Рвати, Скела, Стублине, Трстеница, Уровци и Ушће.

Градска општина Палилула:

Крњача, Вишњица, Борча, Велико Село, Дунавац, Карабурма, Ковилово, Овча, Падинска Скела (обухвата и насеља Бесни Фок, Црвенка, Глогоњски Рит, Јабучки Рит, Прелив, Товилиште, Врбовски и Сланци.

Градска општина Раковица:

Кнежевац (припојено Кијево), Раковица и Ресник.

Градска општина Савски Венац:

Градска општина Сопот:

Бабе, Губеревац, Дрлупа, Дучина, Ђуринци, Мала Иванча, Мали Пожаревац, Неменикуће, Парцани, Поповић, Раља, Грково, Рогача, Ропочево, Сибница, Слатина, Сопот и Стојник.

Градска општина Стари Град:

Градска општина Сурчин:

Бечмен, Бољевци, Добановци, Јаково, Петровчић, Прогар и Сурчин.

Градска општина Чукарица:

Жарково, Железник, Велика Моштаница, Остружница, Пећани, Руцка, Рушањ, Сремчица и Умка.

 

 


Коментари (174)

  • Tomic

    Dobro vece svima.Dali neko zna poreklo sela,Калуђерица,Градска општина Гроцка

    Одговори
  • Александар Маринковић

    За Томића:
    По предању, у средњем веку је у околини постојао женски манастир. Током турске владавине било је забележено као мало насеље од свега неколико кућа. Интезивније се насељава у време Велике сеобе и то становништвом из Левача те источне Србије и Македоније.

    Одговори
    • Tomic

      Aleksandre hvala na odgovoru.ako nisam dosadan hteo bi date upitam za to tursko zabelezenje dali su tu zabelezeni i imena stanovnika,i gde bi mogao da ga nadem.pozdrav od tomica

      Одговори
      • Александар Маринковић

        Што се тиче турских пописа, приметио сам да су они често записивали само личне име и име оца.
        Од ових каснијих досељеника, мислим да се помињу породице Мусић и Веселиновић, али нисам 100% сигуран, с обзиром да још немам Етнографски зборник који покрива околину Београда.

        Одговори
        • Tomic

          Aleksandre, sto se tice porodice Veselinovic oni i danas postoje u Kaluderici. Cudi me da se ne pominje Tomic familija. Moj otac je Tomic Milivoje – rodjen 1928-1985 njegov otac Dragomir-rodjen 1903. njegov otac Mihailo poginuo u Prvom svetskom ratu 14-18? negov otac Gaja nasa slava sveti Joakim i Ana 22. septembar. Familiji Tomic kumovao obor knez grocanski Marko Carapic koga su Turci uhvatili na kumstvu u Tomic familiji u Kaluderici moji stari su pricali da je ugusen u dvoristu na stolici gajtanom, da su morale zene i deca da gledaju. A svuda citam da je posecen. Koliko je sta istina ne znam.

          Одговори
  • Милодан

    Обреновац и околна села, Бело Поље. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

    Бело Поље је уз Обреновац, одмах преко Тамнаве и поред Колубаре. Земљиште је равно и без иједне приметне узвишице, али препуно бара, које при поводњима пуне обе реке, потпомогнуте реком Савом. Сеоске кућа су збијене око сеоских бара и поред сеоског пута, с једне и друга стране.
    Млакве су или барске или речне отоке с изворима са стране, отичу стално преко зиме, не мрзну се, већ се пуше, а како је у коритима река, оне их при поводњима кваре и премештају. Оваквих извора има у Лајковцу, Јабучју, Белом Пољу, Коцељеви, Совљаку, Новацима и др.
    Стара напуњена или затворена корита, којима је река Колубара некада текла, било насута, било шумом обрасла, зову се Стараче, например Старача у Јабучју и Лајковцу, Стара Колубара у Белом Пољу и Обреновцу. Одвојени кракови реке су очаге: очаге у Јабучју, Лисом Пољу, Стублинама и др.
    При ушћу Колубаре у Саву и Тамнаве у Колубару налазе се: забрешке, обреновачке и белопољске баре: Баре, саме по себи, нису великог обима, али кад Сава надође и успори колубарску и тамнавску воду, онда се спајају и захватају више од 2000 хектара у простору, јер се протежу дубоко уз обе реке. И ове се баре испражњавају брзо када се Колубара и Тамнава повуку у своја корита. Баре и потопљена земљишта и овде се зову полој. И овај полој је издељен, само обреновачки полој сматра се као општинска својина. Баре по Белом Пољу су породичне заједнице, а потолита земљишта су или сеоске или обреновачке општинске заједнице. Кад се баре оцеде и ограниче на мање проторе, оцеђена места обрастају травом и постају заједнички испусти једног или више села, а по Забрежју, Белом Пољу и Обреновцу су и ливадске земље. Кад су баре пуне водом, тада плаве сва нижа места па и сама села.
    Полојска села су поред Саве и сва у правој и ниској равници. Куће с малим окућницама поређане су дуж главног сеоског пута (Забрежје, Кртинска, Звечка) или стрпане без икаквог реда (Скела и Ратари) или концентрички распоређене око извесног центра (Ушће) или зракастим линијама (Бело Поље и Рвати). Имања су изван села по потесима, који су сви заједнички и на све стране око села. Мале и џемати постоје, али немају вредности као брдска села. Путеви су по распореду сеоских кућа, где се увек морају знати главни и споредни путеви.
    У равнијим селима поред Саве постоје заједнице једног или по два села. Заједнице ових села су највеће, то су баре и огроман простор око њих, које вода плави и дуже се на њима задржава с пролећа и преко године. Бело Поље, Рвати и Обреновац имају своје заједнице у Вићу поред Тамнаве, пред Обреновцем са западне стране, поред тога што свако село има и своје засебне заједнице. Заједнице ових села служе за испаше и горосечу. Шуме се не смеју без реда сећи.
    Старовлашког су типа и нека села на равници поред Саве. Сеоске куће су поред друмова, с једне и с друге стране пута, доста збијене, с малим окућницама, с кућама увученим мало у двориште и нарочитим распоредом зграда. Ова села су или права шумадијска или приближна овом типу, као: Лајковац (село), Скела, Кртинска, Уровци, Бело Поље и Ратари. Бело Поље је раселица Звечке.
    Чобани код Кртинаца (Кртинчана) су ретко из села, већином са стране, плата им је у новцу и по нешто у природи, погађа их, плаћа и отпушта сеоски кмет, а на стану су у сеоској кућици, која је у средини села, где се држе сеоски састанци или где се буде нашло за потребно. Овакво је сточарење и код других посавских села, које имају већих сеоских заједница, као код Забрежја, Белог Поља, Уроваца и Скеле.
    Имена села дата по пластичним особинама зенљишта је, између осталих, и Бело Поље.
    Села, која су постала као засеоци других села пре 200 (сада 300) година је и Бело Поље, одвојено од Звечке.

    Порекло фамиија-презимена села Бело Поље, општина Обреновац:
    Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

    -Богићевићи и Бошковићи. Видети Бошковићи и Богићевићи.
    -Бошковићи и Богићевићи, друга половина 18. века, Срем, Ђурђиц.
    -Ваљевчићи, друга половина 18. века, Козличић у Колубари, Ђурђиц.
    -Доцићи*, прва половина 18. века, Бело Поље у Старој Србији, Никољдан.
    *Доцићи се сматрају да су оснивачи овог села и да су дали име селу, по селу, из кога су се доселили.
    -Драгачевци, друга половина 18. века, Каона у Драгачеву, Св. Врачи.
    -Илићи и Кузмановићи. Видети Кузмановићи и Илићи.
    -Карићи, друга половина 18. века, Бањалука у Крајини, Св. Стефан Дечански.
    -Кузмановићи* и Илићи, друга половина 18. века, Бањалука, Јовањдан.
    *Предак Кузман доселио се као воденичар прво на Сави, а после и на Колубари где га Карићи из овог села, као свог сељака (земљака), довели у село на своју одиву и окућили.
    -Ранковићи, после 1827. године, Срем, Никољдан, уљези у Доциће.
    -Савићи, после 1827. године, Јаково у Срему, Ђурђиц, уљези у Бошковиће.
    -Селенићи, друга половина 18. века, Стари Влах, Лучиндан, повећа и угледна задруга.
    -Томићи, после 1827. године, Бела Крајина, Лучиндан, уљези у Селениће.
    -Филиманићи, после 1827. године, Лончаник у околини, Ђурђиц, доводци.
    -Шуваковићи, после 1827. године, Орашће у Босни, Ђурђевдан.

    Одговори
  • Милодан

    Обреновац и околна села, некадашња Бресква (сада засеок Уроваца Бреска). Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

    Сава је од ушћа Вукодраже па до ушћа Колубаре пограничка река области. На целом простору, осим везе са суседним барама, у Саву се не улива ни најмањи поточић. При поводњима разлива се и пуни баре, само ако јој обала није висока као на Ушћу, Скели, Брескви и Забрежју око пристаништа. Поплаве су великих размера и захватају сва посавска полојска села. Сељаци села: Скеле, Кртинска, Ратара, Уроваца, почели су подизати поред обале савске насипе или долме али су ти радови примитивни. Поплаве посавских села обухватају велике размере и са свим грозотама, јер поред поплава имања и усева, поплаве нису ретке без људских жртава и рушењеа зграда. За то су сељаци споразумно отпочели подизати долме и подизати обалу, али је од слабе предности. Поплава од 1897. године није ни ова села оставила, већ их је тако потопила, да их је морала државна власт лађама спасавати. Такав је исти случај био и с пролећа 1907. године.
    Купинац, као очага Велике Баре, потолите долине, богат водом до звечанске цркве, од Брескве савија на исток и испод Обреновца улази у старо тамнавско корито. Испод Велике Баре (о којој ће бити речи у наредним наставцима), од северне стране је велика уровачка бара Нурча. Нурча, у простору од 45 хектара, паралелна је великој Бари, од ње је одвојена непроходном тресавом, која кад се испуни водом спаја ову бару са Великом баром. Нурча је заостатак велике Баре, њена брвеница била је под водом, али се издигла и покрила тресавом и тиме потпуно одвојила од Велике Баре. Нурча око себе има многе изворе, који је пуне, те има воде преко целе године и она је обрасла трском и другим биљем, а богатије је рибом од Велике Баре, почем има непосредне везе са Савом. Нурча отиче право на север отоком Звечицом, која се над селом Уровцима дели у два крака, који се оба зову истим именом. Прва Звечица иде право на север, пролази цело село Уровце и улази у Саву са северне стране Брескве.. Друга Звечица иде право на запад кроз село Бргулице (сада заселак Кртинске, оп. Милодан) и Кртинску. У средини овог села окреће на запад и шири се у потолити крај: Полој, Балур, Јазмак, Вић и Јасенку, те гради један барски крај, који захвата више од 1600 хектара, такозваног, скељанског, кртиначког и уровачког Полоја. Полој и прва Звечица везане су другом Звечицом паралелном малом Баром и уровачким Полојем, по дну Кртинске. Полој испод скељанске механе има своју очагу, која општи са Савом и којом га Сава пуни.
    Сеоске спахије од турске народности нису живеле по селима него по суседним градовима, као и спахије села горњих ваљевских области. Турци с Уба и Палежа (Обреновца) нису били спахије већ од трговачког и занатлијског рода, живели су измешани са Србима и бавили су се узгред и земљорадњом. Многи су имали по селима своје дућане, радње или ханове и уз њих и непокретна добра, на којима су насељавали сељаке српске народности. И у Коцељеви поред старе цркве, и у Црниљеву, где је данашње друмско насеље, и у Непричави испод Остреша, и у Брескви поред старе цркве, било је помешаних и српских и турских породица, које су биле на тим имањима.
    Имање старе брештанске цркве прешло је у руке данашњих уровчана, а црквене зидине, које су биле ограђене, докле их Сава није однела биле су сеоска својина, као и старо гробље у њеној близини.
    Старци Беља Ружичић са Забрежја и Спасоја Бугарски из Кртинске причају, да је Сава пре 55 година однела брештанску цркву и да је Сава тиме дубоко ушла у стару Брескву. Још ови старци причају, да су запамтили по причању својих старих, да је село Бресква (Бреска) било око цркве и да од цркве, на 200 метара на север, било корито реке Саве.
    Звечка је раселица старог савског села Брескве и њеног засеока Мале Звечке, која је била око садашње цркве у Ружичиној Међи. Бресква (Бреска) је данас а и у време када је ово писано заселак села Уровци – од које су (Уровци) раселица Брескве. Хрвати (данас Рвати) су, такође раселица старе Бреске као и села Ратари и Кртинска.
    У Вуковим харачким тефтерима од 80 данашњих села ове области помињу се 76 насељених места уз две варошице, које Вук назива касабама (УБ и Палеж-Обреновац). Код Вука је у списку село Бресква, које данас не постоји и засеок је Уроваца.
    Подразумева се да је Бресква добила назив по истоименом воћу.
    И Звечкој, до Уроваца и старе Брескве, поље око садашње (и данашње, оп. Милодан) цркве зове се Ружичина Међа или Мала Звечка (опширније – код села Звечка).
    Од Грабовца, поред Велике Баре, низ Купинац, ишао је у касније доба овај исти пут, силазио Сави на Брескви, па низ Саву спуштао и Палежу и Забрежју. Овај пут се отворио тек у оно доба, од када се Палеж подигао и од када се пронашло, да и Забрежјем осим Брескве, може бити подесна тачка за прелаз у Срем.
    У списку ваљевске епархије од 1735. године, од тамнавских села тога доба помиње се, између осталих старих села, и Бреска (тако и у књизи пише, оп. Милодан).
    Стара села, која би по народном предању постојала од пре 300 (сада 400) година је, између осталих старих села, и село Бресква.
    Родоначелник ове породице Арсен (Арсеновић из Кртинске, оп. Милодан) прогнат је из Рипња под Авалом, немирна духа, живе природе, те га палешки Турци ухвате и свега исеку на Бресци, а ту је и сахрањен. Његов унук осветио га је, ухватио је убицу свога деде пред Београдом и на исти начин исекао.
    За Вилиће (стара звечанска породица) прича се су стара брештанска породица, којих су били на Бресци мнного кућа, па су неке замрле, а неке се иселиле у околину Темишвара. Докле је у Звечкој само једна кућа, дотле их се по Хрватима и другим суседним селима око старе Бреске очувало више кућа.
    Од Карауле па до Саве, дуж старог пута, у скоро сваком селу, са једне и са друге стране пута, насељени су Жупљани, којима беше у задатку да чувају пут и да својим угледнијим братственицима буду на руци при каквој већој опасности. Савска села; Ушће, Забрежје, Звечка и стара Бресква беху насељена њиховим породицама, којима беше у задатку, да обезбеде прелаз и пренос ратних и војничких потреба. Па не да су се ове угледне породице пазиле, да имају обезбеђену везу за своје политичке циљеве с аустријским властима, пазиле су, да, ако би их потреба нагнала да се селе у прекосавске области, и у тамошњим прекосавским селима имају својиг братственика. Отуда и данас постоје везе села, са обе стране реке Саве, са оне стране у Прогарима, Бољевцимља, Ашањи, Купинову и Јакову беху опет намештени Жупљани. Одржавањ веза, насељавање братственика, осигуравање пута, обезбеђивање превоза и осиграње склоништа у прекосавским селима за рачун кућа Грбовића и Хаџића вршили су њихови најближи сродници Вукомановићи, потоњи Даниловићи, насељени у Мургашу, с јужне стране Уба.
    Звечка је први пут била на Ружичиној Међи, око садашње цркве, па се одатле преместила на данашње место због некаквих тешких болештина, које су завладале у селу и почеле га нагло сатирати. Кртинска с Уровцима су (настале) од старе Брескве, коју је прво начела Сава да расељава а куга довршила.
    П. С. Линковати на село Уровци.

    Одговори
  • Милодан

    Обреновац и околна села, Бровић. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

    Бровић је равно тамнавско село на левој страни Тамнаве, чије су куће размештене по оцедитијим местима сеоске непресушне речице Јелава, која долази из Лончаника. Иако су куће доста растурене, ипак се распознају два краја: Станковачки, западни крај и Бугарски, источни, до става Уба и Тамнаве.
    Мочила су јаки и чисти извори, дубљи од живобара, отичу чистом водом исте темературе као и суседни ваздух, не употребљавају се за пиће, али употребљавају као мочила за лан и конопљу. Оваквих мочила има по Забрежју, Уровцима, Пироману, БРОВИЋУ, Лисом Пољу, Брезовици и др.
    Долина тамнавска, од почетка до краја, пуне је живобара, мочила, млакова и ритова. Земљишта су наводњена, али никад потолита, већ се дају лако каналисати и оцедити. Потолитних земљишта и ритова има у Бровићу, Пироману и Лончанику.
    Полојске су земље тресетне, пуне воде, увек гњиле, добре ливаде и пашњаци. Овакве су земље око бара и при ставама појединих река. А има их: у Црвеној Јабуци, Бровићу, Трстеници, Пироману, Стублинама, Забрежју, Ратарима, Кртинској итд. и дају најбољу траву за пашњаке, због чега се у селима са оваквом земљом подигло коњарство. Најбоље коње гаје поједине породице у чувене су због тога у целој области: Кесеровићи у Пироману, Мишићи у Бровићу, Бранковићи у Грабовцу, Симеуновићи у Стублинама итд.
    У Грабовцу, ко би се мало више задржао у селу и ко би се из ближе распитао о месту несељења и имања старијих породица од пре 150 година, увидеће да је стари Грабовац био збијен око Видана и да данас свака старија породица има својих представника на том истом месту. На овај начин Стублине су се растуриле од свог извора Црквине, Пироман и Бровић из Старог Села, Трстеница од Старог Гробља, Бањани из Старог Воћа, Тулари из Кленовице, Трлић од Језера, Совљак од Корова итд.
    Бровић је раселица суседног Пиромана.
    Српска имена села, која су постала од презимена разрођених породица, или од мушких и женских имена и надимака је, између осталих, и Бровић. Бровић је име од презимена прве породице овог села из Пиромана, чије презиме је било Бровић.
    Села, која су постала као раселице других села пре 200 (сада 300) година је, између осталих, и Бровић – раселица Пиромана.
    Задружни живот је у области на великој цени. Јединштина је последица породичних недаћа и она не мора да представља сироманштину. Иноконштина је последица деобе и материјалног упропашћавања куће и породице од стране рђавих старешина и предтавника. Нема дома у селу, који није био, или који није задужен или који се не спрема да буде задужен. За задружни живот везано је и благостање дома, за јединштину оскудица у радној снази, за иконоштину крајња немаштина. Па и данас ова област истиче се са највећим бројем становника на једну кућу у Краљевини. Задруга има с особинама и без особина, и уопште уређених, као што су задруге горњих ваљевских области. У области задруге првог облика, као и горе, су: Станковићи у Голохј Глави, Ашковићи и Милошевићи у Чучугама, Ђапићи и Арсеновићи у Букору, Јованивићи и Цвејићи у Црниљеву, Ковачевићи и Пауновићи у Коцељеви, Петрићи у Дружетићу итд.
    Јаче задруге без особина су: Јовичићи и Јаношевићи у Дрену, Нешићи у Скели, Антонићи у Вукони, Лукићи-Брдарских у Кожуару, Ракићи у Стубленици, Тодоровћи у Љубинићу, МИШИЋИ у БРОВИЋУ, Поповићи у малом Борку, Циглићи у Скобаљу, Бркићи у Туларима, Беговићи у Брезовици, Тешићи 1 и 2 у Новацима итд.
    Задруге од несродних елемената су: Јовановићи у Црниљеву са старим Милаковићима од најранијих времена, Милошевићи у Чучугама са старинцем Смиљанићем итд.
    У току штампања овог издања (1912, године, оп. Милодан) многе су се велике тамнавске задруге изделиле, те данас и не могу се узети као задруге у овом смислу. Задруге: Станковића, Ашковића, Јовановића, Петрића, Јовичића, Нешића, Антонића, Тодоровића, МИШИЋА, Поповића и Милошевића изделиле су се.

    Порекло фамиија-презимена села Бровић, општина Обреновац:
    Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

    -Бровићи*, прва половина 18. века, Озринићи, Мала Госпојина.
    *Бровићи у Бровићу и Пироману су једна иста породица и главни творци оба села. Кад су се Бровићи с пироманског Старог Села помакли на југ и североисток, тиме су поставили темељ оснивању двају различитих села. Пореклом су из Озринића и прво су дошли у Градац, изнад Ваљева, па су једног брата оставили, а тројица сишла у Пироман и тиме створили два села. Пиромански Бровићи зову се: Гачићи и Павловићи, а бровићевски: Ђурђевићи, Павловићи и Станишићи.
    -Ђурђевићи и Јовановићи. Видети Јовановићи и Ђурђевићи.
    -Јовановићи и Ђурђевићи, друга половина 18. века, Заграде на Руднику, Јовањдан.
    -Ковачевићи, друга половина 18. века, Мајиновић у Подгорини, Алимпијевдан.
    -Лазаревићи, после 1827. године, Шуме-Стари Влах, Лучиндан, доселио се као занатлија.
    -Милутиновићи, после 1827. године, Јабучје у области, Јовањдан, велика и угледна задруга.
    -Мишићи, друга половина 18. века, Струганик у Колубари, Никољдан.
    -Муњићи, прва половина 18. века, Дегурић у Колубари, Никољдан.
    -Павловићи, друга половина 18. века, Совач у Подгорини, Јовањдан.
    -Ристивојевићи, друга половина 18. века, Суводање у Подгорини, Јовањдан.
    -Симићи, после 1827. године, оближњи Лончаник, Ђурђиц.
    -Станковци* и Станковићи, прва половина 18. века, Видин, Никољдан.
    *Станковци овог села дошли су од Видина у великој давнини и у селу се зову још: Бугарчићи, Петровићи и Пешићи.

    Одговори
  • Милодан

    Обреновац и околна села, Вукићевица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

    Вукићевица је на север од Бањана, до речице Вукодражи, по неравном и стрмовитом, али не и брдовитом земљишту и с кућама растуреним с обе стране непресушне речице Вукићевица, чији је извор у селу. Речица дели село на два повећа краја: Павловиће с леве стране и Стрмногорију с десне стране.
    На тамнавској равници налазе се местимична улегнућа округлог или елиптичног облика, која су некада била или су данас испуњена атмосферском бистром водом и народ их зове језерима. Ова језера треба разликовати од омањих водених базена, назватим барама. Језерска дна су блатњава и при крају прелазе у праве тресаве, којих има на доста места у области. Језера ове врсте су Вукићево Језеро у Вукићевици, Станаревића Језеро у Лончанику, Језеро у Орашцу, у Дубрави, Језера у Паљувима, Трлићу, Совљаку итд.
    У Вуковим харачким тефтерима од 80 данашњих села ове области помињу се 76 насељених места уз две варошице, које Вук назива касабама. Код Вука је у списку села Бресква, које данас нема, и недостају још села: Вукућевица, Гуњевац, Милорци, Степање, Стубленица, Трњаци и Хрвати.
    Од данашњих села, која су несумњиво постала од ранијих засеока су: Вукићевица од Орашца и Козарице од Каменице између 1818. и 1822. године.
    Вукићевица је име од творца села Вукића Павловића, чије је име остало још у имену реке и извора код садашњег заједничког гробља овог села и горњег дела Орашца.
    Стара гробља позната су под особним именима: Бобије, Умке и Старо Гробље. Бобије постоје у Докмиру, Кршној Глави, Кожухару, Дружетићу и Туларима. У Туларима, на Марковцу, налази се некакво старо гробље, које народ зове Незнано Гробље; гробље са поломљеним стећцима, неправилног облика, велике тежине, доста разнето и по изгледу је хришћанско гробље. У Бањанима до Вукићевице, је неко старо гробље, које се зове Циганско Гробље, за које се мисли да су се у њему сахрањивали скитачи Цигани-Роми, кад би их куга задесила.
    Села, која су постала као засеоци од других села у новије доба је, између осталих, и Вукићевица – раселица Орашца.

    Порекло фамиија-презимена села Вукићевица, општина Обреновац:
    Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

    -Арсенијевићи и Мићиновци. Видети Мићиновци и Арсенијевићи.
    -Бабићи, после 1827. године, Осат, Јовањдан.
    -Бељићи, прва половина 18. века, Причевић у Подгорини, Никољдан.
    -Богдановићи, после 1827. године, Сипуља у Јадру, Никољдан, дошао на женино имање, уљез у Бељиће.
    -Деспотовићи, после 1827. године, Толисавац у Рађевини, Алимпијевдан.
    -Живановићи, прва половина 18. века, Причевић у Подгорини, Алимпијевдан.
    -Јаковљевићи, после 1827. године, Лопатањ у Подгорини, Алимпијевдан и Ђурђиц, уљези у Живановиће.
    -Јанковићи, после 1827. године, Јадар, Никољдан и Алимпијевдан, уљез у Живановиће.
    -Лазићи, друга половина 18. века, Завлака у Рађевини, Ђурђевдан.
    -Марковићи, после 1827. године, Белотић у Рађевини, Аранђеловдан.
    -Мићиновци и Арсенијевићи, друга половина 18. века, Осечина у Подгорини, Никољдан.
    -Нинковићи, после 1827. године, Словац у Колубари, Св. Василије.
    -Павловићи*, стара изумрла породица.
    *Сељаци овог села мисле да је Вукићевицу основао некакав Вукић Павловић, за кога се не зна да ли се, када и одакле доселио. Име Вукићево остало као име селу, реци и на најглавнијем, скоро једином извору – Вукићева Чесма. Његова врло велика и разграната породица изумрла је, последњи мушки потомак изумро је пре 36 година, докле женских потомака има и данас.
    -Петровићи, после 1827. године, Бела Крајина, Никољдан, уљези у Бељиће.
    -Радојкићи, стара изумрла породица.
    -Спасојевићи, после 1827. године, Осат, Никољдан.
    -Ставановићи 1, после 1827. године, Бељин у посавској Тамнави, Аранђеловдан, доводци.
    -Стевановићи 2, после 1827. године, Брезовица у околини, Аранђеловдан, доводци.
    -Стрмногорци*, прва половина 18. века, Стара Гора у Подгорини, Ђурђевдан.
    *Стрмногорци, назвати по селу из кога су дошли, чине засебни део села и у селу сову се још и: Марковићи, Вилотићи, Тајићи, Павловићи и др.
    -Тадићи, друга половина 18. века, Плужац у Подгорини, Никољдан.

    Одговори
  • Милодан

    Обреновац и околна села, Грабовац. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

    Грабовац је на запад од Стублина, на ободу тамнавске равнице и у посавској равници, где по тамнавској плици има и неравнина, докле је посавска равница једнолика. Куће су по ободу и по равници и поређане у три велика краја: Брдо, западни део до Дрена, Видански Крај, источни део до Стублина и Доњи Крај, око Велике Баре и других сеоских бара.
    Током Првог српског устанка Прота Матеја и поп Лука имали су и честитих својих сарадника, Тамнаваца, чија су имена вредна помена: Исаило Лазић из Кртинске, Петар Ерић из Звечке, поп Леонтије Марковић из Уроваца, Живан Петровић из Каленића, Васиљ Павловић из Бајевца, Ђура Костић из Црвене Јабуке, Игуман Јеремија из Грабовца, Милован Зујаловић из Тулара, Живко Дабић из Голе Главе, Јован Томић-Белов из Црниљева, Михаило Глувац из Каменице, Раде Радосављевић из Голочела и др.
    Додирна зона равни и Пљоштаре је најбогатији тамнавски крај са водом. Целом линијом, пошав од Кожуара, па све до Колубаре, на сваком кораку, има по један јак извор, који је богат водом и стално у Пљоштару преко целе године, отиче у једну или више бара. У Грабовцу и Стублинама нема куће, која нема по један овакав извор пред самим кућним вратима и ови извори су увек на вишој тераси, никад на овој, која се спушта у раван Пљоштаре.
    У области има доста извора, који својим именима опомињу на карактер минералних извора. Такви би извори били: Змајевац у Каменици, Млакоња у Радуши, Хлађани у Дружетићу, Живаница у Новацима, Савинац у Зуквама, Видан у Грабовцу, Слана Бара у Галовићима и Сланац у Коцељеви.
    Јединствена и најлепша врста ових бара је Велика Бара (Голема Бара) у Грабовцу, која је постала на други начин. Велика Бара је проширено корито непресушне речице Вукићевице. Вукићевица извире у истоименом селу, на граници овог села и Бањана, постаје од два непресушна потока, тече проширеном долином, чије су обале доста стрме, али је десна стрмија од леве. Долина речице је потолита, пуна живобара, млакова, мочила и ритова; на сваком месту не може се газити него само на нарочитим коловозима прелазити. Вукићевица има увек воде, а кад дође на Дренско Брдо и грабовачко Мојсиње, онда је појачавају дренски и грабовачки извори и чесме. На речици има и млинова, који раде преко целе године на уставу, а када сиђе у грабовачку Пљоштару њено се корито нагло проширује и гради Велику Бару. Велика Бара у простору од 600 хектара је велико улегнуће, елиптичног облика, чија је велика оса Југо-источног правца, дугачка 5,5 км. Вода у бари је бистра, тиха, обрасла трском, ситом и другим барским биљем, пуна рибе и других животиња, од којих су најинтересантније разне врсте птица, које се нигде не могу видети као у овој бари. По врху Звечке Велика Бара се сужава и отиче широким каналом северног правца, који се зове Купинац.
    Купинац, као очага Велике Баре, потолите долине, богат водом до звечанске цркве, од Брескве савија на исток и испод Обреновца улази у старо тамнавско корито. Испод Велике Баре, од северне стране је велика уровачка бара Нурча. Нурча, у простору од 45 хектара, паралелна је великој Бари, од ње је одвојена непроходном тресавом, која кад се испуни водом спаја ову бару са Великом баром. Нурча је заостатак велике Баре, њена брвеница била је под водом, али се издигла и покрила тресавом и тиме потпуно одвојила од Велике Баре. Нурча око себе има многе изворе, који је пуне, те има воде преко целе године и она је обрасла трском и другим биљем, а богатије је рибом од Велике Баре, почем има непосредне везе са Савом. Нурча отиче право на север отоком Звечицом, која се над селом Уровцима дели у два крака, који се оба зову истим именом. Прва Звечица иде право на север, пролази цело село Уровце и улази у Саву са северне стране Брескве. Друга Звечица иде право на запад кроз село Бргулице (сада заселак Кртинске, оп. Милодан) и Кртинску. У средини овог села окреће на запад и шири се у потолити крај: Полој, Балур, Јазмак, Вић и Јасенку, те гради један барски крај, који захвата више од 1600 хектара, такозваног, скељанског, кртиначког и уровачког Полоја. Полој и прва Звечица везане су другом Звечицом паралелном малом Баром и уровачким Полојем, по дну Кртинске. Полој испод скељанске механе има своју очагу, која општи са Савом и којом га Сава пуни.
    У области се данас налазе ови облици својине: црквене, општинске, сеоске, џематске и породичне заједице, поред личне својине. Црквене заједнице или црквена имања новијих или старијих манастирских цркава, али које се ни при једној цркви нису очувале у овој целини, какву су је у почетку имале. У новије време кад су старе манастирске цркве у Новацима, Докмиру и Грабовцу прешле у световне цркве, њихова су имања постала црквена добра, која су се у знатној мери окрњила ради одржавања својих цркава. Црква грабовачка има данас 130 хектара шуме и зиратне земље првог квалитета. Зиратн земља се даје у закуп, а шуме се чувају и правилно одржавају и дају под испашу и жировницу. Закупне цене иду у црквену касу.
    У равнијим селима поред Саве постоје заједнице не само једног него и по два села. заједнице ових села су највеће, то су баре и огромне просторије око њих, које вода плави и дуже се на њима задржава с пролећа и преко године. Ратари, Грабовац и Звечка полажу подједнака права на грабовачку Велику Бару. У Грабовцу, Скели и Ушћу и свима другим полојским селима баре мањег обима су породичне заједнице, које када се исуше, заједнички се употребљавају за испашу.
    Најбоље коње гаје поједине породице у чувене су због тога у целој области: Кесеровићи у Пироману, Мишићи у Бровићу, Бранковићи у Грабовцу, Симеуновићи у Стублинама итд.
    Села у тамнавској равници или су без мала или са малама, које се зову крајевима, у којима су куће необично растурене и дају тип немачког села. Све куће су растурене с имањима око кућа и на све стране, с малим ограђеним окућницама и с пространим предвором, који служи за улаз у кућу и држање домаће стоке. Са западне или северне стране је какав забранчић с воћем, где се држи ситнија стока. Оваква села превлађују у области и њих је највише у средини области: Грабовац, Брезовица, Новаци, Врело, Стублине, Љубинић итд…
    У Грабовцу, ко би се мало више задржао у селу и ко би се из ближе распитао о месту несељења и имања старијих породица од пре 150 година, увидеће да је стари Грабовац био збијен око Видана и да данас свака старија породица има својих представника на том истом месту. На овај начин Стублине су се растуриле од свог извора Црквине, Пироман и Бровић из Старог Села, Трстеница од старог гробља, Бањани из Старог Воћа, Тулари из Кленовице, Трлић од Језера, Совљак од Корова итд.
    Раселице по крајвима, никад у средини, већином до других села, поред главног сеоског или важнијег пута и насељене на други начин од села. Куће су ублизу, с малим окућницама, увулене унутра и с обе стране пута. На оваквим местима прво се насељавао какав дугогодишњи сеоски слуга, који је службом нешто зарадио и стекао, па би се окућио а уз њега придолазили би Крајишници, уз које би придошао по какав оделити задругар из села, ако би имао имања у том месту. Такве су раселице села: Ушћа, Скеле, Грабовца, Стублина, Ратара итд.
    Имена, која би опомињала на шумско дрвеће је, између осталих, и Грабовац.
    Стара гробља позната су под особним именима: Бобије, Умке и Старо Гробље. Ова су имена дата појединим бреговима, али има бобија, која се сматрају као гробови некадашњих сеоских становника као у: Грабовцу, Орашцу, Љубинићу, Јабучју, Лајковци итд. Нарочито има ових бобија око бара, извора и мањих речица.
    Код степањске цркве сахрањени су сви свештеници из Ђелмашке и Поповића породица, а уз њих и кнез Васиљ Павловић из Бајевца. Поред јабучке цркве сахрањене су сеоске спахије 18. века и свештеници, поред докмирске виђенији калуђери, свештеници и Дабићи из Голе Главе. Код убске цркве сахрањен је Павле Даниловић, а поред грабовачке његов сродник игуман Јеремија*, поред неких још заслужних сељака из истог села и околине.
    *Игуман Јеремија је вредни старешина манастира Грабовац, рођени синовац кнеза Васиља из Бајевца, рођен 1768. године, замонашио се 6. јуча 1793. године а умро 30 децембра 1838. година у Грабовцу, где је и сахрањен и где му је подигао споменик његов сродник Павле Даниловић. Игуман је у нашим ратовима учинио знатних услуга и манастиру обезбедио велику имовину.
    Од Грабовца, поред велике баре, низ Купинац, ишао је у позније доба пут, силазио Сави на Брески, па низ Саву спуштао се и Палежу (Обреновцу) и Забрежју. Овај се
    пут отворио тек од оно доба, од кад се Палеж подигао и од кад се пронашло, да и Забрежје може бити подесна тачка за прелаз у Срем.
    Треба видети село Грабовац и његову околину, треба упознати ма ког сељака и с њиме се пустити у разговор, где се може одмах сазнати, да и у селу и по околини има доста ђулића, кремења и разног каменог и глиненог оруђа. Кад с пролећа и с јесени села: Врело, Љубинић, Јошева и Таково разоравају своју Локву, редак је случај да се не изоре по који ђулић, судић или кремен.
    У Грабовцу старац Јуриша Бабић прича да је Грабовчанин Никола Куга, предак данашњих Кужића, пошто је на својим леђима пренео кугу из Дрена до изван свога села, у то заразно и опасно доба, живео на бари са својом породицом.
    у списку села ваљевске епархије од 1735. године од тамнавских села, између осталих, помииње се и Грабовац
    Стара села, која би по народном предању постојала од пре 300 (сада 400) година је, између осталих, и Грабовац.
    Досељеници из Никшићке Жупе, сродници знаменитих ваљевских кућа крајем 18. и почетком 19. века, знају се, ма у ком селу и ма у ком степену сродства се налазили, а види се да су дуго између себе одржавали родбинске везе, које су данас сасвим престале а у које спада и фамилија Шајиновићи у Звечкој, Грабовцу и Уровцима, који знају да потичу из Драговољића у Никшићкој Жупи и од исте породице.
    Прави Бугари су најновији досељеници, насељени у Обреновцу, Грабовцу и Звечкој и баве се баштованским пословима. Још се упорно држе, не славе, али набавком имања и сталним насељавањем и бављењем земљорадњом мењају се, примају славу, одело и мењају говор.
    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Порекло фамиија-презимена села Грабовац, општина Обреновац:
    Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

    -Аћимовићи 1, после 1827. године, Осат, Ђурђевдан, уљези.
    -Аћимовићи 2, после 1827. године, Велико Село у Јадру, Јовањдан, уљези у Илиће 1.
    -Бабићи 1, друга половина 18. века, Козјак у Јадру, Никољдан.
    -Бабићи 2, после 1827. године, Баљалука, Никољдан.
    -Божићи, после 1827. године, Драксин у ужичком округу, Никољдан, уљези.
    -Бранковићи и Николићи. Видети Николићи и Бранковићи.
    -Буљубашићи и Филимоновићи. Видети Филимоновићи и Буљубашићи.
    -Бурмази, друга половина 18. века, Цикоте у Јадру, Аранђеловдан.
    -Васићи 1 и Нешићи. Видети Нешићи и Васићи.
    -Васићи 2, друга половина 18. века, Козјак у Јадру, Ђурђиц.
    -Веселиновићи, прва половина 18. века, Петровчић у Срему, Ђурђиц.
    -Видојевићи, друга половина 18. века, Бела Крајина, Ђурђиц.
    -Војскићи, прва половина 18. века, Војска у Ресави, Ђурђиц (или Аранђеловдан).
    -Вукојчићи*, стара породица, Јовањдан.
    *Вукојчића кућа је у Виданском Крају и на умору. Из ове породице је капетан Вукојица, капетан у добровољачкохј аустријској војсци, а у нашим устанцима и прост војник, који је умро код своје кућа и сахрањен у свом сеоском гробљу.
    -Гајићи, после 1827. године, Меховине у Посавској Тамнави, Ђурђиц, уљез у Бурмазе.
    -Гердијани, после 1827. године, Лика, Ђурђевдан.
    -Глишићи, после 1827. године, Бугарска, Ђурђевдан, доселили се као баштовани.
    -Годићи, после 1827. године, Лесковице у Подгорини, Ђурђедан, иста породица са Годићима у Стублинама.
    -Голићи (Гољићи), друга половина 18. века, Брдарица у Посавској Тамнави, Никољдан. Данас у Грабовцу постоје ГОЉИЋИ, отуда ова дилема, оп. Милодан.
    -Деспотовићи, друга половина 18. века, Велико Село у Јадру, Ђурђевдан.
    -Ђорђевићи, после 1827. године, Бугарска, Никољдан, дошао као баштован.
    -Жуњићи, после 1827. године, Стари Влах, Никољдан и Аранђеловдан, блиски са Жуњићима у Село Лајковцу.
    -Илићи 1, друга половина 18. века, Осат, Никољдан.
    -Илићи 2, после 1827. године, Дубица, Никољдан.
    -Јањићи, друга половина 18. века, Равнаја у Рађевини, Јовањдан.
    -Јевтићи, после 1827. године, Звечка у суседству, Лучиндан, уљез у Пушиће.
    -Јеличићи и Максимовићи. Видети Максимовићи и Јеличићи.
    -Јовановићи 1, после 1827. године, Каменица у Подгорини, Јовањдан.
    -Јовновићи 2, после 1827. године, Срем, Митровдан.
    -Јордановићи, после 1827. године, Бугарска, Богојављење, дошао на Јуришића имање.
    -Ковачевићи 1, друга половина 18. века, Мојковићи у Рађевини, Никољдан, велика и угледна задруга.
    -Ковачевићи 2, друга половина 18. века, Бела Крајина, Јовањдан.
    -Комановићи (Комани) друга половина 18. века, Куманово, Јовањдан.
    -Коњевићи, друга половина 18. века, Бела Крајина, Ђурђиц.
    -Кричковићи, после 1827. године, Колашин, Ђурђевдан.
    -Лазићи, друга половина 18. века, Бајевац код Уба, Никољдан.
    -Љубојевићи, друга половина 18. века, Кленовац у Белој Крајини, Ђурђевдан.
    -Максимовићи и Јеличићи, друга половина 18. века, Велико Село у Јадру, Стевањдан.
    -Марићи и Петковићи. Видети Петковићи и Марићи.
    -Маринковићи 1, друга половина 18. века, Уб, Ђурђевдан, предак дошао као терзија.
    -Маринковићи 2, друга половина 18. века, Цветуља у Рађевини, велика задруга.
    -Марјановићи, друга половина 18. века, Горња Бадања у Јадру, Јовањдан, повећа задруга на Јуришића имању.
    -Мартићи 1, после 1827. године, Каменица шабачка, Аранђеловдан.
    -Мартићи 2, после 1827. године, Бањалука, Ваведење Пресвете Богородице и Аранђеловдан, уљези у Мартиће 1.
    -Матијевићи и Филиповићи. Видети Филиповићи и Матијевићи.
    -Матићи*, друга половина 18. века, Гола Глава, Никољдан.
    *Предак ове необично угледне породице звао се Добривоје Дулић, који је оставио после ссебе синове: Матију, Стевана и Радослава. Стеван је погинуо на Засавици, Радослав на Београду. Марко, Матијин син, био је на Ражњу, Братачићу, Пожаревцу и Дубљу (у устаничким борбама, оп. Милодан) и код њега је конаковао Јоаким Вујић 1887. године. Стеванов син призетио се у Синђелиће у селу и од њега има две кућа Синђелића.
    -Мијатовићи, друга половина 18. века, Зајача у Јадру, Ђурђевдан.
    -Микићи, после 1827. године, оближњи Орашац, Лучиндан. Сви Микићи у околини су иста породица и циганског порекла, Румуни.
    -Милетићи, после 1827. године, Осат, Томиндан.
    -Милутиновићи, друга половина 18. века, Коњуша у Рађевини, Јовањдан.
    -Мирићићи 1, после 1827. године, Босна, Ђурђевдан.
    -Мирићићи 2, после 1827. године, оближње Ушће, уљез у Мирићиће 1.
    -Михаиловићи, стара изумрла породица.
    -Неговановићи, друга половина 18. века, Брезовица у Рађевини, Аранђеловдан.
    -Нешићи и Васићи, прва половина 18. века, Осат, Никољдан.
    -Николићи 1 и Бранковићи*, прва половина 18. века, Дробњаци, Ђурђевдан.
    *Николићи старином, данас Бранковићи, најугледније грабовачке породице су од таковских Марковића и из њихове породице је Бранко Николић, буљубаша кнеза Алексе Ненадовића. У селу се зову још: Чолићи, Танкосићи и Бранковићи.
    -Николићи 2, после 1827. године, Бањалука, Стевањдан.
    -Обрадовићи, друга половина 18. века, Вршац, Св. Аврамије, повећа задруга румунског порекла.
    -Обрићи, после 1827. године, Војска у Ресави, Јовањдан.
    -Пантићи, друга половина 18. века, Белотић у Рађевини, Лазаревдан.
    -Петковићи и Марићи, друга половина 18. века, Осат, Никољдан.
    -Петровићи 1, после 1827. године, Никшићка Жупа, Лучиндан.
    -Петровићи 2, после 1827. године, Миличиница у Подгорини, Ђурђевдан, уљези у Михајловића имању.
    -Прелићи (или Предићи), друга половина 18. века, Варна код Шапца, Лучиндан, протерана хајдучка породица.
    -Рајковићи, после 1827. године, Бугарска, Никољдан, бугарске народности доводци.
    -Ракићи, друга половина 18. века, Лопатањ у Подгорини, Ђурђиц.
    -Рашићи, друга половина 18. века, Босанска Крајина, Лучиндан.
    -Сердаревићи, после 1827. године, Маковиште у ужичком округу, Срђевдан и Никољдан, уљези.
    -Симићи, друга половина 18. века, Зајача у Јадру, Св. Стефан Дечански.
    -Синђелићи, прва половина 18. века, Војска у Ресави, Ђурђевдан, свештеничка породица.
    -Сремчевићи и Топаловићи. Видети Топаловићи и Сремчевићи.
    -Станковићи 1, после 1827. године, Бугарска, Никољдан.
    -Станковићи 2, после 1827. године, Бањалука, Аранђеловдан, уљези у Мартиће.
    -Станковићи 3, после 1827. године, Лика, Ђурђиц.
    -Станојевићи, друга половина 18. века, Радаљ у Рађевини, Лучиндан.
    -Степановићи, после 1827. године, Дубица, Св. Петка.
    -Стојановићи, друга половина 18. века, осат, Ђурђевдан.
    -Топаловићи и Сремчевићи, прва половина 18. века, Карловчић у Срему, Св. Трифун.
    -Угриновићи, друга половина 18. века, бела Крајина, Јовањдан.
    -Филимоновићи и Буљубашићи*, друга половина 18. века, Опленић у Гружи, Никољдан.
    *Филимоновића претка довео је као свога буљубашу и кабадахију Господар Јеврем Обреновић и населио у Дрену и Грабовцу, где су и данас једни поред других. Предак им је последњих година представљао власт и завршио као царински чиновник а умро у овом селу и сахрањен код своје цркве.
    -Филиповићи и Матијевићи, друга половина 18. века, Бујачић у Колубари, Св. Трифун.
    -Чанићи*, стара породица, Јовањдан.
    *Чанићи су познати по некаквој прабаби Чани, чија су два сина били аустријски добровољци и оба погинула у француско-аустријским ратовима. Чанића је породица до скорашњих година била и свештеничка породица, те се потомци зову још и Поповићи, који су у доњем крају. Чанићи се зову још и: Вилотићи, Димитријевићи, Ђурићи и Кужићи.
    -Шајиновићи*, прва половина 18. века, Никшићка Жупа, Лучиндан.
    *Шајиновиће, као своје сроднике, населили су у овом селу Грбовићи и Даниловићи, они су од некакве Шајин-Куле у Жупи и сви су у Грабовцу у доњем Крају, а одмах на исток велике Баре су звечански Шајиновићи и Драгићевићи. У селу се зову још: Гајићи, Којићи, Пушићи и Мојићи, и они су око Видана.

    Одговори
  • Милодан

    Обреновац и околна села, Дрен. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

    Дрен је посавско село на речици Вукићевици на ободу тамнавске равнице, а и по посавској равници. Сеоске куће су по ободу и по равници и збијене око сеоских бара. У селу су три краја: Горњи Крај, западни део до Орашца, Доњи Крај, на исток до Грабовца и Пљоштара, део села по равници.
    У селима Дрену и Грабовцу сеоске заједнице у Дубрави издељене су па онда у селу затекла се живе, пунолетне мушке главе и свакој указат је сразмерно једнак део и дат на уживање, макар појединци живели у задругама и највећем богатству. Ове заједнице нису дате сељацима за вечите времена; дато им је да га уживају докле хоће или докле постоји њихово мушко потомство. Сваки се може одрећи права уживања, кад год буде нашао за потребно, када његов део прелази у својину села, и оно га даје оскудноме. Умре ли уживалац овог имања прелази на његове непосредне потомке. Право уживања може се и на другог пренети и другоме уступити, али тај пренос и уступљење може се само једанпут учинити и више не. Нико не може уживати више од два дела, а право уживања нема онај, који се после деобе ових заједница доселио у село. Досељеници стичу право на уживање оних делова, који су или напуштени или су им уживаоци замрли без потомства и село им дало. Ако се једна задруга подели, онда право уживања дели на равне части. Приновљени задругари, као и новији досељеници, до ових имања долазе преким путем. Уз уживања скончане су и ове дужности: плаћање пореза са свим трошковима, незадуживање истог имања и одржавање у стању, каквом је примљено. Имање се зирати, али се шума, ако би је било, не сме дизати, њу је власно само село дизати и своје потребе њиме подмиривати. Нико не сме овакво имање залагати ни порезом нити каквим другим дуговима.
    Старих планина или шума нема, исечене су и на њиховим местима су зиратне земље. Старе шумске целине Дубраве између Орашца, Љубинића и Дрена и других посавских села данас нема, остало је мало појединачних забрана и нешто запуштених места, на којима се сама шума подигла или остала зиратна земља.
    Сви задружни и имућнији домови имају поред ове две куће још по једну или две друге; задруга Јовичића у Дрену, Нешићи у Скели и Беговићи у Брезовици по три куће, а задруге: Јовановића-Павловића у Црниљеву и Ђапићи у Букору и четири куће.
    Имена, која би опомињала на шумско дрвеће је, између осталих, и село Дрен.
    Још се држе старе, напуштене цркве у Дрену, Орашцу и Црниљеву.
    Стара села, која би по народном предању постојала од пре 300 (сада 400) година је, између осталих, и Дрен.
    Породица Лазаревићи су пореклом из Бирча и од три брата, па се један населио у Свилеуви, други у Баталагама, а трећи спустио се Сави, у Дрен, и тиме обезбедио прелаз преко реке у случају потребе. А да би имали склониште у прекосавским областима, они су првог сина, свога брата у Дрену, пребацили у Купиново, од кога и данас има потомака.
    Задружни живот је у области на великој цени. Јединштина је последица породичних недаћа и она не мора да представља сироманштину. Иноконштина је последица деобе и материјалног упропашћавања куће и породице од стране рђавих старешина и предтавника. Нема дома у селу, који није био, или који није задужен или који се не спрема да буде задужен. За задружни живот везано је и благостање дома, за јединштину оскудица у радној снази, за иконоштину крајња немаштина. Па и данас ова област истиче се са највећим бројем становника на једну кућу у Краљевини. Задруга има с особинама и без особина, и уопште уређених, као што су задруге горњих ваљевских области. У области задруге првог облика, као и горе, су: Станковићи у Голохј Глави, Ашковићи и Милошевићи у Чучугама, Ђапићи и Арсеновићи у Букору, Јованивићи и Цвејићи у Црниљеву, Ковачевићи и Пауновићи у Коцељеви, Петрићи у Дружетићу итд.
    Јаче задруге без особина су: Јовичићи и Јаношевићи у Дрену, Нешићи у Скели, Антонићи у Вукони, Лукићи-Брдарских у Кожуару, Ракићи у Стубленици, Тодоровћи у Љубинићу, Мишићи у Бровићу, Поповићи у малом Борку, Циглићи у Скобаљу, Бркићи у Туларима, Беговићи у Брезовици, Тешићи 1 и 2 у Новацима итд.
    Задруге од несродних елемената су: Јовановићи у Црниљеву са старим Милаковићима од најранијих времена, Милошевићи у Чучугама са старинцем Смиљанићем итд.
    Јаношевића (Јовичића) задруга у Дрену је из Крајине. Овог презимена (Јаношевић) нема у књизи Љубе Павловића и списку породица мада постоји породица Јаношевић у Обреновцу, оп. Милодан.

    Порекло фамиија-презимена села Дрен, општина Обреновац:
    Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

    -Алимпићи и Илићи. Видети Илићи и Алимпићи.
    -Аћимовићи, после 1827. године, Б. Крајина, Ђурђевдан, доводци уз матер.
    -Бањци, после 1827. године, Б. Крајина, Никољдан.
    -Барусани*, стара породица, Никољдан.
    *Барусани су у Горњем Крају и познатипо презименима: Мирковићи, Живановићи и Јовановићи.
    -Батићи и Симићи. Видети Симићи и Батићи.
    -Бранковићи, друга половина 18. века, Бобова у Подгорини, Никољдан.
    -Букури, после 1827. године, Ердељ, не славе, Румуни по народности.
    -Васиљевићи и Илићи. Видети Илићи и Васиљевићи.
    -Васићи, после 1827, Осат, Лучиндан.
    -Вићентићи, прва половина 18. века, Милина у Јадру, Никољдан.
    -Вучковићи, прва половина 18. века, Драгијевица у Подгорини, Никољдан.
    -Гаврићи*, прва половина 18 века, Стара Река у Подгорини, Јовањдан.
    *Гаврићи, како сами своје презиме изговарају, јесу најмногобројнија дренска породица, позната још код презимена: Спасићи, Ђокићи, Јанковићи, Мијаиловићи и Марковићи у Горњем Крају и Живковићи у Пљоштари.
    -Грујући, после 1827. године, Карловчић у Срему, Св. Петка.
    -Деспотовићи, после 1827. године, Б. Крајина, Св. Василије.
    -Дошени, после 1827. године, Равни Котари, Јовањдан.
    -Драгојловићи и Чулићи. Видети Чулићи и Драгојловићи.
    -Живановићи 1, друга половина 18. века, оближњи Љубинић, Јовањдан, од Васића из Љубинића.
    -Живановићи 2, друга половина 18. века, Бељин у Посавској Тамнави, Никољдан.
    -Живановићи 3, друга половина 18. века, Лукавац у Колубари, Јовањдан, задруга и уљези у Живановиће 1.
    -Живановићи 4, после 1827. године, Рача у ужичком округу, Аранђеловдан.
    -Илићи 1, Алимпићи и Васиљевићи, прва половина 18. века, Клинци у Колубори, Аранђеловдан.
    -Илићи 2, друга половина 18. века, Сушица у Подгорини, Јовањдан, уљези у Гавриће.
    -Јанковићи, после 1827. године, Бела Крајина, Јовањдан, уљези у Младеновиће.
    -Јовановићи, после 1827. године, Осат, Ђурђевдан.
    -Јовичићи, прва половина 18. века, Стара Река у Подгорини, Никољдан.
    -Карићи, стара породица, Св. Враче.
    -Којићи, друга половина 18. века, Лелић у Подгорини, Никољдан.
    -Лазаревићи 1, после 1827. године, Јаково у Срему, Јовањдан.
    -Лазаревићи 2, полсе 1827. године Шимановци у Срему, Јовањдан.
    -Магудовићи, после 1827. године, Осат, Аранђеловдан, велика и имућна задруга.
    -Мандићи, друга половина 18. века, Дубица, Часне Вериге,
    -Марићи, друга половина 18. века, Јевовац у Б. Крајини, Никољдан, Св. Роман.
    -Марјановићи, друга половина 18. века, Стр. Гора у Подгорини, Никољдан.
    -Марковићи, друга половина 18. века, Варна у Бугарској, Алимпијевдан, уљез у Радулиће.
    -Мијатовићи, после 1827. године, Бела Крајина, Јовањдан уљези у Младеновиће.
    -Милановићи, после 1827. године, Плужац у Подгорини, Никољдан.
    -Милојевићи, после 1827. године, Б. Крајина, Св. мученик Калиник.
    -Миросављевићи, друга половина 18. века, Крајина, Јовањдан и Игњатијевдан, повећа задруга и уљези у Гавриће.
    -Мишљеновићи, после 1827. године, Моравица у Хрватској Крајини, Игњатијевдан.
    -Младеновићи, друга половина 18. века, Кланица у Колубари, Јовањдан, уљези у Гавриће.
    -Ненадовићи, после 1827. године, Драгијевица у Подгорини, Ђурђиц.
    -Николићи 1, после 1827. године, Бачка, Мала Госпојина.
    -Николићи 2, после 1827. године, Б. Крајина, Никољдан.
    -Обрадовићи, после 1827. године, Б. Крајина, Јовањдан.
    -Павловићи 1, после 1827. године, Карловчић у Срему, Св. Петка.
    -Павловићи 2, после 1827. године, Крајина, Никољдан.
    -Радулићи*, стара породица, Алимпијевдан.
    *Радулићи су већ на умору, представљени су само једном кућом без мушких потомака.
    -Ракићи, после 1827. године, Шимановци у Срему, Никољдан.
    -Ранитовићи, после 1827. године, Банат, Никољдан.
    -Ранковићи, после 1827. године, Црвена Јабука у околини, Ђурђиц.
    -Савићи, прва половина 18. века, Леовић у Азбуковици, Михољдан.
    -Симићи и Батићи, прва половина 18. века, Доња Буковица у Подгорини, Ђурђевдан.
    -Станојевићи, после 1827. године, Миличиница у Подгорини, Аранђеловдан.
    -Тодоровићи, друга половина 18. века, Равни Котари, Никољдан и Аранђеловдан, уљез у Николиће 1.
    -Филимоновићи, друга половина 18. века, суседни Грабовац, Никољдан.
    -Чулићи и Драгојловићи, друга половина 18. века, Свилеува, Јовањдан.
    -Шарчевићи, после 1827. године, Б. Крајина, Стевањдан.

    Одговори
  • Милодан

    Обреновац и околна села, Забрежје. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

    Забрежје је на обали Саве, северно од Обреновца, равно село без и најмање узвишице с кућама распоређеним по мачванском или сремском типу. Иако је село мачванско, ипак се у њему јасно распознају три краја: Град, западни део села, Брдо, новији део села поред окружног друма и Ружичићи, источни део села, а у исто доба и најстарији.
    Ни пројектована железничка пруга, која је последњих године изграђена и пуштена у саобраћај (1908. године) неће кроз дуги низ времена моћи привући тамнавска села својој полазној тачци Обреновцу или његовом пристаништу Забрежју, почем иде левом колубарском обалом и кроз целу област врло мало удаљава од реке и тиме средиште области и већи број села оставља изван свога домашаја.
    Кад је између српског деспота Стевана и угарског крађа Жигмунда закључен знаменити уговор о предаји Стевану и његовим непосредним потомцима, ако их буде имао, Мачве с Београдом и градом Голупцем, већ из тога доба помињу се нека села ове области, која је краљ Жигмунд дао у правију челнику Радичу, које наследник Стеванов Ђурађ утврђује и одобрава. У истом хрисовиљу датираном 31. августа 1429. годин помињу ова села из данашње Тамнаве: Љутице, Забрежје, Бошњаци и Трстеница, поред других, која су по суседним областима.
    А када Аустријанци и по четврти пут заратише са Турцима у 1788. години и када своју добровољачку војску, састављену од доброваљаца наше народности, избацише на Забрежје, село ове области, под заповедништвом пуковника Михаљевића, тада је Тамнава, и по трећи пут потпала под Аустро-Угарску. Али, иако је Михаљевић, на Забрежју, направио велике опкопе и узео га за главну тачку својих даљих операција, ипак је све Свиштовским Миром од 24. јула 1792. године пропало и остало по старом, као и пре 1788. године, што даде повода да кроз мирну Тамнаву прохује бесне хорде Махмуд-паше Бушатлије.
    Полојске су земље тресетне, пуне воде, увек гњиле, добре ливаде и пашњаци. Овакве су земље око бара и при ставама појединих река. А има их: у Црвеној Јабуци, Бровићу, Трстеници, Пироману, Стублинама, Забрежју, Ратарима, Кртинској итд. и дају најбољу траву за пашњаке, због чега се у селима са оваквом земљом подигло коњарство.
    Сава је од ушћа Вукодраже па до ушћа Колубаре пограничка река области. На целом простору, осим везе са суседним барама, у Саву се не улива ни најмањи поточић. При поводњима разлива се и пуни баре, само ако јој обала није висока као на Ушћу, Скели, Брескви и Забрежју око пристаништа.
    Мочила су јаки и чисти извори, дубља од живобара, отичу чистом водом исте темературе као и суседни ваздух, не употребљавају се за пиће, али се употребљавају као мочила за („кисељење“) лан и конопљу. Оваквих мочила има у Забрежју, Уровцима, Пироману, Лисом Пољу, Брезовици и др.
    При ушћу Колубаре у Саву и Тамнаве у Колубару налазе се: забрешке, обреновачке и белопољске баре: Баре, саме по себи, нису великог обима, али кад Сава надође и успори колубарску и тамнавску воду, онда се спајају и захватају више од 2000 хектара у простору, јер се протежу дубоко уз обе реке. И ове се баре испражњавају брзо када се Колубара и Тамнава повуку у своја корита. Баре и потопљена земљишта и овде се зову полој.
    Кад се Сава на Забрежју и око Обреновца изађе из свога корита и потопи околину, тада Купинцем пуни Великуу Бару, те се и она разлива у северном правцу два пута већи простор, него што га има.
    Испод села Забрежја, према сремском селу Бољевцу, су забрешка Кључ и Вић потолита земљишта, која Сава плави и на њима оставља местимичне баре, које нису особите вредности.
    Кад се баре оцеде и ограниче на мање просторије, оцеђена места обрастају травом и постају заједнички испусти једног или виише села, а по Забрежју, Белом Пољу и Обреновцу су ливадска земља.
    Старији људи, како у брдским тако и по равнијим селима, доживели су у данашњим својим осамдесетим година оба снега. Први је пао крајем фебруара 1831. године а други на Беле Покладе 1864. године, оба су била више од 1,5 метра висине, трајала по пет дана, па се отопила. Кад се узме да је и 1907. године био висок и дуготрајан снег, онда отприлике на сваке 34 године Тамнаву покрију повећи снегови и зиме трају дуже времена.
    Старци Косан Лелићанин из Трлића, Јован Ђотуновић са Ушћа и Беља Ружичић са Забрежја, поред других, причају да су ови снегови били тако високи, да су њихови стари били принуђени крчити и отварати путеве, где се по три дана нија могло изаћи из куће и куда на страну ићи
    Полојска села су поред Саве и сва у правој и ниској равници. Куће с малим окућницама поређане су дуж главног сеоског пута (Забрежје, Кртинска, Звечка) или стрпане без икаквог реда (Скела и Ратари) или концентрички распоређене око извесног центра (Ушће) или зракастим линијама (Бело Поље и Рвати)
    Имања старе брештанске цркве прешло је у руке данашњих уровчана, а црквене зидине, које су биле ограђене, докле их Сава није однела биле су сеоска својина, као и старо сеоско гробље у њеној близини. Старци Беља Ружичић са Забрежја и Спасоје Бугарски из Кртинске причају, да је Сава пре 55 година однела брештанску цркву и да је тиме Сава ушла дубоко у стару Бреску, 200 метара.
    Полојске су земље тресетне, пуне воде, увек гњиле, добре ливаде и пашњаци. Овакве су земље око бара и при ставама појединих река. А има их: у Црвеној Јабуци, Бровићу, Трстеници, Пироману, Стублинама, Забрежју, Ратарима, Кртинској итд. и дају најбољу траву за пашњаке, због чега се у селима са оваквом земљом подигло коњарство. У полојским селима њиве су у потесима: Сваки потес има опште име, а њиве немајуњиве немају и сваки је одређен за одређену врсту усева или је под шумом, или под ливадама и пашњацима. Забрежје има своје сталне зиратне потесе: Стари Ћумрук, Град, Шумарице, Ћелије, Бреску и Брдо, ливадске и за пашу: Полој и Баре и сеоске заједнице за испашу: Кључку и Вић.
    Пчеларство је споредно занимање више од једне половине домова у области, нарочито задружних домова: Гајење пчела је примитивно, а има трагова рационалнијег пчеларства у Букору, Свилеуви и Забрежју.
    Стока се држи изван кућа или у њиховој непосредноој близини, где су и сточна храна и сточне зграде сталне и непокретне. Оваква села су Забрежје и Звечка. Забрежје почиње од пристаништа и простире се право на исток реци Сави.
    Никола Мандић из Каменице и Јован Бабић из Забрежја сами су са својим синовима, па имају по три куће. Једна од ових кућа је главна и у њој су гостинске собе и стан старешине задруге, у другој, која је приближна њој, општа трпезарија, једна гостинска соба и стан најстаријег задругара, трећа је је општи стан свих задругара, а четврта, ако је има, је кућа за кување.
    Чобани код Кртинаца (Кртинчана) су ретко из села, већином са стране, плата им је у новцу и по нешто у природи, погађа их, плаћа и отпушта сеоски кмет, а на стану су у сеоској кућици, која је у средини села, где се држе сеоски састанци или где се буде нашло за потребно. Овакво је сточарење и код других посавских села, које имају већих сеоских заједница, као код Забрежја, Белог Поља, Уроваца и Скеле.
    Имена села дата по пластичним особинама земљишта је, између осталих, и Забрежје.
    На Забрежју, западни, уздигнутији део села зове се Град, а тако се зове и насељени део села у њему. Град је остатак од старог Михаљевића шанца, који је заостао као издугнитије место у селу.
    Од Грабовца, поред Велике Баре, низ Купинац, ишао је у позније доба пут, силазио Сави на Брески, па низ Саву спуштао се и Палежу (Обреновцу) и Забрежју. Овај се
    пут отворио тек од оно доба, од кад се Палеж подигао и од кад се пронашло, да и Забрежје може бити подесна тачка за прелаз у Срем.
    У стара села, која би по народном предању постојала од пре 300 (сада 400) година спада, измњђу осталих, и Забрежје.
    Све досељене породице нису српске националности. Међу њима има Румуна, Маџара, немаца и Бугара. Од Немаца је свега једна у Забрежју.
    Наставиће се..

    Одговори
  • Милодан

    Порекло фамиија-презимена села Забрежје, општина Обреновац:
    Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

    -Бабићи, друга половина 18. века, Лика, Часне вериге.
    -Бајићи, после 1827. године, Врбић у Рађевини, Ђурђевдан.
    -Белићи, прва половина 18. века, Никшићка Жупа, Лучиндан.
    -Блажићи, прва половина 18. века, Јаребице у Јадру, Никољдан.
    -Богдановићи 1 и Срејићи. Видети Срејићи и Богадновићи 1.
    -Богдановићи 2, друга половина 18. века, Врбић у Рађевини, Аранђеловдан.
    -Бугарићи*, прва половина 18. века, Заплање, Ђурђевдан.
    *Бугарићи су пореклом из Заплања и протерани у ове крајеве као хајдучка породица, па су овде око Саве хајдуковали. Ранији представници ове отмене забрешке породице били су чувени јунаци, одважни и неустрашиви борци, необично поверљиви и непомирљиви непријатељи Турака. Од најранијих времена били су интимни пријатељи куће Ненадовића, лично Проте Матије. На молбу Проте Матије примили су у своју кућу његовог другобратунчета Матију Павловића-Лазаревића, и овај је био Проти у његовим политичким, војним и другим пословима десна рука. Матија је по времену постао имућан човек, али је његово потомство у мушкој линији изумрло.
    -Вигњевићи, после 1827. године, Кореница у Лики, Јовањдан.
    -Видаковићи, после 1827. године, Оршава у Банату, Никољдан, посрбљени Румуни.
    -Влашчићи и Глишићи. Видети Глишићи и Влашчићи.
    -Глишићи 1 и Шишићи. Видети Шишићи и Глишићи 1.
    -Глишићи 2 и Влашчићи, друга половина 18. века, Влашић у Подгорини, Никољдан.
    -Голубовићи, после 1827. године, Ашања у Срему, Јовањдан.
    -Димитријевићи, после 1827. године, Кичево, Митровдан.
    -Ђурићи 1, после 1827. године, Врбовац код Смедерева, Ђурђевдан.
    -Ђурићи 2, после 1827. године, Ада у Бачкој, Петровдан.
    -Ешперовићи, после 1827. године, оближњи Уровци, Никољдан. У Уровцима замрли.
    -Живановићи и Јаковљевићи. Видети Јаковљевићи и Живановићи.
    -Живковићи, после 1827. године, Б. Крајина, Ђурђевдан.
    -Живуловићи, после 1827. године, Орашац у околини, не славе, Румуни.
    -Зарићи, после 1827. године, Бољевци у Срему, Св. Екатерина.
    -Јаковљевићи и Живановићи, друга половина 18. века, Добановци у Срему, Св. Петка.
    -Јеладијевци и Марковићи. Видети Марковићи и Јеладијевци.
    -Јовановићи, после 1827. године, Јаково у Срему, Јовањдан.
    -Јозефовићи, после 1827. године, Земун, не славе, Немци по народности.
    -Капларевићи, прва половина 18. века, Срем, Ђурђевдан.
    -Катанићи*, стара породица, Никољдан.
    *Катанићима се зову од скора по њиховом претку Обраду, који је био катана уз војводу Јакова Ненадовића, с којим је прешао у Бесарабију и умро у Хотину.
    -Косанићи, после 1827. године, Хопово у Срему, Никољдан.
    -Крижани, после 1827. године, Ердељ, не славе, Румуни.
    -Крсмановићи, прва половина 18. века, Пива, Јовањдан.
    -Лазићи, друга половина 18. века, Пљевље, Аранђеловдан.
    -Лаудановићи, после 1827. године, Црепаја у Банату, Митровдан.
    -Лаушевићи, после 1827. године, Равње у Мачви, Михољдан.
    -Лесендрићи (од Александрићи), после 1827. године, оближњи Уровци, Ђурђевдан.
    -Марковићи и Јеладијевци*, прва половина 18. века, Гвозденовић, Ђурђиц.
    *Јеладијевци, назвати по свом заслужном претку Јеладију, који је живео пре 100 године и учествовао у борбама за наше ослобођење, пореклом је од гвозденовачких Ђелмаша. Отуда је Јеладије и био у служби кући Ненадовића, почем је његова сестра од стрица родила проту Ненадовића.
    -Мишковићи, друга половина 18. века, Срем, Никољдан.
    -Моцељи, после 1827. године, Ердељ, не славе, Румуни.
    -Николићи 1, после 1827. године, Ваљево, Јовањдан, трговачка породица
    -Николићи 2, после 1827. године, Петровчић у Срему, Никољдан.
    -Обадићи, после 1827. године, Т. Кањижа, Јовањдан.
    -Пакашки, после 1827. године, Чортановци у Срему, Јовањдан.
    -Петровићи, после 1827. године, Јаково у Срему, Ђурђиц.
    -Поповићи, после 1827. године, Осат, Лазаревдан.
    -Радули, после 1827. године, Ердељ, не славе, Румуни по народности.
    -Ракићи, после 1827. године, Осат, Лучиндан.
    -Ратковићи, после 1827. године, Пљевље, Ђурђевдан, сродници са Ратковићима у Радљеву.
    -Рашковићи, после 1827. године, Црепаја у Банату, Лазаревдан
    -Ружичићи*, стара породица, Јовањдан.
    *Ружичићи су до Саве и њихов крај се зове по њима. У селу се зову још: Панићи, Вељићи и Вићентијевићи. Из њихове је средине Пантелија Ружичић, пре 100 година најбогатији забрежанин, лични пријатељ Ппроте Матеје и помагач му у свим његовим политичким пословима.
    -Саси, после 1827. године, Ердељ, не славе, Румуни по народности.
    -Србиновићи и Каравласи*, прва половина 18. века, Оршава, Никољдан.
    *Каравласи су досељени као грађевински радници на води. У њиховој породици пре 100 година знатно се истакао неки Петар, чувен са свога јунаштва и личне храбрости, због чега је познат као Петар Делија или Петар Србин, те му се потомци зову и Србиновићи.
    -Срејићи и Богдановићи, прва половина 18. века, Бранеговићи у Колубари, Св. Враче.
    -Томићи, после 1827. године, Барич у околини, Благовести.
    -Филиповићи 1, друга половина 18. века, Робаје у Колубари, Илиндан.
    -Филиповићи 2, после 1827. године, Јаково у Срему, Ђурђевдан.
    -Цвијановићи, друга половина 18. века, Голубинци у Срему, Ђурђевдан.
    -Шимићи и Глишићи, прва половина 18. века, Призрен, Св. Стефан Дечански.
    Од Карауле па до Саве, дуж старог пута, у скоро сваком селу, са једне и са друге стране пута, насељени су Жупљани, којима беше у задатку да чувају пут и да својим угледнијим братственицима буду на руци при каквој већој опасности. Савска села; Ушће, Забрежје, Звечка и стара Бресква беху насељена њиховим породицама, којима беше у задатку, да обезбеде прелаз и пренос ратних и војничких потреба. Па не да су се ове угледне породице пазиле, да имају обезбеђену везу за своје политичке циљеве с аустријским властима, пазиле су, да, ако би их потреба нагнала да се селе у прекосавске области, и у тамошњим прекосавским селима имају својих братственика. Отуда и данас постоје везе села, са обе стране реке Саве, са оне стране у Прогарима, Бољевцимља, Ашањи, Купинову и Јакову беху опет намештени Жупљани. Одржавање веза, насељавање братственика, осигуравање пута, обезбеђивање превоза и осиграње склоништа у прекосавским селима за рачун кућа Грбовића и Хаџића вршили су њихови најближи сродници Вукомановићи, потоњи Даниловићи, насељени у Мургашу, с јужне стране Уба.

    Одговори
  • Милодан

    Обреновац и околна села, Звечка. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

    Звечка је на запад од Обреновца, недалеко од Саве, равно село, с кућама поређеним по мачванском начину дуж сеоског пута и Купинца. Северни део села зове се Доњи Крај, а јужни до Стублина Горњи Крај. Звечка је раселица старок савског села Брескве (Бреске) и њеног засеока Мале Звечке, које се налазило око садашње цркве у Ружичиној Међи.
    Током Првог српског устанка Прота Матеја и поп Лука имали су и честитих својих сарадника, Тамнаваца, чија су имена вредна помена: Исаило Лазић из Кртинске, Петар Ерић из Звечке, поп Леонтије Марковић из Уроваца, Живан Петровић из Каленића, Васиљ Павловић из Бајевца, Ђура Костић из Црвене Јабуке, Игуман Јеремија из Грабовца, Милован Зујаловић из Тулара, Живко Дабић из Голе Главе, Јован Томић-Белов из Црниљева, Михаило Глувац из Каменице, Раде Радосављевић из Голочела и др.
    Велика Бара у простору од 600 хектара је велико улегнуће, елиптичног облика, чија је велика оса Југо-источног правца, дугачка 5,5 км. Вода у бари је бистра, тиха, обрасла трском, ситом и другим барским биљем, пуна рибе и других животиња, од којих су најинтересантније разне врсте птица, које се нигде не могу видети као у овој бари. По врху Звечке Велика Бара се сужава и отиче широким каналом северног правца, који се зове Купинац.
    Купинац, као очага Велике Баре, потолите долине, богат водом до звечанске цркве, од Брескве савија на исток и испод Обреновца улази у старо тамнавско корито. Испод Велике Баре, од северне стране је велика уровачка бара Нурча. Нурча, у простору од 45 хектара, паралелна је великој Бари, од ње је одвојена непроходном тресавом, која кад се испуни водом спаја ову бару са Великом Баром. Нурча је заостатак Велике Баре, њена брвеница била је под водом, али се издигла и покрила тресавом и тиме потпуно одвојила од Велике Баре. Нурча око себе има многе изворе, који је пуне, те има воде преко целе године и она је обрасла трском и другим биљем, а богатије је рибом од Велике Баре, почем има непосредне везе са Савом. Нурча отиче право на север отоком Звечицом, која се над селом Уровцима дели у два крака, који се оба зову истим именом. Прва Звечица иде право на север, пролази цело село Уровце и улази у Саву са северне стране Брескве. Друга Звечица иде право на запад кроз село Бргулице (сада заселак Кртинске, оп. Милодан) и Кртинску. У средини овог села окреће на запад и шири се у потолити крај: Полој, Балур, Јазмак, Вић и Јасенку, те гради један барски крај, који захвата више од 1600 хектара, такозваног, скељанског, кртиначког и уровачког Полоја. Полој и прва Звечица везане су другом Звечицом паралелном малом Баром и уровачким Полојем, по дну Кртинске. Полој испод скељанске механе има своју очагу, која општи са Савом и којом га Сава пуни.
    Полојска села су поред Саве и сва у правој и ниској равници. Куће с малим окућницама поређане су дуж главног сеоског пута (Забрежје, Кртинска, Звечка) или стрпане без икаквог реда (Скела и Ратари) или концентрички распоређене око извесног центра (Ушће) или зракастим линијама (Бело Поље и Рвати)
    У равнијим селима поред Саве постоје заједнице не само једног него и по два села. заједнице ових села су највеће, то су баре и огромне просторије око њих, које вода плави и дуже се на њима задржава с пролећа и преко године. Ратари, Грабовац и Звечка полажу подједнака права на грабовачку Велику Бару. У Грабовцу, Скели и Ушћу и свима другим полојским селима баре мањег обима су породичне заједнице, које када се исуше, заједнички се употребљавају за испашу.
    У области су свега два села насељена по угледу на суседна сремска или наша мачванска села. Куће ових села су по шоровим, где је шор и мала нису једно те исто, даље су поред пута, који иде право кроз село и сматра се као главни и скоро једини сеоски пут. Окућнице су мале, изашле на пут, а куће са зградама мало увучене унутра и путу окренуте лицем. Овакво село има свој горњи и доњи део, а шорови су по улицама управни на главни пут и кратки, те селу дају облик кратког крста, не као у Мачви правог крста. Окућнице ових села су увек од два дела, на првом делу до пута су куће са зградама, а на другом сами шљиваци. Стока се држи изван кућа, или и њиховој непосредној близини, где су и сточна храна и сточне зграде сталне и непокретне. Јавне зграде ових села нису у срединама, него су због других села или државних путева на крајевима. Оваква села су Забрежје и Звечка.
    У Звечкој, до Уроваца и старе Бреске, поље око садашње цркве зове се Ружичина Међа и Мала Звечка. Мала Звечка је у раније доба била је шумско место и служила је као збег за суседна села. Прича се, да су брештани и суседни сељаци због велике поплаве Саве одбегли у Ружичину Међу, и у њој се настанили по земуницама: Некако наиђе на народ нека тешка болештина, сељаци мисле куга, многе помори а остале растера. Растерани народ није се смео враћати, а да би се видело где су се разбегли и на коју страну, заостали нађу некакву клепку, обесе је о крушку и почну се лупом о клепку скушљати. На глас клепке понеки су се вратили и по међи поново настанили, а понеки су остали, где су пре тога били. Због ове клепке, звечке, место су прозвали Мала Звечка и то име пренело се и на горњи део села.
    Стара црква из Бреске, коју помиње и Јоаким Вујић 1827. године пренесена је у Звечку, на Ружичину Међу, где је и данас док је зидине старе брештанске цркве однела Сава пре (тада) 42 године.
    Села, која су постала као раселице других села пре 200 (сада 300) година су и Звечка, Уровци, Кртинска и Ратари – раселице старог села Бресква (Бреска).
    Прави Бугари су најновији досељеници, насељени у Обреновцу, Грабовцу и Звечкој и баве се баштованским пословима. Још се упорно држе, не славе, али набавком имања и сталним насељавањем и бављењем земљорадњом мењају се, примају славу, одело и мењају говор.
    Од Карауле па до Саве, дуж старог пута, у скоро сваком селу, са једне и са друге стране пута, насељени су Жупљани, којима беше у задатку да чувају пут и да својим угледнијим братственицима буду на руци при каквој већој опасности. Савска села; Ушће, Забрежје, Звечка и стара Бресква беху насељена њиховим породицама, којима беше у задатку, да обезбеде прелаз и пренос ратних и војничких потреба. Па не да су се ове угледне породице пазиле, да имају обезбеђену везу за своје политичке циљеве с аустријским властима, пазиле су, да, ако би их потреба нагнала да се селе у прекосавске области, и у тамошњим прекосавским селима имају својих братственика. Отуда и данас постоје везе села, са обе стране реке Саве, са оне стране у Прогарима, Бољевцимља, Ашањи, Купинову и Јакову беху опет намештени Жупљани. Одржавање веза, насељавање братственика, осигуравање пута, обезбеђивање превоза и осиграње склоништа у прекосавским селима за рачун кућа Грбовића и Хаџића вршили су њихови најближи сродници Вукомановићи, потоњи Даниловићи, насељени у Мургашу, с јужне стране Уба.
    Јеладије Марковић са Забрежја, поп Леонтије Марковић из Уроваца, Исаило Лазић из Кртинске, Петар Ерић из Звечке и Веса Велимировић из Љубинића нису изашли на глас у доба Карађорђа и Милоша, а да нису били раније у сродничким везама с виђенима ваљевским породицама тог доба (дословни препис, оп Милодан). Јеладије и поп Леонтије су сродници куће Ђелмашке, Исаило је Бирчанин и сродника Лазаревића, Ерић је Старовлах и кум куће Ђелмашке а Веса је био другобратучед попа Луке Лазаревића. Ове родбинске везе и населиле су област и главна насеља ове врсте била су крајем 18. века.
    У Звечкој су најстарије породице у врху села, до Стублина, па су после поређане млађе дуж сеоског пута.
    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Порекло фамиија-презимена села Звечка, општина Обреновац:
    Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

    -Аксентијевићи и Петрашевићи. Видети Петрашевићи и Аксентијевићи.
    -Антонијевићи, после 1827. године, Прилеп у Македонији, Лучиндан.
    -Арсенивћи, друга половина 18. века, Цветуља у Рађевини, Аранђеловдан.
    -Бакићи, после 1827. године, Лика, Никољдан.
    -Бановићи, друга половина 18. века, Банија, Ђурђиц.
    -Борјановићи, после 1827. године, Бачка, Ђурђевдан.
    -Бралићи, после 1827. године, Босна, Јовањдан, пребегао 1878. године.
    -Вилићи*, стара породица, Никољдан.
    *За Вилиће прича се, да су стара брештанска породица, којих је било на Бресци много кућа, па су неке замрле, а неке се иселиле у околину Темишвара, докле је Вилића у Звечкој само једна кућа, док их се по Хрватима (Рватима) и другим суседним селима око старе Бреске очувало више кућа.
    -Врачарићи, друга половина 18. века, Кремна, Никољдан.
    -Вуковићи, друга половина 18. века, Стара Река у Подгорини, Јовањдан.
    -Вулетићи, после 1827. године, Ашања у Срему, Стевањдан.
    -Гајићи и Лајићи. Видети Лајићи и Гајићи.
    -Гајићи 2, после 1827. године, Царина у Азбуковици, Аранђеловдан.
    -Грујићи, после 1827. године, Бачка, Ђурђевдан.
    -Дацковићи и Ристићи. Видети Ристићи и Дацковићи.
    -Драгићевићи и Шајиновићи. Видети Шајиновићи и Драгићевићи.
    -Ђорђевићи, прва половина 18. века, Заовине-Стари Влах, Стевањдан, стара свештеничка породица.
    -Ђурђевићи, после 1827. године, Прогар у Срему, Ђурђевдан.
    -Ерићи*, прва половина 18. века, Јабланица у Старом Влаху, Св. Петка.
    *Ерићи су били пре 100 година најугледнија и набогатија породица у селу а данас су најтањег стања. Из ове породице је честити и јуначки син овог краја Петар Ерић, који је својим јунаштвом и личном храброшћу учинио доста услуга народном ослобођењу. Петар је био буљубаша, потом капетан и умро је 1820. године и сахрањен на свом сеоском гробљу, где има потписану спомен плочу.
    -Злојутровићи, друга половина 18. века, Бијељина, Ђурђевдан
    -Инђићи, после 1827. године, оближња Трстеница, уљези у Ериће.
    -Јеленићи, друга половина 18. века, Босанска Градишка, Ђурђевдан.
    -Јовановићи и Стублинчевићи. Видети Стублинчевићи и Јовановићи.
    -Јовичићи, Лукићи и Павловићи. Видети Павловићи, Лукићи и Јовичићи.
    -Јоксићи, друга половина 18. века, Вранић-округ београдски, Никољдан.
    -Ковачевићи, друга половина 18. века, Јабучје у области, Лазаревдан.
    -Крачуновићи, после 1827. године, Панчево, Никољдан и Петровдан, уљези у Вилиће.
    -Лазаревићи, после 1827. године, суседни Грабовац, Никољдан.
    -Лазићи, после 1827. године, Панчево, Јовањдан.
    -Лајићи и Гајићи, друга половина 18. века, Горња Бадања у Јадру, Ђурђиц.
    -Лаловићи, после 1827. године, Бељина (не зна се која, оп. Милодан), Стевањдан.
    -Лукићи, Јовановићи и Павловићи. Видети Павловићи, Јовановићи и Лукићи.
    -Марковићи, друга половина 18. века, Брезовица у Рађевини, Ђурђевдан, повећа задруга.
    -Милинковићи, после 1827. године, Комирић у Рађевини, Никољдан.
    -Милићевићи, после 1827. године, Банат, Никољдан.
    -Мушицки, после 1827. године, Ада у Бачкој, Аранђеловдан.
    -Нинковићи, прва половина 18. века, Гвозденовић у области, Ђурђиц.
    -Павловићи, Лукићи и Јовановићи, прва половина 18. века, Мостар, Јовањдан.
    -Павловићи 2, после 1827. године, Вуковар, Ђурђевдан.
    -Петрашевићи и Аксентијевићи, прва половина 18. века Бијељина, Јовањдан.
    -Петровићи 1, друга половина, Завлака у Рађевини, Алимпијевдан, велика и имућна задруга.
    -Петровићи 2, после 1827. године, Петровчић у Срему, Јовањдан.
    -Поповићи*, прва половина 18. века, Чајниче, Михољдан.
    *Поповићи су стара свештеничка породица од слатинских Ковачевића.
    -Поповићи 2, друга половина 18. века, Ђурђевдан, стара свештеничка породица.
    -Рамадански, после 1827. године, Бачка, Стевањдан.
    -Риори, после 1827. године, Ердељ, Никољдан, румунског порекла, уљези у Вилиће.
    -Ристићи и дацковићи, стара породица, Јовањдан.
    -Сивачки, после 1827, Бечкерек (Петроград, Зрењенин), Ђуредван.
    -Симићи, друга половина 18. века, Банија, Никољдан.
    -Станојевићи, после 1827. године, Софија, Аранђеловдан, баштованска породица.
    -Стевановићи, после 1827. године, Б. Крајина, Јовањдан.
    -Степићи, друга половина 18. века, Б. Крајина, Ђурђиц.
    -Стублинчевићи и Јован(ов)ићи, друга половина 18. века, суседне Стублине, Ђурђиц.
    -Танасићи, после 1827. године, суседни Грабовац, од грабовачких Бранковића.
    -Тејићи, после 1827. године, Кртинска у околини, уљези у Стублинчевиће.
    -Тодоровићи 1, друга половина 18. века, Ковин, Ђурђевдан.
    -Тодоровићи 2, после 1827. године, Босна, Стевањдан.
    -Тобџићи, после 1827. године, Барич у околини, Стевањдан доводци.
    -Шајиновићи и Драгићевићи, прва половина 18. века, Никшићка Жупа, Лучиндан, у сродству са грабовачким Шајиновићима.
    -Шкутуљи, друга половина 18. века, Лика, Јовањдан.

    Одговори
  • Милодан

    Обреновац и околна села, Кртинска. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

    Кртинска је на Сави, у равници, опкољена Савом и многим барама, с кућама раздељеним и два засебна, атарима одвојена креја, два права засеока: Малу Кртинску и Бргулице. Мала Кртинска је северни део до Саве, а Бргулице су јужни део уз Звечицу и до Ратара. У оба краја куће су разређене по шумадијском начину.
    Током Првог српског устанка Прота Матеја и поп Лука имали су и честитих својих сарадника, Тамнаваца, чија су имена вредна помена: Исаило Лазић из Кртинске, Петар Ерић из Звечке, поп Леонтије Марковић из Уроваца, Живан Петровић из Каленића, Васиљ Павловић из Бајевца, Ђура Костић из Црвене Јабуке, Игуман Јеремија из Грабовца, Милован Зујаловић из Тулара, Живко Дабић из Голе Главе, Јован Томић-Белов из Црниљева, Михаило Глувац из Каменице, Раде Радосављевић из Голочела и др.
    Сава је од ушћа Вукодраже па до ушћа Колубаре пограничка река области. На целом простору, осим везе са суседним барама, у Саву се не улива ни најмањи поточић. При поводњима разлива се и пуни баре, само ако јој обала није висока као на Ушћу, Скели, Брескви и Забрежју око пристаништа. Поплаве су великих размера и захватају сва посавска полојска села. Сељаци села: Скеле, Кртинска, Ратара, Уроваца, почели су подизати поред обале савске насипе или долме али су ти радови примитивни. Поплаве посавских села обухватају велике размере и са свим грозотама, јер поред поплава имања и усева, поплаве нису ретке без људских жртава и рушењеа зграда. За то су сељаци споразумно отпочели подизати долме и подизати обалу, али је од слабе предности. Поплава од 1897. године није ни ова села оставила, већ их је тако потопила, да их је морала државна власт лађама спасавати. Такав је исти случај био и с пролећа 1907. године.
    Нурча отиче право на север отоком Звечицом, која се над селом Уровцима дели у два крака, који се оба зову истим именом. Прва Звечица иде право на север, пролази цело село Уровце и улази у Саву са северне стране Брескве. Друга Звечица иде право на запад кроз село Бргулице и Кртинску. У средини овог села окреће на запад и шири се у потолити крај: Полој, Балур, Јазмак, Вић и Јасенку, те гради један барски крај, који захвата више од 1600 хектара, такозваног, скељанског, кртиначког и уровачког Полоја. Полој и прва Звечица везане су другом Звечицом паралелном малом Баром и уровачким Полојем, по дну Кртинске. Полој испод скељанске механе има своју очагу, која општи са Савом и којом га Сава пуни.
    Кад се Сва повуче у корито Полој остаје безводан, вода остаје по очагама, у Звечиццама и Малој Бари и онда је летњи испуст свих суседних села. До пре 10 година био је зједница села: Скеле, Ратара, Кртинске и Уроваца, а сада је издељен и ограничен тако, да су на једном крају Ратари и Кртинска остали у заједници, на другом Кртинска и Уровци, на трећем сама Кртинска и на четвртом сама Скела. Сва ова села, осим Скеле, оставила своје полоје неподељене, па и Скела опет је један, потолитији део, оставила неподељен.
    Кад се баре оцеде и ограниче на мање просторије, оцеђена места обрастају травом и постају заједнички испусти једног или виише села, а по Забрежју, Белом Пољу и Обреновцу су ливадска земља. Кад су баре напуњене водом, тада плаве сва нижа места па и сама села. Кртинска и Уровци мало кад да нису поплављени, када се морају исељавати. Кад се куће плаве, које су на уздигнутијим местима, тада атари ових села готово су цели под водом и у таквим приликама пропадају и ливаде и пашњаци, па и усеви. Мала је корист од бара у хватању рибе. Кад се баре напуне водом, напуне се савском рибом и вешти рибари пти осезању воде затварају очаге и одају се хватању рибе. Рибу продају или сами троше, па је имају преко целе године, почем је врло вешто препарирају и суше. највећа штета од бара је по здравље сељака и њихових подмладака. У августу и септембру месецу после пролетњих поплава маларија и разна запаљења су увек на дневном реду и у великој мери.
    Старци Беља Ружичић са Забрежја и Спасоја Бугарски из Кртинске причају, да је Сава пре 55 година однела брештанску цркву и да је Сава тиме дубоко ушла у стару Брескву. Још ови старци причају, да су запамтили по причању својих старих, да је село Бресква (Бреска) било око цркве и да од цркве, на 200 метара на север, било корито реке Саве.
    У Тамнави имамо неколико врста земаља: пескуше, кречуше, црнице, смолнице, балгуше, мртвуше и полојске земље.
    Полојске земље су тресетне, пуне воде, увек гњиле, добре ливаде и пашњаци. Оваква земља је око бара и при ставама појединих река. А има их: у Црвеној Јабуци, Бровићу, Трстеници, Пироману, Стублинама, Забрежју, Ратарима, Кртинској итд. и дају најбољу траву за пашњаке, због чега су у селима с оваквим земљама подигло коњарство.
    Чобани код Кртинаца (Кртинчана) су ретко из села, већином са стране, плата им је у новцу и по нешто у природи, погађа их, плаћа и отпушта сеоски кмет, а на стану су у сеоској кућици, која је у средини села, где се држе сеоски састанци или где се буде нашло за потребно. Овакво је сточарење и код других посавских села, које имају већих сеоских заједница, као код Забрежја, Белог Поља, Уроваца и Скеле.
    Бргуле (не односи се на Бргуле у општини Уб, оп. Милодан)или Бргулице, засеок села Кртинска, судским путем тражи право удела уживања у сеоским заједницама. Кад су Уровци и Кртинска делили између себе полоје и вићеве, делили су, као да Бргулице и не постоје као део села, а то је дошло што су Бргулице, иако сеоски засеок, израније имале засебан сеоски атар.
    Старовлашког су типа и нека села на равници поред Саве. Сеоске куће су поред друмова, с једне и с друге стране пута, доста збијене, с малим окућницама, с кућама увученим мало у двориште и нарочитим распоредом зграда. Ова села су или права шумадијска или приближна овом типу, као: Лајковац (село), Скела, Кртинска, Уровци, Бело Поље и Ратари. У селима овог тима нема засеока изузев шти су то Бргулице у Кртинској. Бргулице имају засебан атар, одвојене су од села Звечицом, имају засебно становништво и да немају заједнице у кртиначким испустима, шумама, полојима, биле би засебно село.
    По народним традицијама мног данашња села постала су као раселица (углавном) суседних села док су Кртинска, Уровци, Ратари и Звечка настали из старе Бреске.
    У имена села дата по пластичним особинама земљишта, између осталих, спада и Кртинска.
    У Кртинској, део села у коме су Лазићи и куће Бугарских зове се Стара Кртинска, чиме се опет хоће да разликује најстарији део села.
    у села, која су настала као раселице других села пре 200 (сада 300) година спада, између осталих, и Кртинска.
    Арсеновићи из Кртинске знају, да су из београдског Рипња, јер је тако записано на споменику њиховог родоначелника Арсена.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло фамиија-презимена села Кртинска, општина Обреновац:
    Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

    -Арсеновићи*, прва половина 18. века, Рипањ испод Авале, Никољдан.
    *Родоначелник ове породице Арсен прогнан је из Рипња, немирна духа, живе природе, те га палешки (оберновачки) Турци ухвате и свега исеку на Бресци, а ту је и сахрањен. Његов унук осветио га је, ухватио је убицу свога деде пред Београдом и на исти начин исекао.
    -Бугарски*, прва половина 18. века, Прилеп, Св. Стефан Дечански.
    *Предак Бугарских је био занатлија у Прилепу, па на доставу неких неваљалих суседа једва се с породицом склонио у Београд, где га препознају, па и Београд мораде напустити. Из Београда с породицом се склони да ради занат у Палежу (Обреновцу), али га спахија села Кртинска склони да напусти зидарски занат и пресели га у село, дајући му могућност да се задржи, обогати и изађе на глас.
    -Голубовићи, после 1827. године, Б. Крајина, Стевањдан уљези у Александриће 1.
    -Ђурићи, после 1827. године, Срем, Аранђеловдан.
    -Живковићи*, прва половина 18. века, Стрмна Гора у Подгорини, Никољдан.
    *Живковића претка, као свог сродника, довео је Матија Сандаљац и населио га поред себе у Бргулицама, где су му потомци и данас.
    -Илићи, друга половина 18. века, Осат, Томиндан.
    -Јанковићи, друга половина 18. века, Осат, Никољдан.
    -Јегдићи и Ковачевићи. Видети Ковачевићи и Јегдићи.
    -Јовановићи 1, друга половина 18. века, Рамаћа код Крагујевца, Ђурђевдан.
    -Јовановићи 2, после 1827. године, Срем, Св. Врачи.
    -Ковачевићи и Јегдићи*, прва половина 18. века, Бргуле у околини, Лазаревдан.
    *Ковачевићи-Јегдићи су твроци Бргулица, засеока села Кртинска. Име села одакле су, дали су као име селу (засеоку), у коме су нашли слободе да се населе.
    -Костићи, друга половина 18. века, Пећ, Никољдан.
    -Лазићи*, прва половина 18. века, Бирач, Аранђеловдан.
    *Лазићи из Кртинске су кумови куће Лазаревића из Свилеуве и као њихови сродници увек су се истицали по народним пословима. Из ове породице је Исаило Лазић, прва жртва идеје за народно ослобођење, пао је у боју на Бељину 23. фебруара 1804. године, сахрањен у свом сеоском гробљу.
    -Максимовићи, друга половина 18. века, Гуњаци у Азбуковици, Ђурђиц.
    -Маринковићи, друга половина 18. века, суседни Уровци, Аранђеловдан, уљези у Лазиће.
    -Матићи*, прва половина 18. века, Сандањ у Подгорини, Ђурђевдан.
    *Матију, претка ових Матића, довео је са собом сеоски спахија из Ваљева, где је Матија био пекар. Матија је родом из Сандаља изнад Ваљева и са собом је превео целу своју породицу.
    -Миливојевићи, после 1827. године, Мојковићи у Рађевини, Стевањдан.
    -Милосављевићи, друга половина 18. века, Ликодра у Рађевини, Алимпијевдан, повећа задруга.
    -Милошевићи, после 1827. године, Орашац у околини, Ђурђевдан, једна иста породица за бањанским Милошевићима.
    -Мишковићи* 1, прва половина 18. века, Лелић у Подгорини, Ђурђевдан.
    *Мишковића 1 претка је узео Матија себи за слугу, доције га узео под своје и окућио.
    -Мишковићи 2, после 1827. године, суседни Уровци, Михољдан.
    -Ненадовићи, друга половина 18. века, Сремски Карловци, Ђурђевдан.
    -Николићи 1, друга половина 18. века, Вранић-округ београдски, Јовањдан.
    -Николићи 2, после 1827. године, Б. Крајина, Никољдан.
    -Новаковићи, друга половина 18. века, Тетово, Ђурђевдан.
    -Стакићи*. стара породица, Никољдан.
    *Иста породица са уровачким Стакићима.
    -Танасићи и Хрвати. Видети Хрвати и Танасићи.
    -Тешићи, после 1827. године, Крајина, Јовањдан.
    -Ђуковићи, после 1827. године, Стублине у околини, Никољдан.
    -Хрвати и Танасићи, друга половина 18. века, Хрватска, Јовањдан, Хрвати по народности и данас.
    Јеладије Марковић са Забрежја, поп Леонтије Марковић из Уроваца, Исаило Лазић из Кртинске, Петар Ерић из Звечке и Веса Велимировић из Љубинића нису изашли на глас у доба Карађорђа и Милоша, а да нису били раније у сродничким везама с виђенима ваљевским породицама тог доба (дословни препис, оп Милодан). Јеладије и поп Леонтије су сродници куће Ђелмашке, Исаило је Бирчанин и сродник Лазаревића, Ерић је Старовлах и кум куће Ђелмашке а Веса је био другобратучед попа Луке Лазаревића. Ове родбинске везе и населиле су област и главна насеља ове врсте била су крајем 18. века.
    Звечка је први пут била на Ружичиној Међи, око садашње цркве, па се одатле преместила на данашње место због некаквих тешких болештина, које су завладале у селу и почеле га нагло сатирати. Кртинска с Уровцима су (настале) од старе Брескве-Бреске, коју је прво начела Сава да расељава а куга довршила.

    Одговори
  • Милодан

    Обреновац и околна села, Љубинић. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

    Љубинић је најузвишеније посавско село, одакле се разилазе воде Сави и Тамнави; неравног, али не и брдовитог изгледа. Куће су по равници, дуж сеоских путева и раздељене у три џемата; Вишњак или Старо Село до Јошеве, Дивинац, средњи део села и Липовицу западни део села.
    Правих језера нема у области. Нема ни онаквих, каквих има у горњим ваљевским областима. У брдском делу области има понека вртачица испуњена водом и народ зове језерима. Оваква језера су породична или сеоска својина и како су њихова села три четвртине године без воде (не рачунајући језера), она су им добро дошла за сточна појила и друге домаће потребе. Језера по Орашцу, Липовици, Врелу, Љубинићу и другим суседним селима су изван ограда и поред сеоских путева, да би се и други сељаци, као и путници, могли њима служити и да би могли појити стоку, не појединачно него у групама.
    У Тамнави имамо неколико врста земаља: пескуше, кречуше, црнице, смолнице, благуше, мртвуше и полојске земље.
    Мртвуша је црвена, тврда, хладна водоиздржљива глина, тешка за рад и водом оскудна. На њој успевају и саме расту шуме, а извесних године могу и стрмни усеви, а друго ништа не може. Најлепши примери су мртвуше: Дубрава у Орашцу и Љубинићу, Дубрава у Јабучју, затим безводни делови села: Тулара, Бањана, Баталага, Свилеуве, Трлића и др.
    Села у тамнавској равници или су без мала или са малама, које се зову крајевима, у којима су куће необично растурене и дају тип немачког села. Све куће су растурене с имањима око кућа и на све стране, с малим ограђеним окућницама и с пространим предвором, који служи за улаз у кућу и држање домаће стоке. Са западне или северне стране је какав забранчић с воћем, где се држи ситнија стока. Оваква села превлађују у области и њих је највише у средини области: Грабовац, Брезовица, Новаци, Врело, Стублине, Љубинић итд…
    Старе шумске целине Дубраве између Орашца, Љубинића, Дрена и других посавских села су нестале, остало је мало појединачних забрана и нешто напуштених места, на којима се сама шума подигла или остала зиратна земља. Тако исто старе шумске целине Дубраве између Паљува и Јабучја и других села нема данас осим појединачних забрана, растурених на све стране и порђаве зиратне земље.
    Селишта има свако село, само се различито зове. Особна имена селиштима су: Селиште, Старо Село Старе Куће, Кућерине, Кућишта и Стара Воћа и Паланке. Насељена Стара Села имамо у: Орашцу, Јабучју и Скобаљу, а ненасељена су у: Радљеву, Љубинићу, Пироману, Бровићу и на Ушћу.
    Стара гробља позната су под овим особним именима: Бобије, Умке и Старо Гробље. Бобија и умки има у сваком селу, а као особна имена су Бобије у: Докмиру, Кршној Глави, Кожуару, Дружетићу и Туларима, Умка има у: Кожуару, Бањанима и Врховинама. Ова имена су дата појединим бреговима, али има бобнија, која се сматрају као гробови некадашњих сеоских становника, као у: Грабовцу, Орашцу, Љубинићу, Јабучју, Лајковцу и др. Нарочито има ових бобија око бара, извора и мањих речица.
    Још се држе старе напуштене цркве у: Дрену, Орашцу и Црниљеву. Порушених цркава или црквина има у: Бресници, Врелу, Јабучју (на два места), Каменици, Љубинићу, Новацима, Бргулама, Радуши, Свилеуви, Радљеву, Совљаку, Стублинама, Такову, Туларима, Уровцима, Рватима и Чучугама.
    Стари ваљевски пут није ишао данашњим путем. У област је улазио на Караули, одатле венцем силазио у варошицу Уб, одакле је у Совљаку прелазио Тамнаву, па преко Врела, Такова, Љубинића, Јошеве, Лончаника, Трстенице и Стублина прелазио Колубару, на Царевом Броду.
    Треба видети село Грабовац и његову околину, треба упознати ма ког сељака и с њиме се пустити у разговор, где се може одмах сазнати, да и у селу и по околини има доста ђулића, кремења и разног каменог и глиненог оруђа. Кад с пролећа и с јесени села: Врело, Љубинић, Јошева и Таково разоравају своју Локву, редак је случај да се не изоре по који ђулић, судић или кремен.
    Села, која су пре 300 (сада 400) година, самостално постала на раније несталим насељима или на местима која су била насељена, била би: Стублине, Љубинић, Рукладе, Гвозденовић, Звиздар, Дружетић, Рубрибреза и др.
    Знаменита ваљевска породица Ненадовића, поред великих родбинских веза са свим угледним породицама свога доба, имала је у центру области, у Љубунићу, својих блиских сродника, а најглавнији представник ове породице Прота Матија, да би имао савску обалу у својим рукама, населио је на Забрежју, пред Саве, свога најближег сродника, који му је вршио значајне услуге у доба његовог политичког рада.
    Јеладије Марковић са Забрежја, поп Леонтије Марковић из Уроваца, Исаило Лазић из Кртинске, Петар Ерић из Звечке и Веса Велимировић из Љубинића нису изашли на глас у доба Карађорђа и Милоша, а да нису били раније у сродничким везама с виђенима ваљевским породицама тог доба (дословни препис, оп Милодан). Јеладије и поп Леонтије су сродници куће Ђелмашке, Исаило је Бирчанин и сродник Лазаревића, Ерић је Старовлах и кум куће Ђелмашке а Веса је био другобратучед попа Луке Лазаревића. Ове родбинске везе и населиле су област и главна насеља ове врсте била су крајем 18. века.
    Задружни живот је у области на великој цени. Јединштина је последица породичних недаћа и она не мора да представља сироманштину. Иноконштина је последица деобе и материјалног упропашћавања куће и породице од стране рђавих старешина и предтавника. Нема дома у селу, који није био, или који није задужен или који се не спрема да буде задужен. За задружни живот везано је и благостање дома, за јединштину оскудица у радној снази, за иконоштину крајња немаштина. Па и данас ова област истиче се са највећим бројем становника на једну кућу у Краљевини. Задруга има с особинама и без особина, и уопште уређених, као што су задруге горњих ваљевских области. У области задруге првог облика, као и горе, су: Станковићи у Голохј Глави, Ашковићи и Милошевићи у Чучугама, Ђапићи и Арсеновићи у Букору, Јованивићи и Цвејићи у Црниљеву, Ковачевићи и Пауновићи у Коцељеви, Петрићи у Дружетићу итд. Јаче задруге без особина су: Јовичићи и Јаношевићи у Дрену, Нешићи у Скели, Антонићи у Вукони, Лукића-Брдарских у Кожуару, Ракића у Стубленици, Тодоровићи у Љубинићу, Мишићи у Бровићу, Поповића у Малом Борку, Циглића у Скобаљу, Бркића у Туларима, беговића у Брезовици, тешићи 1 и 2 у Новацима итд.

    Порекло фамиија-презимена села Љубинић, општина Обреновац:
    Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

    -Адамовићи, после 1827. године, Срем, Никољдан и Лучиндан, уљези у Тодоровиће.
    -Аћимовићи и Илићи. Видети Илићи и Аћимовићи.
    -Весићи*, прва половина 18. века, Свилеува, Јовањдан
    *Весићи, пре 100 година Велимировићи, данас још и Поповићи, потомци су Гаврила, брата Лазарева, деде поп Луке Лазаревића, насељеног први пут у Дрену. Гаврило је у Дрену убио некаквог Турчина, с тога побегао у Грабовац, па кад су га ту приметили, побегао је у Милорце, одатле прешао у Љубинић, закућио и умро. Гаврило је после смрти оставио четири сина: Велимира, Живана, Николу и попа Михаила. Живан и Никола још за очева живота, по вољи његовој, отишли су у Дрен, где Живан остане на Дренском Брду и од њега су данашњи Живановићи, а Никола, по наредби куће Лазаревића, пређе у Купиново где и данас има потомства. Велимир и поп Михаило, остану у Љубинићу и до данас очували су потомство и свештенички чин у породици. На свим местима ова породица имала је својих виђенијих представника. Велимиров син Веса Велимировић, највиђенији, набогатији и најразборитији Тамнавац крајем 18. века и у почетку 19. века и члан Правитељствујушчег Совета за округ ваљевски. Живанови син Неофит, калуђер манастира Боговђа и први писар Совета, докле је овај заседавао у Боговоађи.
    -Даниловићи, друга половина 18. века, Скупљан у Посавској Тамнави, Никољдан.
    -Ђенићи, после 1827. године, Б. Крајина, Лучиндан.
    -Илићи и Аћимовићи, друга половина 18. века, Грачаница у Азбукоици, Ђурђевдан.
    -Јовичићи, друга половина 18. века, Осат, Јовањдан.
    -Карановићи, после 1827. године, Дубица, Ђурђевдан.
    -Младеновићи, после 1827. године, Бањани у околини, Ђурђевдан.
    -Недељковићи, стара породица, Ђурђиц.
    -Николићи, прва половина 18. века, Крнуле у Посавској Тамнави, Никољдан.
    -Петровићи 1, друга половина 18. века, Б. Крајина, Никољдан.
    -Петровићи 2, друга половина 18. века, Приједор, Ђурђевдан.
    -Симићи, прва половина 18. века, Горња Ораховица у Азбуковици, Јовањдан.
    -Стевановићи, прва половина 18. века, Торник у Азбуковици, Јовањдан.
    -Стојановићи*, прва половина, Бирач, Алимпијевдан.
    *Стојановићи су потомци Стојана Старовлаха, који је крајем 18. века и у почетку 19. века био најбогатији, највиђенији и најотреситији сељак овог села, а потомци му данас спали на једну врло сиромашну кућу.
    -Тодоровићи, прва половина 18. века, Вршић у Азбуковици, Никољдан.

    Одговори
  • Милодан

    Обреновац и околна села, Орашац. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

    Орашац је на обема странама речице Вукићевица. Земљиште, иако по изгледу равно, има пуно неравнина, али који ипак селу не дају нераван изглед. Куће су с обе стране речице и разликују се два краја: Горњи до Вукићевице (села) и Доњи до Дрена.
    Имања старих манастира и цркава, који су данас у рушевинама, прешла су у својину појединих сељака или појединих крајева села. У Орашцу црквено имање је продато, али место и порта црквена остали су као сеоска зеједница.
    У Тамнави имамо неколико врста земаља: пескуше, кречуше, црнице, смолнице, благуше, мртвуше и полојске земље.
    Мртвуша је црвена, тврда, хладна водоиздржљива глина, тешка за рад и водом оскудна. На њој успевају и саме расту шуме, а извесних године могу и стрмни усеви, а друго ништа не може. Најлепши примери мртвуше су: Дубрава у Орашцу и Љубинићу, Дубрава у Јабучју, затим безводни делови села: Тулара, Бањана, Баталага, Свилеуве, Трлића и др.
    Старе шумске целине Дубраве између Орашца, Љубинића и Дрена и других посавских села данас нема, остало је мало појединачних забрана и нешто запуштених места, на којима се сама шума подигла или остала зиратна земља.
    Од данашњих села, која су несумњиво постала од ранијих засеока су: Вукићевица од Орашца и Козарица од Каменице између 1818. и 1822. године.
    Имена села, која би опомињалана воће су: Орашац, Јабучје, Црвена Јабука, Зукве, Гуњевац и Бреска.
    Имена села, која би опомињала на особине воде су: Врело, Стублине, Стублинеца, Модран (Орашац), Кладница, Ушће и Стубла.
    Селишта има свако село, само се различито зове. На сваком селишту очувани су трагови живота или се могу наћи, па било насељено или ненасељено. Особна имена селиштима су: Селиште, Старо Село, Кућерине, Старе Куће, Кућишта, Стара Воћа и Паланка. Селишта имају у : Орашцу, Јабучју и Скобаљу.
    У понеким селима ове области налазе се као особна имена појединих насељених или ненасељених делова села: Збегови, Збеговишта или Збеговине. Збеговине представљају привремено настањивање обласног или суседног становништва за време рата или каквог општег покрета у области у доба турске владавине. Таква места била би по шумама, јаругама и пошумљеним долинама и по њима се народ задржавао, докле не би опасност, која је претила животу, престала. Као особна имена ове врсте позната су: Збеговине у Посову, у Голој Глави и Радуши, Збеговишта у: Руклади, Орашцу, Паљувима и Мургашу. Прота Матија у својим „Мемоарима“ помиње овакве збегове на више места у области, нарочито у оном делу, кад описује несрећну 1813. годину.
    Још се држе старе, напуштене цркве у: Дрену, Орашцу и Црниљеву.
    Стари ваљевски пут није ишао данашњим путем. У област је улазио на Караули, одатле венцем силазио у варошицу Уб, одакле је у Совљаку прелазио Тамнаву, па преко Врела, Такова, Љубинића, Јошеве, Лончаника, Трстенице и Стублина прелазио Колубару, на Царевом Броду. Новаковићев непознати путник, Рус, у 16. веку прошао је истим путем, где у свом безначајном путопису вели, да је од Карауле до Стублина ишао кроз шумске крајеве. Овај пут у Врелу делио је један крак, одатле ишао преко Орашца и других посавских села право на север, Сави, где је у Скели прелазио у Купиново.
    У повише села у области има циганских породица, који су се потпуно претопиле у праве Србе. Ове су се породице потпуно измениле, изгубиле боју лица, говор, начин живота и занимање. Микићи у Орашцу и по другим селима прави су Срби; говоре српски, раде и земљу и занате, хране се, одевају и крећу као наши сељаци; нико их не зове Циганима, мада је до скоро било сељака у животу, који су памтили, кад су се њихови преци доселили из Ердеља као прави Цигани.

    Порекло фамиија-презимена села Орашац, општина Обреновац:
    Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

    -Ашковићи, друга половина 18. века, Котешица у Подгорини, Јовањдан.
    -Васиљевићи, после 1827. године, Врагочаница у Подгорини, Никољдан.
    -Васићи*, прва половина 18. века, Својдруг-округ ужички, Андријевдан.
    *Васиће је превео из Стублина њихов деда Васа, стари сеоски ћата, који је због тога зват и Васа Ћатара, те му се потомци зову Ћатарићи. Како се отац Васин доселио из Својдруга, отуда су и Васићи пореклом из тог места.
    -Влајковићи, друга половина 18. века, Стара Река у Подгорини, Јовањдан.
    -Гавриловићи, друга половина 18. века, Стара Река у Подгорини, Јовањдан.
    -Граховци, после 1827. века, Бијељина, Јовањдан.
    -Илићи и Ћебићи. Видети Ћебићи и Илићи.
    -Јанковићи и Јовановићи. Видети Јовановићи и Јанковићи.
    -Јовановићи и Јанковићи, прва половина 18. века, Горње Кошље у Азбуковици, Јовањдан.
    -Лазићи, после 1827. године, Горње Кошље у Азбуковици, Јовањдан.
    -Марковићи 1, после 1827. године, Доње Кошље у Азбуковици, Јовањдан.
    -Марковићи 1, после 1827. године, Б. Крајина, Никољдан.
    -Микићи, друга половина 18. века, Темишвар, Лучиндан, сви Микићи (Грабовац и Ратари) су једна те иста породица и циганског порекла, Румуни.
    -Милошевићи* 1, стара породица, Ђурђевдан.
    *Из ове породице је Милош Милошевић, прво аустријски добровољац, а после и официр, који је на глас побуне у Шумадији, збацио официрску униформу, вратио се у своје село, подигао своје сељаке и с њима се јуначки борио у свиом бојевима, докле није славно пао у боју на Мишару.
    -Милошевићи 2, после 1827. године, Ковиљ у Старом Влаху, Лазаревдан.
    -Миљковићи, прва половина 18. века, Златарић у Подгорини, Јовањдан, доскорашња свештеничка породица.
    -Михаиловићи, друга половина 18. века, Крајина, Јовањдан.
    -Николовићи*, стара породица, Ђурђиц.
    *Ова стара породица зове се у селу још и: Пеладићи, Петровићи и Марковићи и сва је у Горњем Крају села, до Вукићевице.
    -Павловићи, после 1827. године, Лика, Ђурђиц.
    -Перишићи, после 1827. године, Брусник у Старом Влаху, Ђурђевдан, уљези у Милошевиће (не пише које, а по Крсној слави се закључује да су Милошевићи 1).
    -Петровићи 1, друга половина 18. века, Стара Река у Подгорини, Ђурђевдан.
    -Петровићи 2, после 1827. године, Врагочаница у Подгорини, Ђурђиц.
    -Поповићи, прва половина 18. века, Брезјаци у Јадру, Никољдан, доскорашња свештеничка породица.
    -Радовановићи 1, после 1827. године, оближњи грабовац, Аранђеловдан, доводци.
    -Радовановићи 2, после 1827. године, Стара Река у Подгорини, Јовањдан.
    -Рокнићи, после 1827. године, Банија, Никољдан.
    -Сакићи, после 1827. године, Уровци у околини, Лучиндан, доводци.
    -Ћебићи и Илићи, друга половина 18. века, Бабина Лука у Колубари, Пантелијевдан.

    Одговори
  • Милодан

    Обреновац и околна села, Пироман. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

    Пироман је с обе стране Тамнаве, у равници, с кућама растуреним по целом простору по оцедитијим местима. Сеоске куће су тако распоређене, да се у њиховом распореду, мада су врло измешане, јасно распознају три краја: Ерски испод школе, Јелавски око Тамнаве и до Лисог Поља и Вепровица до Стублина.
    Мочила су јаки и чисти извори, дубљи од живобара, отичу чистом водом исте темературе као и суседни ваздух, не употребљавају се за пиће, али употребљавају као мочила за лан и конопљу. Оваквих мочила има по Забрежју, Уровцима, Пироману, Бровићу, Лисом Пољу, Брезовици и др.
    Долина тамнавска, од почетка до краја, пуне је живобара, мочила, млакова и ритова. Земљишта су наводњена, али никад потолита, већ се дају лако каналисати и оцедити. Потолитних земљишта и ритова има у Бровићу, Пироману и Лончанику.
    У Тамнави имамо неколико врста земаља: пескуше, кречуше, црнице, смолнице, благуше, мртвуше и полојске земље.
    Полојске су земље тресетне, пуне воде, увек гњиле, добре ливаде и пашњаци. Овакве су земље око бара и при ставама појединих река. А има их: у Црвеној Јабуци, Бровићу, Трстеници, Пироману, Стублинама, Забрежју, Ратарима, Кртинској итд. и дају најбољу траву за пашњаке, због чега се у селима са оваквом земљом подигло коњарство. Најбоље коње гаје поједине породице и чувене су због тога у целој области: Кесеровићи у Пироману, Мишићи у Бровићу, Бранковићи у Грабовцу, Симеуновићи и Стублинама итд.
    У Грабовцу, ко би се мало више задржао у селу и ко би се из ближе распитао о месту несељења и имања старијих породица од пре 150 година, увидеће да је стари Грабовац био збијен око Видана и да данас свака старија породица има својих представника на том истом месту. На овај начин Стублине су се растуриле од свог извора Црквине, Пироман и Бровић из Старог Села, Трстеница од старог гробља, Бањани из Старог Воћа, Тулари из Кленовице, Трлић од Језера, Совљак од Корова итд.
    По народним традицијама многа данашња села постала су од раселица. Народ мисли, да су оваква села била трла или испусти главног села, па су се појединци деобом или због какве болести удаљавали од села и стварали нова села: Лајковац (село) је раселица Горњег Лајковца у срезу колубарском, и зато га сваки сељак зове још и Доњи Лајковац; Бровић је раселица Пиромана, Баталаге Свилеуве, Кршна Глава Докмира, Милорци Црвене Јабуке, Рвати, Кртинска, Уровци, Звечка и Ратари су настали од старе Брескве, Бело Поље од Звечке итд.
    Када је Сибиљанин Јанко пошао од Београда са војском на Косово, прича се, да је прешао Колубару на броду у Стублинама, да се брод по њему зове Царев Брод, затим, да је дошао у Пироман и улогорио се на потоку, који се по њему зове Царевац. На Царевцу је војска била три дана, очекивала другу војску и пировала, то се по томе село назвало Пироман. Кад је помоћна војска дошла, Јанко је са овом војском отишао у Лисо Поље у мису, ондашњи манастир, причестио војску и с њоме уз Колубару и Љиг отишао на Косово.
    Селишта има свако село, само се различито зове. На сваком селишту очувани су трагови живота или се могу наћи, па било насељено или ненасељено. Особна имена селиштима су: Селиште, Старо Село, Кућерине, Старе Куће, Кућишта, Стара Воћа и Паланка. Насељена Стара Села имају у: Орашцу, Јабучју и Скобаљу а ненасељена у: Радљеву, Љубинићу, Пироману, Бровићу и на Ушћу.
    Стара села, која бу по народном предању постојала од пре 300 (сада 400) година била би ова: Грабовац, Бреска, Забрежје, Скела, Ушће, Дрен, Трстеница, Пироман, Бањани, Врело, Таково, Паљуви, Јабучје, Непричава, Тврдојевац, Докимр, Новаци, Коцељева, Бргуле, Свилеува, Љутице, Букор, Каменица итд.
    Послужили смо се, пише Љуба Павловић, и списком села, чији су виногради и усеви оштећени градом месеца јуна 1719. године. Поред села тадашњег ваљевског дистрикта иста непогода снашла је и ова села из тадашњег палешког дистрикта: Гола Глава, Бањани, Вукона, Звечка, Бреска, Забрежје, Палеж (Обреновац) и Пироман. Ово је списак царског, бечког ратног архива у препису, још необјављен.

    Порекло фамиија-презимена села Пироман, општина Обреновац:
    Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

    -Алимпићи, прва половина 18. века, Миличиница у Подгорини, Богојављење и Јовањдан.
    -Бранковићи, после 1827. године, Миличиница у Подгорини, Аранђеловдан.
    -Бровићи, прва половина 18. века, Озринићи, Мала Госпојина.
    -Влајковићи, после 1827. године, Латвица код Ариља, Аранђеловдан.
    -Димитријевићи, друга половина 18. века, Љубовиђа у Азбуковици, Ђурђевдан.
    -Ђорђевићи и Овсенице. Видети Овсенице и Ђорђевићи.
    -Илићи, друга половина 18. века, Шљивова у Рађевини, Јовањдан.
    -Карићи*, стара породица, Никољдан.
    *Карићи нису старинци, али како мисле да су досељени пре 300 година у ово село и како су још једини, чије су куће у Старом селу, узети су за старинце.
    -Кесеровићи, сруга половина 18. века, Оглађеновац у Подгорини, Ђурђиц.
    -Косићи, после 1827. године, Маковиште-округ ужички, Ђурђиц, уљези у Кесеровиће.
    -Лукићи 1, после 1827. године, Бањалука, Марковдан.
    -Лукићи 2, после 1827. године, Степојевац-округ београдски, Стевањдан, уљези у Арсениће(?).
    -Мирковићи и Павловићи. Видети Павловићи и Мирковићи.
    -Митровићи, после 1827. године, Богојевићи код Ариља, Аранђеловдан.
    -Михаиловићи, после 1827. године, Голеши у Македонији, Св. Атанасије, трговачка породица.
    -Овсенице и Ђорђевићи, после 1827. године, Жупањац-округ београдски, Ђурђевдан, данашња свештеничка породица.
    -Павловићи и Мирковићи, прва половина 18. века, Комирић у Рађевини, Јовањдан.
    -Пашићи, друга половина 18. века, Рогача под Космајем, Јовањдан.
    -Тинићи, друга половина 18. века, Седлари у Подгорини, Стевањдан
    -Тривићи, прва половина 18. века, Крајина, Ђурђевдан.

    Одговори
  • Милодан

    Обреновац и околна села, Ратари. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

    Ратари су савско село између Скеле и Звечке. Земљиште је равно, полојско и без икакве узвишице. Куће су у јужном делу изнад механе и мање више збијене на оцедитијим местима између појединих сеоских бара.
    Сава је од ушћа Вукодраже па до ушћа Колубаре пограничка река области. На целом простору, осим везе са суседним барама, у Саву се не улива ни најмањи поточић. При поводњима разлива се и пуни баре, само ако јој обала није висока као на Ушћу, Скели, Брескви и Забрежју око пристаништа. Поплаве су великих размера и захватају сва посавска полојска села. Сељаци села: Скеле, Кртинска, Ратара, Уроваца, почели су подизати поред обале савске насипе или долме али су ти радови примитивни. Поплаве посавских села обухватају велике размере и са свим грозотама, јер поред поплава имања и усева, поплаве нису ретке без људских жртава и рушењеа зграда. Зато су сељаци споразумно отпочели подизати долме и подизати обалу, али је од слабе предности. Поплава од 1897. године није ни ова села оставила, већ их је тако потопила, да их је морала државна власт лађама спасавати. Такав је исти случај био и с пролећа 1907. године.
    Кад се Сва повуче у корито Полој остаје безводан, вода остаје по очагама, у Звечиццама и Малој Бари и онда је летњи испуст свих суседних села. До пре 10 година био је заједница села: Скеле, Ратара, Кртинске и Уроваца, а сада је издељен и ограничен тако, да су на једном крају Ратари и Кртинска остали у заједници, на другом Кртинска и Уровци, на трећем сама Кртинска и на четвртом сама Скела. Сва ова села, осим Скеле, оставила своје полоје неподељене, па и Скела опет је један, потолитији део, оставила неподељен.
    Полојска села су поред Саве и сва у правој и ниској равници. Куће с малим окућницама поређане су дуж главног сеоског пута (Забрежје, Кртинска, Звечка) или стрпане без икаквог реда (Скела и Ратари) или концентрички распоређене око извесног центра (Ушће) или зракастим линијама (Бело Поље и Рвати).
    У равнијим селима поред Саве постоје заједнице не само једног него и по два села. Заједнице ових села су највеће, то су баре и огромне просторије око њих, које вода плави и дуже се на њима задржава с пролећа и преко године. Ратари, Грабовац и Звечка полажу подједнака права на грабовачку Велику Бару. У Грабовцу, Скели и Ушћу и свима другим полојским селима баре мањег обима су породичне заједнице, које када се исуше, заједнички се употребљавају за испашу.
    У Тамнави имамо неколико врста земаља: пескуше, кречуше, црнице, смолнице, благуше, мртвуше и полојске земље.
    Полојске су земље тресетне, пуне воде, увек гњиле, добре ливаде и пашњаци. Овакве су земље око бара и при ставама појединих река. А има их: у Црвеној Јабуци, Бровићу, Трстеници, Пироману, Стублинама, Забрежју, Ратарима, Кртинској итд. и дају најбољу траву за пашњаке, због чега се у селима са оваквом земљом подигло коњарство.
    Старовлашког су типа и нека села на равници поред Саве. Сеоске куће су поред друмова, с једне и с друге стране пута, доста збијене, с малим окућницама, с кућама увученим мало у двориште и нарочитим распоредом зграда. Ова села су или права шумадијска или приближна овом типу, као: Лајковац (село), Скела, Кртинска, Уровци, Бело Поље и Ратари. У селима овог типа нема засеока изузев шти су то Бргулице у Кртинској.
    Раселице по крајвима, никад у средини, већином до других села, поред главног сеоског или важнијег пута и насељене на други начин од села. Куће су ублизу, с малим окућницама, увучене унутра и с обе стране пута. На оваквим местима прво се насељавао какав дугогодишњи сеоски слуга, који је службом нешто зарадио и стекао, па би се окућио а уз њега придолазили би Крајишници, уз које би придошао по какав оделити задругар из села, ако би имао имања у том месту. Такве су раселице села: Ушћа, Скеле, Грабовца, Стублина, Ратара итд.
    По народним традицијама многа данашња села постала су од раселица. Народ мисли, да су оваква села била трла или испусти главног села, па су се појединци деобом или због какве болести удаљавали од села и стварали нова села: Лајковац (село) је раселица Горњег Лајковца у срезу колубарском, и зато га сваки сељак зове још и Доњи Лајковац; Бровић је раселица Пиромана, Баталаге Свилеуве, Кршна Глава Докмира, Милорци Црвене Јабуке, Рвати, Кртинска, Уровци, Звечка и Ратари су настали од старе Брескве, Бело Поље од Звечке итд.
    Кртинска и Ратари имају велике заједнице у Полоју и Балуру и преко лета, кад ова места нису потопљена, стока оба села заједнички се напаса уз наплату неке утврђене таксе, коју утврђују сами сељаци на својим сеоским састанцима ради исплате пореза и других трошкова око ових заједница. Тарифа се прописује пре Ђурђевдана и важи до Митровдана и обавезна је за сваког сељака. Наплата је у рукама сеоских кметова и врши се у другој половини године између 8. септембра и Митровдана. Тарифа оба села, која је стална већ неколико година, прописује од коња 1,5 динар, од говечета 1 динар, од овце 0,3 динара и свиљчета 0,2 динара. Ратарци изгоне своју стоку са својим чобанима или више домова имају заједничког чобанина, коме се плаћа готовим новцем или у природи, али по све мало. Кртинци имају нарочите чобане за сваку врсту стоке, осим коња, и ови је изјутра по селу купе, а увече догоне и предају. Коњи за теглење и волови су по пашњацима или шталама.
    Имена села која опомињу на ранија насеља и људске творевине су, између осталих, и Ратари.
    Села која су постала као раселице других села пре 200 (сада 300) година, била би: Бровић раселица Пиромана, Баталеге Свилеуве, зукве Новака, Звечка, Кртинска, Уроивци и Ратари старог села Брескве.

    Порекло фамиија-презимена села Ратари, општина Обреновац:
    Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

    -Борјановићи, после 1827. године, Бачка, Ђурђевдан, сродници са Борјановићима у Звечкој.
    -Васиљевићи и Мићићи. Видети Мићићи и Васиљеввићи.
    -Васићи, после 1827. године, Срем, Св. Петка.
    -Гајићи, после 1827. године, Осат, Томиндан.
    -Ђаковићи, прва половина 18. века, Стара Србија, Ђурђевдан.
    -Ђукановићи и Стевановићи 1. Видети Стевановићи 1 и Ђукановићи.
    -Јовановићи, друга половина 18. века, Завлака у Рађевини, Никољдан, повећа задруга.
    -Крстићи, друга половина 18. века, Миличиница у Подгорини, Никољдан.
    -Лукићи, после 1827. године, Б. Крајина, Јовањдан.
    -Микићи, после 1827. године, Орашац, Лучиндан, пореклом румунски Роми као и у Орашцу и Грабовцу.
    -Мићићи и Васиљевићи, друга половина 18. века, Врбић у Рађевини, Никољдан.
    -Николићи, друга половина 18. века, Мојковићи у Рађевини, Стевањдан.
    -Покрајци, друга половина 18. века, Крајина, Јовањдан.
    -Радојичићи*, стара породица, Никољдан.
    *Радојичићи су стара уровачка породица, прешла у суседне Ратаре и населила се. Воде порекло од Росића, раније Вилића, још из Бреске.
    -Симићи, после 1827. године, оближње Стублине, Петровдан.
    -Стевановићи 1 и Ђукановићи*, стара породица, Стевањдан.
    *Ђукоановићи овог села су од Стевановића 1 из Уроваца и до данс су у сродству.
    -Ристићи, друга половина 18. века, Бијељина, Јовањдан.

    Одговори
  • Милодан

    Допуна за село Кртинска, општина Обреновац.
    Укуцавајући у рачунар Стевановиће 1 из Ратара запазио сам пропуст, јер сам видео да нисам написао Стевановиће из Кртинске. Мислио сам да је мој превид али сам провером закључио да код села Кртинска нема странице 599, те овим путем желим да исправим грешку (приређивача) посебно што познајем неке људе из Кртинске, који се презивају Стевановић.

    Порекло фамиија-презимена села Кртинска, општина Обреновац:
    Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

    -Стевановићи 1, прва половина 18. века, Бијељина, Стевањдан.
    -Стевановићи* 2, друга половина 18. века, Срем, Ђурђиц.
    *Стеван, предак ове породице, био је гајдаш, свирао по селима и застао у овом селу.
    -Стевановићи 3, друга половина 18. века, Лика, Стевањдан уљези у Стевановиуће 1.
    -Стевановићи 4, друга половина 18. века, Петрц у Рађевини, Алимпијевдан.

    Молим модератора да, ако је технички могуће, исправи ову грешку.
    Хвала унапред!

    Одговори
  • Милодан

    Браво мајсторе, администратору!

    Одговори
  • Милодан

    Обреновац и околна села, Скела. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

    Скела је на Сави, са земљиштем поптуно равним и са свих страна опкољена барама. Куће су сеоским барама разрњђене на три велика краја: Горњи до Грабовца, Доњи поред Саве и Врхове до Ратара.
    Сава је од ушћа Вукодраже па до ушћа Колубаре пограничка река области. На целом простору, осим везе са суседним барама, у Саву се не улива ни најмањи поточић. При поводњима разлива се и пуни баре, само ако јој обала није висока као на Ушћу, Скели, Брескви и Забрежју око пристаништа. Поплаве су великих размера и захватају сва посавска полојска села. Сељаци села: Скеле, Кртинска, Ратара, Уроваца, почели су подизати поред обале савске насипе или долме али су ти радови примитивни. Поплаве посавских села обухватају велике размере и са свим грозотама, јер поред поплава имања и усева, поплаве нису ретке без људских жртава и рушењеа зграда. Зато су сељаци споразумно отпочели подизати долме и подизати обалу, али је од слабе предности. Поплава од 1897. године није ни ова села оставила, већ их је тако потопила, да их је морала државна власт лађама спасавати. Такав је исти случај био и с пролећа 1907. године.
    Кад се Сва повуче у корито Полој остаје безводан, вода остаје по очагама, у Звечиццама и Малој Бари и онда је летњи испуст свих суседних села. До пре 10 година био је заједница села: Скеле, Ратара, Кртинске и Уроваца, а сада је издељен и ограничен тако, да су на једном крају Ратари и Кртинска остали у заједници, на другом Кртинска и Уровци, на трећем сама Кртинска и на четвртом сама Скела. Сва ова села, осим Скеле, оставила своје полоје неподељене, па и Скела опет је један, потолитији део, оставила неподељен.
    Полојска села су поред Саве и сва у правој и ниској равници. Куће с малим окућницама поређане су дуж главног сеоског пута (Забрежје, Кртинска, Звечка) или стрпане без икаквог реда (Скела и Ратари) или концентрички распоређене око извесног центра (Ушће) или зракастим линијама (Бело Поље и Рвати).
    У равнијим селима поред Саве постоје заједнице не само једног него и по два села. Заједнице ових села су највеће, то су баре и огромне просторије око њих, које вода плави и дуже се на њима задржава с пролећа и преко године. Ратари, Грабовац и Звечка полажу подједнака права на грабовачку Велику Бару. У Грабовцу, Скели и Ушћу и свима другим полојским селима баре мањег обима су породичне заједнице, које када се исуше, заједнички се употребљавају за испашу.
    Кад би турске власти осудиле неку породицу на прогонство или сургун, њихова би имања прелазила у друга руке. Ако би се повратили у село, могли би добити иста имања или би им се дала друга у близини или нова да се крче. Ђикићи из Совљака при сваком покрету и после сваког аустријског рата прелазили су у Аустро-Уграску, па су неки остајали, а неки се враћали и при повратку нису никад могли добити исте земље, које су пре тога имали. Марковићи-Поповићи из Такова, кад су прелазили у Аустрију и отуда се враћали, неки су се населили на иста места а неки отишли у друга села. Ђурићи-Јевтићи из Црвене Јабуке при повратску нису се могли вратити сви на исто место, већ једни остали на Ушћу. Зазићи из Скеле нису могли да се врате у своје Попучке, већ остали у Скели. Лелићани из Трлића вратили су се опет на исто имање.
    У Скели, прича се да је био читлук-сахибија Неки Џеладин-бег, који је имао своју кулу и живео у средини села. Читлук сахибије из тог доба живеле су само у селима поред Саве, ређе у удаљенијим селима, може бити ради своје личне безбедности. У народу читлук сахибије нису остале у најцрњој успомени, што се види из тога, што Тамнавци нису најрадије пристали да дижу устанак у 1804. години. Спахије су десетак наплаћивале по селима, а прича се да су га продавале појединим убским и палешким Турцима, па га ови наплаћивали. Десетак у друге дажбине Тамнавци су одавно давали у новцу и прича се да су плаћали одсеком (ђутуре), по погодби и два пута годишње, о Ђуревдану и Михољдану.
    У равнијим селима поред Саве постоје заједнице не само једног него и по два села. заједнице ових села су највеће, то су баре и огромне просторије око њих, које вода плави и дуже се на њима задржава с пролећа и преко године. Ратари, Грабовац и Звечка полажу подједнака права на грабовачку Велику Бару. У Грабовцу, Скели и Ушћу и свима другим полојским селима баре мањег обима су породичне заједнице, које када се исуше, заједнички се употребљавају за испашу.
    Старовлашког су типа и нека села на равници поред Саве. Сеоске куће су поред друмова, с једне и с друге стране пута, доста збијене, с малим окућницама, с кућама увученим мало у двориште и нарочитим распоредом зграда. Ова села су или права шумадијска или приближна овом типу, као: Лајковац (село), Скела, Кртинска, Уровци, Бело Поље и Ратари. У селима овог тима нема засеока изузев шти су то Бргулице у Кртинској. Бргулице имају засебан атар, одвојене су од села Звечицом, имају засебно становништво и да немају заједнице у кртиначким испустима, шумама, полојима, биле би засебно село.
    У Вуковим харачким тефтерима помињу се као засеоци: Корен у Дружетићу, и Јаутина у Голој Глави, али нису били засеоци ни онда, па ни данас, јер их нико тим именом од њихових сељака не зове, Врхови у Скели, Старо Врело у Врелу, Пљоштара у Дрену, Грачица у Новацима, Ратковац у Свилеуви и Криваја у Љутицама јесу веће мале (махале), које би се, кад би се њихова имања издвојила од осталог села, могла назвати засеоцима, а временом и селима.
    Раселице по крајвима, никад у средини, већином до других села, поред главног сеоског или важнијег пута и насељене на други начин од села. Куће су ублизу, с малим окућницама, увучене унутра и с обе стране пута. На оваквим местима прво се насељавао какав дугогодишњи сеоски слуга, који је службом нешто зарадио и стекао, па би се окућио а уз њега придолазили би Крајишници, уз које би придошао по какав оделити задругар из села, ако би имао имања у том месту. Такве су раселице села: Ушћа, Скеле, Грабовца, Стублина, Ратара итд.
    Сви задружни и имућнији домови имају поред ове две куће још по једну или две друге; задруга Јовичића у Дрену, Нешићи у Скели и Беговићи у Брезовици по три куће, а задруге: Јовановића-Павловића у Црниљеву и Ђапићи у Букору и четири куће.
    Чобани код Кртинаца (Кртинчана) су ретко из села, већином са стране, плата им је у новцу и по нешто у природи, погађа их, плаћа и отпушта сеоски кмет, а на стану су у сеоској кућици, која је у средини села, где се држе сеоски састанци или где се буде нашло за потребно. Овакво је сточарење и код других посавских села, које имају већих сеоских заједница, као код Забрежја, Белог Поља, Уроваца и Скеле.
    Имена села или делова села, која опомињу на ранија насеља и људске творевине: Грачаница, Грац (Скела), Градац (Звечка и Забрежје), Бобија (Докмир), Поповица (Гола Глава и Црниљево), Старо Село и Требеж (Јабучје), Градојевићи, Кожуар, Ратари, Козарица, Трлина (Бајевац), Трлић, Рубрибреза, Лончаник, Свилеува и др. Неспорно је зашто је Скела добила ово име будући да је преко Саве Купиново и да се одлазило у Купиново и долазило у Скелу скелом, бар када се ради о масовнијем прелазу људи, стоке и робе.
    Селишта има свако село, само се различито зове. На сваком селишту очувани су трагови живота или се могу наћи, па било насељено или ненасељено. Особна имена селиштима су: Селиште, Старо Село, Кућерине, Старе Куће, Кућишта, Стара Воћа и Паланка. Селишта прве врсте имају у : Скели, Вукони, Свилеуви, Звечкој, Каменици и Букору. Насељена Стара села имају: Орашцу, Јабучју и Скобаљу, а ненасељена у: Радљеву, Љубинићу, Пироману, Бровићу и на Ушћу.
    Ворбиз (Ворбис) у Скели и једним делом на Ушћу по народном предању био је велики римски град, на самој обали Саве, опкољен са свих страна, осим Саве антом, отоком ушћанских и скељанских бара. За град се прича да је био велики, насељен Римљанима. Ворбиз се и данас сав не зирати, по њему се изоравају, а по потреби ваде саркофази, новац, цигле, камење, разно бронзано оруђе и оружје. Већ сам рекао да је на овој локацији изграђена Термоелектрана Обреновац „Б“ и да се службено место железничке станице ТЕНТ-а „Б“, што нисам рекао, назива ВОРБИС, оп. Милодан.
    У Скели, позади села, у правцу према средини села, налази се једно ошанчено место, још и данас циглом подзицано, назвато Грац, за који се мисли, да је још у римско доба била војничка караула са посадом, која је обезбеђивала превоз преко Саве.
    Стари ваљевски пут није ишао данашњим путем. У област је улазио на Караули, одатле венцем силазио у варошицу Уб, одакле је у Совљаку прелазио Тамнаву, па преко Врела, Такова, Љубинића, Јошеве, Лончаника, Трстенице и Стублина прелазио Колубару, на Царевом Броду. Овај пут се у Врелу делио на два крака од који је један крак ишао преко Орашца и других посавских села правио на север, Сави, где је у Скели прелазио у Купиново.
    Ханишта су особна имена појединих места, на којима су били путнички ханови: Оваквих ханишта има у: Бргулама, Паљувима, Непричави, Такову, Јошеви, Љубинићу и Скели. И прота Матија помиње, да је било оваквих хановиа у почетку устанка, да су били турски и да су их Срби у првој побуни одмах отпочели палити, као што је био случај са орашачким ханом у Шумадији.
    Свуда по области изорава се или ископава и стари новац. Новаца има разног доба и од разног метала, налази се или појединачно или у већој мери, уза шта се надовезују приче о брзом богатству појединих породица. Највише новца нађено је по старим градским местима, око кулина, шанчева и по бојиштима. До данас се највише налазило оваквог новца у Скели, при ушћу Вукодраже у Саву, где је био по предању стари град Бељин и по Ворбису, у Скели, где је редак сељак, који не би имао по какав старински новац.
    Изоравање старих ватришта, огњишта и пепелишта по Букору, Јабучју, Скели, Трлићу, Тврдојевцу, Стублинама и Голочелу опет су докази ранијег живота. Трагови ранијег живота ограничени су на појединачна места, налазе се на узвишеним равнијим местима, око језера, извора, река и потока. По местима налажења изгледа, да је становништво ранијег доба живело у збијеним местима.
    У списку ваљевске епархије од 1735. године, од тамнавских села тога доба помињу се Добрић (Трлић), Јабучје, Совљак, Стублине, Бреска, Грабовац, Врело, Тулари, бањани, Докмир, Радуша, Букор, Црниљево, Голочело, каменица, Свилеува, Непричава, Палеж, Скела и Новаци.
    Стара села, која би по народном предању постојала од пре 300 (сада 400) година је, између осталих, и Скела.
    Стеван Негић из Радуше оставио је у рукопису своме сину Михаилу биографију своје породице.
    По Стевановим белешкама, које је преписао и по усменим исказима Стевановим још и допунио његов отресити син Михаило, Негићи су од 2 брата Караџића: Милића и Угљеше, а Дабићи од трећег Дабаше. Сва три су први пут населили у Радуши, на левој обали Уба, па кад једног зимског дана падну на конака Милићу некаква четворица Турака, нагнају Милића и Угљешу да боси по снегу водају њихове опанке. Кад су као озебли обратили се својим млађим, да им изнесу зубуне да се огрну, Турци им не дадну. Онако озебли и љути обојица упадну у кућу, нападну на Турке и побију их. Још зором Милић и Угљеша с укућанима изнесу мртве Турке и однесу у некакву звекару и затрпају. Дабиша једног дана побегне у Јаутину, у планину, где су им биле колибе и тамо остане, а њих обојица при повратку изведу народ из кућа, зграде испразне, запале и преселе и преселе се на десну страну Уба, која је била шумовита, пограде земунице и склоне народ.
    Кад је после неколико месеци муселим ваљевски сазнао за ову погибију Турака, нареди двојици заптија да оду у Радушу, да ухвате у вежу Милића и Угљешу и да их стражарно спроведу. Кад су заптије требале стићи у Радушу, неко је проказао Милићу, те овај с братом пред њих изађе и из заседе побије их. На глас да су заптије погинуле, мусалим пошаље читав одред. Кад су Милића известили о овоме, видећи очигледну пропаст, скупи сав народ, кућу и ограде попали и с народом сиђе у Скелу и ту се настани. Али га заптије ни ту не оставе на миру, те пређе у Купиново и тамо се настани. При овом гоњењу и сељењу један од чланова његове породице погине, те Милић љут, врати се из Купинова и одметне се у хајдуке. Није дуго хајдуковао, почем га намами неки Турчин на заседу и ова га убије.
    Његов најстарији син Негослав, кад је сазнао ко му је оца на превару убио и да је очев убица у Београду, пређе из Купинова у Београд и код убице погоди се у службу, да га после неколико недеља закоље усред његове куће. Негослав се после одметне у хајдуке и хајдуковао је срећно подужи низ година. Кад су се прилике око њега мало стишале, остави се хајдуковања, пређе у Купиново, кад му је стриц Угљеша већ био умро, па два брата остану у Купинову, два у СКЕЛИ а с још петорицом врати се у Радушу и насели на старом месту, на десној стране Уба. Још и данас Михаило, Негослављев унук, чува шешану својих предака, с којом су хајдуковали и Турке тукли.
    Све досељене породице у ову област нису српске народности. Међу њима има; Румуна, Маџара, Немаца и Бугара. Од Немаца је свега једна породица у Забрежју а од свих сталих нејвише је Румуна, од којих се знатан број посрбио. У Скели су породице румуског порекла: Брзаци, Кумпани и Калваци.
    Дабићи из Голе Главе и Радуше населили су своје сроднике у Скели и Купинову, где их и данас има.
    Радљевои се због куге раселило и од садашње цркве растурило на све стране. Из истих разлога покретала су се и села: Скела, Ушће, Трлић и др.
    У Скели су настарије породице даље од Саве, иза сеоског Пољица и око Караџине баре, а млађе на север од њих, идући Сави.
    Задружни живот је у области на великој цени. Јединштина је последица породичних недаћа и она не мора да представља сироманштину. Иноконштина је последица деобе и материјалног упропашћавања куће и породице од стране рђавих старешина и предтавника. Нема дома у селу, који није био, или који није задужен или који се не спрема да буде задужен. За задружни живот везано је и благостање дома, за јединштину оскудица у радној снази, за иконоштину крајња немаштина. Па и данас ова област истиче се са највећим бројем становника на једну кућу у Краљевини. Задруга има с особинама и без особина, и уопште уређених, као што су задруге горњих ваљевских области. У области задруге првог облика, као и горе, су: Станковићи у Голохј Глави, Ашковићи и Милошевићи у Чучугама, Ђапићи и Арсеновићи у Букору, Јованивићи и Цвејићи у Црниљеву, Ковачевићи и Пауновићи у Коцељеви, Петрићи у Дружетићу итд.
    Јаче задруге без особина су: Јовичићи и Јаношевићи у Дрену, Нешићи у Скели, Антонићи у Вукони, Лукићи-Брдарских у Кожуару, Ракићи у Стубленици, Тодоровћи у Љубинићу, Мишићи у Бровићу, Поповићи у малом Борку, Циглићи у Скобаљу, Бркићи у Туларима, Беговићи у Брезовици, Тешићи 1 и 2 у Новацима итд.
    Задруге од несродних елемената су: Јовановићи у Црниљеву са старим Милаковићима од најранијих времена, Милошевићи у Чучугама са старинцем Смиљанићем итд.
    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Порекло фамиија-презимена села Скела, општина Обреновац:
    Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

    -Аврамовићи, друга половина 18. века, Осат, Ђурђевдан.
    -Адамовићи, после 1827. године, Стублине у околини, Алимпијевдан, доводац уз матер.
    -Арсеновићи, после 1827. године, Равнаја у Рађевини, Јовањдан.
    -Бабићи, после 1827. године, Чаково, Аранђеловдан.
    -Бајини, после 1827. године, Т. Бечеј, Никољдан.
    -Баћићи, после 1827. године, Цуце, Никољдан.
    -Бељинци, прва половина 18. века, Бијељина, Ђурђевдан.
    -Благојевићи, после 1827. године, Часне Вериге, досељен као радник са дугом, сродник Благојевићима из Скеле.
    -Бранковићи, после 1827. године, Крнић у шабачкој Посавини, Никољдан, занатлијске куће.
    -Брзаци, после 1827. године, Ердељ, Аранђеловдан, по народности Румуни.
    -Васићи 2, после 1827. године, Градишка у Босни, Ђурђевдан, не помињу се Васићи 1.
    -Вукадиновићи, после 1827. године, Приједор, Аранђеловдан.
    -Вукосављевићи, после 1827. године, Моштаница (не зна се да ли је Мала или Велика)-округ београдски, Никољдан.
    -Дошићи, друга половина 18. века, Бранковина у Колубари, Стевањдан.
    -Драгојловићи и Милинковићи. Видети Милинковићи и Драгојловићи.
    -Ђокићи, после 1827. године, Босанска Градишка, Лучиндан.
    -Ђорђевићи, после 1827. године, Б. Крајина, Андријевдан
    -Ђурковићи, после 1827. године, Т. Бечеј у Банату, Ђурђевдан.
    -Ерићи, после 1827. године, Осат, Аранђеловдан, уљез у Ериће 1(?).
    -Живановићи и Савићи. Видети Савићи и Живановићи.
    -Зазићи*, прва половина 18. века, Попучке у Колубари, Стевањдан.
    *Породица Зазића увек је била од највиђенијих породица у округу. Из њихове породице су знаменити Ваљевци прошлог и предпрошлог века: Јанко и Милован Зазић.
    Јанко је био трговац и велики родољуб, због чега је 1803. године морао напустити кућу и бежати под заштиту аустроугарских власти. А то је онај исти Јанко, који се помиње у оном знаменитом писму из 1803. године, послано аустријском мајору Митезару у Земун, и због тога су писма платили својим главама његови највећи пријатељи: Алекса Ненадовић, Илија Бирчанин и Хаџи Рувим.
    -Змијанци, после 1827. године, Б. Крајина, Никољдан.
    -Исаковићи 1, друга половина 18. године, Осат, Стевањдан.
    -Исаковићи 2, после 1827. године, Бањани у области, Јовањдан, уљези у Исаковиће.
    -Јагодићи, после 1827. године, Зарожје-округ ужички, Ђурђевдан.
    -Јанковићи, после 1827. године, Ђурђево у Банату (ја бих рекао у Бачкој, оп. Милодан), Никољдан.
    -Јовановићи, после 1827. године, Доброселица-Стари Влах, Јовањдан, дошао као занатлија.
    -Калваци, после 1827. године, Банат, Никољдан, посрбљени Румуни.
    -Капетановићи, после 1827. године, Београд, Никољдан, купили имање, живе у Београду.
    -Катићи, после 1827. године, Лика, Никољдан.
    -Ковачевићи, после 1827. године, Дервента, Илиндан.
    -Кокићи, после 1827. године, Банат, Ђурђевдан.
    -Котури, после 1827. године, Јабланица у Крајини, Никољдан.
    -Кушпани, после 1827. године, Ердељ, Аранђеловдан посрбљени Румуни.
    -Лазаревићи, после 1827. године, Босансдка Градишка, Ђурђевдан.
    -Лешићи, после 1827. године, Босанска Градишка, Св. Василије.
    -Манојловићи, после 1827. године, Доња Буковица у Азбуковици, Никољдан, велика и угледна задруга.
    -Марићи, после 1827. године, Јабланица у Крајини, Ђурђевдан.
    -Марјановићи, после 1827. године, Седлари у Подгорини, Стевањдан.
    -Марковићи, друга половина 18. века, Јошева у Подгорини, Никољдан.
    -Мијићи, после 1827. године, Врбић у Рађевини, Стевањдан.
    -Микше, после 1827. године, Прогари у Срему, Аранђеловдан.
    -Милинковићи и Драгојловићи, прва половина 18. века, Дегурић у Колубари, Никољдан.
    -Митровићи 1, после 1827. године, Б. Крајина, Игњатијевдан.
    -Митровићи 2, после 1827. године, Осат, Ђурђевдан.
    -Мићановићи, после 1827. године, Лика, Ђурђевдан.
    -Нешићи 1, стара породица, Никољдан.
    -Нешићи 2, друга половина 18. века, Врело у области, Јовањдан, уљези у Нешиће 1.
    -Николићи 1, после 1827. године, суседно Ушће, Никољдан, занатлије.
    -Николићи 2, после 1827. године, суседни Ратари, Никољдан, од ратарских Крстића.
    -Нинковићи, друга половиина 18. века, Бијељина, Никољдан.
    -Панићи, после 1827. године, Бељин у Посавској Тамнави, Јовањдан.
    -Петровићи 1, прва половина 18. века, Обреж у Срему, Никољдан.
    -Петровићи 2, после 1827. године, Лика, Лучиндан.
    -Петровићи 3, после 1827. године, Осат, Ђурђевдан.
    -Радовановићи, после 1827. године, Тузла, Јовањдан.
    -Радојичићи, друга половина 18. века, Дробњаци, Ђурђевдан.
    -Радушки* 1, прва половина 18. века, Радуша, Јовањдан.
    *Радушки 1 у Скели су од Негића и очували су презимена: Божанићи, Митровићи, Мирчетићи, Ковачевићи и Софронићи, а између себе и Караџићи.
    -Радушки 2, друга половина 18. века, Стара Гора у Подгорини, Св. Стефан Дечански, уљези у Радушке 1.
    -Рајковићи, после 1827. године, Добринци у Срему, Јовањдан.
    -Ракићи, после 1827. године, Дубица, Св. Василије Острошки.
    -Роксићи 1, друга половина 18. века, Моштаница у Крајини, Никољдан.
    -Роксићи 2, друга половина 18. века, Мојковићи у Рађевини, Ђурђевдан.
    -Савићи 1 и Живановићи, друга половина 18. века, Лелић у Подгорини, Никољдан.
    -Савићи 2, после 1827. године, Гвоздац-округ ужички, Никољдан.
    -Симићи, после 1827. године, Свилеова у области, Лазаревдан.
    -Танасићи, прва половина 18. века, Босанска Градишка, Ђурђевдан.
    -Томићи, после 1827. године, Седлари у Подгорини, Јовањдан.
    -Тубићи, после 1827. године, Срем, Стевањдан.
    -Џевабџићи, после 1827. године, Купиново у Срему, Ђурђевдан.

    Одговори
  • Милодан

    Обреновац и околна села, Стублине и Велико Поље. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

    Стублине су на Тамнави и Колубари, земљишта мање више равног. Западни део села је издигнутији и неравнији, а источни чиста равница. Издигнутији део села зове се Стублине, а равнији Велико Поље. Куће су у оба краја и размештене у џемате великог пространства. Стублински су џемати: Грчки Крај до Трстенице, Перићи средина села, Јадрани на север од Перића и Ново Село до Грабовца. Џемати Великог Поља су: Вепровица до Пиромана, Сланбара око угљо-киселог извора и Велико Поље до Белог Поља.
    НАПОМИЊЕМ ДА ЈЕ ВЕЛИКО ПОЉЕ ОДАВНО ОДВОЈЕНО ОД СТУБЛИНА И ДА ЈЕ ДАНАС ПОСЕБНО СЕЛО ТЕ СЕ У ТОМ СМИСЛУ ОВАЈ ТЕКСТ МОЖЕ СМАТРАТИ КАО ОПИС ДВА СЕЛА, СТУБЛИНА И ВЕЛИКОГ ПОЉА, оп. Милодан
    Тамнавска равница је једноликог изгледа и посматрана с Карауле или врховљанског Виса има изглед праве равнице, без икакве ма и најмање приметне узвишице и захвата највећи део области. Јужна и западна граница је овој равници пруга (линија), која полази с Пресада на исток и на северозапад драгињском вису Стублу, а северна је права пруга повучена од кожуарског виса Годље у североисточном правцу и завршава на Колубари, на Царевом Броду, у Стублинама, докле је источна граница река Колубара.
    Додирна зона равни и Пљоштаре је најбогатији тамнавски крај са водом. Целом линијом, пошав од Кожуара, па све до Колубаре, на сваком кораку, има по један јак извор, који је богат водом и стално у Пљоштару преко целе године, отиче у једну или више бара. У Грабовцу и Стублинама нема куће, која нема по један овакав извор пред самим кућним вратима и ови извори су увек на вишој тераси, никад на овој, која се спушта у раван Пљоштаре.
    У области има доста извора, који својим именима опомињу на карактер минералних извора. Такви би извори били: Змајевац у Каменици, Млакоња у Радуши, Хлађани у Дружетићу, Живаница у Новацима, Савинац у Зуквама, Видан у Грабовцу, Слана Бара у Галовићима и Сланац у Коцељеви.
    Од минералних извора је Сланбара у Стублинама. На десној обали Тамнаве, у углу између Тамнаве и Колубаре, усред равнице, избија из земље најјачи извор у области, од кога постаје двапут јачи поток од Тамнаве. Сланбара је на додирној зони терасасте равнице и колубарског дилувијума, избацује у клобуцима тамнавски песак с муљем и сумпор-водоник, ради чега има барутљив мириси осећа се на неколико десетина метара около. Извор је округлог облика, дубок 3-5 дм. с као кристал бистром водом накиселог укуса, која отиче каналом од метра у пресеку и после 60 м пада у Тамнаву. Сељаци причају да се извор не мути, али да с пролећа, кад се отпочну по планинама снегови топити и кад отпочну јаче кише падати, да се и Сланбара повишава и избацује борове шишарке, по чему закључују да је њен зачетак, далеко, у некој планини.
    Стара напуњена или затворена корита, којима је река Колубара некада текла, било насута, било шумом обрасла, зову се Стараче, например Старача у Јабучју и Лајковцу, Стара Колубара у Белом Пољу и Обреновцу. Одвојени кракови реке су очаге: очаге у Јабучју, Лисом Пољу, Стублинама и др.
    Колубара је због велике количине воде небродна река (не може се прегазити), оп. Милодан). Кад би стање воде спало на најмању меру, онда се може бродити по извесним местима. Такви су бродови: Бели Брод у Лајковцу, Дабин Брод у Јабучју, Скобаљски у Скобаљу, Протин Брод у Лисом Пољу и Царев Брод у Стублинама. На Колубари су данас два гвоздена моста, један на Белом Броду а други код Обреновца.
    У Тамнави имамо неколико врста земаља: пескуше, кречуше, црнице, смолнице, благуше, мртвуше и полојске земље.
    Полојске су земље тресетне, пуне воде, увек гњиле, добре ливаде и пашњаци. Овакве су земље око бара и при ставама појединих река. А има их: у Црвеној Јабуци, Бровићу, Трстеници, Пироману, Стублинама, Забрежју, Ратарима, Кртинској итд. и дају најбољу траву за пашњаке, због чега се у селима са оваквом земљом подигло коњарство. Најбоље коње гаје поједине породице и чувене су због тога у целој области: Кесеровићи у Пироману, Мишићи у Бровићу, Бранковићи у Грабовцу, Симеуновићи и Стублинама итд.
    Некад је цела област била сва у шуму обрасла; долине Тамнаве и Колубаре биле су покривене густим и непроходним шумама. Помиње се да је Тамнава била права шумска област, тако је непознати путник, по народности Рус, прошао кроз ову област из Ваљева за Београд, свуда је на целом путу, Од Карауле до Царевог Брода у Стублинама, где је прешао Колубару, пролазио кроз саме шуме.
    Села у тамнавској равници или су без мала или са малама, које се зову крајевима, у којима су куће необично растурене и дају тип немачког села. Све куће су растурене с имањима око кућа и на све стране, с малим ограђеним окућницама и с пространим предвором, који служи за улаз у кућу и држање домаће стоке. Са западне или северне стране је какав забранчић с воћем, где се држи ситнија стока. Оваква села превлађују у области и њих је највише у средини области: Грабовац, Брезовица, Новаци, Врело, Стублине, Љубинић итд…
    У Грабовцу, ко би се мало више задржао у селу и ко би се из ближе распитао о месту несељења и имања старијих породица од пре 150 година, увидеће да је стари Грабовац био збијен око Видана и да данас свака старија породица има својих представника на том истом месту. На овај начин Стублине су се растуриле од свог извора Црквине, Пироман и Бровић из Старог Села, Трстеница од старог гробља, Бањани из Старог Воћа, Тулари из Кленовице, Трлић од Језера, Совљак од Корова итд.
    У речнику К. Јовановића од 1872. године Јабучје се помиње као Доње и Горње. Мало је Јабучана да би знали које би породице и домове ставили у Горње, а које у Доње, јер је увек ова подела била због тога да имају у селу по два кмета, који су често били из истог краја. Стога у овом раду Јабучје не узимамо као два села, него као једно, где и Стублине и Велико Поље не сматрамо као два села него као једно, иако Стублине имају свога, а Велико Поље опет свога кмета. Имања Горњег и Доњег Јабучја, Стублина и Великог Поља су у заједници, породице после деоба прелазе из једног краја у други, сеоске заједнице су оба краја у подједнакој мери и сељаци се подједнако служе сеоским рекама и изворима.
    Имена села, која би опомињала на особине воде су, између соталих, и Стублине. Име Стублине дошло је од многих стублина, које су биле поред старог пута, којим се некада ишло преко овог села за Београд и бродила Колубара на царевом Броду. Од тих старих стублина и данас их има испред горње сеоске механе и око Шарене Чесме.
    Трагови старих кула или тврђавица поред старих путева сасвим су добро очуване. налазе се на уздигнутијим местима, рововима ограђеним, које су биле на старим путевима. У Стублинама, према Царевом Броду, у долини Колубаре, налази се „Кулина“, место, на коме се мисли, да је била у најраније доба караула с посадоом за безбедност превоза преко Колубаре.
    Још се држе старе напуштене цркве у: Дрену, Орашцу и Црниљеву. Порушених цркава или црквина има у: Бресници, Врелу, Јабучју (на два места), Каменици, Љубинићу, Новацима, Бргулама, Радуши, Свилеуви, Радљеву, Совљаку, Стублинама (на два места), Такову, Туларима, Уровцима, Рватима и Чучугама.
    Стари ваљевски пут није ишао данашњим путем. У област је улазио на Караули, одатле венцем силазио у варошицу Уб, одакле је у Совљаку прелазио Тамнаву, па преко Врела, Такова, Љубинића, Јошеве, Лончаника, Трстенице и Стублина прелазио Колубару, на Царевом Броду.
    Када је Сибиљанин Јанко пошао од Београда са војском на Косово, прича се, да је прешао Колубару на броду у Стублинама, да се брод по њему зове Царев Брод, затим, да је дошао у Пироман и улогорио се на потоку, који се по њему зове Царевац. На Царевцу је војска била три дана, очекивала другу војску и пировала, то се по томе село назвало Пироман. Кад је помоћна војска дошла, Јанко је са овом војском отишао у Лисо Поље у мису, ондашњи манастир, причестио војску и с њоме уз Колубару и Љиг отишао на Косово.
    Изоравање старих ватришта, огњишта и пепелишта по Букору, Јабучју, Скели, Трлићу, Тврдојевцу, Стублинама и Голочелу опет су докази ранијег живота. Трагови ранијег живота ограничени су на појединачна места, налазе се на узвишеним равнијим местима, око језера, извора, река и потока. По местима налажења изгледа, да је становништво ранијег доба живело у збијеним местима.
    У списку ваљевске епархије од 1735. године, од тамнавских села тога доба помињу се Добрић (Трлић), Јабучје, Совљак, Стублине, Бреска, Грабовац, Врело, Тулари, Бањани, Докмир, Радуша, Букор, Црниљево, Голочело, Каменица, Свилеува, Непричава, Палеж, Скела и Новаци.
    Села која су пре 300 (сада 400) година самостално постала на раније несталим насељима или местима која су била насељена су, између осталих и Стублине.
    У повише села у области има циганских породица, који су се потпуно претопиле у праве Србе. Ове су се породице потпуно измениле, изгубиле боју лица, говор, начин живота и занимање. Микићи у Орашцу и по другим селима прави су Срби; говоре српски, раде и земљу и занате, хране се, одевају и крећу као наши сељаци; нико их не зове Циганима, мада је до скоро било сељака у животу, који су памтили, кад су се њихови преци доселили из Ердеља као прави Цигани. Рафаиловићи и Матићи у Стублинама, Костићи и Илићи у Трлићу, Миловановићи у Трњацима, Милосаввљевићи у Руклади итд. опет циганског порекла, али се код свих, као и код Микића, сваки цигански траг изгубио.
    Македонци и Шопови слични су и никога није теже испитати као њих, јер су битно изменили и своје карактерне и етничке особине погубили, само ако су се раније доселили. Код стублинских Македонаца истиче се у јакој мери поштење и карактер, с тога су највиђенији у селу.
    Наставиће се..

    Одговори
  • Милодан

    Порекло фамиија-презимена села Стублине и Велико Поље, општина Обреновац:
    Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

    -Агочевићи, после 1827. године, Банат, Аранђеловдан, покрштени Маџари.
    -Адамовићи, после 1827. године, Вукићевица, Алимпијевдан, предак доводац уз матер.
    -Анђелићи, Аничићи и Тијосавићи. Видети Тијосавићи, Анђелићи и Аничићи.
    -Бабићи*, после 1827. године, Бањалука, Јовањдан.
    *Бабиће је доселио њихов сродник војвода Голуб Бабић на купљено имање после 1878. године па се и поред њих населио, неко време живео и после вратио у Босну. Бабићи по другим селима опет су сродници војводе Голуба.
    -Бајићи, после 1827. године, Брајићи у рудничком округу, Ђурђевдан.
    -Баранци, после 1827. године, Дубица, Стевањдан.
    -Бођани, после 1827. године, Ердељ, Никољдан, посрбљени Румуни.
    -Бурсаћи, после 1827. године, Лика, Ђурђевдан.
    -Велимировићи, после 1827. године, Грабовац у суседству, Аранђеловдан, уљези у Колаковиће.
    -Владисављевићи, после 1827. године, Паљуви у области, Ђурђиц.
    -Врачаревићи, после 1827. године, Лика, Никољдан.
    -Вујковићи, друга половина 18. века, Коњуша у Рађевини, Ђурђевдан.
    -Вучковићи, друга половина 18. века, Јања у Босни, Аранђеловдан.
    -Гавриловићи 1, друга половина 18. века, Цветуља у Рађевини, Ђурђевдан.
    -Гавриловићи* 2, друга половина 18. века, Банат, Стевањдан.
    *Предак ових Гавриловића је Румун и дошао за чувара оваца у ово село, па су га његове газде ожениле и окућиле.
    -Гавриловићи 3, после 1827. године, Ваљево, Ђурђевдан, уљези у Грчиће.
    -Гајићи, друга половина 18. века, Цветуља у Рађевини, Стевањдан.
    -Годићи, после 1827. године, Лесковице у Подгорини, иста породица у Грабовцу, досељени као слуге.
    -Грчићи*, прва половина 18. века, Македонија, Никољдан.
    *Грчића предак је говорио грчки и цинцарски, иако је био по народности Србин, прозвали су га Грком. Његови потомци су око старог хана и тај крај и данс се зове Грчки Крај.
    -Давидовићи 1, друга половина 18. века, Драгачево, Игњатијевдан.
    -Давидовићи 2, после 1827. године, Б. Крајина, Духовски понедељак.
    -Давидовићи 3, после 1827. године, Богатић у Подгорини, Јовањдан.
    -Дамњановићи и Кремићи 1. Видети Кремићи 1 и Дамњановићи.
    -Дамњановићи 2, после 1827. године, Осат, Јовањдан.
    -Ђукићи, после 1827. године, Лозница у Колубари, Ђурђевдан, уљези у Ђуковиће.
    -Ђурђевићи, после 1827. године, Попинци у Срему, нововерци.
    -Ђурићи и Рашковићи. Видети Рашковићи и Ђурићи. Нема у књизи Рашковића, изузев Рашковића у Забрежју, оп. Милодан.
    -Жикићи, друга половина 18. века, Добановци у Срему, Ђурђевдан, уљези у Пајиће.
    -Жујићи, после 1827. године, Б. Крајина, Св. Јован Претеча.
    -Игњатовићи, друга половина 18. године, Комирић у Рађевини, Никољдан.
    -Илићи, после 1827. године, Сијеча река-округ ужички, Никољдан, уљези.
    -Исаиловићи, после 1827. године, Семберија у Босни, Јовањдан.
    -Јадрани (Јадранини), прва половина 18. века, Лиценовић (?) у Рађевини, Аранђеловдан.
    -Јевтићи 1, друга половина 18. века, Осат, Ђурђевдан.
    -Јевтићи 2, после 1827. године, Миокус у Поцерини, Никољдан.
    -Јелићи, друга половина 18. века, Мокра Гора у Старом Влаху, Јовањдан.
    -Јеремићи, друга половина 18. века, Стари Влах, Јовањдан.
    -Јеротићи, прва половина 18. века, Македонија, Никољдан.
    -Јовановићи и Ранковићи 2. Видети Ранковићи 2 и Јовановићи.
    -Јосиповићи, друга половина 18. века, Бобова у Подгорини, Аранђеловдан.
    -Кесићи, после 1827. године, Семберија, Ђурђевдан.
    -Колаковићи*, прва половина 18. века, Никшићка Жупа, Лучиндан.
    *Колаци стублински су из Врховина, од тамошњих Иконића, сишли су у ово село и данас се зову још: Недељковићи, Зарићи, Јаковљевићи и Петровићи, сви у Грчком и Перића крају.
    -Коларевићи, после 1827. године, Банат, Савиндан.
    -Кремићи и Дамњановићи, друга половина 18. века, Осат, Јовањдан.
    -Кузмићи, друга половина 18. века, Купиново у Срему, Лучиндан.
    -Кумбарићи, после 1827. године, Б. Крајина, Јовањдан.
    -Лазићи и Томићи. Видети Томићи и Лазићи.
    -Лукићи 1, друга половина 18. века, Осат, Никољдан.
    -Лукићи 2, после 1827. године, Лика, 23. август/5 септембар.
    -Малетићи, после 1827. године, Срем, Петровдан.
    -Малешевићи*, прва половина 18. века, Дружетић, Ђурђиц.
    *Малешевићи су из Дружетића од тамошњих Малешевића, раније од Раснице из Старог Влаха, насељени око Сланобаре и зову се још: Давидовићи 1, Ранковићи 2 и Јеремићи.
    -Марковићи, после 1827. године, Пљевље, Матијевдан.
    -Матићи, друга половина 18. века, Срем, Никољдан, посрбљени Роми.
    -Меденице, после 1827. године, Лика, Ђурђевдан.
    -Милићевићи, после 1827. године, Т. Хођош-Банат, Никољдан.
    -Миловановићи 1, друга половина 18. века, Крива Река-Стари Влах, Св. Кирило.
    -Миловановићи 2, после 1827. године, Брадарци-округ пожаревачки, Стевањдан, трговачка и занатлијска породица.
    -Милошевићи 1, после 1827. године, Т. Хођош у Банату, Св. Петка.
    -Милошевићи 2, после 1827. године, Жлне-округ тимочки, Никољдан.
    -Михаиловићи, после 1827. године, Осат, Јовањдан.
    -Младеновићи, после 1827. године, Куклин код Ниша, Аранђеловдан.
    -Николићи*, друга половина 18. века, Осат, Ђурђевдан.
    *Николића предак славио је Св. Арханђела, па како се у зидарском послу десио неки несрећан случај, променио је славу и узео славити Ђурђевдан.
    -Нинчићи, после 1827. године, Банат, Јовањдан.
    -Ожеговићи, друга половина 18. века, Славонија, Ђурђевдан.
    -Павићи, друга половина 18. века, Бранковина у Колубари, Стевањдан, свештеничка породица.
    -Павловићи, после 1827. године, Комирић у Рађевини, Ђурђевдан.
    -Пајићи, прва половина 18. века, Косјерић-округ ужички, Стевањдан.
    -Пантелићи, друга половина 18. века, Каона у Драгачеву, Св. Врачи.
    -Пејићи, друга половина 18. века, Сибница-округ београдски, Ђурђиц.
    -Перићи*, друга половина 18. века, Осат, Лазервдан.
    *Стублински Перићи су од гвозденовачких Живковића и новачких Лазаревића, велике и врло имућне задруга, из чије је средине г. Живојин Перић, професор Универзитета и признати правник.
    -Петковићи, после 1827. године, Грабовица у Колубари, Св. Стефан Дечански.
    -Петровићи 1, после 1827. године, Лика, Лучиндан.
    -Петровићи 2, после 1827. године, Брезовица у Подгорини, Михољдан.
    -Петровићи 3, после 1827. године, Бесеровина-округ ужички, Јовањдан уљези у Крстиће.
    -Пољарци, после 1827. године, Дубица, Ђурђевдан.
    -Поповићи 1, после 1827. године, Темишвар, Јовањдан, уљези.
    -Поповићи 2, после 1827. године, Паљуви у области, Ђурђиц.
    -Пушићи, после 1827. године, суседни Грабовац, прешли уз матер.
    -Радивојевићи, после 1827. године, Бријежђе у Колубари, Алимпијевдан.
    -Рајковићи, после 1827. године Футог у Срему (ја бих рекао у Бачкој), Јовањдан.
    -Ракићи, после 1827. године, суседни грабовац, Ђурђиц, доводци.
    -Ранковићи* 1, прва половина 18. века, Бањани у Црној Гори, Ђурђевдан.
    *Ранковићи су заостали од бријежђанских Урошевића, који су се некад прво били населили у овом селу, па се вратили преко Јабучја у Бријежђе.
    -Ранковићи 2 и Јовановићи, друга половина 18. века, Шљивовица-Стари Влах, Никољдан.
    -Рафаиловићи, друга половина 18. века, Мачва, Св. Петка, ромског порекла.
    -Ристићи 1, после 1827. године, Ратари у околини, Ђурђевдан и Јовањдан, уљези у Ћуковиће.
    -Ристићи 2. после 1827. године, суседна Звечка, Ђурђевдан, уљези у Рајковиће.
    -Саџаковићи, прва половина 18. века, Осат, Аранђеловдан.
    -Симеуновићи и Томићи. Видети Томићи и Симеуновићи.
    -Сремчевићи, друга половина 18. века, Срем, Ђурђиц.
    -Стаменићи 1, прва половина 18. века, Равње у Колубари, Никољдан.
    -Стаменићи 2, после 1827. године, Доња Љубовиђа у Азбуковици, Ђурђевдан и Никољдан, уљези у Стамениће 1.
    -Станковићи, друга половина 18. века, Прилеп, Никољдан.
    -Станковци, друга половина 18. века, Охрид у Македонији, Ваведење Пресвете Богородице.
    -Стевановићи 1, после 1827. године, Дубица, Игњатијевдан.
    -Стевановићи 2, после 1827. године, Љубиш, Аранђеловдан.
    -Степићи, после 1827. године, суседна Звечка, Ђурђиц, доводци.
    -Сујићи, после 1827. године, Хођош у Банату, Петровдан.
    -Тијосавићи и Аничићи, прва половина 18. века, Бела Црква у Рађевини, Алимпијевдан.
    -Тодоровићи 1, дуга половина 18. века, Комирић и Рађевини, Ђурђевдан.
    -Тодоровићи 2, после 1827. године, Крајина, Св. Великомученик Климент.
    -Томићи, Симеуновићи и Лазићи, прва половина 18. века, Гласинац, Петровдан.
    -Ћатићи, друга половина 18. века, Петровчић у Срему, Аранђеловдан.
    -Ћуковићи*, прва половина 18. века, Бељина, Ђурђевдан.
    *Ћуковићи су раније из Хрецеговине и из овога села растурили су се по многим местима по ваљевском округу. У селу се зову још и: Алексићи, Јеремићи, Симићи, Добросављевићи и Радовановићи и први насељеници Великог Поља и љеговог североисточног дела.
    -Ференчевићи, после 1827. године, Београд, Јовањдан уљези у Тодоровиће.
    -Чавићи, после 1827. године, Крајина, Јовањдан.
    -Чолићи, друга половина 18. века, Комирић у Рађевини, Јовањдан.
    -Шпановићи, друга половина 18. века, Славонија, Никољдан.

    Одговори
  • Милодан

    Обреновац и околна села, Уровци. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

    Уровци су дуж Саве, на запад од Обреновца, са земљиштем препуним бара и полојског земљишта. Сеоске куће су збијене око бара у џемате и проткате с лртиначким. У селу су три већа краја: Уровци до Кртниске и нераздвојни од ње, Бресква (Бреска) поред Саве и Уровачки, цигански крај уза сами Обреновац.
    Знаменита ваљевска породица Ненадовића, поред великих родбинских веза са свим угледним породицама свога доба, имала је у центру области, у Љубунићу, својих блиских сродника, а најглавнији представник ове породице Прота Матија, да би имао савску обалу у својим рукама, населио је на Забрежју, пред Саве, свога најближег сродника, који му је вршио значајне услуге у доба његовог политичког рада.
    Јеладије Марковић са Забрежја, поп Леонтије Марковић из Уроваца, Исаило Лазић из Кртинске, Петар Ерић из Звечке и Веса Велимировић из Љубинића нису изашли на глас у доба Карађорђа и Милоша, а да нису били раније у сродничким везама с виђенима ваљевским породицама тог доба (дословни препис, оп Милодан). Јеладије и поп Леонтије су сродници куће Ђелмашке, Исаило је Бирчанин и сродник Лазаревића, Ерић је Старовлах и кум куће Ђелмашке а Веса је био другобратучед попа Луке Лазаревића. Ове родбинске везе и населиле су област и главна насеља ове врсте била су крајем 18. века.
    Извори поред река, по Пљоштари и око бара су: живобаре, мочила, млакве и ритови и нису ни за било какву употребу, почем их ни сама стока неће да употребљава. Мочила су јаки и чисти извори, дубља од живобара, отичу чистом водом исте темературе као и суседни ваздух, не употребљавају се за пиће, али се употребљавају као мочила за („кисељење“) лан и конопљу. Оваквих мочила има у Забрежју, Уровцима, Пироману, Лисом Пољу, Брезовици и др.
    Сава је од ушћа Вукодраже па до ушћа Колубаре пограничка река области. На целом простору, осим везе са суседним барама, у Саву се не улива ни најмањи поточић. При поводњима разлива се и пуни баре, само ако јој обала није висока као на Ушћу, Скели, Брескви и Забрежју око пристаништа. Поплаве су великих размера и захватају сва посавска полојска села. Сељаци села: Скеле, Кртинска, Ратара, Уроваца, почели су подизати поред обале савске насипе или долме али су ти радови примитивни. Поплаве посавских села обухватају велике размере и са свим грозотама, јер поред поплава имања и усева, поплаве нису ретке без људских жртава и рушењеа зграда. Зато су сељаци споразумно отпочели подизати долме и подизати обалу, али је од слабе предности. Поплава од 1897. године није ни ова села оставила, већ их је тако потопила, да их је морала државна власт лађама спасавати. Такав је исти случај био и с пролећа 1907. године.
    Нурча отиче право на север отоком Звечицом, која се над селом Уровцима дели у два крака, који се оба зову истим именом. Прва Звечица иде право на север, пролази цело село Уровце и улази у Саву са северне стране Брескве. Друга Звечица иде право на запад кроз село Бргулице и Кртинску. У средини овог села окреће на запад и шири се у потолити крај: Полој, Балур, Јазмак, Вић и Јасенку, те гради један барски крај, који захвата више од 1600 хектара, такозваног, скељанског, кртиначког и уровачког Полоја. Полој и прва Звечица везане су другом Звечицом паралелном малом Баром и уровачким Полојем, по дну Кртинске. Полој испод скељанске механе има своју очагу, која општи са Савом и којом га Сава пуни.
    Кад се Сва повуче у корито Полој остаје безводан, вода остаје по очагама, у Звечиццама и Малој Бари и онда је летњи испуст свих суседних села. До пре 10 година био је зједница села: Скеле, Ратара, Кртинске и Уроваца, а сада је издељен и ограничен тако, да су на једном крају Ратари и Кртинска остали у заједници, на другом Кртинска и Уровци, на трећем сама Кртинска и на четвртом сама Скела. Сва ова села, осим Скеле, оставила своје полоје неподељене, па и Скела опет је један, потолитији део, оставила неподељен.
    Кад се баре оцеде и ограниче на мање просторије, оцеђена места обрастају травом и постају заједнички испусти једног или виише села, а по Забрежју, Белом Пољу и Обреновцу су ливадска земља. Кад су баре напуњене водом, тада плаве сва нижа места па и сама села. Кртинска и Уровци мало кад да нису поплављени, када се морају исељавати. Кад се куће плаве, које су на уздигнутијим местима, тада атари ових села готово су цели под водом и у таквим приликама пропадају и ливаде и пашњаци, па и усеви. Мала је корист од бара у хватању рибе. Кад се баре напуне водом, напуне се савском рибом и вешти рибари пти осезању воде затварају очаге и одају се хватању рибе. Рибу продају или сами троше, па је имају преко целе године, почем је врло вешто препарирају и суше. највећа штета од бара је по здравље сељака и њихових подмладака. У августу и септембру месецу после пролетњих поплава маларија и разна запаљења су увек на дневном реду и у великој мери.
    У равнијим селима поред Саве постоје заједнице не само једног него и по два села. Заједнице ових села су највеће, то су баре и огромне просторије око њих, које вода плави и дуже се на њима задржава с пролећа и преко године. Ратари и Кртинска имају своје заједнице у Полоју; Кртинска има своју заједницу у Вићу, а са Уровцима у балуру, јазмаку и Јасенки; Уровци и Звечка имају заједнице у Нурчи; Ратари, Грабовац и Звечка полажу подједнака права на грабовачку Велику Бару. У Грабовцу, Скели и Ушћу и свима другим полојским селима баре мањег обима су породичне заједнице, које када се исуше, заједнички се употребљавају за испашу.
    Старовлашког су типа и нека села на равници поред Саве. Сеоске куће су поред друмова, с једне и с друге стране пута, доста збијене, с малим окућницама, с кућама увученим мало у двориште и нарочитим распоредом зграда. Ова села су или права шумадијска или приближна овом типу, као: Лајковац (село), Скела, Кртинска, Уровци, Бело Поље и Ратари.
    По народним традицијама многа данашња села постала су од раселица. Народ мисли, да су оваква села била трла или испусти главног села, па су се појединци деобом или због какве болести удаљавали од села и стварали нова села: Лајковац (село) је раселица Горњег Лајковца у срезу колубарском, и зато га сваки сељак зове још и Доњи Лајковац; Бровић је раселица Пиромана, Баталаге Свилеуве, Кршна Глава Докмира, Милорци Црвене Јабуке, Рвати, Кртинска, Уровци, Звечка и Ратари су настали од старе Брескве, Бело Поље од Звечке итд.
    Имена села дата по пластичним особинама земљишта су, између осталих, и Уровци.
    Села, која су постала као раселице других села пре 200 (сада 300) година су и Уровци који су, уз Звечку, Ратаре и Кртинску, настали из Бреске.
    Досељеници из Никшићке Жупе, сродници знаменитих ваљевских кућа крајем 18. и почетком 19. века, знају се, ма у ком селу и ма у ком степену сродства се налазили, а види се да су дуго између себе одржавали родбинске везе, које су данас сасвим престале а у које спада и фамилија Шајиновићи у Звечкој, Грабовцу и Уровцима, који знају да потичу из Драговољића у Никшићкој Жупи и од исте породице.
    Све досељене породице нису српске националности. Међу њима има Румуна, Маџара, немаца и Бугара. Од Немаца је свега једна у Забрежју а од осталих села највише је Румуна, од којих се знатан број посрбио. Давидовићи други у Гвозденовићу румунског су порекла, али се толико изменили, да о њима као Румунима и не може бити ни речи. Каравласи или Србиновићи у Забрежју изменили су се у јачој меери, да своје суседе Румуне више мрзе него прави Срби. Моцељи, Радуљи, Лришпани, Видаковићи (Видули) на Забрежју, Крачуни и Риори у Звечкој, Молодовани и Николићи у Уровцима, Брзаци, Кумпани и Калваци у Скели, Неграми на Ушћу су поред других прави Румуни, па су или још задржали свој говор и обичаје или се потпуно претопили у Србе.
    Кртинска с Уровцима су од старе Бреске, коју је прво начела Сава да расељава, а куга довршила.

    Наставиће се..

    Одговори
  • Милодан

    Порекло фамиија-презимена села Уровци, општина Обреновац:
    Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

    -Александрићи* 1, прва половина 18. века, Дробњаци, Св. Стефан Дечански.
    *Александрићи су прави Дробњаци, али се однекуда из Старог Влаха спустили у ово село и род су гвозденовачким Курепима и Радовићима у Ђурђевцу. У селу се зову још и: Миловановићи, Милановићи 2, Јовановићи 2 и Живковићи. Сељаци у селу зову их Лесендрићима, што се Александар изговара (као) Лесендра.
    -Александрићи 2, друга половина 18. века, Завлака, Ђурђевдан.
    -Александрићи 3, друга половина 18. века, Леовићи, Михољдан, уљези у Александриће 1.
    -Божићи, после 1827. године, Б. Крајина, Аранђеловдан, радници са дугом.
    -Бранковићи 2, друга половина 18. века, Драгијевица у Подгорини, Лазаревдан.
    -Вилићи и Росићи. Видети Росићи и Вилићи.
    -Врељански, друга половина 18. века, Срем, Јовањдан.
    -Гајићи и Лукићи. Видети Лукићи и Гајићи.
    -Грађански, после 1827. године, Бачка, Преподобни Данило, уљези у Александриће 1.
    -Дилберовићи, после 1827. године, Огар у Срему, Јовањдан.
    -Егедушки, после 1827. године, Бачка, Никољдан.
    -Иванићи*, прва половина 18. века, Стара Србија, Ђурђевдан.
    *Иванићи у Уровцима и Ђаковићи у Ратарима су једна иста породица, код којих су до скора чуване родбинске везе.
    -Јевтићи *, стара породица, Јовањдан.
    *Јевтиће у Уровцима представљају данас још и: Аврамовићи и Миланковићи и растурили су се по селу. А Јевтића има и у Кртинској, оп. Милодан.
    -Јеленићи, друга половина 18. века, Шимановци у Срему, Аранђеловдан.
    -Кнежевићи, друга половина 18. века, Ашања у Срему, Никољдан.
    -Лукићи и Гајићи, прва половина 18. века, Прогари у Срему, Никољдан.
    -Марковићи и Поповићи. Видети Поповићи и Марковићи.
    -Милановићи и Севдићи. Видети Севдићи и Милановићи.
    -Мојсиловићи, друга половина 18. века, Вршац, Томиндан.
    -Молдоваковићи, после 1827. године, Ердељ, Аранђеловдан, посрбљени Румуни.
    -Ненадовићи, после 1827. године, Гола Глава, Никољдан.
    -Николићи, после 1827. године, Влашка, посрбљени Румуни, уљези у Гајиће.
    -Поповићи и Марковићи, прва половина 18. века, Стари Влах, Ђурђиц.
    -Ранковићи, после 1827. године, Милорци у околини, Стевањдан, уљези у Стевановиће 1.
    -Рељићи, друга половина 18. века, Бачка, Никољдан.
    -Росићи* и Вилићи, стара породица, Никољдан.
    *Росићи, раније Вилићи, стару брештанску породицу, представљају данас: Росићи, Бранковићи 1 и Јовановићи у Уровцима, Вилићи у Звечкој, Стакићи у Кртинској, Радојичићи у Ратарима и Берићи у (Х)Рватима.
    -Севдићи и Милановићи*, прва половина 18. века, Бирач, Аранђеловдан.
    *Милановићи су од кртичанских Лазића и прешли у Уровце, где су и данас у близини Лазића.
    -Станковићи*, прва половина 18. века, Никшићка Жупа, Лучиндан.
    *Станковићи овог села су од грабовачких и звечанских Шајиновића, досељени у ово село кад и горњи, где се зову још и: Димитријевићи и Максимовићи.
    -Стевановићи 1 (и Ђукановићи), стара породица, Стевањдан.
    -Стевановићи 2, друга половина 18. века, Стублине у околини, Петровдан, од стублинских Симеуновића.
    -Стевановићи 3, после 1827. године, Попова у Босни, Стевањдан, уљези у Стевановиће 1.
    **Напомена. На неколико назначених страница и поред великог труда нисам успео да пронађем презиме-фамилију у Уровцима.

    Одговори
  • Милодан

    Обреновац и околна села, Трстеница. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

    Трстеница је на запад од Стублина, с обе стране истоимене речице. Земљиште је мање више равно, куће у горњем делу села збијене су по џематима, који су спојени и с обе стране речице, а у доњемм делу су растурене. Главни џемати су: Калински, с леве стране речице, Карићки с десне стране, Николићки, на југ од ова два и Суводање, растурени џемат испред Пиромана дуж Царевца.
    Кад је између српског деспота Стевана и угарског краља Жигмунда закључен знаменити уговор о предаји Стевану и његовим непосредним потомцима, ако их буде имао, Мачве с Београдом и градом Голупцем, већ из тога доба помињу се нека села ове области, која је краљ Жигмунд дао у правију челнику Радичу, које наследник Стеванов Ђурађ утврђује и одобрава. У истом хрисовиљу датираном 31. августа 1429. годин помињу ова села из данашње Тамнаве: Љутице, Забрежје, Бошњаци и Трстеница, поред других, која су по суседним областима.
    Села у долинама река и по полојима служе се бунарима, који се врло лако копају и дају доста добру и чисту воду, која није на великој дубини. Извори поред река, по Пљоштари и око бара су: живобаре, мочила, млакве и ритови и нису низакакву употребу, почем их ни сама стока неће да употребљује.
    Живобаре су извори поред самих река и потока, у непосредној близини, отичу, с водом исте температуре као и околни ваздух, плитке, обрасле барским биљем, које временом ствара мале тресаве, као у : Трстеници, Скобаљу, Зуквама, Новацима и Бајевцу.
    У тамнави имамо неколико вреста земаља: пескуше, кречуше, црнице, смолнице, благуше, мртвуше и полојске земље.
    Полојске су земље тресетне, пуне воде, увек гњиле, добре ливаде и пашњаци. Овакве су земље око бара и при ставама појединих река. А има их: у Црвеној Јабуци, Бровићу, Трстеници, Пироману, Стублинама, Забрежју, Ратарима, Кртинској итд. и дају најбољу траву за пашњаке, због чега се у селима са оваквом земљом подигло коњарство.
    У Грабовцу, ко би се мало више задржао у селу и ко би се из ближе распитао о месту несељења и имања старијих породица од пре 150 година, увидеће да је стари Грабовац био збијен око Видана и да данас свака старија породица има својих представника на том истом месту. На овај начин Стублине су се растуриле од свог извора Црквине, Пироман и Бровић из Старог Села, Трстеница од старог гробља, Бањани из Старог Воћа, Тулари из Кленовице, Трлић од Језера, Совљак од Корова итд.
    Имена села дата по пластичним особинама земљишта је, између осталих, и Трстеница.
    Стари ваљевски пут није ишао данашњим путем. У област је улазио на Караули, одатле венцем силазио у варошицу Уб, одакле је у Совљаку прелазио Тамнаву, па преко Врела, Такова, Љубинића, Јошеве, Лончаника, Трстенице и Стублина прелазио Колубару, на Царевом Броду.
    У години 1429. у христовуљу деспота Ђурђа Бранковића, којим одобрава свом челнику радичу, да може примити подарени поклон од угарског краља Жигмунда, помињу се поред неких села из суседних мачванских области и села ових области: Трстеница, Бошњаци, Љутице, Забрежје и Медојева река (Бањани).
    Стара села, која би по народном предању постојала од пре 300 (сада 400) година је, између осталих, и Трстеница.

    Порекло фамиија-презимена села Трстеница, општина Обреновац:
    Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

    -Антонићи, друга половина 18. века, Оглађеновац у Подгорини, Ђурђевдан.
    -Арсеновићи*, после 1827. године, Срем, Духовски Понедељак, уљези у Којиће.
    *Родоначелник ове породице Арсен прогнан је из Рипња, немирна духа, живе природе, те га палешки (оберновачки) Турци ухвате и свега исеку на Бресци, а ту је и сахрањен. Његов унук осветио га је, ухватио је убицу свога деде пред Београдом и на исти начин исекао.
    -Ашковићи, друга половина 18. века, Горња Буковица у Подгорини, Аранђеловдан.
    -Бабићи, друга половина 18. века, Градишка, Никољдан.
    -Баћукићи, друга половина 18. века, Дружетић у области, Ђурђевдан.
    -Бирчани, друга половина 18. века, Суводањ у Подгорини, Ђурђевдан.
    -Војиновићи 1, прва половина 18. века, Бобова у Подгорини, Аранђеловдан.
    -Војиновићи 2, после 1827. године, Петница у Колубари, Аранђеловдан и Ђурђевдан, уљези у Војиновиће 1.
    -Вукосављевићи, стара породица, Јовањдан.
    -Гавриловићи, после 1827. године, Суводањ у Подгорини, Алимпијевдан.
    -Ђурашиновићи, после 1827. године, Врагочаница у Подгорини, Ђурђевдан, у блиском сродству са Ђурашиновићима у Јошеви.
    -Живановићи, прва половина 18. века, Миличиница у Подгорини, Алимпијевдан.
    -Илићи, после 1827. године, Слатина код Чачка, Никољдан, уљези у Кариће.
    -Јевтићи, друга половина 18. века, Стара Река у Подгорини, Јовањдан.
    -Карићи, стара породица, Никољдан. Нема „њихове“ странице али познајем многе из те, иначе, велике фамилије, оп. Милодан.
    -Кованџићи и Николићи. Видети Николићи и Кованџићи.
    -Којићи, друга половина 18. века, Дервента, Духовски Понедељак.
    -Крстићи, прва половина 18. века, Бобова у Подгорини, Часне Вериге.
    -Лазићи, друга половина 18. века, Суводање у Подгорини, Лучиндан.
    -Миловановићи, друга половина 18. века, Суводање у Подгорини, Томиндан.
    -Мирковићи, после 1827. године, Лончаник у околини, Јовањдан, доводци.
    -Михаиловићи, друга половина 18. века, Лозница у Колубари, Св. Великомученик Артемије.
    -Мојсиловићи, друга половина 18. века, Дегурић у Колубари, Аранђеловдан, уљези у Војиновиће.
    -Николићи 1, стара породица, Ђурђевдан.
    -Николићи 2 и Кованџићи, прва половина 18. века, Сипић у Старој Србији, Ђурђевдан.
    -Новаковићи, друга половина 18. века, Грачаница у Азбуковици, Јовањдан.
    -Обрадовићи, после 1827. године, Мрчић у Колубари, Никољдан, уљези у Кариће.
    -Пакашки, после 1827. године, Чортановци у Срему, Јовањдан.
    -Пајићи, после 1827. године, оближње Стублине, Стевањдан, уљези у Томиће.
    -Перићи, после 1827. године, Кржава у Рађевини, Јовањдан.
    -Петровићи 1, друга половина 18. века, Осат, Ђурђевдан, уљези у Николиће.
    -Петровићи 2, после 1827. године, Суводање у Подгорини, Аранђеловдан.
    -Стојнићи, друга половина 18. века, Бихаћ, Никољдан.
    -Томићи, прва половина 18. века, Ситарице у Подгорини, Стевањдан.

    Одговори
  • Милодан

    Обреновац и околна села, Рвати. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

    Рвати су уз Обреновац са северозападне стране, равно село без и најмање узвишице, с кућама збијеним у круг око сеоског испуста Влашка Међа. Рвати су раселица старе Бреске.
    Полојска села су поред Саве и сва у правој и ниској равници. Куће с малим окућницама поређане су дуж главног сеоског пута (Забрежје, Кртинска, Звечка) или стрпане без икаквог реда (Скела и Ратари) или концентрички распоређене око извесног центра (Ушће) или зракастим линијама (Бело Поље и Рвати).
    У равнијим селима поред Саве постоје заједнице једног или по два села. Заједнице ових села су највеће, то су баре и огроман простор око њих, које вода плави и дуже се на њима задржава с пролећа и преко године. Бело Поље, Рвати и Обреновац имају своје заједнице у Вићу поред Тамнаве, пред Обреновцем са западне стране, поред тога што свако село има и своје засебне заједнице. Заједнице ових села служе за испаше и горосечу. Шуме се не смеју без реда сећи.
    Нека тамнавска села збијена су, али не дуж главног сеоског пута или дуж побочних сеоских путева, који су управног правца него дуж сеоских путева, који се зракасто разилазе од неке главне тачке у селу, школе, механе или нечега другога. По кућама, окућницама, распореду зграда слажу се са ушореним селима, али по облику путева и општем изгледу личе на јасеничка села. Ова села су кружног изгледа, чији су крајеви празнији од средине. Оваквог су изгледа: Ушће, Рвати и Рубрибреза.
    У Вуковим харачким тефтерима од 80 данашњих села ове области помињу се 76 насељених места уз две варошице, које Вук назива касабама. Код Вука је у списку села Бресква, које данас нема, и недостају још села: Вукућевица, Гуњевац, Милорци, Степање, Стубленица, Трњаци и Рвати.
    По народним традицијама многа данашња села постала су од раселица. Народ мисли, да су оваква села била трла или испусти главних села, па су се појединци деобом или због какве болести удаљавали из села и стварали нова села. Рвати, Кртинска, Звечка, Уровци и Ратари настали су од старе Бреске.
    Још се држе старе напуштене цркве у Дрену, Орашцу и Црниљеву. Порушених цркава или црквина има у многим местима па и у Рватима.
    Старих шанчева или шарампова има очуваних у области или у особним именима или у неким остацима од ровова. Шанчева има у: Црниљеву, Чучугама, Свилеуви, Непричави, Уровцима, Рватима и Забрежју.
    Села, која су постала као раселице других села пре 200 (сада 300) година су и Рвати од Бреске.

    Порекло фамиија-презимена села Рвати, општина Обреновац:
    Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

    -Берићи*, стара породица, Никољдан.
    *Берићи су стара брештанска породица (потомци од Росића, раније Вилића) која се после помора насељених Хрвата населила у овом селу и они су од исте породице, од које су и звечански Вилићи.
    -Видићи, после 1827. године, Бело Поље у суседству, Никољдан, дошао жени на имање.
    -Десанчићи, после 1827. године, Дубица, Ђурђевдан, занатлијска породица, блиски Десанчићима у Пироману.
    -Дотлићи, после 1827. године, Бачка, Илиндан.
    -Јаковљевићи, друга половина 18. века, Текериш у Јадру, Лучиндан.
    -Јоксићи, после 1827. године, Вранић-округ београдски, Никољдан, блиски са Јоксићима у Звечкој.
    -Карићи, после 1827. године, Трстеница у околини, Никољдан.
    -Мирковићи, после 1827. године, Богатић у Мачви, Јовањдан.
    -Мишковићи, после 1827. године, Шибеник у Далмацији, Никољдан, велика задруга.
    -Сирчевићи, после 1827. године, Петровац у Срему, Никољдан.
    -Станчићи и Томанићи. Видети Томанићи и Станчићи.
    -Стевановићи, после 1827. године, Прогар у Срему, Никољдан.
    -Стијаци*, друга половина 18. века, Лика, Св. Спиродон Чудотворац.
    *Стијаци су из Лике, с обале морске, досељени као лађари и насељени близу брештанских Берића. Мислим да од њих потичу Стијовићи, фамилија у Рватима, оп. Милодан.
    -Тамбурићи, после 1827. године, Петровац у Срему, Стевањдан.
    -Тешићи, после 1827. године, Прогар у Срему, Ђурђевдан, доводци.
    -Томанићи и Станчићи, друга половина 18. века, Фрушка Гора, Андријевдан.

    Одговори
  • Милодан

    Обреновац и околна села, Ушће. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

    Ушће је у близини става Вукодраже и Саве и у равници. Куће су збијене око главне сеоске баре Ћиринке у концентричним круговима, али има их дуж савског пута и тај део села зове се Пољаци.
    Сава је од ушћа Вукодраже па до ушћа Колубаре пограничка река области. На целом простору, осим везе са суседним барама, у Саву се не улива ни најмањи поточић. При поводњима разлива се и пуни баре, само ако јој обала није висока као на Ушћу, Скели, Брескви и Забрежју око пристаништа.
    Центар ушћанских бара је Гола Бара. Гола Бара, у простору 35 ха, је у средини ушћанског атара; у њу се очагама сливају западне скељанске и северне дренске, и она се очагом северног правца слива се у Ворбису у реку Саву. Ушћанске баре, у средини самог села: Чункара, Окно, Чапљара и Башинска стичу се у главну сеоску каналисану бару Ћиринку, која очагом с источне стране села улази у анту Голе Баре и с њом у Саву. И ове баре пуни река Сава кад надође, али се оне одмах и испражњавају, када Сава отпочне опадати, а преко лета осим Голе Баре ретко која да има воде.
    Велика дренска и ушћанска бара Међедњача и само ушћанска Спужара, на западном крају села очагама улази у Вукодраж и њима се пуне, кад Сава надође. И оне, као и друга ушћанске баре, кад Сава опада, брзо се празне и преко лета оне су ритови или као праве тресаве.
    Старији људи, како у брдским тако и по равнијим селима, доживели су у данашњим својим осамдесетим година оба снега. Први је пао крајем фебруара 1831. године а други на Беле Покладе 1864. године, оба су била више од 1,5 метра висине, трајала по пет дана, па се отопила. Кад се узме да је и 1907. године био висок и дуготрајан снег, онда отприлике на сваке 34 године Тамнаву покрију повећи снегови и зиме трају дуже времена.
    Старци Косан Лелићанин из Трлића, Јован Ђотуновић са Ушћа и Беља Ружичић са Забрежја, поред других, причају да су ови снегови били тако високи, да су њихови стари били принуђени крчити и отварати путеве, где се по три дана нија могло изаћи из куће и куда на страну ићи.
    Полојска села су поред Саве и сва у правој и ниској равници. Куће с малим окућницама поређане су дуж главног сеоског пута (Забрежје, Кртинска, Звечка) или стрпане без икаквог реда (Скела и Ратари) или концентрички распоређене око извесног центра (Ушће) или зракастим линијама (Бело Поље и Рвати).
    Кад би турске власти осудиле неку породицу на прогонство или сургун, њихова би имања прелазила у друга руке. Ако би се повратили у село, могли би добити иста имања или би им се дала друга у близини или нова да се крче. Ђикићи из Совљака при сваком покрету и после сваког аустријског рата прелазили су у Аустро-Уграску, па су неки остајали, а неки се враћали и при повратку нису никад могли добити исте земље, које су пре тога имали. Марковићи-Поповићи из Такова, кад су прелазили у Аустрију и отуда се враћали, неки су се населили на иста места а неки отишли у друга села. Ђурићи-Јевтићи из Црвене Јабуке при повратску нису се могли вратити сви на исто место, већ једни остали на Ушћу. Зазићи из Скеле нису могли да се врате у своје Попучке, већ остали у Скели. Лелићани из Трлића вратили су се опет на исто имање.
    Од веће вредности су заједнице у воденицама и каменоломима у Букору, Свилеуви, Ђуковинама и др. У Грабовцу, Скели, Ушћу и свима другим полојским селима баре мањег обима су породнчне заједнице, која кад се исуше, заједнички се употребљавају за испашу.
    Нека тамнавска села збијена су, али не дуж главног сеоског пута или дуж побочних сеоских путева, који су управног правца него дуж сеоских путева, који се зракасто разилазе од неке главне тачке у селу, школе, механе или нечега другога. По кућама, окућницама, распореду зграда слажу се са ушореним селима, али по облику путева и општем изгледу личе на јасеничка села. Ова села су кружног изгледа, чији су крајеви празнији од средине. Оваквог су изгледа: Ушће, Рвати и Рубрибреза.
    Раселице по крајвима, никад у средини, већином до других села, поред главног сеоског или важнијег пута и насељене на други начин од села. Куће су ублизу, с малим окућницама, увучене унутра и с обе стране пута. На оваквим местима прво се насељавао какав дугогодишњи сеоски слуга, који је службом нешто зарадио и стекао, па би се окућио а уз њега придолазили би Крајишници, уз које би придошао по какав оделити задругар из села, ако би имао имања у том месту. Такве су раселице села: Ушћа, Скеле, Грабовца, Стублина, Ратара итд.
    Имена села која би опомоњала на особине воде су: Врело, Стублине, Стубленица, Модран (Орашац), Кладница, Ушће и Стубла.
    Селишта има свако село, само се различито зове. На сваком селишту очувани су трагови живота или се могу наћи, па било насељено или ненасељено. Особна имена селиштима су: Селиште, Старо Село, Кућерине, Старе Куће, Кућишта, Стара Воћа и Паланка. Селишта прве врсте имају у : Скели, Вукони, Свилеуви, Звечкој, Каменици и Букору. Насељена Стара села имају: Орашцу, Јабучју и Скобаљу, а ненасељена у: Радљеву, Љубинићу, Пироману, Бровићу и на Ушћу.
    Ворбиз (Ворбис) у Скели и једним делом на Ушћу по народном предању био је велики римски град, на самој обали Саве, опкољен са свих страна, осим Саве антом, отоком ушћанских и скељанских бара. За град се прича да је био велики, насељен Римљанима. Ворбиз се и данас сав не зирати, по њему се изоравају, а по потреби ваде саркофази, новац, цигле, камење, разно бронзано оруђе и оружје. Већ сам рекао да је на овој локацији изграђена Термоелектрана Обреновац „Б“ и да се службено место железничке станице ТЕНТ-а „Б“, што нисам рекао, назива ВОРБИС, оп. Милодан.
    Стара села, која би по народном предању постојала од пре 300 (сада 400) године је, између осталих, и село Ушће.
    Досељеници из Никшићке Жупе, сродници знаменитих ваљевских кућа крајем 18. и почетком 19. века, знају се, ма у ком селу и ма у ком степену сродства се налазили, а види се да су дуго између себе одржавали родбинске везе, које су данас сасвим престале а у које спадају фамилије Шајиновићи у Звечкој, Грабовцу и Уровцима, Пушићи у Грабовцу, Ђурићи у Црвеној Јабуци и Милорцима, Ђотуновићи на Ушћу, Пејићи у Докмиру и Тврдојевцу, Нешовићи у Врховинама, Вукомановићи у Мургашу и Гуњевцу, Милаковићи у Црниљеву и Петровићи (Товаревићи) у Букору, поред других, који знају да потичу из Драговољића у Никшићкој Жупи и од исте породице.
    Све досељене породице нису српске националности. Међу њима има Румуна, Маџара, немаца и Бугара. Од Немаца је свега једна у Забрежју а од осталих села највише је Румуна, од којих се знатан број посрбио. Давидовићи други у Гвозденовићу румунског су порекла, али се толико изменили, да о њима као Румунима и не може бити ни речи. Каравласи или Србиновићи у Забрежју изменили су се у јачој меери, да своје суседе Румуне више мрзе него прави Срби. Моцељи, Радуљи, Лришпани, Видаковићи (Видули) на Забрежју, Крачуни и Риори у Звечкој, Молодовани и Николићи у Уровцима, Брзаци, Кумпани и Калваци у Скели, Неграми (сада Негрени, оп. Милодан) на Ушћу су поред других прави Румуни, па су или још задржали свој говор и обичаје или се потпуно претопили у Србе.
    Од Карауле па до Саве, дуж старог пута, у скоро сваком селу, са једне и са друге стране пута, насељени су Жупљани, којима беше у задатку да чувају пут и да својим угледнијим братственицима буду на руци при каквој већој опасности. Савска села; Ушће, Забрежје, Звечка и стара Бресква беху насељена њиховим породицама, којима беше у задатку, да обезбеде прелаз и пренос ратних и војничких потреба. Па не да су се ове угледне породице пазиле, да имају обезбеђену везу за своје политичке циљеве с аустријским властима, пазиле су, да, ако би их потреба нагнала да се селе у прекосавске области, и у тамошњим прекосавским селима имају својих братственика. Отуда и данас постоје везе села, са обе стране реке Саве, са оне стране у Прогарима, Бољевцимља, Ашањи, Купинову и Јакову беху опет намештени Жупљани. Одржавање веза, насељавање братственика, осигуравање пута, обезбеђивање превоза и осиграње склоништа у прекосавским селима за рачун кућа Грбовића и Хаџића вршили су њихови најближи сродници Вукомановићи, потоњи Даниловићи, насељени у Мургашу, с јужне стране Уба.
    Звечка је први пут била на Ружичиној Међи, око садашње цркве, па се одатле преместила на данашње место због некаквих тешких болештина, које су завладале у селу и почеле га нагло сатирати. Кртинска с Уровцима су (настале) од старе Брескве-Бреске, коју је прво начела Сава да расељава а куга довршила. Радљево је због куге раселило се и од садашње цркве растурило се на све стране. Из истих разлога покретала су се и села: Скела, Ушће, Трлић (Добрић) и др.
    На Ушћу су најстарије породице с источне стране сеоске средње баре, ближе Голој Бари, како су раније биле, а позније су улазиле или у средину или се ређале по периферији старог насеља, па су тиме створили од Ушћа кружно насеље.
    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Порекло фамиија-презимена села Ушће, општина Обреновац:
    Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

    -Аничићи, прва половина 18. века, Дегурић у Колубари, Ђурђиц.
    -Благојевићи, после 1827. године, Дубица, Часне Вериге, у сродству са Благојевићима из Скеле.
    -Гајићи, после 1827. године, Купиново, Аранђеловдан, дошао као занатлија.
    -Горишићи, после 1827. године, Бихаћ, Никољдан.
    -Дујићи, после 1827. године, Јабланица у Б. Крајини, Ђурђевдан.
    -Думанци, после 1827. године, Хрватско Загорје, католици.
    -Ђотуновићи*, прва половина 18. века, Никшићка Жупа, Лучиндан.
    *Ђотуновићи су од црвено-јабучких Ђурића. Некакав њихов предак личио је на неког сеоског пробисвета Турчина Ђотуна, који се скитарио по Ушћу и другим селима, па су и њега прозвали Ђотуном, а потомке Ђотуновићима. Ђотуновићи су од најранијих времена, па до данас, најугледнија и најбогатија сеоска породица, која је дала селу доста свештеника и других отреситих грађана. Ђотуновићи се у селу зову се још и: Петровићи, Дошићи, Николићи и Пантелићи.
    -Јакшићи, прва половина 18. века, Алијски Поток-Стари Влах, Никољдан.
    -Јевтићи и Марићи. Видети Марићи и Јевтићи.
    -Јоксићи, друга половина 18. века, Вранић-округ београдски, Никољдан и Лучиндан, уљез у Ђотуновиће.
    -Кондићи, друга половина 18. века, Приједор, Никољдан.
    -Крсмановићи, после 1827. године, Црвена Јабука у области, Јовањдан.
    -Лазићи, друга половина 18. века, Клинци у Колубари, Св. Аврамије.
    -Лакатуши, после 1827. године, Срем, Никољдан.
    -Лелићи, прва половина 18. века, Лелић у Подгорини, Ђурђиц.
    -Љубинковићи, после 1827. године, Шимановци у Срему, Ђурђевдан.
    -Марићи и Јевтићи, прва половина 18. века, Драчић у Колубари, Никољдан.
    -Марјановићи*, прва половина 18. века, Ђевђелија, Ђурђиц.
    *Марјановића предак дошао је из Палежа (Обреновца) као занатлија у ово село и оставио потомство. Марјановићи се зову још и: Ђорђевићи, Јовићи, Живковићи и Веселиновићи.
    -Марковићи 1, после 1827. године, Јазовик у Посавској Тамнави, Алимпијевдан.
    -Марковићи 2, после 1827. године, Крнић у Посавској Тамнави, Св. Петка.
    -Марковићи 3, после 1827. године, Грабовац у области, Ђурђевдан, од Николића-Бранковића из Грабовца.
    -Миливојевићи, после 1827. године, Врагочаница у Подгорини, Никољдан.
    -Неговановићи, друга половина 18. века, Бујачић у Колубари, Трфундан, велика, имућна и угледна задруга.
    -Неграми (Негрени), после 1827. године, Влашка, посрбљени Румуни.
    -Пеладићи, после 1827. године, Орашац, Ђурђевдан, од тамошњих Милошевића.
    -Петровићи, после 1827. године, Дубица, Стевањдан.
    -Радојичићи, после 1827. године, Јазак у Срему, Никољдан.
    -Ристићи (Мачуке), после 1827. године, Бобоштица у Македонији, Преподобни Сава Освећени, трговачке и занатлијске породице.
    -Савчићи, друга половина 18. века, Срем, Св. Стефан Дечански.
    -Суботићи, после 1827. године, Шимановци у Срему, Јовањдан.
    -Танасићи, после 1827. године, Грабовац у околини, Ђурђевдан, од грабовачких Бранковића.
    -Тешићи, после 1827. године, Трлић у области, Аранђеловдан, доводци.
    -Црвенковићи*, прва половина 18. века, Крива река – Стари влах, Св. Кирило.
    *Предак ових породица носио је надимак Црвенко и доселио се у намери да пређе преко Саве, па се задржао у шумама овог села око Голе Баре. Потомци ове породице представљају данас највиђеније и најугледније сеоске породице.
    -Шицаревићи, после 1827. године, Срем, С. Симеон и Ана.

    Одговори
  • Милодан

    Села општине Обреновац: Баљевац. Из књиге Шумадијска Колубара Петра Ж. Петровић, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“

    Положај села.

    -Село Баљевац је на десној страни речице Врбовице, притоке Бељанице. Оно је од Конатица одвојено косама Бељевином и Грудановцом, од Дражевца косама Осретком и Југовићем, до Врбовна је потес Дубраве, до Шиљаковца су Чапљаг и Проген а до Вранића су брдо Вис, коса Радловица и Селске Њиве.

    Тип села.

    Насеље је мање разбијеног типа. Дели се на крејеве Средељ, Мијатовића Крај, Јанковића или Дубравски Крај и Палилула.

    Воде.

    -За домаће потребе служи бунарска вода. Мијатовића Крај и Средељ имају добру воду а крајеви Палилула и Дубравски Крај су оскудни са водом. Испод села протиче речица Врбовица. У њу утиче Велики Поток и Буквина Јаруга у коју се слива вода из Трнове Јаруге. Сви потоци лети пресушују. У Врбовици је до пре шездесет година (око 1880. године, оп. Милодан) било риба, а од тада, услед нестанка шуме, она лети пресушује па риба у њој угине. Још се казује да су Маџари загадили корито Врбовице, па се и данас у њој понегде јавља „масна“ вода.

    Земље и шуме.

    -Њиве и ливаде су помешане у овим областима: Буквиним Јаругама, Трновој Јарузи, Осовљу, Пландишту, Јасељу, Стекићевици, Великим Ливадама, Дрењу, Осретку, Синорији, Грудановици, Пужевцу, Виноградима (вис до Средеља).
    Шуме су по потицима и по стрмним странама „јаруга“ а најбоља је у Ковачевцу.

    Подаци о селу

    -Најстарији крај села је Средељ. Он је постао насељавањем становништва из засеока Пољана у Конатицама, које је овамо избегло за времена „прве Милошеве Србије“ због поплава Бељанице и Пештана. Старо гробље је код данашњег у Средељу. Литија се носи на Мали Спасовдан у заједничка сеоска заветина се приређује у „порти“, тј. ограђеном месту код записа (посвећеног дрвета) у Средељу.
    Баљевац је имао:
    -1818. године – 9 кућа
    -1822. године – 11 кућа
    -1844. године 23 куће и 131 становника.
    Данас ово село има 14 родова са 111 кућа и два циганска рода са 15 кућа.

    Порекло становништва.

    -Најстарији родови доселили су се пре Карађорђевог устанка у Конатице (суседно село, оп. Милодан), па се отуда за време прве владе кнеза Милоша населило на данашње место осам родова:
    -Несторовићи (13 кућа), Танасићи (7 кућа), Јовановићи (6 кућа), Симићи (3 куће) и Јевтићи (две куће) су један род. Предак им се доселио однекуд из Подриња. Славе Стевањдан.
    -Исаиловићи (Живковићи – 16 кућа, Пантићи -3 куће) су из „ваљевске нахије“, славе Никољдан.
    -Јовановићи-2, има их 9 кућа, пореклом су из Глоговца у Мачви, славе Св. Петку.
    -Јанковићи (Матејићи – 7 кућа) су „од Сокола“ у Подрињу, славе Аранђеловдан.
    -Марковићи су пореклом из Мачве, има их две куће, славе Лучиндан.
    -Петронијевићи, не знају своје порекло, има их 3 куће, славе Никољдан.
    -Симићи су из Азбуковице, има их 3 кућа и славе Аранђеловдан.
    -Маринковићи су старином са Косова, иначе су од Маринковића изу Конатица, има их 4 кућа и славе Лучиндан.
    У прошлом веку доселило се шест родова:
    -Ерићи и Радосављевићи су „од Ужица“, имају крвне сроднике у суседном Вранићу, 8 кућа и славе Св. Враче.
    -Максимовићи, чукундед се доселио из Јаребица у Јадру. Род су им Максимовићи у Малој Моштаници у Београдској Посавини, има их 3 куће и славе Томиндан.
    -Мијатовићи, прадед се доселио из Цикота у Јадру, 18 кућа, славе Ђурђиц.
    -Спасојевићи су се доселили из оближњег Мељака 1905. године, старином су од Сокола у Подрињу, две куће, славе Петровдан.
    -Милошевић је дошао из оближњег Мислођина жени у кућу, старином је из босанског Подриња, једна кућа, славе Никољдан.
    -Илић је дошао из Јасенка у околини жени у кућу, једна кућа, славе Никољдан.
    Родови цигански:
    -Мојсиловићи, „чавкун Сима“ дошао давно као „гурбет“, био је ковач и правио „циганске гребене“, 8 кућа, славе Никољдан.
    -Марковићи су од „влашких“ Цигана, 7 кућа, славе Никољдан.
    Цигани имају опште празновање Тетка-Бибију, а обачиј је да на Ђурђевдан свака породица закоље јагње. Раде своја имања, баве се, што би рекао Љуба Павловић, свирачином а неки су и ковачи.

    Одговори
  • Милодан

    Села-насеља општине Обреновац: Барич. Из књиге „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровић, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“

    Положај села-насеља*

    *Ово због тога што би ми замерили моји многобројни пријатељи из Барича, јер за њих је њихово место, најмање варошица и индустријњски центар, оп. Милодан.

    -Барич је са десне стране Колубаре, недалеко од њеног ушћа у Саву. Од села Мислођина је одвојено Буковим Јаругом, од Јасенка косом Засеком, према Малој Моштаници је потес Преват и шума Дубрава, а на северу и северозападу граничи се са рекама Савом и Колубаром.

    Тип села-насеља.

    -Баарич је место мање разбијеног типа. Дели се на крајеве: Језерски Крај, а то је онај део насеља према Јасенку, Брђански Крај је према Малој Моштаници и Друмски Крај, новије насеље поред државног пута Београд-Обреновац и он је ушорен. Ту је општинска судинца, школа, црква која је подигнута 1853. године, зграда Земљорадничке задруге, три ковачнице, три коларнице, две ситничарске радње и две кафане. Старо Село је било у Језерском Крају да би се постепено ширило и премештало даље од Колубариних мочвара.

    Воде.

    -Кроз село, готово његовом средином, протиче поток Раваница, који утиче у Саву. Раваница лети пресушује као и остали сеоски потоци: Букова Јаруга, Дрљачин Поток и поток Црквине. Последња два потока долазе од Мислођина. Сви потоци, као и Сава и Колубара, не плаве или веома ретко плаве сеоски потес, али без знатнијих штета. За домаће потребе употребљава се бунарска вода. Готово свака имућнија кућа има бунар „на точак“ док у друмском насељу има их и на „ђерам“, јер су на том месту бунари плитки.

    Земље и шуме.

    -Сенокосних ливада има мало и оне су измешане са њивама. Места, на којима су њиве и ливаде, називају се: Потес, Засека, Шиб, Буквик, Липик, Зовљак, Преват, Бара, Дубрава, Јагина Ливада, Равеница, Брод, Јалија, Црквине, Голо Брдо, Доњи Потес и Жуто Брдо.
    Село је било у густој „граничевој“ шуми, од које данас има мало остатака на местима Дубоко, код Павлове Баре, на Буквику и у Сретеновом Забрану. Сеоска утрина је са ситном шумом и испашом у Дубоком.

    Име селу.

    Назив места је вероватмно постало по негдашњим многим барама, које је остављала река Сава са обе њене стране. Вук Караџић и Ј. Гавриловић бележе га као Барићи. Овим именом звао се град који је лежао на левој обали Саве према данашњем Баричу а којега су Турци порушили 1521. године. Град је под тим именом означен на карти John Spred-a: The mape of Hungari, 1626. godine.

    Старине у селу.

    -у потоку Црквинама познају се трагови од темеља неке старе цркве. Она је била од брвана, а порушена је 1863. године, када је подигнута нова у друмском насељу. Црква слави Богородични покров.
    Стара „скела“ преко Саве била је код ушћа речице Равенице, према данашњем острву Спруду – Баричкој Ади.

    Подаци о месту.

    -Данашње гробље је на брегу у Брђанском Крају. Преслава је Марковдан.
    Старо Село, насеље предака данашњег становништва, било је у Језерском Крају, па је, због нездравог места, премештено на садашње место. Као насеље Барич се први пут помиње 1818. године. Тада је Барич имао 26 домова, 1822. године ово село је имало 28 домова а 1844. године у њему је било 34 куће са 252 становника. Данас у њему има 29 родова са 277 кућа.

    Порекло становништва.

    У Баричу има два стариначка рода:
    -Спасићи, има их 12 кућа и славе Ђурђевдан.
    -Бендеровићи, једна кућа, славе Мратиндан.
    Најстарији досељеници населили су се у другој половини 18. века. То су ова четири рода:
    -Јевђеновићи (40 кућа) и Сретеновићи (8. кућа) су једног рода, доселили су се из Подриња, славе Никољдан.
    -Јеремићи су се доселили после Јевђеновића из Босне, има их 3 куће и славе Ђурђевдан.
    -Грујићи су, такође, из Босне, има их 3 куће и славе Никољдан.
    -Теофиловићи (18 кућа), Нешковићи (12 кућа) и Јовановићи (две куће) су један род, доселили су се из Босне пре седам колена, славе Аранђеловдан.
    У старије досељенике убрајамо и пет родова који не знају своју старину:
    -Тешићи, 8 кућа, славе Ђурђиц.
    -Радосављевићи (10 кућа), Љубинковићи (4 куће) и Илићи (9 кућа) су један род. Имају одсељенике, Баричановиће у Лисовићу под Космајем, славе Благовести.
    -Димитријевићи, једна кућа, славе Аранђеловдан.
    -Милошевићи (5 кућа) и Павловићи (4 куће) су један род, славе Стевањдан.
    -Ђорђевићи, 12 кућа, славе Јовањдан.
    У току прошлог (19. века) столећа доселило се осамнаест родова:
    -Чолићи су се доселили из Босне у време Првог устанка, има их 12 кућа и славе Никољдан.
    -Николићи (8 кућа) и Петковићи (7 кућа) су један род, дошли су из Босне по позиву Чолића, славе Никољдан.
    -Илићи-2 су се доселили из Босне по позиву Николића, има их 9 кућа и славе Стевањдан.
    -Чучуковићи су из Чучуга у Тамнави, има их 30 кућа и славе Игњатијевдан.
    -Ђушићи (Ђурђевићи) су из Забрежја у коме имају и данас своје сроднике, има их 6 кућа и славе Никољдан.
    -Којевићи су се доселили из околине Ужица око 1840. године, има их две куће и славе Стевањдан.
    -Павловићи-2 (6 кућа), Ђорђевићи-2 (9 кућа) и Лукићи (2) су један род; отац данашњем старцу од 90 година доселио се из Сокола у Подрињу, славе Лучиндан.
    -Васиљевићи (5 кућа) су из Македоније; зову их „Цинцарима“, славе Ваведење.
    -Богићевићи су из Босне, има их две куће и славе Јовањдан.
    -Тешићи-2, њихов дед дошао као слуга из Мачве, служио код Тешића првих и од њих узео презиме, 3 кућа, славе Св. Василија – Нову Годину.
    -Алимпић, доселили се из Маслошева у Горњој Јасеници, једна кућа, славе Ђурђевдан.
    -Недељковићи, предак се доселио као зидар из Струге 1870. године, једна кућа, славе Никољдан.
    -Настасовићи су се доселили после Недељковића из Струге, има их 5 кућа славе Велику Госпојину
    -Кумбарићи, предак дошао као слуга из Мачве, служио код Тешића првих, 12 кућа (!), славе Јовањдан.
    -Тешић-3, отац се доселио као слуга из Босне, једна кућа, славе Стевањдан.
    -Марковићи, отац се доселио из Баната 1880. године, две куће, славе Ђурђиц.
    -Дамњановићи су пореклом из Прилепа, једна кућа, славе Никољдан.
    -Дабовић, мајка га довела из Шиљаковца, а даљом старином су из Херцеговине, једна кућа, славе Никољдан.

    Одговори
  • Милодан

    Обреновац и околна села, Дражевац. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровић, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Дражевац је у доњим долинама речица Јасенове и Марице и у равници код ушћа Пештана у Колубару. Од Конатица (и Пољана) је издвојено косама Средељом, од Баљевца Југовића Косом, од Вранића њивама у Парлозима и брдом Висом, према Јасенку је сеоски пут док је на западу Колубара.

    Тип села.

    -Насеље је мање разбијеног типа. Куће се не подижу високо по странама коса зато што досађује кошава. Дражевац се дели на крајеве који се називају по родовима и на заселак Ивојевац, који је испод села, поред Колубаре. Јелисавчића Крај се раније звао Стари Дражевац и он је са леве стране речице Марице. Старо насеље Частрно било је на месту данашњег Веверичког Краја, између Марице и Јасенове.

    Воде.

    -И поред тога што кроз село протиче неколико речица (Јасенова, Марица, Очага или Стари Пештан, Бељин Поток), ипак село оскудева водом. Пије се бунарска вода а стока се напаја по речним барама или по барама, које се нарочито копају и у њима скупља кишница. Колубара ређе плави њиве, и то само кад су велике поплаве, док Очага чешће наноси штете плављењем а нарочито „осипањем“ обале која непрестано мења свој ток.

    Земље и шуме.

    Шума је слаба, Овде-онде има по селу добро очуваних храстових забрана – приватне шуме. Сеоске заједничке шуме има по Средељу.
    Ливада има мало јер су претворене у зиратну земљу. Места са њивама називају се: Мирогоња, Гукошански Потес, Рашће, Криве Баре, Очага, Дражевачко Поље, Палучка, Частрен, Аниште, Јовановац, Језера, Бирцаус, Парлози, Јазине, Парлози у Војевцу, Разбигуз (брдо), Луг, Бабина Глава (брдо) према Конатицама и брдо Добра Глава.

    Старине у селу.

    На месту Потесу у Веверичком Крају има остатака од старог „Маџарског“ гробља. Ту је била и црквина, од које се данас не познају трагови, затим, место Аниште, на коме су некада били ханови. На месту Царевом Броду био је прелаз преко Колубаре. Недалеко од овог места је Бирцаус, где је некада била гостионица коју су Аустријанци подигли почетком 18. века.
    У данашњем Дражевцу је било насеље Добра Глава у првој половини 15. века. Траг тог насеља се очувао у називу брда Добра Глава. Најстарији писани помен овог села је из 1721., 1723. и 1732. године. На Ебшелвицовој карти су означена као села „Ивовац“ и „Частрно“, а из тог времена је вероватно и назив места Бирцаус. Частрно се помиње као засебно село и 1822. године.

    Подаци о селу.

    -У селу има три гробља; једно је у засеоку Ивојевцу, друго у Старом Дражевцу а треће је у Аништу, у Вићентијевића Крају. Крста се носе на Бели четвртак по Тројицама, а заветина се држи на летњег Св. Николу, 9. маја по старром календару.
    По предању становништво Старог Дражевца, Ивојевца и Частрна бежало је у Срем 1813. године. Тада је и мати деде Лије Јовановића рођена у Срему. По повратку из бежаније, бојећи се казне и освете за бекство, народ је подизао своје куће у сеоској планини и тако је постао данашњи Дражевац.
    Године 1818. Дражевац је имао 32 дома, 1844. године 55 кућа са 382 становника. данас је у њему 35 родова са 327 кућа и 4 циганска рода са 24 куће.

    Порекло становништва.

    Најстарији родови су они који су били у Старом Дражевцу.
    -Оџаковићи (Ђорђевићи – 12 кућа, Ђурђевићи – 14 кућа) казују да су најстарији род у селу. Они су старином из Босне. Славе Ђурђиц.
    -Стевановићи су били у Старом Дражевцу а сада живе у Веверичком Крају, по свој прилици су род Оџаковићима, али се то заборавило. Има их 8 кућа и славе, као и Оџаковићи, Ђурђиц.
    -Свирачевићи (Ранковићи), има х 8 кућа и славе Никољдан.
    -Ждрепчевићи (Мијаиловићи), има их 10 кућа и славе Ђурђевдан.
    -Кередићи (Стевановићи), има их 6 кућа и славе Ђурђевдан.
    -Пелићи (Јовановићи и Дамњановићи), 3 куће, славе Никољдан.
    -Стевановићи-2 (6 кућа) и Степановићи (9 кућа) су један род, славе Никољдан.
    -Живановићи – 7 кућа и Николићи – једна кућа су један род, славе Никољдан.
    Најстарији досељеници доселили су се вероватно пред крај 18. века. Има их четири рода.
    -Стублинчевићи -20 кућа, Цекићи или Крсмановићи – 7 кућа, Цветковићи или Ђорђевићи – 11 кућа, Тодоровићи – 7 кућа, Мишићи или Мијаиловићи – 5 кућа су један род, овамо су се доселили из Стублина у Тамнави (Дражевац и Стублина раздваја Колубара, оп. Милодан) а старином су од Зенице у Босни, славе Лазаревдан.
    -Живковићи су пореклом из Босне, 4 куће, Аранђеловдан.
    -Бојићи су пореклом из Босне, 4 куће, Јовањдан.
    -Арсеновићи – 10 кућа, Николићи други – 11 кућа, и Селенићи, данас Петровићи – 7 кућа су један род, доселили су се из Сјенице, славе Никољдан.
    У првој половини 19. века доселило се четрнаест (14) родова и то:
    -Ристићи су из Босне. Они су уљези у „сјенички род“ од којих су узели и славу, 3 куће, Никољдан.
    -Ранковићи други су из Црне Горе, 25 кућа, славе Јовањдан.
    -Ђидићи (Пантићи – 10 кућа, Вићентијевићи – 12 кућа, Ђурђевићи други – 7 кућа су дошли из Граца код Ваљева а за даљу старину не знају. Казују да су им се преци борили са „Бошњацима“ и Црној Бари и Мачви, славе Ђурђевдан.
    -Лазаревићи су из Босне, 4 куће, Јовањдан.
    -Гукошани (Павловићи – 7 кућа, Радојјковићи – 6 кућа, Никлоићи или Никићи – 3 куће, Глашићи – 5 кућа) су један род; доселио их кнез Милош из Гукоша у Качеру на своје имање, славе Ђурђевдан.
    -Игњатовићи, прадед се доселио из Уроваца у Тамнави, 7 кућа, Стевањдан.
    -Тодоровићи су из Босне, 7 кућа, Лазаревдан.
    -Марковићи, прадед се доселио из Јадра, 5 кућа, Никољдан.
    -Швабићи, дед се доселио из Срема, има их две куће, славе Мратиндан а једна кућа слави и „земљску“ славу.
    -Станковићи, дед се доселио из Мале Моштанице у Београдској Посавини (иначе блиска околина), 10 кућа, Мратиндан.
    -Пероњци (Пороњићи, Петровићи), дед Пероња дошао однекуд жени у кућу, 4 куће, Јовањдан.
    -Јовановићи, деду довела мајка из Кука (Дрена); род су са Тодоровићима у Дрену а даљом старином су из Накучана код Горњег Милановца, 10 кућа, Јовањдан.
    -Васиљевићи (Јовичићи), дед дошао из суседног Мислођина, 5 кућа, Ђурђиц.
    -Крсманићи (Симићи) доселили су се око 1850. године из Паљува у Тамнави, 4 куће, Св. Врачи.
    -Танасићи су из Баћевца, општина Барајево, дошли после Крсманића, једна кућа, Савиндан.
    -Стојичевићи си из суседних Конатица, дошли око 1870. године, две куће, Ђурђевдан.
    -Спасојевићи су се доселили из Босне после окупације Аустроуграске 1878. године, 4 куће, Ђурђевдан.
    -Бабићи (Лукићи) су из Јабланице код Бања Луке, доселили су се 1878. године; презивају се по стрицу поп Луки кога су Турци заклали на прагу његове куће*. Две кућа, Никољдан.
    *По породичном предању кнез Сима Бабић је четовао са Петром Мркоњићем (Петром Карађорђевићем) по Босни.
    -Бошњаковићи (Јовановићи) доселили су се из Трле у Босни, са Бабићима, 4 куће, Јовањдан.
    -Милићевићи су се доселили из Баћевца 1890. године, две куће, Никољдан.
    -Јеринићи, отац се доселио из Железника код Београда, а старином су из Босне. Има их 3 куће, славе Јовањдан.
    -Тричковићи су се доселили из Госпића 1898. године, једна кућа, Ђурђевдан.
    -Алексићи су се доселили из Бајевца код Уба у Тамнави, једна кућа, Ђурђиц.
    -Јоксићи су из Вранића у суседству, дошли 1905. године, једна кућа, Никољдан.
    У Засеоку Ивојевцу су цигански родови „гурбети“:
    -Јанковићи су пореклом из Ђуринаца под Космајем, доселили се око 1885. године, 16 кућа, Никољдан.
    -Марковићи су дошли са Баричког Брда после Јанковића, 6 кућа, Никољдан.
    -Марићи, они су непознатог порекла, једна кућа, Ђурђевдан.
    -Станковић, отац бу био абаџија из источне Србије, оженио се циганком, једна кућа, Аранђеловдан.
    Преци готово свих циганских родова били су ковачи. Сада се баве земљорадњом, свирачином и трговином.
    Напомена: Нисам могао у потпуности да испратим иста презимена тако да се заинтересовани читаоци (Дражевчани) могу препознати, углавном, по Крсној слави

    Одговори
  • Милодан

    Обреновац и околна села, Јасенак. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Јасенак ја са обе стране речице Јасенове, десне питоке Марице, али је већи део насеља на њеној десној страни. Куће се подижу високо по странама коса, јер су (косе) без воде. Насеље се дели на крајеве који се називају по родовима: Станчића Крај и Чолаковића Крај, а два краја се називају, и то онај до шуме на Јасеновачкој Коси, Шумадијски Крај а други је Забелски Крај. Према Малој Моштаници је Јасеновачка Коса или Јасенова; до Барича су потеси Засека, Шиб и брдо Буквик; до Вранића је сеоски пут на Дугом Гају; до Мислођина је потес Осовље а до Дражевца сеоски пут.

    Воде.

    -Сеоски потоци су сви са десне стране речице Јасенове. Сви ти потоци, осим Селског Потока, немају своја корита, него су то увале којима вода тече само после киша или када се отапа снег. Насеље је оскудно водом, нарочито лети. Копају се бунари, који готово лети пресуше. Због тога се лети доноси вода у бурадима са Колубаре за домаће потребе и за стоку. Недалеко од кућа копају се баре у које се слива кишница и у њима вода чува за стоку и пернату живину. Потоци су Провалија, Бубања, Вински Поток и Чолаковића Поток. Сви лети пресушују*.
    *За речицу Јасенову прича се да је имала свој извор у месту Буквару а ту данас има велика камена плоча. Кад су Мађари напустили овај крај, они су извор затворили гредама и волујским кожама па је вода избила у Жаркову код Београда, а то су данашње Беле Воде.

    Земље и шуме.

    -Ливада има мало и оне су измешане са њивама. Називи мместа са њивама и ливадама су: Забел, Велико Поље, Просена, Суваје, Луке, Дрење, Вински Пут, Ледине, Младеновац, Питоме Ливаде, Крчевина, Млака, Ћумурџиница, Орнице, Крушик, Парлози, Виногради, Шиб, Засека, Маџарина, Провалија, Поља и Муставно поље.
    Сеоска заједница је церова шума на коси Јасенови, која се као клин провлачи између суседних села Мале Моштанице и Вранића и допире до Мељака у барајевској општини*.
    *Прича се да су некада на овом месту изгинули неки Турци, па је настао спор међу људима из Вранића и Јасенка, ко ће да плати „крвнину“ Турцима. Напослетку крвнину плате људи из Јасенка због чега им припадне шума на коси Јасенови.

    Старине у селу.

    -Усред села познају се остаци од старог „маџарског“ гробља. Недалеко од овог гробља ископана је велика оловна „синија“ (сточић) која је имала шаре, па су је исекли и претопили у пушчана зрна. На Брду има трагова од још једног старог „маџарског“ гробља. Код њега је и данашње гробље.

    Подаци о селу.

    -Крста се носе на Бели четвртак а заветни дан (преслава) је Јеремин дан.
    Јасенак је као насеље означен на Ебшелвицовој карти. По архивској грађи он је записан 1818. године када је имао 18 кућа, 1844. године у њему је било 25 кућа са 165 становника. Данас има 15 родова са 193 куће.

    Порекло становништва.

    У овом селу има четири стариначка рода:
    -Стојановићи, једна кућа, славе Алимпијевдан.
    -Милошевићи, две куће, Аранђеловдан.
    -Бајићи (Савићи и Ђорђевићи – по једна кућа), Ђурђиц.
    -Илићи, две куће, Јовањдан.
    У 18. веку доселила су се три рода:
    -Кумрићи (Стевановићи), предак Павле Магличић давно се доселио из Маглаја у Босни, оженио се богатом циганком по којој су се презивали Кумрићи, има их 11 кућа, славе Ђурђевдан.
    -Станчићи – 35 кућа, Чолаковићи – 40 кућа, Радосављевићи – 35 кућа, Николићи – 10 кућа, Илићи други – 4 куће, Адамовићи – 12 кућа и Ристићи – 10 кућа су од истог претка Гвоздена, који је убио Турчина у Херцеговини па отуда побегао на коњу. Пошто је стигао и Јасенак коњ му се заглиби у некакву бару, па су му Кумрићи помогли да се спасе. По његовим синовима се презивају данашњи родови, који су се већ разродили и међусобно се удају и жене, славе Ђурђевдан*.
    *По предању Гвозден је славио Св. Климента, па кад се заглавио са коњем он је звао у помоћ своју славу, али му она није помогла. Пошто су га Кумрићи спасли он узме да слави њихову славу, Ђурђевдан.
    -Андрићи, предак дошао из Срема па се оженио Кумрином ћерком, 5 кућа, Мратиндан.
    У прошлом веку доселило се осам родова:
    -Петровићи, чукундед се доселио из Херцеговине, 5 кућа, Ђурђевдан.
    -Бељинчевићи две куће (Тошићи, једна кућа), прадед се доселио из Бељина у Посаво-Тамнави, славе Ђурђиц.
    -Станковићи, дед се доселио из Босне, 5 кућа, Аранђеловдан.
    -Минићи, дед се доселио из Пријепоља око 1870. године, једна кућа, Ђурђевдан
    -Ђорђевићи други су дошли из суседног Барича, 7 кућа, Јовањдан.
    -Поповићи, отац се доселио из Босне 1880. године, једна кућа, Никољдан.
    -Ковачевићи су се доселили из Стапара у Бачкој, једна кућа, Ђурђевдан.
    -Јанковићи су се доселили из Перлеза у Банату, једна кућа, Ђурђевдан.
    Изумрли родови:
    -Борићи, Јовањдан.
    -Марићи, Ђурђевдан.
    -Николићи, Никољдан – имају потомке по женској линији.

    Одговори
  • Милодан

    Обреновац и околна села, Конатице и Пољане*. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    *Пољане су у време писања ове књиге било у саставу села Конатице. Данас је то засебно село.

    Положај села.

    -Конатице су поред Колубаре, недалеко од ушћа Бељанице у Пештан и Пештана у Колубару. Већи део насеља је са десне стране Бељанице а његов новији заселак Пољане је између Пештана и Колубаре. Сеоски потес граничи се до Дражевца њивама у месту Језеру и брдом Разбигузом, до Баљевца су косе Средељ и Грудановица, до Врбовна је коса Бељевина а до Степојевца је брдо Буковац и речица Бељаница.

    Воде.

    -Кроз село протичу Пештан и Бељаница. Пештан се зове отприлике до средине Конатица овим именом, одатле до Дражевца се назива Задњак, а у Дражевцу до ушћа у Колубару назива се Очага. Бељаница се тим именом назива до средине Конатица а даље до ушћа Стари Пештан или Бара. Она се ретко излива, а када се излије онда је колико штетна долико и корисна, јер наноси плодоносни муљ. Вода бунарска је боља него у суседним селима. Стока се напаја на потоцима и Колубари. У селу има само један извор, Црквенац.

    Земље и шуме.

    -Ливаде су слабе а шума је боља него у околини. Места са њивама и ливадама називају се: Луг, Алуге (коса), Овсик (коса), Брекиње, Спасојевина, Језеро, Јажа, Попов Пределак, Попова Воденица, Бара, Очага, Средељ, Пољане, Ватови, Хајдучица, Пауновица, Бељевине (коса), Мало Међулужје, Грудановица (брдо) и Црквенац.
    Шума и њива има у Татарској Јарузи а само шуме у месту Буковцу до Степојевца.

    Старине у селу.

    -У Татарској Јарузи* налазе се остаци праисторијских људи: кремење, рбине, огњишта са пепелом и др. Народ казује да је ту била нека стара варош. Поред пута до Дражевца има остатака од старог гробља. У Горњем Крају или Цветовцу има, на врху брда, старо гробље. Стара црква брвнара је била на месту Овсику, испод косе Брекиње. Она се у народу звала Томанија, јер је била посвећена Св. Томи. Ова црква је обновљена 1823. године, па порушена а нова сазидана црква подигнута је поред главног пута Обреновац-Степојевац. Нова црква слави Св. Тому као што је славила и црква Томанија. На месту где је била стара црква има неколико надгробних споменика и извор Црквенац.
    У уговору Деспота Стефана и угарског краља Жигмунда, који је писан 1426. године помиње се „пусто селиште Конатице“ и Пољане, вероватно данашњи заселак Конатица.
    *У Великом Борку има род Татарски, по којима је вероватно ова „јаруга“ добила своје име.

    Име селу.

    -По народном предању ово село је добило име по турским „конацима“, који су се налазили у атару овога села.

    Подаци о селу.

    -По једном званичном наређењу из 1899. године „насеље Колубара“ у „атару конатичком“ образује се засебно село са називом Пољане а да и даље остане у саставу Конатичке општине. По свој прилици назив Пољане није нарочито измишљен, него је узет по старом називу неког места поред реке Колубаре.
    Насеље је мање разбијеног типа. Оно се дели на Горњи Крај или Цветовац, Доњи Крај, крај Потоци према Грудановици и заселак Пољане између Пештана и Колубаре.
    У селу има два данашња гробља. Старије гробље је у Доњем Крају а млађе је у крају Цветовцу. Крста се носе први дан по Ускрсу а сеоска заветина (преслава) је дан цара Константина и царице Јелене.
    По архивским подацима забележене су Конатице као насеље 1721. године. У њему је 1818. године било 53 куће а 1844. године 60 кућа и 444 становника.
    Данас Конатице имају 41 род са 264 куће и два циганска рода са 4 куће.

    Порекло становништва.

    -Најстарији родови у Конатицама не знају своју старину, али знају да су у селу живели њихови преци пре Карађорђевог устанка као што нам сведочи и запис јереја Јанка Симића. То су ови родови:
    -Јуришићи, 5 кућа, Илиндан.
    -Синђелићи (Јаковљњевићи – 10 кућа, Ђорђевићи – 8, Симићи – две, Пантићи – 3) су један род, славе Никољдан.
    -Петронијевићи, 3 куће, Никољдан
    -Бабићи (Бранковићи), 6 кућа, Никољдан.
    Досељеници из ранијег доба – у време 18. века:
    -Папићи (Спасојевићи – 4 и Мијаиловићи – 6 кућа), су из Подриња; предак Јаков Папић убио је Турчина па се населио у Велику Моштаницу и тамо славио Аранђеловдан. Турци их пронађу по слави, па је зато промене и преселе се у Конатице, сада славе Пантелијевдан.
    -Кондићи (Мандићи – 5, Дишићи – 5, Стевановићи -5, Живановићи – две куће и Петровићи – две куће) су један род, доселили су се од Сјенице, славе Ђурђиц.
    -Градојевићи – 6 кућа (Лазићи – 6, Јовановићи – 25, Лазаревићи – 4, Тодоровићи – 4, Николићи – 6 и Тимотијевићи 5 кућа) су један род, доселили су се из Црне Горе, славе Ђурђиц.
    -Ћосићи (Радовановићи), 4 куће су од Сјенице, славе Стевањдан.
    -Маринковићи – две куће, Тришићи – 4, Којићи – једна кућа, Рашићи – једна кућа и Пантићи -једна кућа су један род, старином су из „Пантина код Пећи“, вероватније из Пантина на Косову, род су им Маринковићи у Вранићу, Врбовну и Баљевцу, сви славе исту славу – Трифундан.
    -Удовчићи (Богосављевићи) две куће, не знају своје порекло. На месту на коме је била стара црква има надгробни споменик Гергија Богосављевића, њиховог претка, који је умро марта 1832. године, славе Никољдан.
    -Јеремићи – 6 кућа, Јовановићи -1, Стојићевић -1 су један род, дошли су из Велике Кикинде, род су им Стојићевићи у Врбовну и Дражевцу, славе Ђурђевдан.
    У прошлом веку доселило се 24 рода:
    -Брђани (Чајићи, Петровићи, Пајићи, Росићи, Живковићи, Павловићи, Миловановићи, Симићи, Јанићи или Марковићи су један род. Предак их довео за време „Милошеве Србије“ из Брђана код Чачка, славе Стевањдан.
    -Борачки (Крстићи), предак дошао жени у кућу из Великог Борка. Род су Брђанима, славе Стевањдан.
    -Милутиновићи (Станимировићи) су од Вујића у Бргулама у Тамнави; овамо су се доселили „за Александра Карађорђевића“, средином прошлог века, славе Аранђеловдан.
    -Шукићи (Димитријевићи) су из Јадра, доселили су се око 1850. године, славе Аранђеловдан.
    -Радосављевићи су из Вранића, славе Никољдан.
    -Радојевићи, дед се доселио из Баранде у Банату, славе Јовањдан.
    -Марковићи други су се доселили са Радојевићима из Баната, славе Ђурђиц.
    -Стевановићи су се доселили из Босне око 1870. године, славе Ђурђиц.
    -Павловићи су од Влајића у Жаркову код Београда, не каже се коју славу славе.
    -Живчићи, отац дошао из Вранића жени у кућу, славе Никољдан.
    -Павловићи други су из Врбовна у околини, славе Јовањдан.
    -Илићи су се доселили из Прилепа, славе Ђурђиц.
    -Марковићи трећи су пореклом из Босне, славе Јовањдан.
    -Јанатовићи су се доселили из Босне 18178. године, славе Јовањдан.
    -Станојевићи су из Српског Итебеја у Банату, славе Ђурђевдан.
    -Миленковићи су из Држине у околини Пирота, славе Никољдан.
    -Алексићи су из Враниће од исте фамилије, славе Ђурђевдан.
    -Ненадовићи су од Ненадовића у Вранићу, славе Никољдан.
    -Љубојевићи – „Ужичани“ су од Ужица, славе Јовањдан.
    -Радојковићи, дед био слеп и просио па се овде населио, славе Митровдан.
    -Ивановићи су из Ресника код Београда, славе Никољдан.
    -Ричковићи су из Госпића у Лици, славе Ђурђевдан.
    -Цветановићи су из Каленића у Тамнави, доселили се 1905. године, славе Ђурђевдан.
    -Бојићи су дошли из Дражевца на купљено имање, Јовањдан.
    -Динићи су се доселили из Дуге Пољане код Ниша, славе Никољдан.
    -Новији досељеници су:
    -Јовановићи су дошли из Топлице код Мионице 1923. године, баве се ковачким занатом, славе Трифундан.
    -Лазовићи су из Херцеговине, Ђурђевдан.
    -Лазаревићи други су из Дражевца у суседству, Јовањдан.
    -Ћукарић (Павловић) је пореклом из Остружнице у Београдској Посавини а овамо се доселио из Дражевца, Ђурђиц.
    Цигански родови су:
    -Матићи, две куће, Никољдан.
    -Ђорђевићи су ковачи „гурбети“, дочли 1910. године из Мислођина, славе Никољдан.

    Одговори
  • Милодан

    Обреновац и околна села, Мислођин. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Мислођин је на десној страни Колубаре, недалеко од њеног ушћа у Саву. Барички пут граничи Мислођин и Јасенак, до Барича је Баричко Брдо, брдо Буквик и шума у Буковој Јарузи; државни пут је на граници овог села и дражевачког засеока Ивојевца а на западу од њега је Колубара.

    Воде.

    -Село је оскудно водом. У Осовљу и у месту Белопољцу има по један безимени изворчић, чија се вода слабо користи. Употребаљава се за пиће и за остале домаће потребе вода из бунара а лети са Колубаре. Недалеко од Вилиног Кола има једна безимена бара у којој има стално воде. У Мислођину се, као и у суседним безводним селима, копају баре за хватање кишнице. Кроз село протичу, само после већих киша и отапања снега, два потока: Хајдучки Поток и Бркин Поток. Оба ова потока немају своја стална корита, него су то карсне увале, по којима се вода разлива.

    Земље и шуме.

    -Њиве су по местима која се називају: Бостаниште, Пландиште, Предор, Белопољац, Велики Луга, Табориште, Котлине, Рупљанске Њиве, Лазин Парлог, Равне Шуме, Осовље, Дрење или Цероврт, Липе, Садић, Горња Бачевица, Кик (брдо и виногради), Чардачине (брдо), Крпеле, Кључ – њиве и шуме поред Колубаре, Вилино Коло (поред бановинског пута).
    Шума и ливада има мало. Забрана, тј. приватне шуме, има поред КОлубаре, у Дубокој Јарузи и у Буковој Јарузи, а у Бачевици је сеоска церова шума. Ливаде су најбоље на месту Маричине Ливаде.

    Старине у селу.

    -У месту Котлинама, код Бркиног Потока, познају се темељи старе цркве. Старо гробље је између 18. и 19. километра бановинског пута, од кога данас, осим назива, нема никаквог трага.
    По предању на брду Бачевици био је двор неког војводе Медођина (неки казују Леке Капетана), по коме је село добило име. И данас се на том месту налазе остаци од темеља негдашњег „двора“.
    На Таборишту је Карађорђе „утаборио војску“ кад је од Турака освајао Палеж, данашњи Обреновац.
    Код данашњег брода на Колубари био је доскора велики грм под којим су се Карађорђеви устаници заклели на верност кад су пошли у сусрет Кулин-капетану 1806. године.

    Постанак села.

    По предању Старо Село су засновали досељеници Марица и Николица, од којих су данашњи родови Маричићи и Николићи. Једни казују да се село поместило даље од пута, јер су га нападали Турци, док други казују, да је земљотрес (вероватније клизање земљишта) порушило куће у Старом Селу, па су се населили на данашње место.

    Подаци о селу.

    -Пошто су стране коса и побрђа без воде, то се куће подижу у долинама и тако чине мање насеље мање разбијеног типа. Оно се дели на крајеве: Старо Село и Бачевицу до Колубаре, а источно од њих су крајеви Језеро, Осовље и Ћупковица.
    У селу има два гробља, једно је у крају Бачевици а друго је поред пута испод брда Кика. На месту Церовиту је општинска судница, основна школа и сеоска кафана. Крста се носе на Мали Спасовдан а заветни дани су сви Бели четвртци од великог поста па до Петрових поклада.
    По архивским подацима Мислођин се помиње као насеље први пут 1721. године а 1818. године у њему је било 20 кућа. Године 1844. године ово село је имало 32 куће и 231 становника. Данас у њему има 21 род са 237 кућа и један цигански род са једном кућом.

    Порекло становништва.

    -О најстаријим досељеницима се не зна поуздано одакле су се доселили у Мислођин, а по другим причањима они су из боснског Подриња. У најстарије родове се обрајају они који су на данашње место прешли из Старог Села. То су родови:
    -Маричићи (Николићи, Живановићи – данас Петровићи и Симићи) су један род а њихови даљи огранци су Радовановићи, Филиповићи и Јевтићи, славе Ђурђиц.
    -Ранковићи и Митровићи су један род, славе Митровдан.
    -Адамовићи и Пауновићи су један род, славе Ђурђевдан.
    -Гвозденовићи (Урошевићи и Радојчићи) су од истог рода, данас су се већ разродили, славе Никољдан.
    -Јовановићи „Дрљци“, Петровићи други и Милошевићи су од исте лозе, славе Никољдан.
    -Ступаревићи, њихови преци градили су ступе за ваљарице па су се по том занимању узели презиме, славе Аранђеловдан.
    -Крстићи, славе Ђурђевдан.
    У прошлом веку доселило се једанаест родова:
    -Клајићи су из Босне, славе Ђурђевдан.
    -Белчићи (Јовановићи други, Павловићи) су из Срема; брат њиховог досељеног претка населио се у Сремчици, у Београдској Посавини, славе Стевањдан.
    -Симићи – Бошњаци су из Босне, славе Јовањдан.
    -Томићи први, славе Ђурђевдан и Томићи други, славе Пантелијевдан и Трнову Петку, Два друга ступе у заједницу на једном домаћинству, један је био из Босне а друга „Шваба“ из Срема, али су задржали своје славе. Они су се недавно поделили.
    -Јовановићи трећи, дед се доселио из Мељака код Барајева, славе Ђурђевдан.
    -Лазићи, дед се доселио из Босне, славе Стевањдан.
    -Ђошићи (Ђорђевићи) су из Велике Моштанице у Београдској Посавини, славе Јовањдан.
    -Ристићи, отац се доселио као слуга из Босне, славе Мратиндан.
    -Ненадовићи су се доселили из Велике Моштанице око 1880. године, славе Стевањдан.
    -Обрадовићи су се доселили из Пецке у Азбуковици, славе Јовањдан.
    Новији досељеници:
    -Христић, отац Циганин се прво доселио у Жарково код Београда па одатле у Мислођин, слави Јовањдан.
    -Маринчић се доселио из Лике 1920. године, славе Ђурђевдан.
    -Бојић је из суседног Дражевца, слави Јовањдан.
    -Матић је Циганин ковач али не зна да говори цигански, слави Никољдан.
    Изумрли родови по мушкој лози:
    -Симићи Дунђерски – славили Ђурђевдан
    -Димитријевићи – славили Аранђеловдан.

    Одговори
  • Милодан

    Обреновац и околна села, Мала Моштаница. Према књизи Ристе Т. Николић – „Околина Београда“, прво издање 1903. године у саставу књиге „Околина Београда и Смедерева“, последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“.

    Положај села.

    -Село је поглавито са десне стране Баричке Реке и по плећима коса, које се са обе стране поменутој реци спуштају. Има кућа и по равни долина, на подножју коса, између којих су доста дубоке и простране долине.

    Тип села.

    -Село је разбијеног шумадијског типа, а по окрајцима има разбијени старовлашки тип. Дели се на ове главније крајеве: Дрењански, Вилиповића, Николића и Шарчевића Крај. Неки су крајеви по плећатим косама, дуж којих води широки сеоски пут. Са обе стране пута су куће, увучене у двор. Уз село има и раселица, које су ван осталих кућа доста далеко. У селу има око 70 кућа.

    Старине у селу.

    -Испод данашњег гробља постојало је маџарско гробље од којега данас нема никаквих трагова. Ту је била и нека стра црква, веле Маџарска. Код школе је ископана нека стара плоча. Стари пут, који је из Београда водио кроз ово село, и данас се познаје – „џада“ више Липика близу Шарчевића кућа. Долина једног потока, десне приточице Баричке Реке зове се „Селина“ али се не прича да је ту било некада село.

    Постанак села и порекло становништва.

    -Када је ово село засељено не може се сазнати. У селу има доста старих породица – старинаца – за чије се порекло не зна. То су:
    -Вилиповићи, славе Мратиндан.
    -Николићи од којих се неки зову Савићи а раније су се звали Недићи а зову их Барјактаревићи, славе Аранђеловдан.
    -Шарчевићи, славе Стевањдан
    -Димитријевићи, славе Стевањдан.
    -Пантићи, славе Аранђеловдан
    -Михајловићи, славе Аранђеловдан.
    -Пантелићи а по старини Шишаковићи, славе Томиндан.
    Остале породице су досељене:
    -Дрењани су досељени из Дрена, колубарски срез, славе Јовањдан.
    -Варничићи су из Диваца (ваљевски срез), не каже се коју славу славе.
    -Шошићи су пореклом из оближње Остружнице, славе Аранђеловдан.
    -Веселиновићи су из Трнове, веле близу Делиграда, предак им се доселио пре 60-70 година и удомио се у Вилиповиће, зову их „Буграчићи“, не каже се коју славу славе, претпоставља се да, као и Вилиповићи, славе Мратиндан.
    -Стевановићи су из Рудске а старином су из Лике, не каже се коју славу славе.
    -Лазаревићи су из Босне, славе Игњатијевдан.
    -Цветковићи су из Врапче, близу Трна у Бугарској, предак дошао као дечко у село да аргатује и ту остао, славе Митровдан.
    -Благојевићи, не зна се одакле су досељени, као да су старином из овог села, славе Аранђеловдан.
    -Милојевићи, не зна се одакле су досељени, као да су старином из овог села, славе Ђурђевдан.
    У овом селу нема много новијих досељеника. Главни део становништва чине старинци и старији досељеници. Прича се, да је било новијих досељеника из Босне и других земаља, па су их становници овог села растерали, јер се, веле, нису владали како треба; хватали их у крађи и у другим незаконитим радњама.

    Одговори
  • Милодан

    Лазаревац и околна села, Араповац. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Араповац је на ниској, београдској површи, између река Турије и Сеоне. Има кућа и по странама површи, особито на северозападној страни, али их нема у долинама сеоских потока. Оне су разређене 50 до 150 метара једна од друге и чине насеље разређеног типа, који се дели на крајеве: Самала, Окресак или Јанковића Крај и Кусања.
    Сеоски потес (атар) граничи се према Миросаљцима њивама у месту Кориловци, према космајским селима Сибници и Рожанцима су: Вис, место Меанчине и речица Сеона. А њиве код Мемедове баре су до Соколова и Арнајева. Турија дели Араповац од Јуковца, Брдо га раздваја од Барошевца а према Стрмову су њиве и извор Јанчић.

    Воде.

    -Село нема довољно изворске воде па се због тога служе водом из бунара. Извори су: Јазавачке Рупе, Маринац, Врановац и Мачац, који је засут земљом. По предању Мачац је био тако јак извор, да је плавио њиве и односио усеве са њих, па су га још Турци засипали. Испод села тече Турија, која у сеоском потесу прима притоке Сајковац, Мачац и Провлаку. Остали потоци су суве јаруге (долине) које теку само у време већих киша и отапања снега.

    Земље и шуме.

    -Сеоке њиве и ливаде су на местима: Брду, Средњаку, Куглици, Јанчићу, Огради, Барама, Провлаци, Мечаку, Окресаку, Гају, Врановцу, Мемедовој Бари, Баринцу, Пољима, Свинчинама, Рту, Ћуковцу, Ланчи, Манастирини, Њиве код великог и малог Језера, Рашково Поље, Чамске Њиве, Оловница и Дреновчић.
    Сеоске утрине има мало у Сајковцу, брду Капару и на Мечаку. Она је обрасла слабом шумом. Ту је и заједничка сеоска испаша.

    Старине у селу.

    -Старо „римско“ гробље било је код страог каменог моста на Турији. Овај камени мост је до половине засут речним муљем и песком. И за њега се говори да је „римљански“.
    Неки стари манастир био је на месту Манастиришту, где се од њега налази још по који камен.
    У месту Оловници топило се олово. Ту се и данас изоравају темељи од зиданих грађевина.

    Подаци о селу.

    -Данашње насеље постало је у другој половини 18. века, али је писани помен о њему тек из првих десетлећа прошлога века. Године 1818. године било је у Араповцу 30 кућа, 1822. године 33 куће а 1844. године 48 кућа са 331 становником. Данас у њему има 17 родова са 124 куће. Село је до недавно имало два гробља, а сада једно, у Окресаку. Литија се носи на Спасовдан, а сеоска заветина се држи о Младенцима.

    Порекло становништва.

    Пре Карађорђевог устанка доселила су се три рода:
    -Чуруци (Радивојевићи, Матејићи, Петровићи) су најстарији род у Араповцу. Љихов предак Милован Чурукпара доселио се однекуд из Старог Влаха и основао село Његови синови су учествовали у Првом Устанку. Осим горе наведених од њега су и ово родови, који су се у међувремену разродили:
    -Парајлићи (Васиљевићи), Прокићи, Јевремовићи (Аврамовићи), Томићи, Матијашевићи, Пантелићи и Матићи. Све горе наведене фамилије славе Ђурђиц.
    -Симићи, Јовановићи и Арсенијевићи, први су се доселили „са Рудника“, од њих су настале остале две фамилије, славе Ђурђиц.
    -Карагаче (Јанковићи, Марковићи) су из Белог Потока под Авалом. Овамо су се доселили због турског зулума. Славе Алимпијевдан.
    У првој половини прошлога века доселила су са два рода:
    -Ранковићи су из Старог Влаха, славе Ђурђевдан.
    -Ђурићи (Нинковићи) су из Драгачева, славе Јовањдан.
    У другој половини прошлога века доселило се осам родова:
    -Пауновићи су из околине Пирота, славе Никољдан.
    -Миливојевићи су из оближњих Зеока, славе Лазаревдан.
    -Василићи, отац, као колар, се доселио из села Краварице у Доњем Драгачеву, славе Никољдан.
    -Миливојевићи други су од Милојевића из Барошевца, славе Никољдан.
    -Ђорђевићи су из „Рујчића“ (Ручића) у Качеру, славе Савиндан.
    -Петровићи су род Милићима у Соколови, који славе Јовањдан док Петровићи славе Никољдан.
    -Жујевићи (Миловановићи) су из Неменикућа испод Космаја, славе Никољдан.
    -Јанковићи су из Станчића у Рудничком Поморављу, славе Никољдан.
    Новији досељеници:
    -Ранковићи други су из Маслошева у Горњој Јасеници; имају крвне сроднике Ранковиће у Јунковцу, славе Ђурђиц.
    -Јелићи су од Јелића у Великом Борку; овамо су се доселили 1907. године, славе Ђурђиц.
    -Николићи су од Николића у Јунковцу, славе Ђурђевдан.
    -Јовановићи су из Стрмова; овамо су прешли 1916. године, славе Св. Матеја.

    Одговори
  • Милодан

    Лазаревац и околна села, Барзиловица. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Барзиловица је у доњој долини Оњега, на десној његовој страни а на побрђу које се доста стрмо спушта од стубичкога виса прем Оњегу. Положај насеља је окренут југу, а висовима на северној страни заштићено је од хладног и сувог северног ветра. Сеоски потес се граничи према Брајковцу Путним Брдом, потоком Кривајом и поточићем Плачковцем, који, источно од Криваје, утиче у Оњег. Одатле граница иде на север у правцу Дебелог Брда, на Мали Вис, Стубички Вис, Гавански Рт и косу Маџарац. Западну границу чини Црна Река до њеног ушћа у Оњег.
    Куће су на странама побрђа, подигнуте високо изнад уских долина сеоских потока. Мање има кућа на алувијалној равни Црне Реке и Оњега. Насеље је разбијеног типа и дели се на крајеве – Мали и Велики Крај до Чибутковице, крај Богдановица у долини Криваје и крајеви на побрђу Суботино Брдо, Маринковића Брдо и Дулинац. У крају Суботином Брду су куће родова Матијашевића и Миловановића а у Дулинцу Миловановића и Вуковића.

    Воде.

    -Село обилује здравом планинском водом. Осим мањих безимених извора знатнији су ови: Змајевац под Гаванском Ртом, Чанчић више Змајевца и Студенац у шуми Студенцу. Пошто су ови извори у долинама потока и река, а куће по странама и косама побрђа, изворска вода је прилично удаљена од кућа и доста се тешко доноси за домаће поттребе. Због тога се копају бунари по странама брда, па када се појави вода онда се бунар озида и ту подижу куће. Сви бунари имају добру воду и не пресушују.
    Сеоски потоци и речице су десне притоке Оњега: Плачковац, Криваја, Каменица, Слепак, Црна Река и Милованац који утиче у Црну реку. Слепак и Милованац лети пресушују. Испод Гаванског Рта је издан Гаванска Бара.

    Земље и шуме.

    -Њиве и ливаде су на местима: Оњегу, Бабином Гробу, који је поред пута до Брајковца, Гају, Парлогу, Лисини, Глоговцу, Вознику, Маџарцу недалеко од цркве, Студенцу и Витковици у Плочнику, Гаванском Рту, Оглавку, Криваји, Плачковцу и Црној Реци.
    Шуме су на овим местима: Медвеђем Рту, Пољанском Рту, Јеличића Рту, Шупљанском Рту, Танком Рту и на Јастрепцу.
    Зајеничка сеоска шума је у Студенцу и у Витковици. Појединци имају приватне шуме („забране“) у долинама сеоских потока.

    Старине у селу.

    -На Оглавку, недалеко од Оњега, има два стара гробља, једно од другог су удаљена до 200 метара. По предању једно гробље је било српско а друго маџарско.
    Код Вуковића кућа има једна затрпана рупа, за коју се казује да је ту била нека стара црква, од које данас нема, осим рупе, других трагова.
    За извор Змајевац се казује да му је била јака вода, да су га Маџари, кад су одлазили из Србије, затварали сланином и губерима, па је због тога умањио воду.
    За Сватовско Гробље, које је у планини, казује се, да су се на том месту сусрели двоји сватови, потукли се и изгинули, па су на том месту и сахрањени.

    Подаци о селу.

    -Данас у селу има два гробља; једно је код Крстова а друго је поред Парлога. Литија се носи на Други дан Духова. Сеоска заветина се држала о Младенцима а сада се не држи.
    Најстарији писани спомен о овом насељу је из 1723. године, па се затим помиње 1734. и 1811. године. У њему је било 1818. године 43 куће, 1822. године 49 кућа а 1844. године 57 кућа и 389 становника. Данас у селу има 26 родова са 176 кућа.

    Порекло становништва.

    У селу има два стариначка рода:
    -Поповићи (Маринковићи, Живојиновићи, Новаковићи и Максимовићи), славе Симеундан.
    -Пајчићи (Павловићи први), славе Никољдан.
    Крајем 18. и у почетку 19. века доселило се пет родова:
    -Матијашевићи (Радовановићи, Ђорђевићи и Никићи) су један род и најстарији досељеници. Доселила су се два брата Маријаш и Никаш од Сјенице, славе Јовањдан.
    -Крсмановићи су такође стари досељеници; предак се овамо доселио „од воде Таре“, славе Никољдан.
    -Вуковићи су из Пиве у Херцеговини, славе Ђурђиц.
    -Маринковићи други су дошли однекуд из Старог Влаха а старином су из Херцеговине, славе Јовањдан.
    -Пантелићи (Николићи, Живановићи и Милићевићи) су један род, досељени у другој половини прошлог (деветнаестог) века из црногорског Колашина, славе Митровдан.
    -Јовановићи (Јеремићи, Бугарчићи и Недељковићи), Жарковићи (Благојевићи) су један род, доселили се после Пантелића са Власине, славе Јовањдан.
    -Димитријевићи (Вићентијевићи и Иванчевићи) су један род, старином су из Левер Таре, славе Лучиндан.
    -Павловићи други су из Босне, славе Ђурђиц.
    -Милићи су из Пољанице у Качеру, славе Ђурђевдан.
    -Марковићи су из Црквице у Јабланичком срезу, славе Св. Петку.
    -Марковићи други су изумрли а старином су били из Мораче; прво се населили у Моравце у Качеру, па овде. Од овог рода је био потпуковник Илија Марковић, чија се слика чува у цркву и Чибутковици. Славили су Ђурђевдан.
    Новији досељеници:
    -Миловановићи су из суседног Брајковца, славе Ђурђевдан.
    -Димитријевићи, отац им се доселио као грађевинар из околине Косјерића, славе Лазаревдан.
    -Михаиловићи су пореклом из Бадљевице код Смедерева, славе Ђурђевдан.
    -Митровићи су се доселили из Младеновца, славе Јовањдан.
    -Исаиловићи су из Шепшина код Смедерева, славе Јовањдан.
    -Танасковићи (Ивановићи) су један род, доселили су се из Кусатка у Доњој Јасеници, славе Ђурђиц.
    -Павловићи трећи су се доселили из Кустака, славе Јовањдан.
    -Поломчић, мајка га довела из Полома код Горњег Милановца прво у Дудовицу, а оне је овамо дошао жени у кућу, слави Митровдан.
    -Марковићи трећи су из Овсишта у Горњој Јасеници, славе Св. Петку.
    -Милошевићии су дошли из сусене Чибутковице на купљенои земљиште а старином су од Новог Пазара, славе Аранђеловдан.
    -Остојића је мајка довела из околине Ваљева, славе Ђурђевдан.
    -Томићи (Ивковићи) су један род, дошли су из Чибутковице, први је дошао на купљено имање а други на ујакову земљу; даљом старином су из околине Горњег Милановца, славе Ђурђиц.
    -Радивојевић је из Барошевца, дошао жени у кућу а даљом старином је из Козеља у Качеру.
    -Зорић се доселио 1920. године из Лике, слави Ђурђевдан.

    Одговори
  • Милодан

    Лазаревац и околна села, Барошевац. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Барошевац је у средњем току Пештана, са обе његове стране. Има више кућа на десној страни Пештана него на левој. Оне су по странама коса а мање их има по равници поред Пештана. Насеље је разређеног типа и дели се на крајеве. Јанички Крај је у доњем крају села са леве стране Пештана. Казује се да се овај крај тако назвао по „јаничарима“, који су ту неко време становали и одатле гонили српске хајдуке а сами пљачкали народ. Крај Пољане је између Јаничког Краја и Стране испод брда Петковаче. Горњи Крај је на десној страни Пештана и издвојен је од прва два краја.

    Воде.

    -За домаће потребе и за пиће употребљава се изворска вода. Извори су: Гвоздена Вода у брду Петковачи, Ајдуковац или Калуђеровац је у Страни, Букинац и Јокинац су у Горњем Крају. Бунаре има скоро свака имућнија кућа.
    Кроз село протиче неколико потока, који утичу и Пештан и то са леве стране су Ајдуковац или Калуђеровац, који извире из Ајдучког Бунара (извора) испод Виса и Ракинац извире у брду Петковачи. Десне притоке Пештана су: Гушевац, који долази из Пркосаве, Букинац и Шиљаци истичу из Божине Баре. Поток Стојковац утиче у Шиљаке. Поток Забел извире у Магловцу а Руска Јаруга је на граници зеочког и барошевачког потеса.

    Земље и шуме.

    -Њиве и ливаде су на овим местима: у Симином Лугу, Потесу, Заунки, Божиној Бари, Окутку, Брдачи, Коњугу, Руској Јарузи, Поповој Равни; њиве код гробља, Подумка, Ада, Колибе, Липар, Шакојевац, Шиљаци, Мала Брда, Велика Брда, Забели, Спасовина, Лукина Бара, Тополе и Ороваче поред Пештана; у Страни су: Чоканлија, Жарковац, Вис, Ивковача, Обоско и Растоке.
    Сеоске шуме и утрина су на Црквеном Брду и Чоканлији. Недалеко од железничке сзанице вади се лигнит* а у брду Чоканлији је каменолом.
    *Развојем рудника РЕИК, сада ПД РБ Колубара, дошло је до исељавања дела села Барошевца, оп. Милодан.

    Старине у селу.

    -На брду Петковачи је старо „мађарско“ гробље. Ту и данас има великих надгробних плоча без натписа и орнамената, осим понеког урезаног крста.
    Друго старо гробље је било код данашње цркве, које је по свој прилици млађе од оног првог. Из њега су вађене необично велике људске кости.
    Старо барошевачко гробље је на месту Црквинама, у коме је сахрањен сеоски кнез Никола, синовац кнеза Станоја из Зеока*.
    Стара барошевачка црква је била посвећена Младом Св. Николи. Она је била подигнута 1817. године на темељима још старије цркве, која је спаљена у времену пропасти средњовековне српске државе.
    *За кнеза Николу Михаиловића казује се да је његова пушка прва пукла 1804. године у потери за Турцима који су убили његовог стрица кнеза Станоја у Зеокама.

    Подаци о селу.

    -Данашња црква посвећена је Св Георгију (Ђурђицу). Данашње гробље је у потесу код Илиног Брда. Сеоска заветина је Млади Св. Никала.
    У друмском насељу су подигнута два парна млина. Ту има три кафане, шест ситничарских радњи, по једна опанчарска и абаџијска радња.
    Барошевац као насеље помиње у свом путопису Бартоломеј Кашић 1612. године, затим се помиње 1664. године а означен је и у Ебшелвицовој карти из прве половине 18. века. Године 1723. помиње се „барошевачки нурија“, а 1811 године као несеље. Године 1818. Барошевац је имао 37 кућа, 1822. године 36 кућа. Данас у њему има 32 рода са 138 кућа и један цигански род са две куће.

    Порекло становништва.

    Пре Карађорђевог устанка доселило се пет родова:
    -Ђавури (Весићи) не знају за своју старину, славе Ђурђевдан. По породичном предању њихов предак учествовао је у паљењу хана у Сибници 1804. године а Карађорђев момак Јован „Ђауровић“ из Барошевца био је тешко рањен од Турака 1804. године. Од Ђавура су по свој прилици и ови родови, који су се у току времена разродили:
    -Милојевићи и Мијаиловићи, који, такође, славе Ђурђевдан.
    -Васиљевићи су род Михаиловићима у Зеокама. Славе Ђурђиц. По породичном предању њихов предак Васиљ и Карађорђе су били од два брата деца. Тако се казује, да је краљ Петар први једном приликом посетио Петра Васиљевића у Барошевцу и том приликом га ословљавао „брате Петре“. Не знају своју старину.
    -Савковићи, Живковићи, Ђурђевићи, Николићи, Јовановићи и Станићи, славе Никољдан. Не знају своју старину ови старији родови који славе исту славу те су, вероватно, један род.
    -Ђорђевићи, казује се да је њихова кућа била девета у селу, славе Ђурђиц.
    -Николићи други и Милијановићи, који су изумрли по мушкој лози, су један род, на знају за своју старину, славе (славили су) Никољдан.
    -Пантелићи, Радојчићи, Пајићи и Пауновићи су један род. Старином су од Сјенице, славе Ђурђиц.
    После Карађорђевог устанка доселило се шест родова:
    -Којићи (Миљанићи, Марковићи) су се доселили из села Козељ у Качеру. Славили су Ђурђиц, сада славе Никољдан. Имају одсељенике у Барзиловици. Они нису род са осталим Којићима у овој области. Хајдук Васиљ Радивојевић је од овог рода.
    -Бојићи (Стевановићи) су „са Рудника“, славе Св. Враче.
    -Герасимовићи су овамо дошли из Венчана а старином су од Горњег Милановца, славе Никољдан.
    -Петровићи (Стаменићи) доселили су се пре стотину година из Кадине Луке у Качеру, славе Никољдан.
    -Божићи су из Босута у Качеру, славе Никољдан. Једну породицу имају одсељену у Јунковац.
    -Димитријвеићи (Степановићи) су се доселили из северне Херцеговине, славе Стевањдан.
    У другој половини 18. века доселило се седам родова:
    -Јовановићи су из Босуте у Качеру, славе Јовањдан.
    -Ристивојевићи су из Гукоша у Качеру, славе Никољдан.
    -Сајићи (Гавриловићи) су, такође, из Гукоша, славе Ђурђевдан.
    -Јовановићи други су из Пољанице у Качеру, славе Никољдан.
    -Милутиновићи су из Медошевца у околини, старином су из Босне, славе Лазаревдан.
    -Поповићи су из Босуте у Качеру, славе Ђурђиц.
    -Танасковићи су од Поповића, али су променили славу, јер су дошли на туђу земљу, сада славе Лазаревдан.
    -Живковићи су од Трна у Бугарској, славе Никољдан.
    Новији досељеници су:
    -Игњатовићи су из Масуровца на Власини, доселили су се 1905. године, славе Аранђеловдан.
    -Недељковићи су од Недељковића из Рудоваца, славе Аранђеловдан.
    -Недељковићи други су од Недељковића у Бистрици, славе Алимпијевдан.
    -Томићи су из Даросаве а даљом старином су из Живковаца у Качеру, славе Никољдан.
    -Дамњановићи су из Зеока, славе Никољдан.
    -Марковић је млинар, доселио се из Младеновца, слави Никољдан.
    -Петровићи су од Мусића у Великом Борку, славе Јовањдан.
    -Илићи су од Гошнића у Зеокама, славе Никољдан.
    -Јанковићи су из Дрлупе у Космају, славе Никољдан.
    -Бекунић је из Шида, остао као аустријски војник 1918. године, слави Ђурђевдан.
    -Јаковљевић је однекуда дошао као дете, славио је Никољдан, сада слави женину славу – Ђурђиц.
    -Пауновићи су од Гошнићау Зеокама, славе Лучиндан.
    -Вујичић је из Орашца у Тамнави, слави Ђурђевдан.
    -Максићи су изумрли, славили су Никољдан.
    -Станојевићи су Цигани ковачи, били су „гурбети“, славе Нову Годину (Св. Василије).

    Одговори
  • Милодан

    Лазаревац и околна села, Бистрица. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Бистрица је у изворишној челенци Бистричке Реке, леве притоке Пештана. Између бистричког и малоцрљеничког потеса је сеоски пут који води преко Кочиног Поља; од Барошевца је насеље одвојено брдом Петлачом, према Зеокама је потес Ивковача, до Дрена је Мартински Крај, до Лукавице је Кременичица, до Барзиловице Крајни Рт и према Трбушници је Река. Куће су по странама брда и по косама, понегде груписане по родовима. Насеље је више разбијеног него разређеног типа. Оно се дели на крајеве: Речани, Мартински Карај, Алуга, Цоровито и Лазаревића Крај.

    Воде.

    -Бистрица има добру изворску воду. У Цоровиту има три безимена извора који не пресушују; извори Шошинац и Стублина су у Алугама и безимени извор у Реци. У Лазаревића Крају има три безимена извора који не пресушују. У Мартинском Крају има неколико бунара који лети пресушују. Осим воде са извора служе се за пиће и остале домаће потребе водом из бунара, а стока се напаја на речицама.
    Кроз село протиче Бистричка Река. Она постаје од Селичког Потока и Стублине. У Бистричку Реку утичу три безимена потока који протичу кроз Цоровито само за време киша и отапања снега.

    Земље и шуме.

    -Њиве и ливаде су: Потес, Орачић, Слане Баре, Цветинац, Ивковач, Вис, Брдо усред села, Крајни Рт, Збеговиште, Њиве крај друма, Алуга, Цоровито, Бојанчани или Бојанско Поље, Поље и брдо Раковац. Остали потес се назива по родовима: Њиве Симића, Њиве Кузмановића, Платанића, итд.

    Подаци о селу.

    -Старо гробље је код данашњег у Алузи. Литија се носи на Мали Спасовдан а молитва (заветина) се држи у недељу пред Св. Илију код сеосске куће.
    Најстарији писани помен о овом селу је из 1664. године, па се затим помиње тек 1811. и 1818. године. Према томе данашње насеље је засновано у другој половини 18. века. Није се могло поуздано утврдити, да ли су преци данашњих најстаријих родова у овом селу имали неке везе са становништвом старог насеља у Бистрици. Године 1818. било је у њему 22 куће, а 1844. године имало је 41 кућу са 226 становника. Данас Бистрица има 15 родова са 99 кућа и један цигански род са 3 куће.

    Пореклос тановништва.

    Крајем 18. века доселило се 6 родова, али се не зна одакле*.
    *Старац Никола Михаиловић, који је имао, кад смо га посетили, 87 година живота, није знао да нам да поближе податке о старијим родовима.
    -Бранковићи, Алексићи и Ђорђевићи су били један род, па су се у току времена разродили, славе Никољдан.
    -Недељковићи, Кузмановићи, Павловићи и Ранковићи су један род, славе Алимпијевдан.
    -Платанићи, Јовичићи и Павловићи су један род, али су се у међувремену разродили, славе Ђурђиц.
    -Симићи, Тешићи и Обрадовићи су један род, славе Јовањдан.
    -Крстићи, славе Ђурђевдан.
    После Карађорђевог устанка доселили су се ови родови:
    -Гајићи су од изумрлих Михаиловића у Трбушници, славе Ђурђевдан.
    -Михаиловићи су од Сјенице, славе Никољдан.
    -Николићи су из Врбице у Лепеници, славе Аранђеловдан.
    -Миловановићи су из околине Призрена, славе Стевањдан.
    -Стојковићи су са Овчег Поља, славе Алимпијевдан.
    -Милорадовићи су из Сече Реке (Сјече Ријеке) код Косјерића, доселили се 1876. године, славе Стевањдан.
    -Радојичићи су из Босне; имају одсељенике у Зеокама, славе Јовањдан.
    -Ристићи су из околине Пирота, славе Никољдан.
    -Ранковић други је дошао из Сакуља жени у кућу, слави Никољдан.
    -Пајићи живе у Мартинском Крају, Цигани ковачи, гурбети, славе Св. Петку.

    Одговори
  • Милодан

    Лазаревац и околна села, Брајковац. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Брајковац је планинско село у долини Оњега. Већи део села је на његовој десној страни а мањи на левој. Окренуто је ка југу, а са севера је, као и Барзиловица, заклоњено од хладних северних ветрова брдима Малим Висом и Просеком.
    Куће су растурене по странама брда и косама, понегде груписане по родовима. Насеље је разбијеног типа и дели се на ове крајеве:
    Просек, у коме су родови Живковићи и Симеуновићи; Арнаутско Поље је између сеоског пута и Дубова Брда; у њему су куће рода Оташевића. Крај Кик је под брдом Киком; у њему су куће родова Маринковића и Миловановића. У крају Бабиној Реци су куће родова Станошевића и Блазнаваца. У крају Дебелом Брду су куће Радосављевића, Васиљевића, Лазаревића (Марковића) и Ђенадића. Крај Медвеђе Брдо је више саставака сеоских рећица Плочника и Брзака. Крај Липовито је више извора Киселе Воде, у њему су куће рода Станића. Крај Трнавци је у средини села. Овај крај је назван по чачанском селу Трнави, одакле су се доселили родови Вишњићи, Обрадовићи и Радовановићи. У Крају Палежу су куће рода Станишића. Са леве стране реке Оњега је заселак Оњег, у који се населио род Тувекчије, танашњи Петровићи и Јошићи (Јовановићи).

    Воде.

    -Иако је село богато изворском водом ипак у брдским крајевима има доста бунара, јер су извори прилично удаљени од кућа. Извори се називају: Врело у источном делу села, Брајковац (по коме је село добило данашње име), Швабина Стублина је јак извор, Чесма у друмском насељу и Кисела вода или Смрдљиковац недалеко од цркве. У крају према Трбушници има три безимена извора киселе, минералне воде.
    Кроз село протиче Оњег, који прима ове притоке: Песковито и Суви Оњег су леве, а остале су десне притоке: Црнишева, Бабин Поток, Криваја, Грабовита, Заломити Поток, Јастребовац, Дуга Јаруга, Плачковац, Дубоки Поток, Гиловачки Поток, Срнин Поток и Плочник који извире испод Виса у Стубици и прима притоке Брзак и Ликарицу.

    Земље и шуме.

    -Њиве и ливаде су на местима која се називају: Ранков Рт, Балин Гроб, Липовито, Милетина Ливада, Спасовина, Кусања, Табориште, Мокро Поље, Трнавци, Петлача, Арнаутско Поље, Просек, Палеж, Требиње, Мачја Стена, Градинска, Медени Пут, Дудовачка Страна, Парлози и Језеро (исушено).
    Шуме и испаше су на брдима: Дебелом Брду, Медвеђем Брду, Путном Брду, Новаковом Брду, Малом Вису, Голом Брду, Кику, Крстатој Липи, Дубовом Брду, Нишану, Кљештевици, Миладровици и у Чакљановици. Заједничка сеоска шума је у Липаку, Кулини, Церју, Срној Јарузи, Танкој Коси, Заломитом Потоку и на Ранковом Рту.

    Старине у селу.

    1. У Милетиној ливади, недалеко од Киселе Воде, има остатака од неких старих грађевина. На том месту се у земљи налазе гвоздена оруђа у облику малих „раоника“, вероватно врхови копаља. По предању су ту били дворови неког властелине Милете, који су били покривени бакром и оловом. Милета је, казује се, неговао паунове.
    2. На Медвеђем Брду има неко старо гробље, које се зове Медвеђе Гробље. По предању у потоку Брзаку некада је било медведа, па је на месту старог гробља медвед удавио неког човека, који је ту први сахрањен. По другим причањима медвед је на том мсесту удавио два детета.
    3. На месту Језеру раније је било велико језеро и у њему је, казује се, живела аждаја, која је досађивала селу. Људи се договоре да се ослободе ове немани. Они окују челиком рогове „виловитом бику“ кога је имао предак рода данашњих Радаковића. Бик заплови по језеру, нађе аждају и прободе је. Пошто је аждаја угинула, онда се језеро исуши а Радаковићи, за које се прича да их је било седамнаест коса, изумру.
    4. Ранков Рт се назвао по хајдуку Ранку, кога је на том месту убио друг Радован Симоновић око 1850. године.
    5. У потоку испод Ранковог Рта има удубљење у стени, за које се казује да је стопа Краљевића Марка.
    6. Балин Гроб се зове по неком „балији“, који је ту сахрањен.
    7. У Кусањи, поред старог пута, има неколико камених надгробних споменика без натписа и орнамената
    8. Поред старог пута, који је водио од београда за Ужице, има камени надгробни споменик са натписом из 1831. године.
    9. Швабин Гроб је, по свој прилици, из времена аустријске окупације овог краја у 18. веку
    10. Недалеко од Швабиног Гроба је Збеговиште, где се народ крио за време Турака, да би избегао њихово насиље
    11. Црква брвнара је подигнута пре стотину година на темељима неке црквине. Она је обновљена 1904. године и слави Св. Ђорђа.

    Име селу.

    -По предању село се звало Гуњица, па се онда назвало Смдљиковац. Једни казују да се село тако назвало по лешинама путника који су страдали у пролазу кроз ово село, које је било у густој шуми; по другом казивању село се назвало по „смрдилипама“ (црној липи) које и данас има у селу у изобиљу; по трећем казивању, које је највеворатније, село је тако названо по кисело-сумпоровитом изворима, који дају непријатан задах, а један такав извор се и данас назива Смрдљиковац. Данашњи назив село је добило по називу извора Брајковца.

    Подаци о селу.

    Литија се носи на Други дан Духова. Код старог извора Брајковца држи се народни сабор о Св. Илији. Прича се да је ово скупљање народа код извора Брајковца остало још из времена Турака.
    Кроз село су пролазила два стара пута. Један је био по свој прилици београдски пут, који је водио за Ужице и пролазио преко краја Трнавца, Балиног Гроба, Ранковог Рта, Бреста и преко Кременца водио даље у Лукавицу. Други пут је био крак тзв. Господарског пута који је подигао господар Јеврем Обреновић и водио од Крагујевца за Ваљево.
    У Плочнику, према Барзиловици, вади се камен гранит.
    Ово насеље се помиње као Смрдљиковац у једном путопису од 1664. године, затим се о њему зна по архивским подацима од 1735. године, а под истим именом унето је у помињаној Ебшелвицовој карти из прве половине 18. века, као и у „арачким тефтерима“ од 1822. године. По Ј. Гавриловићу ово насеље је имало 1844. године 78 кућа и 494 становника. Данас у њему има 42 рода са 174 куће.

    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Брајковац, наставак….

    Порекло становништва.

    -Најстарији крај овог насеља је у Кусањи, између потока Криваје и реке Оњега. Кад је пронађена црквина у крају Трнавцима у почетку прошлог века, од тада се насеље почело премештати билже цркви.

    У селу има два стара досељеничка рода, а два стариначка су изумрла. То су родови:
    -Јовановићи, славе Јовањдан.
    -Аврузи* (Радисављевићи). Рода Аврузи има у селу Драгијевици у Горњем Јадру. Они су род Зимонићима у Гацку у Херцеговини, славе Јовањдан.
    *У народу су познати као турске „удворице“.
    Изумрли родови су:
    -Радаковићи.
    -Угарковићи.
    Најстарији родови доселили су се пре Карађорђевог устанка:
    -Петровићи (Вишњићи и Максимовићи – изумрли по мушкој лози) су из Роваца. Прво су се населили у чачанској Трнави, па су овамо дошли око 1780. године. Вишњићима су се назвали по Петровој жени Вишњи, која је рано остала удовица, славе Лучиндан.
    -Обрадовићи (Радовановићи) су старином од Сјенице. Они су пред крај 18. века кренули испред турског „зулума“, населили се у Трнави код Чачка, па су окумили Вишњиће и овамо дошли заједно са њима, славе Јовањдан.
    -Апостоловићи* (Мирковићи) нема више у овом селу.
    *Од овог рода је био Карађорђев војвода Узун Мирко Апостоловић. Његова кућа је била на Дебелом Брду. Његов последњи мушки потомак био је Вукосав, који је погинуо на Нишору, код Пирота 1877. године. Вукосав је оставио ћерку удову Живковић и Радојку, удату у Топаловиће у Шопићу.
    У старије родове се убрајају и ови родови, који не знају за своју старину:
    -Глигоријевићи и Мутавџићи (Маринковићи) су један род, славе Никољдан.
    -Живковићи, Симеуновићи и Станићи су један род, славе Јовањдан.
    -Веселиновићи, славе Мратиндан.
    -Лазићи, однекуд се доселио предак Јанко Жуња, славе Велику Госпојину.
    -Јошићи и Јовановићи су један род, славе Ђурђевдан.
    -Перићи, Марковићи и Јовановићи други су један род, славе Јовањдан.
    -Добросављевићи, славе Јовањдан.
    -Тичићи и Живковићи су исти род, славе Св. Јована Милостивог, 12. новембра по старом календару.
    -Оташевићи, Мартиновићи, Славковићи и Ђорђевићи. По породичном предању доселила су се три брата Оташ, Мартин и Славко (неки казују да се трећи брат звао Ђелаш, али му је то био вероватно надимак) за време Карађорђевог опседања Сјенице 1809. године, славе Митровдан.
    -Дивнићи и Симићи, су један род, доселили су се 1809. године после Карађорђевог опседања Новог Пазара – из његове околине, славе Ђурђевдан.
    -Милосављевићи и Симеуновићи су један род, доселили су се из Бихора, славе Никољдан.
    -Тувекџићи, Петровићи, Јошићи други и Јовановићи су један род, живе у засеоку Оњегу. Прадед као пушкар доселио се са Косова, славе Јовањдан.
    -Илинчићи, Станишићи, Станошевићи, Јовичићи и Милутиновићи су један род у крају Палежу; доселили су се из околине Сребренице у Босни, славе Јовањдан.
    У другој половини прошлога (19.-ог) века доселили су се следећи родови:
    -Иконићи и Бранковићи су Рудничани, славе Јовањдан.
    -Блазнавци су из Блазнаве у Горњој Јасеници, славе Лучиндан.
    -Михаиловићи су из Трешњевице у Горњој Јасеници, славе Никољдан.
    -Ђорђевићи, предак је дошао жени у кућу из Љутовнице у Таковском срезу, славе Ђурђевдан.
    -Јанковићи, дед се доселио као печалбар из Магарева код Битоља, славе Велику Госпојину.
    -Анђелковићи, дед дошао као печалбар из Знепоље у Бугарској, славе Аранђеловдан.
    -Станојчићи су из Босне, славе Ђурђевдан.
    -Обрадовићи други и Иванковићи су један род, доселили су се из босанског Подриња, славе Јовањдан.
    -Недићи су из Угриноваца у Качеру, славе Митровдан.
    -Алексићи су из Трбушнице, славе Аранђеловдан.
    -Петровићи други, и Живојиновићи су један род, доселили су се из Трудеља у Качеру, славе Никољдан.
    -Кузмановићи су се доселили 1884. године из Заграђа у Качеру, славе Ђурђиц.
    -Марјановићи су дошли из села Заграђе, славе Никољдан.
    -Рајићи су од Рајића у Страгарима у Горњој Јасеници, славе Ђурђиц.
    -Јовановићи трећи су из Кусатка у Доњој Јасеници, славе Св. Петку Параскеву.
    -Станковићи и Ћертићи су из Кусатка у Доњој Јасеници, славе Петровдан.
    -Стојаковићи и Миленковићи су, такође из Кусатка, славе Аранђеловдан.
    -Петровићи трећи су пореклом из околине Ђуприје а овамо су се доселили из Јагњила у Доњој Јасеници, славе Аранђеловдан.
    -Радишићи су из Трбушнице, овамо су дошли 1905. године, славе Аранђеловдан.
    -Љубичићи су из Кусатка у Доњој Јасеници, славе Никољдан.
    -Ранковићи су од Јаћића у Крушевици, славе Никољдан.
    -Стевановићи су од Сарића из Дудовице, славе Аранђеловдан.

    Одговори
  • Милодан

    Лазаревац и околна села, Бурово. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Бурово је мало насеље са леве стране Пештана, у његовом доњем току, а између Лазаревца, Дрена, Зеока, Медошевца и Шопића. Куће су на присојној страни безимене косе и у долини сеоског потока. Испод кућа пролази главни пут Лазаревац-Аранђеловац. Насеље је разбијеног типа. Оно се дели на Андрића Крај, Слеђевац и Ерски Крај.

    Воде.

    -У селу поред Пештана и поменутог потока има девет зиданих бунара.

    Земље ишуме.

    -Њиве и ливаде су по странама, али су најбоље оне поред Пештана. Отуда је ово село знатно богатије од суседних села Дрена, Стубице и Лукавице. Њиве и ливаде су на местима која се зову: Луг, Разорчине, Вотњачине, Трњаци, Равнице, Баре, Стари Пештан, Велика Ливада, Брескопоље, Милина Бара, Тукови, Бунарић, Ливадице, Дуго Брдо, Голубуша и Орнице.
    Сеоска утрина и шума је у Гробљанској Шуми.

    Подаци о селу.

    -Преци данашњих старијих родова прво су се населил у Шопић, па се, кажу, никако нису слагали са Шопићанима. Кнез Милош нареди да се преселе на данашње место, које се звало Певалице. Не зна се како је дошло до даншњег назива Бурово. Данашње гробље је на месту старог гробља, више села у Гробљанској Шуми. Најстарији надгробни споменици данашњих родова у том гробљу су из 1824. године. Литија се носи на Спасовдан.
    По архивским подацима Бурово се први пут помиње 1818. године када је имало само 4 куће, а 1844. године имало је 10 кућа са 65 становника. Данас у њему има 11 родова са 50 кућа.

    Порекло становништва.

    У првој половини прошлог века доселило се десет родова:
    -Стевановићи су овамо дошли из Драгачева а старином су из Херцеговине, славе Никољдан.
    -Шћековићи (Алексићи и Вукашиновићи – који су изумрли) су један род и они су од „Арбаније“, славе Аранђеловдан.
    -Тадићи, Аћимовићи и Павловићи су један род, четврто колено од претка, који се доселио из Душковца код ужичке Пожеге, славе Лучиндан.
    -Вучетићи, предак Вучета је данашњем старцу од 80 година био дед, доселио се од Ужица, славе Ђурђевдан
    -Мирковићи су из села Повлена (?) код Ужица, славе Ђурђевдан.
    -Јовичићи, предак убио „капетана“ у Црног Гори, па са женом побегао овамо, славе Никољдан.
    -Станисављевићи и Радосављевићи су један род, предак Станисав дошао по позиву претка Марковића; по свој прилици били су један род, славе Ђурђевдан.
    -Томићи су се доселили око 1860. године из суседног села Дрена; у Дрену данас нема крвне рођаке, славе Симеундан.
    -Благојевићи су се се доселили 1890. године из Трбушнице, славе Ђурђевдан.
    -Радосављевићи су дошли на купљено имање из Рогаче у Космају, славе Никољдан.
    -Андрићи су изумрли у Бурову,овамо су дошли из Петке; по овом роду се један крај овог села зове Андрића Крај.

    Одговори
  • Милодан

    Лазаревац и околна села, Велики Црљени. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Велики Црљени су на крајњим огранцима космајских побрђа, која се провлаче између Пештана и Турије до саме Колубаре. Оно се граничи према Цветовцу Пештаном, до Соколове и Степојевца Туријом, до Јунковаца је поток Вирови, Дреновити Поток је до Вреоца а западну границу чини река Лукавица. Насеље је углавном мање збијеног типа, збијеније су куће само у Доњм Крају, особито поред главног пута који води од Београда за Ваљево. Село се дели на крајеве: Нешковића Крај (Милинковићи), Кокоровића Крај (Илићи), Доњи Крај или Доња Капија, где је била „капија“ за испуст стоке у сеоски потес.

    Воде.

    -За пиће и друге домаће потребе употребљава се изворска и бунарска вода, а стока се напаја и на потоцима. Извори су: Чесма поред главног пута, Пантинац, Волујак код угљенокопа, чесма Марковица, која је затрпана. По предању Марко Краљевић је бацио буздован са Соколове и где је он пао, ту је потекла вода која се, по њему, назвала Марковица. У брегу више Катине Баре је нека баба Ката закопала „златан разбој“*.
    *И данас се мође чути „ткање разбоја“ у земљи, тј, отицање подземне воде.
    Колубара и Пештан, а понекад Турија и Вирови плаве њиве и наносе штете. Кроз село тече поток Јагодинац. Код Катине Баре је каменолом „црљеног“ (црвеног) јасписа по коме је село добило име.

    Земље и шуме.

    -Њиве и ливаде су на местима која се зову: Волујак до Сакуља, Станови до Соколове, Велико Поље или Широко Поље, Катина Бара, Зелена Бара, Бољетин, Планина, Конарац, Пландиште, Аџиница, Ревенац, Ковачева Бара, Јасике, Кључ, Очага, Дубока Јаруга, Унука, Криваја, Селиште, Црквине „Дојчиновица“, Језеро је паша испод пута, Слатина, Конопљар, Пожаре, Црљено Брдо и Превале.

    Старине у селу.

    -Старо село је било у Селишту пореед главног пута, где су данас њиве. Пошто је на том месту често плавио Пештан, село је премештено на данашње место.
    На месту Селишту налазе се у дубини од 5 метара рбине од земљаних лонаца и металне гривне. Ту је и место Црквине, на коме је била нека црква, али од ње данас нема никаквог трага.
    Код главне воде Чесме била је друга црква, коју су, по предању, порушили Маџари кад су напуштали Србију.

    Подаци о селу.

    Данашње гробеље је на Вису до Соколове. Ту је било и старо гробље. Садашња црква и школа су поред главног пута. Црква брвнара, која стоји поред данашње цркве, је из турског времена. Литија се носи на Марковдан а заветни дани су Сретење и Мали Спасовдан, који празнују због богиња.
    Ово насеље се први пут помиње као „Црна Међа“ 1732. године, а затим 1818. године када је имало 71 кућу, 1844. године имало је 65 кућа са 378 становника. Данас у њему има 44 рода са 240 кућа и 3 циганска рода са 30 кућа.

    Порекло становништва.

    Не зна се поуздано када су се доселили најстарији родови овога села, али пошто су се неки стари родови већ давно разродили, то су, по свој прилици, њихови преци, који су овамо дошли још у 17. векау.
    То су родови:
    -Пакићи (Јеремићи), Кокоровићио (Илићи), Пауновићи, Радојичићи су један род, доселили су се однекуд из „Старе Србије“ а једни казују да су од Сјенице. Њима су по свој прилици крвни сродници и ови стари родови, који, као и претходни, славе Ђурђевдан, па су се у току времен разродили. То су:
    -Милинковићи, Ивановићи, Костићи, Милановићи, Степановићи, Милошевићи, Стојановићи, Ђурђевићи, Миловановићи, Јовановићи, Бабићи, Гајићи, Павловићи, Јанковићи, Матејићи, Радовановићи, Петровићи, Ђорђевићи и Милићи.
    Последњи сеоски кнез био је Иван, предак данашњих Ивановића. По казивању њихови преци су у овом селу били кнезови преко „триста година“.
    После Карађорђевог устанка доселили су се родови који славе Никољдан, али су се и они већ разродили. То су:
    -Матићи, Маринковићи, Димитријевићи, Вукајиловићи, Бабићи други и Коцићи. Овамо су се доселили из околине Ваљева а старином су од Веласа.
    -Аћимовићи и Грчићи су један род, доселили су се однекуд из „Старе Србије“, славе Игњатијевдан.
    Родови који славе Стевањдан не знају за своју старину а данас су се већ разродили. То су:
    -Чолићи, Петровићи други, Живановићи, Павловићи и Петронијевићи.
    -Јовановићи и Стевановићи су један род, доселили су се из Срема, славе Јовањдан.
    -Живковићи не знају за своју старину, славе Ђурђиц.
    -Симићи и Радомировићи су један род, доселили су се из Каленића у Тамнави а старином су из Црне Горе, славе Аранђеловдан.
    -Владисављевићи су пореклом из Лике, славе Часне Вериге.
    -Милановићи су из Повадарја, славе Пантелијевдан.
    -Констатиновићи су однекуд из Македоније, славе Св. Петку Параскеву.
    -Јовановићи су из Хомоља, славе Аранђеловдан.
    -Спасићи, прадед дошао из Просека код Ниша, славе Никољдан.
    -Шарићи су пореклом из Срема, славе Никољдан.
    -Николићи су из Славковице код Љига, славе Никољдан.
    -Борићи су пореклом из Лике, славе Никољдан.
    У другој половини прошлог века доселило се дванаест родова:
    -Ђорђевићи су се доселили око 1860. године из Присјана у Власотиначком срезу, славе Стевањдан.
    -Стојановићи су из Присјана, славе Никољдан.
    -Димитријевићи други су из Велеса, славе Никољдан.
    -Ђурђевићи други су из Араповца, славе Алимпијевдан.
    -Жујовићи су из Врачевића у ваљевској Колубари, славе Аранђеловдан.
    -Васиљевићи су из Призрена, славе Часне Вериге.
    -Врбашки су из Славоније, славе Ђурђевдан.
    -Пајковићи су из села Лушца у околини Берана а даљом старином су из Цеклина у старој Црног Гори, славе Ђурђиц.
    -Веселиновићи су из Срема, славе Ђурђевдан.
    -Димитријевићи трећи и Тајсићи су један род, доселили су се из околине Битоља, славе Митровдан.
    -Јанковићи су из Тетова, славе Ђурђиц.
    -Стојадиновићи су из Михајловца код Смедерева, славе Ђурђевдан
    Новији досељеници су:
    -Николићи су из Зеока, славе Ђурђиц.
    -Станићи су из Барошевца, славе Никољдан.
    -Лазаревићи су из Араповца, славе Аранђеловдан.
    -Ђорђевићи други су из Вреоца, славе Никољдан.
    -Николићи други су из Врбовна, славе Никољдан
    -Лукићи су из Баната, славе Јовањдан.
    -Станојевићи су из Дејана у Власотиначком срезу, славе Алимпијевдан.
    -Ђоинчевић се призетио у роду Матића, дошао из Вранића, славу Св. Петку Параскеву.
    -Рашић је из Врбовна, слави Трифундан.
    -Констатиновић други је из Арнајева у околини, слави Јовањдан.
    -Илић је из Петке, слави Стевањдан.
    -Јовичић је из Великог Борка, слави Петровдан.
    -Лукић други је из Арнајева, слави Никољдан.
    -Дракулић је из Кулпина у Бачкој, слави Мратиндан.
    -Миладиновићи су из Кнића у Гружи, славе Никољдан.
    -Рушчуклићи су изумрли по мушкој лози, овамо су дошли из Барзиловице а старином су из Рушчука у Бугарској.
    Од старих изумрлих родова зна се за Нешковиће, Чамиће и Рајчиће (ови последњи су славили Ђурђиц) по којима се и данас називају крајеви насеља; Нешковића Крај, Чамски Крај и Рајчића Крај. Зна се још и за изумрле Шарчиће.
    Цигански родови имали су насеље у потоку Јагодинцу, па се отуда доселили у Велико Поље, па онда прешли у Доњи Крај. Њихови родови су:
    -Митровићи, Тодоровићи и Радосвљевићи су један род, славе Аранђеловдан.
    -Живковићи, Васићи, Ружићи, Недељковићи и Јанковићи су један род, славе Св. Петку Параскеву.
    -Јовановићи славе Малу Госпојину.
    Сви су они дошли из околине Пожаревца а даљом старином су из Влашке у Румунији.

    Одговори
  • Милодан

    Лазаревац и околна села, Врбовно. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Врбовно је у доњој долини речице Врбовице која испод Степојевца утиче у Бељаницу. Сеоски потес граничи се на истоку до државног пута који води преко коса Камењака, Топољака и Парловске Косе; према Баљевцу су потеси Дубраве и Чапљаг, према Конатицама су Бељевина, Белосавац и Парлог; до Степојевца је потес Топољак, Церјак и Брекиње. Насеље је мање разбијеног типа. Село се дели на крајеве Горњевац и Доњевац.

    Воде.

    -Кроз село протичу Митровачки Поток, Буковачки Поток и Требежац, који утичу у Врбовицу. Сви потоци и речица Врбовица лети пресушују. Село је оскудно водом, нарочито крај Горњевац који је поред државног пута Липовица – Степојевац. Пије се бунарска вода, а за стоку се копају „баре“, у које се хвата кишница.

    Земље и шуме.

    -Ливаде су слабе, па се преоравају у њиве. Називи места са њивама и ливадама су: Вртунилица, Брекиња, Велиа Ливада, Буковац, Оглавак, Белосавац, Парлог, Шевар, Топољак, Провалија, Брестовац, Митровац, Камењак, Кључеви, Њиве под Буквама, Пландиште и Пужевац.

    Старине у селу.

    -Недалеко од места Провалије има црквина, у којој је и до данас очувана камена „трпеза“. Ту је било и старо „маџарско“ гробље.

    Подаци о селу.

    -Крста се носе „на Јовани“, 8 маја по старом календару, а заветина („бденије“) се држи на дан Пророка Јеремије код сеоског записа. Гробље је на Бељавинама, према Конатицама. Неки родови у овом селу, изузетно од осталих родова, укопавају умрле на својим поседима (Лазићи, Павловићи, Степановићи и Симићи) поред пута, неки у воћњаку и недалеко од куће (Томићи). Тако данас у селу има више мањих гробаља.
    Ово насеље је постало од расељеног конатичког засеока Пољане „за прве Милошеве Србије“. Развијало се прираштајем и новим досељеницима. Први пут се помиње по архивским подацима тек 1818. године, када је имало 21 кућу а 1844. године имало је 34 куће са 221 становника. Данас је у њему има 16 родова у 192 куће.

    Порекло становништва.

    У најстарије родове се убрајају они који су се преселили из конатичког засеока Пољана. То су родови:
    -Степановићи, Кузмановићи, Николићи, Ранковићи, Јовановићи, Иванковићи, Димитријевићи, Миловановићи, Тривуновићи, Обрадовићи су један род, али су већ разродили и међусобно се жене и удају. Старином су од Сјенице. Род су им одсељени Иванковићи у Степојевцу, славе Јовањдан.
    -Мијаиловићи, Павловићи, Томићи су један род, давно су се разродили; не знају за даљу старину, славе Лазаревдан.
    -Андрејићи не знају са даљу старину, славе Никољдан.
    -Дикићи и Арсићи су били један род, па су се разродили; не знају за своју даљу старину, славе Ђурђиц.
    -Маринковићи су род Маринковичћима у Конатицама, славе као и они Трифундан.
    Има досељеника која су се непосредно доселили у Врбовно. То су родови:
    -Лазићи, Давидовићи и Степановићи други су један род, доселили су се од Сјенице 1809. године, славе Ђурђевдан.
    -Лазићи други, предак „Шваба Лаза“ се доселио из Срема око 1850. године, славе Јовањдан.
    -Мијаиловићи, претка је довела мајка „Швабица“ из прека, славе Ђурђиц.
    -Максимовићи и Јадрански су из Јадра, славе Никољдан.
    -Радојичићи су од Радојичића у Степојевцу, доселили су се око 1870. године, славе Никољдан.
    -Рашићи, отац је од Рашића у Вранићу, дошао жени у кућу, славе Никољдан.
    -Јаковљевић је дошао жени у кућу из Степојевца, слави Ђурђевдан.
    -Симић је од Симића у Конатицама, дошао жени укућу, узео њену славу – Ђурђевдан.
    -Гајић је дошао из Лесковца (у околини) жени у кућу, слави Аранђеловдан.
    -Николићи други и Адамовићи су дошли 1913. године из Мислођина, славе Петровдан.
    -Ђурићи су дошли женама, не каже се одакле, у кућу и славе њихове славе Лазаревдан и Јовањдан.
    -Стојићевић је од Стојићевића из Конатица, дошао је жени у кућу, а даљом старином је из Велике Кикинде, слави своју и женину славу – Ђурђевдан и Лазаревдан.

    Одговори
  • Милодан

    Лазаревац и околна села, Вреоци. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Вреоци су са обе стране пута који води од Лазаревца за Степојевац и даље за Београд. Већи део насеља је на западној страни пута, на најнижој језерској тераси београдској а мањи на источној страни, на алувијалној равни Пештана. Уколико се више иде на побрђа куће овог насеља су разређеније док су најзбијеније оне поред поменутог пута. Насеље се углавном дели на Горњи Крај или Бикањац и на Доњи Крај или Селиште. Један део Доњег Краја назива се Миљковац, а према њему, на супротној страни, је Слатина. Средина села назива се Кусања. Остали мањи крајеви називају се по већим родовима: Ђурића Крај, Арнушевића Крај, Пантелића Крај итд.

    Воде.

    -За пиће и домаће потребе употребљава се бунарска вода. Има једна чесма, Вукашиновац у Ђурића Крају и Врело, по коме је село добило име. По предању из Врела је текла веома јака вода и одливала се малим Потоком у Пештан. Кад су Мађари одлазили из Србије, они су затрпали воду на Врелу и од тада се у њему вода смањила. Кроз село теку: Лукавица или Стари Пештан, Колубарина отока Брзак и потоци Кусања, Миљковац, Марин Поток, Церов Поток у потесу Бољетину и карсна увала Мали Поток испод Врела.

    Земље.

    -Око насеља је сеоски потес. Њиве и ливаде су на местима која се називају: Бољетин, Волујак, Миљковац, Слатина, Кључеви, Луг, Белићанка, Планина, Колубара, Ујалица, Превале са висом Бандером, Галибовац и Брестови. Има места која се називају по презименима родова: Арнушевића Ливаде, Марџуновића Њиве итд. На Колубари су ова позната места: Врањски Вир, Јеличин Вир, Марин Брод и Водениште.

    Подаци о насељу.

    -Данашње Вреоце је засновано у 17. веку на месту званом Старо Село у Горњем Пољу и тада се, по предању, звало Курилово Брдо. Због поплаве оно се преместило до данашњег Цветовца (Цветовац је у међувремену, због отварања тамнавских копова, потпуно измештен, оп. Милодан), на месту на коме су били турски ханови, а по народном ослобођењу од Турака 1804. године померило се дубље у шуму на Превалама, па се напослетку спустило у данашње место. Тада је у Вреоцима било, по предању, свега девет кућа: Чолића, Малетића, Јеленића, Марџуновића, Бранковића, Момића, Арнушевића, Ђокиића, Јоксића и Драгићевића.
    Друго, по свој прилици старије, насеље је било у Селишту, у Ђорића Крају, о коме се данас ништа не зна. У Церову Потоку било је, кажу „маџарско“, гробље, од кога се до скора познавао само један камени надгробни „белег“, па је и он недавно порушен и уклоњен. Старо вреочко гробље било је у данашњем потесу до Цветовца. Данашње гробље је у крају Кусањи, у страни више Малог Потока. Стара црква од брвана подигнута је 1817. године и била је посвећена Ваведењу. Данашња црква је поред главног пута. Њу је подигао генерал Живко Давидовић, који је рођен у Вреоцима. Посвећена је Богородичном Покрову. Литија се носи на Спасовдан. У Горњем Крају се вади угаљ – лигнит.
    Вреоци су као насеље унети у Ебшелвицову карту из првих десетина 18. века. затим се по архивским подацима помињу 1788. године у селу Паљувима у Тамнави (општина Уб), по свој прилици у тамошњем збегу, а забележено је и 1811. и 1818. године, када је имало 84 куће. Године 1844. у њему је било 120 кућа са 875 становника а данас у њему има 43 рода са 355 кућа и 3 циганска рода са 6 кућа.

    Порекло становништва.

    -По предању најстарији данашњи родови доселили су се пре „триста година“ из околине Струге и Прилепа. Родови из околине Струге имали су плодна поља поред Дрима, па су их аге и бегови отерали са тог места и населили у неки оближњи планински и неплодни крај. Пошто их то планинско земљиште није могло прехранити ни до половине зиме, онда они побију насилнике и побегну низ Дрим. Бојећи се турске освете они су ишли даље на север, док напослетку нису дошли на Врело и ту основали данашње Вреоце.
    Родове из околине Прилепа преселио је, по предању, Марко Краљевић. Кад је Марко „крајинио“, преци данашњих најстаријих родова из околине Прилепа поткрадали су Маркову мајку. Она се пожалила Марку, а он их потера, да их пресели преко „воде“, тј. преко Саве и Дунава. По другом предању ово је „племе“ било непослушно па цар Душан нареди Краљевићу Марку, да га расели преко „велико воде“. Марко крене са „непослушним племеном“ преко зиме и у пролеће стигне на обалу Саве. Али се Сава била излила, па их Марко остави док вода не отекне, а он се врати у Прилеп.
    Из околине Струге су ови данашњи родови:
    -Арнушевићи (Стојановићи и Арсенијевићи) су један род, славе Ђурђиц.
    -Бранковићи (Терзићи и Матићи). Прабаба Матића убила је Турчина „харамију“, узела му бисаге са дукатима, па су отуда били богати дуги низ година, славе Аранђеловдан.
    -Чолићи (Лукићи и Вукићи). Њихови сродници су и ови родови који, као и они, славе Игњатијевдан, иако казују да су из Херцеговине, где су се, вероватно, неко време задржали на путу из Струге, па су касније дошли код својих сродника у вреоце. То су:
    -Вићентијевићи, Дамњановићи, Момићи, Радичевићи, Мостићи, Госпавићи, Радоњићи, Мандићи, Ранковићи, Маринковићи, Николићи, Радивојевићи, Петровићи, Бранковићи други, Ђуришићи, Матејићи и Спасојевићи.
    -Марџуновићи, Марковићи, Малетићи или Марчићи-изумрли, Јеленићи, Саватијевићи и Нешићи славе Стевањдан; док Жарковићи, који славе Стевањдан, Пантелићи, славе Стевањдан и Петковићи славе Јовањдан славе женине славе својих предака, који су отишли њима у кућу, удомци.
    -Јоксићи, Синђелићи и Митровићи су из околине Прилепа, Никољдан.
    У 18. веку доселило се седам родова:
    -Ђурићи, Поповићи, Бељићи, Вампировићи данас Ђокићи, Ђиласовићи данас Радивојевићи, Максимовићи, Пауновићи, Кнежевићи и Радовановићи су један род, Никољдан. Претка Ђуру довео је из Ужица Јоксо, предак данашњих Јоксића. Од претка Ђуре па до данас у огранку Поповића било је седан свештеника. Милисав, предак Кнежевића, био је под Карађорђем сеоски кнез.
    -Вукашиновићи, не зна се њихова старина, Митровдан.
    -Иванковићи су из Херцеговине, Јовањдан.
    -Антонијевићи не знају за своју старину, Ђурђевдан.
    -Неофитовићи, по породичном предању после Карађорђеве погибије његова сестра Мара побегне из Тополе и уда се за Неофита, од кога су данашњи Неофитовићи, Ђурђевдан.
    -Мијалковићи, Грујићи, Бирчагићи, Станковићи, Радовановићи други су један род, предак се доселио из околине Сјенице а даљом старином су из Бирча у Босни, Ђурђевдан.
    -Ранковићи други, предак Жути Ранко доселио се од Сјенице, Митровдан.
    После Карађорђевог устанка доселило се десет родова:
    -Бирчевићи су из Бирча у Босни, Ђурђиц.
    -Милинковићи су из Добриње код ужичке Пожеге, доскора су се звали Дробњаци, Митровдан.
    -Степановићи, предак Никола Црногорац учинио је неко зло, па био везан за дрво, он га ноћу ишчупао и побегао у Србију, Јовањдан.
    -Павловићи, не зна се одакле је био предак а зна се да је био ковач и Карађорђу окивао топове, Алимпијевдан.
    -Новаковићи, не знају за старину, Аврамијевдан у јесен.
    -Ципелићи (Поповићи) су праунуци попа Новака који је, по служби, дошао овамо „из прека“, Јовањдан.
    -Јелићи, дед „Бошњак“ дошао из Босне, Игњатијевдан.
    -Јермићи „Швабе“ су „из прека“, Срђевдан.
    -Јовановићи „Швабе“ су „из прека“, Јовањдан.
    -Крсмановићи су из суседног Цветовца а старином из Херцеговине, Јовањдан.
    У другој половини прошлога века доселило се осам родова:
    -Ерићи су из Осата, Игњатијевдан.
    -Зарићи су из околине Бајине Баште, Никољдан.
    -Милетићи су из Осата, Ђурђиц.
    -Митровићи су од Марковића у Петки а старином из Босне, Часне Вериге.
    -Остојићи, отац свештеник дошао из Призрена, Св. Петка.
    -Пајковићи су од Васојевића из околине Берана, Аранђеловдан.
    -Марићи су из Босне, предак у свађи побио неке рођаке па овамо побегао, Аранђеловдан.
    -Чолићи други (Ликићи) су из Железника код Београда, Св. Апостол Јован.
    Новији досељеници су:
    -Радојевић „Ера“ је из Церове у Качеру, доселио се 1900. године а старином је Ужичанин; има их у Дићима у Качеру, Ђурђевдан.
    -Гордићи су из Чичкова код Ариља, Лучиндан.
    -Радичевићи (Стевановићи) су из Малог Борка у Тамнави, Лучиндан.
    -Димитријевићи су овамо дошли из Великих Црљена, а старином су из Велеса, Никољдан.
    -Ранковићи трећи је из Азање код Смедерева, Никољдан.
    -Ћирићи су из Тетова, Никољдан.
    -Страхинић је из Јабучја у Тамнави, а старином из Косјерића, Лазаревдан.
    -Стевановићи други су из Конатица, Стевањдан.
    -Јовановић, ковач, из Чибутковице, Ђурђиц.
    -Лазаревићи су из Свилајнца, Никољдан.
    -Сандић је из Ћелија у околини, кројач по занимању, Ђурђевдан.
    -Новаковићи су од Белаћевића у Арнајеву, Јовањдан.
    -Весићи су из Мионице, Никољдан.
    -Даниловић, колар, је из Азање код Смедерева, Лучиндан.
    Цигански родови су гурбети:
    -Живковићи, не каже се одакле су, Св. Петка Параскева.
    -Ђорђевићи су из Мионице, не славе.
    -Миловановићи су из Смедерева, Св. Петка Параскева.

    Одговори
  • Милодан

    Лазаревац и околна села, Дудовица. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Дудовица је по плећатим косама између сеоских потока и на језерским терасама између река Љига, Оњега и Липовице. Оно је на осојној страни, па је зими изложено јаким ветровима. Куће су удаљњене једна од друге по стотину и више метара и чине насеље разбијеног типа. Село се дели на ове крајеве: Околац, Путно Брдо, Јасик, Гајић, Поломчића Поток и на друмско насеље Јаз. У крају Околцу су Крчмарци, Смиљанићи и Ђурђићи а у Поломчића Потоку су Марјановићи.

    Воде.

    -За пиће и домаће потребе употребљава се вода са ђермова, која лети не пресушује. Има неколико незнатних и безимених извора од који је значајнији само извор Маринац у крају Околцу. Ту је подигнут камени споменик изгинулим ратницима од 1914. до 1918. године. На овај извор долазе болесници „младим данима“, тј. прве седмице после месечеве мене (његова пуњења), да се умију водом ради оздрављења. Речице Оњег и Липовица као и потоцим Гујара, Ђурђића Поток и Поломчића Поток утичу у Љиг.

    Земље и шуме.

    -Њиве су у долинама Љига и Оњега, а по странама брда су измешане са ливадама и воћњацима. Места на којима су њиве и ливаде назвају се: Велика Стража, Мала Стража, Савинац, Предор, Оњег, Бело Поље, Симекинац, Ракинац, Љиг, Липовица, Бабин Гроб, Ђурђића Поток, Гујара и Парлог.
    Заједничка сеоска шума је у Оњегу до Брајковца, а остала је издељена.

    Старине у селу.

    -На месту Црквинама позанју се темељи од неке старе цркве у старом гробљу. Ту је и данашње гробље. Друго старо „маџарско“ гробље било је на брду Малој Стражи. Од њега има још по неки надгробни споменик без натписа.
    Кроз село је водио стари пут из турског времена преко Мале Страже и код данашњег друмског насеља Јаза је прелазио Оњег.

    Подаци о селу.

    -Данашња црква подигнута је код старе цркве пре стотину година. Она слави Ђурђевдан. Литија се носи Првога дана Духова а заветина се држи у недељу пред Св. Илију.
    Као насеље Дудовица се помиње 1664. године а по архивским подацима забележена је тек 1811. године. Године 1818. Дудовица је имала 41 кућу. Данас има 18 родова са 115 кућа.

    Порекло становништва.

    Пре Карађорђевог устанка доселила су се четири рода:
    -Сарићи, Ивановићи, Милинковићи су један род, дошли су „озго“, по свој прилици из Качера после одласка Маџара. Имају крве сроднике Мијаиловиће у Трудељу – Качер, Благојевиће у Трбушници, Стевановиће у Брајковцу, Мандиће и Пољаницама – Качер, који су се тамо одселили пре стотину година, славе Аранђеловдан.
    -Илинчићи, Станишићи, Станошевићи, Марјановићи, Ђуришићи, Вукашиновићи и Матићи су из Босне, чукундед им је на овдашњемм гробљу сахрањен а за даље претке не знају. Вукашиновићи имају одсељенике у Липље – Качер, славе Ђурђевдан.
    -Маркићевићи, Марковићи, Весићи, Павловићи, Матковићи, Смиљаницћи, Гајићи, Јовићи и Нинковићи су били један род, али су се већ одавно разродили; не знају за своју старину, славе Аранђеловдан.
    -Живковићи и Пантићи не знају за своју старину, имају одсељенике у Јабучју у Тамнави, славе Св. Димитрија.
    У прошломм веку доселило се осам родова:
    -Ђурђићи су из Трудеља у Качеру; овамо су се доселили пре стотину година, славе Јовањдан.
    -Стевановићи, предак Марко доселио се однекуд, а од њега је данас пето колено, Никољдан.
    -Перићи су из Баната, Ђурђиц.
    -Вемићи су из Срема, Ђурђиц.
    -Крчмарци су се доселили око 1840. године из Крчмара у ваљевској Подгорини, Никољдан.
    -Ђорђевићи су Рудничани, Никољдан.
    -Сајићи су из Дића у Качеру, доселили су се после рата 1878. године, Томиндан.
    -Антонијевићи су се доселили 1897. године из Липља у Качеру а даљом старином су из Теочина код Горњег Милановца, Никољдан.
    -Стевовићи (Глишвићи) доселили су се из качерског Бранетића 1900. године, Ђурђевдан.
    -Маћићи (Поповићи) су из Барзиловице, Симеундан.
    -Митровићи су из Озрема код Горњег Милановца, Аранђеловдан.
    -Ђукићи су из Мораваца у Качеру, доселили се 1910. годне, Ђурђевдан.
    -Павловић је поткивач, дошао из Босуте у Качеру 1930. године, Никољдан.
    -Николић, абаџија, доселио се из Рипња код Београда, Никољдан.

    Одговори
  • Милодан

    Лазаревац и околна села, Жупањац. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Жупањац је на десној страни долине Љига, недалеко од његовог ушћа у Колубару. Куће су по „жупним“ странама брда Човке и Чота, па је по овом положају добило име. Сеоски потес граничи се до Чибутковице речицом Грабовицом. Кроз село теку Лошев Поток, који раздваја Горњи Крај села од Доњег Краја и утиче у Љиг. Од Обренове Ливаде почие потес села Петка, а границу чини сеоски пут који се спушта од брда Човке и води у село Ћелије, које припада ваљевској Колубари. Река Љиг је на граници према Прњавору (Боговађи). Он чини штете њивама, али само после већих киша и отапања снега. Казује се да се раније чешће изливао него данас. Циганско насеље је у Горњем Крају, у долини речице Грабовице.

    Воде.

    По селу има малих и безимених извора, који лети пресушују. Најбоља вода је на Великом Бунару (природном извору) у Буквару. Водом се мештани служе са бунара а стока се напаја на потоцима и реци Љигу. У долини Грабовице је Кисела Вода, која извире час на левој а час на десној обали речице.

    Земље и шуме.

    -Њиве и ливаде су на местима која се зову: Луг, Просине, Ледињак, Иве, Косово и Кључеви – поред Љига, Зољевац, Парлошчић и Салашина. Сеоска утрина је у Парлогама. Испаше и шуме су слабе: Лички Јаз, Јеремина Коса, Дуга Коса и Слатинска Коса.

    Старине у селу.

    -У Луговима се налазе печене земљане коцке величине 6 са 4 сантиментра. Ту се понекад ископавају оловне полуге. Стари Николин Гроб је поред пута за Лазаревац, о коме се данас ништа не зна. Ипод Бране, на Љигу, пролазио је неки стари пут.

    Подаци о селу.

    -Данашње гробље је ипод брда Чота. Литија се носила на мали Спасовдан а сада се носи на Трећи дан Ускрса. У селу има доста кречана у којима се пече креч као и у суседном селу Ћелијама.
    Као насеље Жупањац је унет у Ебшелвицову карту. У архивским актима помиње се 1811. и 1818. године, када је имао 21 кућу, а 1844. године је имао 30 кућа са 202 становника. Данас у њему има 13 родова са 92 куће и један цигански род са 13 кућа.

    Порекло становништва.

    Најстаријих седам родова доселили су се вреоватно у другој половини 18. века:
    -Лазаревићи, Илићи, Лукићи и Беговићи су један род, сви славе Никољдан а Лукићи славе још и Апостола Јована; доселили су се од Сјенице. Од Лазаревића има једна кућа у Лазаревцу.
    -Лазићи, Сретеновићи и Недељковићи су један род, доселили су се из Црне Горе, славе Лучиндан.
    У Најстарије родове убрајамо и оне који не знају своју старину:
    -Адамовићи, славе Аранђеловдан.
    -Радојичићи, славе Симеундан, имају одсељенике у Јабучју у Тамнави.
    -Јанковићи, Никољдан.
    -Митровићи, Савиндан.
    -Видаковићи су из Старог Влаха, били су у Срему па су се отуда населили овде, славе Аранђеловдан.
    У прошлом веку доселило се девет родова:
    -Радовановићи су од Сјенице, славе Ђурђевдан.
    -Ђорђевићи други су из Босне, Јовањдан.
    -Илићи други, прадед дошао из Босне, Аранђеловдан.
    -Каменице су из ваљевске Каменице а старином су из Црне Горе, Никољдан.
    -Радивојевићи су однекуда од Ужица, славе Ђурђиц.
    -Ракићи су од чачанске(?) Лознице, вероватније из Лознице код Вишеграда, дошли 1885. године, Никољдан.
    -Ристивојевићи су изумрли по мушкој линији, славили су Ђурђевдан
    -Јовићи су се одселили у ваљевски Вртиглав и тамо изумрли, славили су Никољдан.
    -Кујунџићи (Марковићи) су изумрли.
    Цигански родови су гурбети, не каже се одакле су досељени, сви славе Никољдан:
    -Стевановићи се баве земљорадњом и свирачином.
    -Петровићи су земљорадници и накупци.
    -Мојсиловић је ковач и земљорадник.

    Одговори
  • Милодан

    Лазаревац и околна села, Јунковац. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    Јунковац је на побрђу у долини средњег тока Турије. Куће су по странама коса са леве стране Турије, груписане по родовима. Прираштајем становнишштва групе породичних кућа су се саставиле тако да чине насеље мање разређеног типа. Село се дели на крајеве: Горњи или Брђански Крај или Стублина, Доњи Крај, Гај и Луг. Средина села звала се Бурово, а сада је друмско насеље. Гај и речица Сајковац деле Јунковац од Араповца, њиве на месту Оградама су према Миросаљцима а место Брда су према Стрмову и Барошевцу. Сеоски пут и њиве у Крушику деле Јунковац од Сакуље; њиве у месту Љубичици су на граници према Медошевцу, до Великих Црљена је потес Вирови, до Соколове је речица Сеона а до Арнајева је Јунковачко Поље.

    Воде.

    -Јунковац обилује здравом водом. Најбољи су извори Кленовац у Горњем Крају и Студена Стублина, којим се служе Радовановићи (она је мало кисела). Реке су Турија и Сеона а остале воде су потоци, који лети пресушују: Стублина, Мршинац, Мала Сакуља, Дреновити Поток, Оскорушни Поток, Волујак, Витњачки Поток у Гају и Долински Поток. Само Турија плави и штети њиве после већих киша и отапања снега.

    Земље и шуме.

    -Њиве и ливаде су на местима која се називају: Маринац, Брда, Баре, Ограде, Алуге, Ливадица, Лука, Чиста Бара, Божина Бара, Јаруге, Крушик и Доља.
    Шуме и ливаде су у Гају и на Волујаку.

    Старине у селу.

    1. У Маринцу, у Горњем Крају, била је нека стара варош, по предању, из времена кнеза Лазара. Ту се познају темељи од цркве и других грађевина. У народу се још и данас одржава предање, да је ова варош била на граници држава браће Немањића. Један брат је признавао грчку а други маџарску власт. На овом месту Грци потуку Маџаре и поруше варош. По свој прилици се ово предање односи на краљеве Милутина и Драгутина, који је једно време држао Мачву са Београдом.
    2. У Дреновитом Потоку има старо Сватовско гробље, а друго Сватовско гробље је у Гају код Мемедове Баре.
    3. Старо „маџарско“ гробље је у селу, а старо Ерско Гробље је у Приливку, у долини Сеоне.
    4. На Турији је била стара камена „ћуприја“, коју је порушио Кнез Сима Марковић, да не би Турци прелазили у село у пљачкали га.
    5. У Дреновитом Потоку су налазили стари бакарни новац.

    Подаци о селу.

    -Данашња црква, у друмском насељу, подигнута је 1866. године и посвећена Св. Тројици. Гробље је у Брђанском Крају. Крста се носе на Први дан Тројица.
    Јунковац је унет у Ебшелвицову карту, па се помиње, по архивским подацима тек 1811. године. У њему је 1818. године било 26 кућа. Данас Јунковац има 44 рода са 178 кућа и 1 цигански род са 3 куће.
    Данашње насеље је засновано у 17. веку на месту Маринцу, у Горњем Крају.

    Порекло становништва.

    У овом селу има четири стариначка рода:
    -Станишићи, Петровићи, Стаковићи, славе Аранђеловдан.
    -Вретићи, Милићи и Ђорђевићи, славе Никољдан.
    -Јовановићи, славе Јовањдан.
    -Ивановићи и Илићи, славе Ђурђиц.
    Пре Карађорђевог устанка доселило се пет родова:
    -Комненовићи или Крџалићи (Јаковљевићи, Марковићи и Мијатовићи), затим, Даријевићи (Драгићевићи) су једанн род, старином су од Сјенице а овде су дошли из Баната, славе Ђурђевдан.
    -Белаћевићи (Јовичићи, Новаковићи, Јовановићи Ниџићи или Пауновићи, Катићи и Милошевићи: Предак Бели Ђорђе доселио се из Дубнице код Сјенице, учествовао је у некој буни*. Оженио се свастиком претка данашњих Станишића и погинуо од хајдука у својој башти, где му стоји и данас надгробни камени споменик са ознаком погбије 1772. године. Славе Јовањдан.
    *По предању у Хаџи-Продановој буни, али се то, по запису на надгробном споменику, показало као нетачно.
    У старије досељенике по свој прилици треба убројати и ове родове, који не знају за своју старину:
    -Матковићи и Маринковићи, славе Ђурђевдан.
    -Јовановићи, славе Никољдан.
    -Крекићи (Гајићи, Милосављевићи и Марковићи), славе Лучиндан.
    У прошлом веку доселило се седамнаест рдова:
    -Урошевићи су из Баната; по прабаби род су Даријевићима, Ђурђиц.
    -Зековићи су из Војке у Срему, Мратиндан.
    -Радовановићи (Васиљевићи, Благојевићи, Николићи, Радосављевићи, Лукићи и Јовановићи) су један род; доселили су се из Гукоша у Качеру, Ђурђевдан.
    -Старчевићи су из Орашца у Тамнави, Св. Петка Параскева.
    -Николићи други су пореклом Ужичани, Јовањдан.
    -Топџићи су из Шопића, Ђурђиц.
    -Јелисавчићи су из Драгачева, Јовањдан.
    -Стевановићи су из Јунковаца у Лепеници, Усековање Св, Јована Крститеља.
    -Радовановићи су из Прељине код Чачка, Никољдан.
    -Пауновићи други, дед дошао из Дрена, Ђурђиц.
    -Павловићи су из Араповца, Митровдан.
    -Лазаревићи су из Малих Црљенаца, Лазаревдан.
    -Марковићи су из Дрена, Ђурђевдан.
    -Ранковићи други су из Маслошева у Горњој Јасеници; они су род Ранковићима у Араповцу, Ђурђевдан.
    -Стојановићи су се доселили 1900. године из Баната, Аранђеловдан.
    -Божићи су старином из Босута у Качеру а овамо су дошли из Барошевца, славили Никољдан а сада славе Стевањдан.
    -Живојииновићи су Цигани ковачи из Баната, Ђурђевдан.
    -Јовановићи су од Јовановића у Баричу, Никољдан.
    -Марковићи други су из Бељине у Космају, Лучиндан.
    -Цветковићи (Петровићи), отац се доселио из околине Лесковца, Аранђеловдан.
    -Васиљевићи су од Белаћевића у Арнајеву, Јовањдан.
    -Вукосављевићи су из Араповца, Никољдан.
    -Марковић трећи, ковач, доселио се из Бељине у Космају, Стевањдан.
    -Жујовићи су из Араповца а старином је од Пипера у Црној Гори, Аранђеловдан.
    -Ђуричићи су из Рожанаца у Космају, Ђурђевдан.
    -Јовановићи други су из Малих Црљенаца, Јовањдан.
    -Милошевић, као циглар је дошао из околине Пирота, Никољдан.
    -Ђурђевићи су из Тулежа, Ђурђевдан.
    -Рајковићи су из Сакуља, Св. Јоаким и Ана.
    -Јанковићи су из Баћевца, Трифундан.
    -Илићи други су из Бељине у Космају, Лучиндан.
    -Радовановић, кафеџија, је из Медошевца, Ђурђевдан.
    -Митровић је из Медошевца, Митровдан.
    -Јовановић, гостионичар, је из Стрмова, Никољдан.
    -Тодоровићи су из Неменикућа под Космајем, Видовдан.

    Одговори
  • Милодан

    Лазаревац и околна села, Крушевица. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Крушевица је са обе стране државног пута који води из Аранђеловца у Лазаревац, а између качерских села Живковаца и Калањевца и колубарских села Погорелица, Трбушнице и Брајковца. Куће су по валовитом побрђу, а мање их је у долинама сеоских речица и потока. Насеље је разбијеног типа, шумадијске врсте. Оно се дели на три краја: Брдо, До и Реку. Сеоски потес граничи се до Погорелаца њивама Паљевито; одатле граница иде венцем на Просек, затим на Главицу, Остењак, Милићево Брдо, Мекоте, Липар, Гудуру, па низ Церје на реку Оњег, која чини на овом месту границу ове области и Качера, па преко Дрења на Вис.

    Воде.

    -Крушевица обилује изворском водом. Главнији извори су: Крагујевац, веома јака вода, Добра Вода, Кисела Вода код школе и Кисела Вода у Оњегу, Студенац (чесмица), Течурак у Плочнику, Јегодинац, Пакинац, Риђ, Никодинов Извор и други мањи безимени „течурци“. Осим воде са извора служе се и водом из бунара на оним местима где су извори удаљени од кућа. Речице и потоци су: Крушевачка Река, извире испод Вагана и утиче у Пештан код Даросаве. Њене леве притоке су Пакинац, Саставци, Каћопер и Радивојевица. У Радивојевицу утичу у време већих киша и при топљењу снега Лазина Јаруга и Зекина Јаруга. У Оњег утичу Плочник, Свињчински Поток и „јаруга“ Шупља Стена. Плочник и Свињчински Поток после отапања снега у пролеће и бујних киша плаве њиве и наносе штете. Поток Каћопер пресушује лети у доњем току.

    Земље.

    -Њиве и ливаде су на местима која се зову: Дуга Јаруга, Осоје, Липар, Кошарско, Зекино Брдо, Лазино Брдо (на коме је гроб неког Лазе), Крајњи Рт, Парезовац, Риђ, Путник, Оклисак, Вис, Гудура, Честе, Преки Пут, Торови, Глоговито, Свинчине, Дрење, Орнице, Парлог, Остењак, Мекоте и Пештан. Сеоксе утрине су: Стране, Глоговито и Јеленина Стена.

    Старине у селу.

    -Старо „маџарско“ гробље било је између Крушевичке Реке и Пештана. Оно је разорано, али још и данас има по који надгробни споменик без натписа. По гробовима се разоравају комади од земљаних лонаца.
    На месту Пољанку, код извора Крагујевца, народ је, у времену Турака, држао богомоље.

    Подаци о селу.

    -Данашње гробље је на врху Орнице. По предању оно је засновано после смрти три косача, који су на том месту заноћили, па су изјутра нађени мртви. Они су сахрањени у један гроб, који је означен малим каменим стубом, на коме су урезана три крста, али без натписа. Међу најстаријим надгробним споменицима од камена један има овај натпис: „Марко син Аћима Недењковића, живео 65 година и Никола Аћима Недељковића. Аћим је умро 8. априла 1834. године“.За нечисто место сматрају се Солила, а то су раскршћа сеоског и бановинског пута. Литија се носи на Спасовдан а заветни дан су Младенци.
    Крушевица је као насеље унето у Ебшелвицеву карту. По архивским грађама оно се помиње 1818. године, када је имала 23 куће, а 1844. године имала је 34 куће са 234 становника. Данас у њој има 18 родова са 161 кућом.

    Порекло становништва.

    Најстарији родови доселили су се пре Карађорђевог устанка. То су ови родови:
    -Накићи су изумрли. Куће су им биле у Честама, одакле се једна породица одселила у Зеоке. Њихов предак Павле учествовао је на народном састанку у Рудовцима 1815. године.
    -Сандићи(Пантелићи) су се доселили од Сјенице; од њихова доласка до днас има седам колена. Једна њихова породица се одселила у Крагујевац. Славе Св. Врачеве.
    -Шућићи (Пајићи или Павловићи, Станћи, Тодосијевићи и Тодоровићи) су из „Старе Србије“. Предак Милован Шућа учествовао је у народном устанку у Орашцу, па су му због тога Турци запалили кућу. Погинуо је на Засавици 1815. године. Славе Јовањдан.
    -Јаћићи (Аћимовићи, Павловићи други, Симеуновићи и Ранковићи) су из Подриња; једна породица од Аћимовића одселила се у Београд а једна у Јајинце код Београда. По надгробном споменику предак Аћим Недељковић умро је 1834. године, славе Никољдан.
    -Марковићи казују да су у крвном сродству са бившим владарским родом Обреновићима, славе Никољдан.
    -Несторовићи, Радојчићи, Марковићи и Анђелићи су један род. Не знају за своју старину; једна породица од Несторовића одселила се у Аранђеловац, славе Јовањдан.
    У прошлом веку доселило се шест родова:
    -Обрадовићи, дед је из Цветановаца на левој страни Колубаре. Имају одсељенике у Неменикућама под Космајем, славе Ђурђевдан.
    -Радивојевићи и Милићи су из околине Бајине Баште. у даљој старини њима су били сродници ови родови, који, као и они, славе Никољдан:
    -Марићи, Пантелићи, Ђорђевићи, Петровићи и Димитријевићи.
    -Тадићи су из Брајковца, Јовањдан.
    -Ћелешевићи и Јовановићи су из Даросаве, славе Св. Гаврило (Благовести), 26 марта по старом календару.
    -Милановићи не знају за своју старину, Ђурђевдан.
    -Ђурђевићи су род Гајићима у Прогореоцима, а даља старина им је из Добриње код ужичке Пожеге, славе Ђурђевдан.
    -Минићи су из Срема, Ђурђиц.
    -Јанићијевићи су посрбљени Цигани ковачи, који су се доселили из Лугавчине код Смедерева 1906. године, Лучиндан.
    -Тешићи су из Даросаве, Никољдан.
    -Марковић је нађен као бачено дете у Рудовцима, слави Никољдан.
    -Живановићи су из Рудоваца, Јовањдан.
    -Јеремићи су из Рудоваца, Ђурђевдан.

    Одговори
  • Милодан

    Град Лазаревац. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Настанак града Лазаревца.

    -Године 1882. проглашено је село Шопић за варошицу. Тада се издвоји Горњи Крај Шопића као посебно насеље и прозове Лазаревац. Ово име се озваничено 1889. године. По казивању име је дато по најстаријој кафани у овом крају, која се звала „Кнез Лазар“, а по другом саопштењу име је узето по Лазаревој суботи, јер је у тај дан ово насеље преузело улогу варошице.
    Године 1885. посетио је варошицу Шопић Јован Миодраговић. Он у свом путопису казује, да ова варошица „не заслужује да се тако зове, јер нема ни поште а није ни на реци“. Пошто је ово место било у равници, која је била пуна бара и блата, то се насеље убрзо почело померати дуж пута, који води од Шопића за Лукавицу. Кад су на том месту подигнута данашња Среска надлештва (Срески суд, болница, расадник, основна школа, затим пошта и друге установе), тада се старо насеље варошице Шопић нагло почело да помешта у брдо.
    Друмско насеље Шопића, данашњег Лазаревца, основали су у другој половини прошлога века ови трговци и занатлије: Тома Пауновић из Шопића, Петар Стефановић из Криве Реке у Качеру, Велимир Марковић Ђеда из Велишеваца у Тамнави, Негован Недељковић из Шопића, Крста и Петар браћа Ђорђевићи из Босне, Љуба Пантелић из Мушића код Ваљева, Радојица Филиповић из Петке, Глиша Николић, ћурчија из Алибунара у Банату, Ђорђе Јовановић и Златко Цветковић, Лесковачани, оба колари, Милован Топлаовић из Шопића и Мића Здравковић из Кука (Дрена).
    Године 1910. Лазаревац је добио железнички станицу на прузи Лајковац-Аранђеловац-Младеновац. У времену борби у српско-аустријском ратовању 1914. и 1915. године варошица је знатно опустошена. После ратовања, односно од 1919. године Лазаревац је поново оживео као трговачко, занатлијско и административно место за ближу околину. Он је 1928. године добио електрично осветљење а 1940. године и водовод. Те године је завршена изградња православне цркве, у којој је смештена костурница изгинулух ратника 1914. и 1915. године. Посвећена је Св. Димитрију. Пазарни дан у Лазаревцу је петак. Литија се носи на Први дан Духова. Данас у њему има 113 родова са 119 кућа.

    Порекло становништва.

    -Филиповићи, кројачи. Чукундед Филип „Маџарин“ доселио се из Бачке и погинуо у лову. Овамо се дооселио из Петке, славе Мратиндан.
    -Којић, трговац, доселио се из Славковице у Љигу. Род су са Којићима у Штавици у Качеру и Кадиној Луци на Љигу и у Закути у Гружи а старином су из Гусиња, славе Св. Петку.
    -Протић (Поповић), свештеник је од Лазаревића у Шопићу, Никољдан.
    -Јанковић (Пантелић), гостионичар, доселио се из Пљеваља, Ђурђевдан.
    -Марковић, гвожђарски трговац, доселио се из Бранетића у Качеру, Ђурђевдан.
    -Рајићи су од Рајића у Шопићу, Мратиндан.
    -Ристићи, дед се доселио као пушкар из Бајине Баште, Аранђеловдан.
    -Ивановић је опанчар из Шопића, Ђурђиц.
    -Костић, дед се доселио из Босне а овмо из Шопића, Крстовдан.
    -Поповић други, свештеник, доселио се из Врања, Стевањдан.
    -Ненадовић, трговац, дед био учитељ у Венчанима, а отац се доселио овамо, Ђурђиц.
    -Станић, дед се доселио из Босне у Шушњар, па прешао овамо, Никољдан.
    -Петровић, сарач, отац однекуд дошао, Ђурђевдан.
    -Максић, месар, доселио се из Ужица, Св Јестатије, 20. септембра по старом календару.
    -Илић, колар, дед се доселио из Врања, Никољдан.
    -Цветковић, месар, дед се доселио из вароши Лесковца као колар, Никољдан.
    -Ђорђевић, дед дошао из Петке, Св. Гаврило, 13 јула по старом календру.
    -Караклајић, опанчар, доселио се из Ужица, Никољдан.
    -Живковић, опанчар, отац се доселио из Оклатца у Рачанском срезу, Ђурђевдан.
    -Алексић, трговац, отац се доселио из Аранђеловца, Аранђеловдан.
    -Баћански, земљорадник, отац је од Трбојевића у Инђији у Срему а овамо дошао из Шопића, Стевањдан.
    -Богдановић, гостионичар, отац се доселио из Чибутковице, Никољдан.
    -Лазаревић, извозник, је из Жупањца, Никољдан.
    -Миловановић, отац се доселио из Стубице, Велика Госпојина.
    -Макањић, гостионичар, је из Ужица, Аранђеловдан.
    -Матић, опанчар, је из Босне, Аранђеловдан.
    -Недељковић, мерач, је из Шопића, Мратиндан.
    -Марковић други, колачар, отац се доселио из Срема, Аранђеловдан.
    -Николић, крзнар, отац се доселио из Фрадина у Банату, Ђурђевдан.
    -Пауновићи су земљорадници из Шопића, Мратиндан.
    -Стафановић, абаџија, доселио се 1876. године из Табановаца код Куманова, Митровдан.
    -Павловић, опанчар, је Ужичанин, Лазаревдан.
    -Филиповић други, абаџија, доселио се из Прњавора (Боговађа), Ђурђиц.
    -Нешић, пекар, је из Ћелија, Ђурђевдан.
    -Илић други, трговац, дед се доселио из Богдановаца у Лужничком срезу, Никољдан.
    -Полић (Полкић), крзнар, отац се доселио из околине Ужица, Никољдан.
    -Радосављевић, месар, доселио се из Босуте у Качеру, Ђурђевдан.
    -Вујадиновић, зидар, доселио се из Ужица, Никољдан.
    -Петровић други, мерач, је из околине Ваљева, Никољдан.

    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Лазаревац, наставак….

    -Перишић, опанчар, доселио се из Косјерића, Ђурђиц.
    -Лукић је из Румуније, Аранђеловдан.
    -Марјановић, трговац, отац се доселио из Доброселице на Златибору, прво у Моравце на Љигу па после овамо, Ђурђевдан.
    -Ристић други, отац је из Медошевца, овамо дошао из Стубице, Аранђеловдан.
    -Броћићи су из Гуче у Драгачеву, Лучиндан.
    -Вонга је из Германске Столице у Словачкој, доселио се као колар 1890. године, Лутерове вероисповести.
    -Савић, трговац, је из околине Мионице, Ђурђевдан.
    -Милићи су из Крушевице, Никољдан.
    У првим десетинама овог (двадесетог) века доселили су се ови родови:
    -Миловановић други, пекар, је из Бистрице, Ђурђиц.
    -Милојевић, опанчар, је из Зеока.
    -Васић, гостионичар, је из Трбушнице, Алимпијевдан.
    -Пакић, опанчар, је из Петке, Никољдан.
    -Ђорђевић други, опанчар, је из Жупањца, Ђурђевдан.
    -Живковић други, качар, је из Сакуље, Св. Јоаким и Ана.
    -Арсеновић, абаџија, отац се доселио из Чађевице у Босни, прво се доселио у Бијељину, потом у Београд па напослетку овамо, Јовањдан.
    -Анђелковић је из Дрена, Јовањдан.
    -Благојевић, служитељ, је из Дрена, Ђурђевдан.
    -Стефановић други, поткивач, доселио се из околине Врања, Ваведење.
    -Сандић, опанчар, је из Ћелија, Ђурђевдан.
    -Станић други,пекар, је из Шушњара, Никољдан.
    -Степановић, кафеџија, је из Ужица, Стевањдан.
    -Спасојевић, индустријалац, је из Дрена, Лучиндан.
    -Чоловић, опанчар, је из Беле Реке (Бијеле Ријеке) на Златибору, Никољдан.
    -Станић трећи, бојаџија, је из Гуче у Драгачеву, Аранђеловдан.
    -Стевановић трећи, трговац, је из Криве Реке на Руднику, Никољдан.
    -Недељковић други, воскар, је из Београда, Аранђеловдан.
    -Јанковић други, трговац, старином је од Сјенице а овамо је дошао из Петке.
    -Анђелковић други, трговац, је из Вреоца, Никољдан.
    -Божић је из Сакуља, Св. Александар Невски.
    -Ћуковић, месар, доселио се из Новог Пазара, Аранђеловдан.
    -Јовановићи, ковачи, су из Обреновца, Пантелиевдан.
    -Марковићи трећи, столар, је из Опаљеника код Ивањице, Никољдан.
    -Михаиловић други, апотекар, је из Ваљева, Ђурђевдан.
    -Ђокић је из Стубуце, Аранђеловдан.
    -Милићи други, месари, су из Крушевице, Аранђеловдан.
    -Гавриловићи су „Ере“, земљорадници, Ђурђевдан.
    -Пат, беребрин, пореклом Румун, овамо дошао из Плочице у Ковинском срезу у Банату, католичке вероисповести.

    Наставиће се….

    Одговори
  • Милодан

    Мале корекције:

    -Милојевић, опанчар, је из Зеока. – додати „Ђурђиц“.
    -Јанковић други, трговац, старином је од Сјенице а овамо је дошао из Петке. – додати „Стевањдан“.
    -Јовановићи, ковачи, су из Обреновца, Пантелиевдан. (исправити „Пантелијевдан“)

    Хвала модератору, унапред!
    Крај сутра увече.

    Одговори
  • Милодан

    Лазаревац, наставак….

    -Антонијевић, опанчар, је из Теочина код Горењг Милановца, дошао прво у Липље па овамо 1911. године, Никољдан.
    -Дашевић, пекар, је из Бакионице код ужичке Пожеге, Лазаревдан.
    -Ивановић други, трговац, је из Вукосаваца у Качеру, Ђурђевдан.
    -Синђелић, опанчар, старином је из Војске у Ресави, овамо дошао из Вреоца, Никољдан.
    -Живковић трећи, фарбар, је из Гуче, Стевањдан.
    -Арсенијевић је из Шушњара, Ђурђевдан.
    -Марковић је из Карана на Златибору, Ђурђиц.
    -Кондић, опанчар, је из Трбушнице, Ђурђиц.
    -Михаиловић трећи, опанчар, је из Бистрице, Никољдан.
    -Јанковић трећи, трговац, отац се из Тетова доселио у Велике Црљене па онда овамо, Ђурђиц.
    -Васић други, трговац, доселио се из Ивановца у Качеру, Аранђеловдан.
    -Стојановић, зидар, доселио се из Агиног Села у Жеглигову, Аранђеловдан.
    -Грбић, старином је из Далмације, прво се населио у Дабићко Поље код Ваљева, одатле побегао због спора око ванбрачног детета у Мрчић, па отуда овамо, Никољдан.
    -Илић трећи је из Жупањца, Никољдан.
    -Радојичић, пекар, је из Даросаве, Јовањдан.
    -Ранчић, зидар, доселио се из Суводола код Пирота, Митровдан.
    -Радовановић, месар, је из Стојника у Космају.
    -Каменица, абаџије, је из Ћелија, Никољдан.
    -Ћирић је из Стубице, Никољдан.
    -Јовановић други, госионичар, је из Ужица, Никољдан.
    -Јовановић трећи је из Јаворца код Кичева,побегао због „арамија“ (разбојника), Никољдан.
    -Констатиновић, трговац, је из Велике Иванче у Космају а старином је Цинцарин из Македоније, Марковдан.
    -Јовановић четврти је из Липља у Качеру, Ђурђиц.
    -Протић, лончар, је из Суводола код Пирота, Аранђеловдан.
    -Ранђић, трговац, је из Трбушнице, Митровдан.
    -Јанаћковић, лончар, је из Суводола код Пирота, Св. Петка Параскева.
    -Рајковић, опанчар, је из Зеока, Ђурђиц.
    -Ћирић други, ткач, је из Ваљева, Аранђеловдан.
    -Ђукнић, бојаџија, је из села Калањевци у Качеру, Стевањдан.
    -Чижек, Чех, остао као аустријски војник 1918. године, евангелик.
    -Станишић, трговац, је из Брајковца, Јовањдан.
    -Динић, обућар, је дошао из Београда, Ваваедење.
    -Лукић други, абаџија, је из Дрена, Аранђеловдан.
    -Ломић, трговац, је из Драгоља у Качеру, Јовањдан.
    -Некић, опанчар, је из Трбушнице, Алимпијевдан.
    -Софронијевић, пекар, доселио се из Ваљева, а крвни рођаци су му Дрљаче, негде у Подрињу, Никољдан.
    -Васиљевић је из околине ужичке Пожеге, Никољдан.
    -Глигоријевић, трговац, је дошао из Ваљева, Лучиндан.

    Крај!

    Одговори
  • Милодан

    Лазаревац и околна села, Лесковац (Колубарски). Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    Лесковац је на благим странама коса на десној страни речице Бељанице. Има неколико кућа (Живковића, Остојића и Марковића) у равници поред Бељанице на месту Крушику. Старији људи памте када је било десет кућа најстаријих родова на месту Селишту, на коме су куће данашњих Марковића, па су се одатле преселили на место Гробљице. Одатле се насеље развијало прираштајем и новим досељеницима и тако данас има изглед насеља мање разбијеног типа. Село се дели на ове крајеве: Думњански Крај, Жабаре, Средњак, Прљуше и Ерића Крај, који је насељен најновијим досељеницима.

    Воде.

    -Лесковац има добру изворску воду. Главнији су ови извори: Стубле у Крушику, Исаковац, Рајковац (засут земљом), Растић, Љешковац, Змајевац, Рубњак* (веома јак) и Средњак.
    *И за овај извор се казује да су га Мађари затварали сланином када су одлазили из Србије.
    Готово сви извори су у сеоском потесу, па се вода из њих употребљава само у време рада на њивама. Осим извора служе се водом за домаће потребе и за пиће и из бунара. Кроз село протичу речице Бељаница и Опарна, које понекад у пролеће поплавама наносе штете ливадама. у Селу је и Поток, који лети пресушује.

    Земље и шуме.

    -Ливаде су поред Бељанице и Опарне, а по странама су измешане са њивама. Оне се данас почињу разоравати и претварати у њиве. Места са њивама и ливадама се називају: Алуга, Гај, Равнице, Баре, Орнице, Крушик, Лесковачко Поље, Језеро испод цркве (оно је исушено). Крушикје до скора био сеоска утрина, па је издељен, Бивољача (сада припада атару Великог Борка).
    Шуме су приватни забрани, а највећа је она у Потоку. Сеоских утрина данас нема, осим Зборишта, малог празног простора у средни села.

    Старине у селу.

    1. Старо гробље је било на месту Буруму. Његово ндгробно камење узидано је у данашњу цркву.
    2. У Гробљишту, на месту Равницама, изоравају се повелике опеке и делови порушених гробница. Једна таква зидана гробница била је покривена плочом од печене земље, која је била дугачка 1,5 и широка 1 метар. На плочи није било никаквог натписа, ни шара, али је у угловима имала олуке за сливање воде. У овом Гробљишту изорана је једна сребрена пара.
    3. За неколико очуваних камених надгробних споменика казује се да су „римљански“. међутим, облици ових споменика су исти са облиима надгробних споменика који имају натписе из прве половине прошлог века, па, према томе, то нису „римљански“ него српски споменици становништва 18. и 19. века.
    4. У средини села је било неко старо гробље, од кога данас нема никаквих виднијих трагова. На том мсету изоравају се људске кости, порцеланска зрнца и металне „урочице“ (крстићи).
    5. Из времена Турака је и стара воденица Јараница на Бељаници.
    6. Неки стари пут пролазио је поред старог надгробног споменика од камена у крају Средњаку, па је водио преко Гологлавице за Шиљаковац. Нигде нема трагова од мостова преко Бељанице.
    7. Поред пута у крају Средњаку био је хан. Доскора су на том месту биле крушке које је садио ханџија.

    Име селу.

    -По предању на месту где је била црквица брвнара била је стара и дебела леска са урезаним крстом, по којој је село добило име. Код ње се скупљао народ и молио Богу, а у времену насиља или какве опасности ту је био народни збег. Недалеко од леске било је Језеро, а око њега густа шума. Ту су се, по предању, крили неки хајдук Преља и кнез Сима Марковић из Великог Борка.

    Подаци о селу.

    -Стара црквица од брвана подигнута је 1819. године. Данашња зидана црква посвећена је Св. Димитрију. Она је подигнута 1892. године на месту старе црквице. Када је чишћено место и копана земља за темељ данашње цркве, тада су раскопана три „тавана“ слоја пепела, па народ на основу тога закључује, да је стара црква од брвана три пута горела и напослетку четврти пут је подигнута она која је служила до 1892. године. У данашњохј цркви има на северној страни гроб „светитеља“, на који лежу болесници, пале свеће, поливају уље, ките цвећем, остављају новац, пешкире и томе слично. По предању то је гроб неког побожног калуђера Василија. Њега је народ сам посветио.
    По црквеним протоколима од 1837. године били су свештеници у цркви лесковачкој Васа Гавриловић и Сима Поповић, предак данашњих Поповића у Великом Борку. Кнез Сима Марковић поклонио је цркви звоно, које је имало натпис. Оно је служило до 1915. године, када су га Аустријанци, са још три звона, скинули са звонаре и однели. Иконостас је радио сликар Живко Југовић, као што се то може видети по његовом запису на иконостасу.
    У селу има два гробља. Старије је велико гробље у крају Прљуши, а млађе је Мало Гробље у Думњанском Крају, у које се сахрањују Гајићи, Ћурчићи и Јовановићи.
    По архивским подацима Лесковац се први пут помиње 1723. године а 1732. године у њему се помиње сеоски „књаз“ Степан. Године 1818. у Лесковцу је било 24 куће а 1844. године имао је 32 куће са 238 становника. Данас у њему има 43 рода са 213 кућа.

    Порекло становништва.

    Најстарији родови доселили су се пре Карађорђевог устанка. То су ови родови:
    -Иванковићи, Живковићи, Раадовановићи и Благојевићи, доселили су се „од Прилепа“, славе Ђурђиц.
    -Гајићи, Станчићи, Вићетијевићи, Петровићи, Јанковићи и Јовановићи су однекуд из Македоније, Аранђеловдан.
    -Симићи, Радојчићи, Марковићи, и изумрли Ристићи, предак Продан Степановић родио се у Думи, данас у Грчкој, препродавали су га Турци као роба, био је у Малој Азији, напослетку се ослободио ропства, па се са својом породицом домогао овамо и „заколибио“ у данашњем Думњанском Крају, Марковдан.
    -Петровићи други су од старијих родова, али не знају за своју старину, Ђурђевдан.
    -Лукићи, Петровићи трећи и Урошевићи су један род, доселили су се из околине Косјерића и населили у Ерски Крај, Јовањдан.
    -Зарићи, предак Заро од Косјерића је ишао за дивљим гускама, па када су оне попадале у Лесковачко Језеро, онда је то био знак да се ту треба населити, Ђурђевдан.
    У прошлом веку доселио се шеснаест родова:
    -Петровићи четврти, прадед дошао из Косјерића, Петровдан.
    -Новаковићи су са Златибора, Ђурђевдан.
    -Петровићи пети су из околине Ужица, Јовањдан.
    -Николићи су из околине ужичке Пожеге, Никољдан.
    -Димитријевићи су из Санковића код Мионице, Митровдан.
    -Даничићи су од Ужица, Никољдан.
    -Томићи си из Биоске код Ужица, Аранђеловдан.
    -Марићи су, такође, из Биоске, Ђурђиц.
    -Милановићи су из Санковића код Мионице, Ђурђиц.
    -Тодоровићи су Качерци, Аранђеловдан.
    -Филиповићи су из Струге у Македонији, Митровдан.
    -Трајковићи су, такође, из Струге, Ђурђиц.
    -Митровићи су из околине Прилепа, Тодоровоа Субота.
    -Пантићи су се доселили из Знепоља у Бугарској, Аранђеловдан.
    Око 1890. године доселили су се „Смедеревци“:
    -Петровићи шести су из Михајловца код Смедерава, Аранђеловдан.
    -Илићи и Ђурђевићи су, такође, из Михајловца, Јовањдан.
    -Стојановићи су из Вранова код Смедерева, Аранђеловдан.
    -Ерићи су из Селевца, округ Смедеревски, а даљом старином из Старог Влаха, Ђурђевдан.
    У првим десетинама овога (20.) века доселило се двадесет родова:
    -Сапунџићи су из Баната, Ђурђевдан.
    -Остојићи су из Баната, Јовањдан.
    -Петровићи седми, отац Томић католик, дошаи „из прека“ жени у кућу, Ђурђиц.
    -Тодоровићи други, отац дошао као колар из околине Ниша, Никољдан.
    -Лазићи су из околине Ниша, Ђурђевдан.
    -Јадранин (Петровићи осми) је из Јадра, Ђурђевдан.
    -Стојановићи су старином из Баната, овамо дошли из Стојника под Космајем, Марковдан.
    -Толовићи су Ере, а овамо су се доселили из Маскара у Јасеници, Ђурђиц.
    -Јеремићи су из Манића под Космајем, Ђурђевдан.
    -Пантићи су такође из Манића, Јовањдан.
    -Вилотијевић је из Ропочева под Космајем, Аранђеловдан.
    -Марковићи (Петровићи девети) су из Губеревца под Космајем, Петровдан.
    -Мијатовићи су дошли из Конатица, Пантелијевдан.
    -Којићи су из Вранића, Трифундан.
    -Илићи су дошли из суседног Великог Борка, Ђурђиц.
    -Белаћевићи су од Белаћевића у Арнајеву, Јовањдан.
    -Димитријевићи други, отац као свештеник, дошао из Великог Борка, Ђурђиц.
    -Ивановићи су од Татарских у Великом Борку, Стевањдан.
    -Миловановићи су посрбљени Цигани, Никољдан.
    -Јовићи су се одселили у Остружницу у Београдској Посавини.

    Одговори
  • Милодан

    Лазаревац и околна села, Лукавица. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Луковица је село у врху долине речице истога имена, леве Пештанове притоке, а испод брда Венца, Виса, Бреста и Кременчице. Куће су у уској долине са обе стране речице, али их има више са десне стране. Мало има кућа по странама коса. Циганско-Ромско насеље је груписано у самој долини Лукавице, поред речног корита на месту Кућеринама, више села. Пошто је већи део насеља у долини, то је оно издужено у правцу долине и оно је разређеног типа. Ово је једино насеље у овој области које се не дели на крајеве.

    Воде.

    -Вода за пиће и остале домаће потребе употребљава се са бунара а стока напаја на реци и на потоцима. Речица Лукавица постаје од Сређевачког Потока, Лубнацког и Јелиног Потока. Овај последњи извире испод Столица. Лукавица је за време већих киша и топљења снега плаховита. Она тада наноси штете њивама а лети пресушује. У њу утиче поток Стајаковац, који извире у сеоској планини. Велики Точак је незнатни извор, који извире у брду Кременчици. На њему се болесници умивају сваке „младе недеље“ ради оздрављења.

    Земље и шуме.

    -Њиве и ливаде су по странама коса и брда. Најбоље су њиве поред речице Лукавице, испод села. Места са њивама и ливадама називају се: Лука, Боблија, Јевтиће Исе (део), Старо Село, Цигански Рт, Кошарна, Милошев Рт, Путњи Рт, Парлог, Виногради, Бокшим, Томино Брдо, Вис, Оскоруша, Сређевац и Столице. Гај и Поље су испод насеља. Шума је церова, ситногорица и издељена. Она је на преседлини Положишту, на Опаљену, Преглодану, Широком, Максимовом Вр’у, Бресту и у Вилиној Страни.

    Старине у селу.

    -Остаци неког старог насеља сачували су се у називима места Старо Село и Кућерине. По предању насеље је у времену неке народне бежаније опустело пошто су му се становници одселили преко Саве. Даље се казује, да није било давно, да је неки Сремац дошао у Лукавицу, ископао паре, које је неки његов предак закопао у земљу кад је кренуо у бежанију, па се вретио у Срем. У Страни где је данашње гробље, било је неко старо гробље. За Манојлов Гроб сачувано је ово предање: Била су некада два добра друга, па се један звао Драгојло а други Манојло. Једном су се другови одмарали у хладу, па Драгојло заспи, а Манојло му узме капу и изврене је наопако, да би се са њим нашалио. Кад се Драгојло пробудио, он спази изврнуту капу, па му се учини да га је друг тиме понизио. Он потегне пиштољ иза паса и убије Манојла. Рођаци сахране Манојла где је погинуо и од тада се то место зове Манојлов Гроб.

    Име селу.

    -По предању село је названо по Луки, који је био брат Петку, оснивачу суседног села Петке.

    Подаци о селу.

    -Литија се носи Други дан Духова а сеоска заветина је Св. Јован Богослов, 8. маја по старом календару. Тога дана се не ради у пољу, држе се „бденија“ (молитве) изјутра и увече, да би понела летина.
    По архивским подацима Лукавица се први пут помиње 1811. године. Она је имала 1818. 14 кућа а 1844. године 24 куће са 120 становника. Данас у Лукавици има 19 родова са 65 кућа и 11 циганских родова са 58 кућа.

    Порекло становништва.

    Најстарији су ови родови. Сви ови родови не знају за своју старинижу:
    -Влајићи, Јовањдан.
    -Симићи, Никољдан.
    -Попадићи, Ђурђевдан.
    -Ђорђевићи; њиховог претка су Турци звали „Кекера“, па се тај назив још и данас чује, Ђурђевдан.
    У прошлом веку доселило се четрнаест родова:
    -Колинци (Радосављевићи) су данас шесто колено од претка који се доселио из околине Чачка, Ђурђиц.
    -Пеулићи (Петровићи, Васићи и Симићи), предак Пеул доселио се са Рудника, Никољдан.
    -Ђокићи (Милановићи), чукундеда се доселиоса Косова, Ђурђевдан.
    -Димитријевићи (Прокићи), дед, као „дунђерин“ доселио се из Солопуша код Бајине Баште 1850. године, Никољдан.
    -Бранковићи, дед се доселио из Драгачева, прво у Дрен, па дошао овамо жени у кућу, Никољдан.
    -Вучковић, отац се доселио из околине Дебра у Македонији, Св. Петка Параскева.
    -Митровићи, отац се доселио из околине Дебра, Св. Димитрије.
    -Урошевић је од Урошевића у Малим Црљенцима, Никољдан.
    -Љубичићи су из Иверка код Ваљева, Никољдан.
    -Бранковићи, отац дошао жени у кућу из Пепељевца у ваљевској Колубари, Андријевдан и Лучиндан.
    -Даниловић, отац дошао из Дрена, Ђурђиц.
    -Матићи су из Малих Црљенаца, Јовањдан.
    -Бојановићи су из Шепшина код Смедерева (ја бих рекао код Младеновца, оп. Милодан), Лучиндан.
    -Карановићи су се доселили 1920. године из Биоске код Бихаћа, Ђурђевдан.
    Цигански родови су „влашки“. Они су се доселили из околних села:
    -Костићи, Никољдан.
    -Митровићи, Св. Петка Параскева.
    -Илићи, Никољдан.
    -Кокоровићи, Никољдан.
    -Маринковићи, Аранђеловдан.
    -Васићи, Аранђеловдан.
    -Недељковићи, Св. Петка Параскева.
    -Станојевићи, Аранђеловдан.
    -Радосављевићи, Аранђеловдан.
    -Митровићи су из Петке, Аранђеловддан.
    -Боњаковићи су из Шепшина, Аранђеловдан.

    Одговори
  • Милодан

    Лазаревац и околна села, Мали Црљенци (Мали Црљени). Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Мали Црљени је у клисурастој долини средњег тока Пештана а између Барошевца, Бистрице, Рудоваца и Пркосаве. Већи део насеља је на левој осојној страни Пештана а само неколико кућа има на десној страни. Оно је разређеног типа, издужено и дели се на крајеве: Горњи Крај, Доњи Крај и на крај Петковачу. Куће су по косама и њиховим странама и високо изнад речних долина, јер су долине са стрмим странама.

    Воде.

    -У селу има два извора, Сланац и Војиновац. Од другог настаје поток истог имена. Други поток је Глишевац, који лети пресушује, а трећи је Гурбетина Јаруга, у којој су раније живели Цигани гурбети. Вода за пиће и за друге домаће потребе употребљава се из бунара. Сеоски потес се граничи: До Бистрице је брдо Петковача, до Барошевца је брдо Чоканлија, поток Забела и Пештан; према Рудовцима су Кочино Поље, Селиште и Миркова јаруга; до Пркосаве је Бобија а према Стрмову је Сиљевито Поље.

    Земље и шуме.

    -Њиве и ливаде су на местима која се зову: Сиљевито Поље, Мостина, Заунка, Бошковица, Наунци, Подунке, Стублица, Слатина, Бобија, Гушевац, Кључеви, Забели, Делино Поље, Равне Ливаде, Забрдо, Кусања, Купушњак, Моравице, Карића Брдо, Жути Брег, Кулич и Петковача. У сеоском потесу има каменолом гранита, кречњака и крижака. Од кречњака се пече креч. Шума је у приватним забранима. Она је церова, граничева, букова и најмање има грабове.

    Старине у селу.

    -Старо село је било на месту Селиште, а на врху брда Петковаче је старо „маџарско“ гробље, од кога се и данас познају трагови. По предању на Кочином Пољу је „логоровао“ Капетан Коча са својим добровољцима, па је по њему то поље добило име.

    Подаци о селу.

    -Данашње гробље је у страни више села. Литија се носи на Белу Суботу, прву после Духова а заветина се држи на Младенце код сеоске куће.
    Мали Црљенци су као насеље унети у Ебшелвицову карту, па се у архивској грађи помињу тек 1811. године. У њему је 1818. године било 24 куће а 1844. године имало је 36 кућа са 291 становника. Данас има 15 родова са 113 кућа.

    Порекло становништва.

    По предању најстарији родови су у овом селу они које је капетан Коча преселио из Срема крајем 18. века. То су ови родови:
    -Живановићи (Благојевићи, Смиљанићи или Петровићи, Марковићи, Милутиновићи и Обрадовићи) су један род, славе Ђурђиц.
    -Стевановићи; једна породица се одселила у Соколову, Ђурђевдан.
    -Лазаревићи, Лазаревдан.
    У првој половини прошлог века доселило се дванаест родова:
    -Карићи (Васиљевићи и Марковићи данас Матићи) су дошли од Сјенице, Лучиндан.
    -Никодиновићи (Урошевићи и Атанацковићи) су са Косова, Никољдан.
    -Ђорђевићи су од Карановаца (Краљева), а даљом старином су од Новог Пазара, Аранђеловдан.
    -Пантелићи, доселили су се са Ђорђевићима од Новог Пазара, Петровдан.
    -Трговчевићи (Матићи други, Павловићи, Илићи и Петровићи) су један род, али су се већ разродили, старином су из Босне, Јовањдан.
    -Анђелковићи (Миловановићи) су од Матића у Петки а овамо су се доселили још за време Турака, Стевањдан.
    -Недељковићи су од Сјенице, побегли у времену Карађорђевог опседања Сјенице, Стевањдан.
    -Павловићи су од Павловића у Зеокама. Не помињу се у том селу, осим Павла (могућег претка) из фамилије Гошнићи (Пауновићи и Аврамовићи); нека баба је довела три сина Пауна, Павла и Аврама, који славе Лучиндан а пореклом су „од Требиња“.
    -Ђаковићи су од Ђаковића у Зеокама. У Зеокама нема Ђаковића, али се помињу Мартиновићи (Радосављевићи и Петровићи), који су од Ђаковића из Пркосаве, славе Никољдан.
    -Павловићи други, отац дошао жени у кућу из Бистрице, Ђурђиц.
    -Спасојевићи, једна породица у Стрмову, су из Вреоца, Ђурђиц.
    -Рајић, отац се доселио однекуд из „Старе Србије“ као слуга, Аранђеловац.
    -Црљенци, одселили се из овог села у Пиносаву код Београда, испод Авале.

    Одговори
  • Милодан

    Лазаревац и околна села, Медошевац . Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Медошевац је на побрђу између неколико сеоских потока, који се сливају у Пештан. Дубоки Поток дели га скоро на две једнаке половине. Ипак је већи део насеља на страни према Вреоцима. Насеље је мањег разбијеног типа и дели се на ове крајеве: Каленић до Зеока, Крстељац, у коме има Цигана, Средњи Крај, у коме је општинска судница и школа и Скућин Крај према Вреоцима.

    Воде.

    -Село је оскудно водом. Има само један извор Јасеновац у пољу. Вода за пиће и остале домаће потребе употребљава са са бунара („ђермова“), а стока се напаја на Церову Потоку, који је на граници Медошевца и Вреоца, и на два безимена потока који лети пресушују. Највећа је вода Пештан, која је на граници према Зеокама, Бурову и Шопићу. Пештан прима притоку Јаругу, која тече кроз сеоски потес и даље за Вреоце. У Јаругу утиче Сакуљанска Река, а у њу утичу Церов Поток и Дубоки Поток.

    Земље и шуме.

    -Њиве су на местима која се зову: Бољетин, Превале, Ливаде, Честе, Сегедин, Кључеви, Лучице, Луг, Липово, Орнице, Волујак (брдо) до Јунковаца, Липово Брдо до Зеока и Брдо. Има њива које се називају по рекама и потоцима. Шума је у планини и она је издељена.

    Старине у селу.

    -На месту Црквинама има старих камених надгробних плоча, за које се казује да су остале од Маџара. Од цркве нема никаквог трага.

    Име селу.

    -Старо насеље Медошевац засновано је у средини села. На том месту била је „пустара“, обрасла „грмењем“ (грмовима). У шуми је било доста шупљих грмова, из којих је капао мед дивљих пчела, Медошевац, па се касније насеље назове тим именом. По другом саопштењу на том месту биле су ливаде са травом „медљиком“, која се међу прстима лепи као мед, па је село добило назив по имену те траве. Насеље се постепено, готово кружно, ширило, а у новије време се спушта према потоку Јарузи. На овај начин се избегава „тескоба“ између кућа.

    Подаци о селу.

    -Данашње гробље је на коси испод села. У потесу овог села откривене су наслаге мрког (ја бих рекао лигнита, оп. Милодан) угља. Литија се носи на дан Пророка Јеремије а заветни дан („бденије“) је Св. Илија.
    У повељи деспота Ђурђа, која је писана 1428. године, помиње се село Медојева Река. Као насеље унето је у Ебшелвицову карту, па се затим помиње по архивским подацима 1811. године. Оно је имало 1818. године 20 кућа а 1844. године било је у њему 32 куће са 238 становника. Данас у Медошевцу има 21 род са 185 кућа и 4 циганска рода са 104 куће.

    Порекло становништва.

    Најстарији родови доселили су у ово село у току 18. века. Тосу родови:
    -Миљојчићи су од Сјенице, Ђурђиц.
    -Суботићи, Кумрићи (Ранковићи) су један род, доселили су се од Сјенице, Пантелијевдан.
    -Војиновићи (Симићи) су из Херцеговине, Стевањдан.
    -Неговановићи (Ковачевићи, данас Митровићи) су један род; предак са породицом и стоком „дојавио“ је због глади из Старог Влаха, Митровдан.
    -Пандуровићи, Кнежевићи (Милосављевићи), доселили су се са Неговановићима из Старог Влаха, Аранђеловдан.
    У старије досељенике рачунају се и „Бошњаци“;
    -Јосиповићи (Гавриловићи), Никољдан.
    -Јакетићи (Радовановићи) у из Јакета (Јакетићи) код Сребренице у Босни; имају одсељенике у Врховинама у Тамнави, Јовањдан.
    -Мијаиловићи, Никољдан.
    -Томићи, Св. Јован Златоусти.
    -Милутиновићи, Лазаревдан.
    У прошлом веку доселило се девет родова:
    -Вилотијевићи (Тимотијевићи) су из Добротина код ужичке Раче, Аранђеловдан.
    -Јаковљевићи су из Цикота код Косјерића, Лазаревдан.
    -Зарићи, дед се доселио из Озрема код Горњег Милановца, Пантелијевдан.
    -Терзићи су из Цветовца, Аранђеловдан.
    -Стевановићи, дед се доселио из Велике Иванче у Космају, Игњатијевдан.
    -Мушицки су из Ђурђева у Бачкој, Аранђеловдан.
    -Ранковићи други су из Вреоца, Игњатијевдан.
    -Митровћи су из Шеврљуга код Косјерића, отац дошао жени у кућу, Ђурђевдан.
    -Видаковић се доселио из Жупањца 1900. године, Аранђеловдан.
    -Илићи су од Илића у Арнајеву, Никољдан.
    -Мирчићи су из Вреоца, Алимпијевдан.
    У Циганском Крају, у потоку који долази из Сакуља, населили су се око 1880. године Цигани гурбети:
    -Илићи су били чергари, Никољдан.
    -Ђорђевићи су из Чучуга у Тамнави, Никољдан. Од ове породице су, мада пише „од Ђурђевића“ су седећи огранци:
    -Васићи, Стојановићи, Јовановићи и Маринковићи.
    Влашки Цигани су:
    -Миладиновићи, Св. Петка и
    -Радосављевић, Аранђеловдан.
    Они су дошли као дрводеље „кашикари“.
    Гурбети су сви земљорадници и надничари, а влашки Цигани су: Радосављевићи – свирачи, док су Миладиновићи земљорадници.

    Одговори
  • Милодан

    Лазаревац и околна села, Миросаљци . Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Миросављци су са обе стрне Реке (Сибничке), десне Туријине притоке, а између села Тулежа, Сибнице, Араповца, Јунковца и Стрмова. Река дели насеље готова на два једнака дела. Куће су по косама и у плитким долинама сеоских потока. Насеље је мање разбијеног типа и дели се на крајеве: Бунарине до Араповца, Перлићки Крај у Гуњевац до Тулежа. Већа густина кућа је око главнијих извора. Најстарији крај је Бунарине.

    Воде.

    -Село има добру изворску воду. Извори су: Кленовац и Смрдан до Стрмова, Слатина у Перлићком Крају, Церовац и Јанчић у пољу поред Турије, а у селу су Врановац, Гуњевац, Драгићевац, Радуљевац и чесма Радоњинац. За пиће се служе и водом са бунара, који готово сви лети пресушују. Кроз село протичу ови потоци: Златан, који је на граници према Тулежу, утиче у Гуњевац; Река протиче скоро средином села. Она прима притоке Слатину, Долину, Мечак и Поток у Селишту. Река Турија је на граници према Стрмову и Јунковцу. Сви потоци, па и Турија, лети пресушују.

    Земље.

    -Њиве и ливаде су на местима који се зову: Брда, Турија, Турија-Рашће, Кленовац, Капар, Маџарица, Бобија, Гуњевац, Ждраловац, Кошањац, Драгићевац, Река, Брестовац, Гај, Ланча, Кајловица, Крушик, Требеш, Калине, Јасик, Јазбине и Дубока. Сеоске утрине има мало у Бучју код Селишта.

    Старине у селу.

    -Преко Турије има стари камени мост, који је готово до половине засут песком и муљем. На њему, казује се, била је забележена на камену година „1356“, али је тај број оштећен*.
    *У космајсском селу Бељини има преко Турије мост, који је, како то народ казује, сличан овоме у Миросаљцима, али се у Бељини боље очувао.
    Старо насеље је било у Селишту у Бучју. Ту је и старо гробље, од кога има још по која надгробна плоча.

    Подаци о селу.

    -Данас у селу има два гробља; једно је у крају Гуњевцу, а друго је у крају Бунаринама. Литија се носи у Недељу по Ђурђевдану а заветни дан су Младенци.
    Миросаљци су, као насеље, унети у Елшелвицову карту, 1818 године у њему је било 41 кућа, а 1844. године имало је 61 кућу са 491 становника. Данас у овом селу има 25 родова са 284 куће.

    Порекло становништва.

    Пре Карађорђевог устанка доселило се седам родова:
    -Јеремићи су изумрли. Они су били оснивачи села.
    -Митровићи (Живановићи и Живковићи) су са Косова. Славе Никољдан. Од Митровића су, по свој прилици, сви стари родови који славе Никољдан, па су се у току времена разродили. То су:
    -Стевановићи, Ранковићи, Мијатовићи, Ђорђевићи, Мирковићи и Радојевићи.
    -Лазићи, отерао их ага из Тулежа, па дошли на земљиште другог аге у Миросаљцима, Никољдан.
    -Ивковићи (Филиповићи и Јовановићи) су се доселили са Косова; данас су се разродили, Ђурђевдан.
    Не знају за своју даљу своју старину ови родови:
    -Николићи*, Лазаревдан.
    *Старац од 80 година свога живота није знао да нам саопшти своју старину.
    -Гајићи (Димитријевићи), Јовањдан.
    -Марићи, Лучиндан.
    У прошлом веку доселило се осамнаест родова:
    -Деспотовићи (Петровићи и Марковићи) су из Биоске у Старом Влаху у којој и данас имају крвне рођаке Деспотовиће, Крстовдан.
    -Радовановићи, Мирковићи, Јанковићи, Лазићи, Ивановићи и изумрли Радојичићи су један род, овамо се доселили из Тулежа пре седам колена*, Пантелијевдан.
    *Предак, који је учествовао у освајању Београда 1806. године удавио се у Топчидерској Реци.
    -Ранковићи други и Петровићи, чукундед Мијат Ранковић доселио се из околине Сјенице, Митровдан.
    -Опутићи (Сарићи) су од Аврамовића у Тулежу, предак „драо Турке на опуте“, па су по томе названи Опутићи, имају одсељенике у Дучини*, Ђурђевдан.
    *Опутићи се помињу у Копљарима у Горњој Јасеници.
    -Јаковљевићи су од Јаковљевића у Тулежу. По предању доселила су се три брата у Тулеж, па се један брат насели у Миросаљце, други у Батајницу (Срем) а трећи остане у Тулежу, Аранђеловдан.
    -Давидовићи су од Давидовића у Вреоцима, Игњатијевдан.
    -Јанковићи други су овамо дошли из Тулежа а старином су из Баната, Никољдан.
    -Симићи (Максимоовићи) су из Бара у Гружи, Петровдан.
    -Станићи су од ваљевских Гођеваца, Лазаревдан.
    -Арсенијевићи су из Гружетића код ужичке Пожеге, Аранђеловдан.
    -Констатиновићи, дед се доселио из Дегорића код Косјерића, Илиндан.
    -Илићи су из околине Ниша, Никољдан.
    -Васиљевићи (Петровићи) су из Раниловића у Космају, Ђурђиц.
    -Миловановићи су из Мораваца у Качеру, Ђурђевдан.
    -Тодосијевићи, дед Алекса дошао са Златибора жени у кућу, Аранђеловдан.
    -Антонијевићи су из Сјече Ријеке код Косјерића, Лазаревдан.
    -Павливићи су из оближње Пркосаве, Јовањдан.
    -Анђелковићи, отац дошао 1890. године као „дунђерин“ из Сурдулице, Аранђеловдан.
    -Ничићи су се доселили 1919. године из Брзана у Лепеници, Ђурђевдан.

    Одговори
  • Милодан

    Лазаревац и околна села, Петка. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    Петка је на побрђу које се троугласто увлачи између Колубаре и Љига. Оно је отворено према северу, јер се испод самог насеља пружа колубарска равница. Положај јужног дела насеља је брдовит и испресецан долинама сеоских потока, а северни је у подножју побрђа и он је у равници. Куће су по странама коса и у плитким долинама потока. Оне су груписане по родовима, али је ипак издвојеност појединих насеља неприметна. Насеље је разређеног типа и дели се на два краја; Обршина је Доњи Крај а Дубока Јаруга је Горњи Крај села у долини потока истог мена.

    Воде.

    -Кроз село протичу потоци Дубока Јаруга, Река и још два безимена потока који лети пресушују. За пиће и за домаће потребе употребљава се бунарска вода. У крају Обрашини има извор истог имена, а извор Бубања је недалеко од железничке станице у Лазаревцу и у крају насеља.

    Земље и шуме.

    -Њиве и ливаде су измешане на овим местима: Великој Ливади, Рту, Лугу, Гају, Кућеринама, Обреновимм Ливадама, Вељковом Брду, Голом Брду, Ћерамидишту, Сеници, Црквеном Лугу, Ади, Очази, Потесу и у Виноиградима.
    Шума је на Рту.

    Старине у селу.

    -Испод Голог Брда, до Ћелија, изорава се камење од зидина некаквих грађевина, затим парчад од црепова, лонаца и црепуља а нађе се и по која пара „бакаруша“. Недалеко од овог места постојала је до скоро бара, која није никада пресушивала. По народном веровању ту се ноћу „привиђао“ коњ у води, пласт сена како плови по бари, запаљена кандила и др.
    Старо насеље овога села било је на месту Кућеринама, до Лазаревца. Данас од тог насеља нема остатака. Један пут у крају Оброшини назива се Костин Сокак. По предању ту је још за Турака имао „дућан“ неки Коста Цинцарин, који је „јеспап“ (робу) доносио на коњу, па је по њему тај пут добио име.

    Настанак села.

    -Данашња црква је у Доњем Крају села, поред пута који води из Лазаревца за Лајковац. Ђорђе Магарашевић је видео на свом путовању 1827. године разваљену цркву коју народ назива Петка, а тако се назива и село. По предању, које је забележжио Магарашевић, била су три брата: Петко, Марко и Стеван. Они су имали сестру Доку. Два млађа брата пођу у војску, а најстаријем брату Петку наруче, да подигне четири једнаке задужбине. Петко то и учини, али своју најлепше украси. „Божје провиђење“ учини, да Петкова црква никада није пропевала.

    Подаци о селу.

    -Данашњу цркву подигао је 1864. године предак данашњег рода Стошића из Петке. Она слави Св. Петку Параскеву. Литија се носи о Белој Суботи пред Петровске покладе. Код црква је стара општинска судница и сеоско гробље. У селу се вади камен кречњак за зидање зграда и печење креча.
    По архивским подацима Петка се као насеље први пут помиње 1811. године, а 1818. године је у њој било 26 кућа. Године 1844. Петка је имала 48 кућа са 307 становника. Данас у њој има има 19 родова са 237 кућа и два циганска рода са 8 кућа.

    Порекло становништва.

    Старинци или најстарији досељеници не знају за своју старину. У те најстарије родове рачунају се:
    -Пакићи (Марковићи, Новаковићи, изумрли Панићи), славе Никољдан.
    -Пауновићи (Мартићи и изумрли Аћимовићи) славе Јовањдан.
    Пре Карађорђевог устанка доселили су се ови родови:
    -Томанићи су од Сјенице, Јовањдан.
    -Иванковићи (Росићи, Ракићи, Стошићи, Ивановићи, Павловићи и Близнаковићи) су били један род; данас су се већ разродили, Славе Стевањдан. Они су старином од Сјенице. Једно време су били у „бежанији у преку“, па су се отуда повратили. Огранци овога рода су:
    Први огранак чине:
    -Мијатовићи, Јовановићи и Петровићи.
    Други огранак чине:
    -Матићи, Илићи и Марковићи и сви они славе Стевањдан.
    У прошлом веку доселило се девет родова:
    -Филиповићи, чукундед Филип Маџарин доселио се од Фрушке Горе у Шопић, где је у лову погинуо, па му се синови преселили у Петку, Мратиндан.
    -Милојевићи (Јанковићи, изумрли Богдановићи) су се доселили од Новог Пазара. Они су дошли на имање Стошића и узели њихову славу, Стевањдан.
    -Живановићи (Јанковићи други) су од претка кнеза Живана из Ћелија, славе Св. Гаврила.
    Из Босне су се доселили ови родови:
    -Крстићи, Јовањдан.
    -Радонићи, Стевањдан.
    -Марковићи, Петровдан, а сада слеве Часне Вериге; род су им Мартићи у Паљувима (Тамнава) и Митровићи у Вреоцима.
    -Остојићи, Никољдан.
    -Милошевићи, Ђурђевдан.
    -Кнежевићи, Ђурђевдан.
    Новији досељеници су:
    -Ђинђићи, доселили су се из Пријепоља, Никољдан.
    -Веселиновић се доселио жени у кућу из Барзиловице, Јовањдан и „слава прочевља“ Часне Вериге.
    -Дамњановићи су из Вреоца, Игњатијевдан.
    -Ђокићи су из Стубице, Аранђеловдан.
    -Бојићи су из Шушњара, Никољдан.
    -Марчетић је из Далмације, Никољдан а слави и женину славу – Стевањдан.
    У овом селу има два циганска рода:
    -Живојиновићи су гурбети, ковачи, сада су се стално настанили, Св. Петка Параскева.
    -Ђурићи су такође гурбети,Никољдан.

    Одговори
  • Милодан

    Лазаревац и околна села, Пркосава. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Пркосава је мало село на развођу Пештана и Турије, а између села Барошевац, Рудовци, Венчана и Стрмова. Куће су груписане по родовима. Оне су по косама и чине насеље више разбијеног типа, који се дели на Горњи Крај, Вулићевића Крај и Демировића Крај.

    Воде.

    -Између коса су потоци Гушевац, Дрење и Буков Поток. За пиће и домаће потребе употребљава се вода из бунара и са извора Дрења и Буковог Извора. Неколико бунара лети пресушује.

    Земље.

    -Њиве и ливаде су на местима која се зову: Дољача, Виногради, Орница, Стражевица, Рт, Сиљевито Поље, Раван, Караула до Тулежа, Широка Раван до Венчана, Гај, Умка до Малих Црљена, Павлово Брдо и Делови. Сеоска заједничка утрина је на Брдима до Стрмова. У Великом Пољу раскопане су наслаге мрког угља (лигнита).

    Старине у селу.

    -У Дољачи има један камени надгробни споменик („белег“) који је, по народном казивању, подигнут на гробу неког детета, кога су Турци на том месту посекли.
    На белом камену, који је по свој прилици тесан од сибничког белог камена, и служио као део стуба или постоља за крстионицу и има натпис, који је оштећен. Он је особито резан и са необично читким и лепим словима.

    Настанак села и имена села.

    -Село су основали досељеници од Новог Пазара у првој десетини прошлог века. Они су се прво населили у Рудовце, али, због своје напраситости, нису се слагали са Рудовчанима, па њима „у пркос“ населе се недалеко од Рудоваца на једној шумовитој коси и то насеље назову Пркосава. По другом казивању на месту данашње Пркосаве био је рудовачки збег. Ту у збегу имали су Рудовчани колибе, које су касније преворили у стално насеље.

    Подаци о селу.

    -Данашње гробље је на Брду у селу. Литија се носи на Бели Четвртак по Духовима.
    Године 1818. Пркосава је имала 16 кућа а 1844. године 17 кућа и 112 становника. Данас у селу има 4 рода са 68 кућа.

    Порекло становништва.

    -Преци данашњих родова у Пркосави доселили су се из села Гошева код Новог Пазара, после Карађорђевог покушаја да ослободи тај крај 1809. године. По предању тада су се доселила два брата са својим породицама, Вучић и Вулић.
    Од Вучића су:
    -Ђаковићи (Новаковићи, Весковићи, Демировићи, Живојиновићи и Ивановићи).
    Од Вулића су данашњи родови:
    -Вулићевићи (Миловановићи и Степановићи).
    И потомци Вучића и Вилића славе Никољдан. У току времена они су се разродили, па се данас међусобно жене и удају.
    -Радојичићи (Савићи и Радомировићи) су један род, не знају за своју старину, али верују да су и они из околине Новог Пазара, славе Лазаревдан.
    -Лазићи (Вукадиновићи и Недељковићи) су један род, не знају за своју старину, али верују да су и они из околине Новог Пазара, славе Ђурђевдан.
    -Павловићи су најмлађи род у селу, не знају за своју старину, славе Јовањдан.

    Одговори
  • Милодан

    Лазаревац и околна села, Рудовци. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Рудовци су са обе стране Пештана. Сеоски потес граничи са са даросавским потоком Златовцем, до Венчана је Рудовачки Забран, до Пркосаве је Велико Поље, до Малих Црљена је Селиште и Кочино Поље, до Трбушнице је коса Чик и до Крушевице су ливаде Мекоте, Липар и Остењак. Куће су груписане по родовима. Оне су по странама брежуљака и коса. Насеље је мање разбијеног типа. Оно се дели на Горњи и на Доњи Крај. Има и ужа подела на мање крајеве, који се називају по родовима. Поред главног пута Аранђеловац-Лазаревац је мало друмско насеље, у коме су школа, задружни дом, кафана и једна сутничарска радња.

    Воде.

    -Скоро средином села протиче Пештан. Он прима са леве стране Крушевицу, Трбушницу и Бистричку Реку; последње две речице састају се у месту Кораћевцу. Горњи ток Пештана се назива и Даросавица, па тек од клисурасте долине између Главице и Остењака почиње се називати Пештаном. У Даросавицу утичу Златовац. Остале притоке Пештана су: Велинац, Белан и Гушевац. Од Малих Црљена и Рудовачких Ливада слива се са леве стране Дуги Поток. Само Пештан плави „поље“, тј, њиве поред реке а веће поплаве Пештана поплаве и Доњи Крај насеља. Вода за пиће и за друге домаће потребе употребљава се са бунара и са три безимена извора, која лети пресушују.

    Земље и шуме.

    -Њиве и ливаде су наместима која се зову: Чик, Средњи Рт, Боблије, Милићево Брдо, Јазбине до Крушевице, Сечице, Грабље, Виногради, Караула, Кораћевац, Селиште, Велико Поље, Кусање, Белан, Рт, Шираковац, Парлози, Превоји, Раван, Златовац, Трудељско Поље, Дуги Поток, Рудовачки Забран, Маркова Пољана, Кратељи, Бучје, Мали Остењак, Велики Остењак, Слатина и Звонаре.
    Сеоске утрине нема. Шума је по приватним забранима на Караули и на Црепинама код Карауле. Шуме има још у Чику, Рудовачком Забрану и у Тесном Рту, али је тамо знатно проређена.
    Каменолом је у Јазбинама и у долини речице Трбушнице. Вади се црвени пешчар и кречњак. Мрку угаљ (лигнит) се вади у Великом Пољу и под Остењком.

    Старине у селу.

    -На брду Звонари има старо гробље а у Букову Потоку је друго старо гробље, од којих данас нема никаквих трагова. Треће старо гробље је рудовачко у Селишту, до Пештана. Под брдом Боблијом једно место се зове Црквене Јаруге. Трагова од неке цркве на том месту нема.
    На врху Остењка, на тромеђи између Рудоваца, Даросаве и Прогорелаца држало се раније „бденије“ у недељу по Петровдану а сада се држи у цркву у Даросави.
    О постанку имена Остењка казује ово народно предање. У старо време пође неки ловац у цркву, да се причести, па понесе ловачку пушку и поведе ловачке керове. Успут керови крену на зеца а ловац потегне из пуше и убије га. Идући даље убије и другог зеца а на месту Остењку убије и трећег зеца. Али, чим је трећи зец убијен, онда се ловац, његови керови и убијени зечеви остене (окамене), па се и данас на том месту „могу“ видети стене, које имају људске и животињске облике.

    Име селу.

    -У Златовцу и Кораћевцу вадило се олово. И данас се познају „рупе“, тј. рударска окна, из којих се вадило олово. У потоку Златовцу налазио се златан новац. По подацима Влад. Н. Караклајића у Златовцу има повелике гомиле шљаке, заостале од негдашњег топљења руда на том месту. У селу има на више места бакарне, гвоздене и оловне руде. По свој прилици је ово насеље добило име по рудама, која су се у њему вадиле.

    Подаци о селу.

    -Народни састанак пред Други устанак био је у подруму попа Ранка у Милићевом Брду. Данашње гробље је украј села. Литија се носи на Спасовдан, а заветни дан је дан цара Константина и царице Јелене и Младенци, држе се поред школе.
    По архивским подацима Рудовци се помињу као ссело 1723. године, као „рудовачка нурија“ 1730. године; а 1732. године помиње се сеоски „књаз“ Никодим. Године 1818 било је у Рудовцима 25 кућа а 1844. године у њему је било 39 кућа са 285 душа. Данас у Рудовцима има 20 родова са 146 кућа и један цигански род са две куће.

    Порекло становништва.

    У Рудовцима има сва стариначка рода. То су:
    -Кованџићи (Недељковићи), славе Аранђеловдан.
    -Бабићи (Ивановићи и Петровићи), славе Јовањдан.
    У 18. веку доселила су се два рода:
    -Симићи, род су им Петровићи у Међулужју под Космајем. Пошто им је старо презиме Гузоњићи, онда су несумњиво род данашњим Гузоњићима у Грачицу у Подибру, славе Никољдан.
    -Чокићи не знају за своју старину, Никољдан.
    У прошлом веку доселило се девет родова:
    -Лакићи (Живковићи и Лазаревићи) су од Васојевића у црногорским Брдима. Ђурђевдан.
    -Давидовићи (Ранковићи и Пантелићи) су из Херцеговине, Никољдан.
    -Живковићи други, „Рвати“ су из Рватске код Рашке, Никољдан.
    -Спасићи (Ранковићи други, Живановићи, Стојановићи, Стојковићи, Танасијевићи и Пекићи – данас Петровићи) су један род, доселили су се из Зеба у Ливањском срезу, Јовањдан.
    -Милутиновићи (Мирковићи) су се доселили из Кадине Луке на Љигу, Св. Јован Милостиви.
    -Станисављевићи су из Гараша у Горњој Јасеници, Ђурђевдан.
    -Петровићи трећи су од Средаревића у Даросави, Св. Гаврило.
    -Марковић, довео га очух из Крушевице, Никољдан.
    -Кузмановићи, отац дошао из Венчана жени у кућу, Св. Врачи.
    Новији досељеници су:
    -Нинићи су из Крушевице, доселили се 1907. године, Ђурђиц.
    -Перишићи су из Венчана, Алимпијевдан.
    -Поломчићи су из рудничког Бољковца, отац дошао 1921. године жени у кућу, а даљом старином је из Полома код Горњег Милановца., Никољдан.
    -Миловановић је из Пркосаве, Никољдан.
    -Радојичић је из Пркосаве, Лазаревдан.
    -Благојевић је из Крћевца у Јасеници, Ђурђиц.
    -Вићентијевић је од Сердаревића у Даросави, Св. Гаврило.
    Изумрли родови:
    -Остојићи су били пореклом „из прека“, славили су Никољдан.
    -Кијаци (Јовановићи) су били Рудничани, славили Ђурђевдан.
    Цигански род:
    -Петровићи, овамо су дошли из Брајковца а старином су од „влашких“ Цигана, Петковица.

    Одговори
  • Милодан

    Лазаревац и околна села, Сакуља. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    Сакуља спада међу најмања насеља у овој области. Оно је између Медошевца, Јунковаца и Барошевца. Сакуља се дели на крајеве који се називају по родовима, од којих се посебно издвајају Ивковића Крај и Мачјак. Насеље се простире кружно. Најмлађи је Јовића Крај, који је заснован пре шездесет година.

    Воде.

    -Извори су: Петровац, од кога отиче поток истог имена; Стублина је на граници према Јунковцу, Растока је извор и поток. Осим поменутих потока кроз село теку још и ови потоци; Дуплиновац, Ревеник, Живковића Поток и Курјачка Бара. За пиће и домаће потребе употребљава се бунарска вода, који не пресушују. За време летњих суша суседна села Јунковац, Зеоке и Медошевац долазе овамо по воду. Безводни крај је Мачјак, до Медошевца.

    Земље и шуме.

    -Њиве су на местима која се зову: Ртови до Зеока, Мачјак и Љубичице до Медошевца, Њиве су на Вису до Јунковаца, Кључеви у Брдима, Њиве на Џамији, Ограде и Катин Кључ. Ливаде су у Луци и Лучици. Шума је код Курјачке Баре. Заједничке шуме и утрине нема.

    Старине у селу.

    -У потоку Ревенику био је народни збег, и ту, у Јовића Крају, има Црквина, у којој се народ у збегу молио Богу.
    У Андрића Крају има трагова старог гробља.
    Стари „турски пут“ ишао је преко камене „ћуприје“ на месту Приливку на Турији, пролазио је поред Црквине и даље водио на за Зеоке.

    Име селу.

    -По народном казивању село је добилоиме по „сакама“ (двоколица са буретом), јер се одавде у њима односила вода у безводну околину. Верује се да је по томе село добило име Сакуља.

    Подаци о селу.

    -Село данас има два гробља; једно је за Јовиће у Јовића Крају а за остале је гробље у Станојевића Крају. У селу је раскопан лигнит, сличан оном у Јунковцу. Литија се носи у Суботу по Тројицама. Заветина се држала сваког Четвртка по Васкрсу па до Спасовдана, а сада се не држи.
    По архивским подацима Сакуља се помиње први пут 1811. године. Она је имала 1818. године 13 кућа а данас има 8 родова у 87 кућа.

    Порекло становништва.

    У почетку прошлога века доселило се осам родова:
    -Јовићи (Васиљевићи и Матићи) не знају за своју старину, али казују да се још њихов предак за Турака презивао Јовић. Славе Лучиндан а славили су Преображење, па су убили Турчина и променили славу.
    -Живковићи (Ивковићи и Божићи) су један род; предак Петар Хаџија доселио се после Јовића однекуд из Македоније. Данас су се разродили и међусобно се жене и удају, славе Св. Александар Невски.
    -Радовановићи су стари досељеници, али се не зна одакле су дошли, Ђурђиц.
    -Лазаревићи су из Херцеговине, Никољдан.
    -Милићи (Ранковићи, Станиојевићи – од којих се једна породица одселила у Орашац код Тополе и тамо се презивају Јаковљевићи и Рајковићи) су један род; предак се доселио пре четири колена од Никшића. Јаковљевићи у Прогореоцима су им род, славе Св. Јоаким и Ана.
    -Андрејићи су из црногорских Брда, Ђурђевдан.
    -Матићи су се доселили 1880. године из Маслашева у Горњој Јасеници, Никољдан.
    -Петровић, отац се доселио из суседног села Лесковца, Ђурђиц.

    Одговори
  • Милодан

    Лазаревац и околна села, Соколово. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Соколово је на побрђу у долини Турије а између села Јунковца, Лесковца и Степојевца. Границе сеоског потеса (атара) су према Арнајеву Водични Поток, према Јунковцу је речица Сеона, до Великих Црљена је Турија; река Бељаница граничи према Степојевцу и Лесковцу. Куће су на присојним странама побрђа, највише груписане око извора, па је због тога насеље мање разбијеног тпа. Соколово се дели на Горњи Крај, Доњи Крај и на крај Рајевац.

    Воде.

    -Кроз село протичу Ђурин Поток, који се улива у Бељаницу. Село је богато изворском водом. Најбоља вода је Врело, чија вода отиче у Приливак или Бару. Главнији извори су: Стублић, Грабић, Кленић, Врба, Студенац, Липа, Рајевац, Рибњак или Точак, Растић, Глогић, Ћумуровац до Јунковца и Белановац до Арнајева. У Мачковој Бари, до Јунковца, извире „масна вода“, коју су, по предању, Мађари затварали сланином. Осим извора скоро свака кућа има бунар са добром водом.

    Земље.

    -Њиве и ливаде су на местима која се зову: Белановац, Сеона, Растић, Глогић, Превате, Туријанско Поље, Крушик, Милкина Бара, Свињчине, Бурум, Ограде, Обарак, Јасенова Бара, Вртача и Брдица. Неке њиве се називају по изворима и потоцима.

    Старине у селу.

    -У месту Рајевцу било је старо гробље, чије је надгробно камење узидано у данашњу цркву у Лесковцу. Код извора Грабића, у месту Ливадама до Лесковца, изоравају се рбине од старих земљаних лонаца, олова у плочама а недавно је изоран крстић са Христовим распећем. Неки стари пут водио је поред данашње школе за Велике Црљене.

    Име селу.

    -Старији људи казују да је на месту Вртача била густа шума, у којој су се легли соколови, па се по њима насеље прозвало Соколово. О имену села М. А. Маринковић, учитељ, забележио је ово предање: Неки ловци ране сокола, који је пао на дрво и ту се закачио за грану. Ловци га пронађу и то место назову Соколово.

    Подаци о селу.

    -Даншње гробље је више села, до места Вртаче. Литија се носи на Водени Четвртак, први по Васкрсу; „бденије“ се држи у Четвртак пред Спасовдан а народни „вашар“ (скуп) је код школе о Св. Илији.
    Насеље је засновано у првим десетинама прошлог века код места Вртаче, па се, због воде, преселило на место Селиште и напослетку на данашње место.
    Соколово се помиње, као несеље, вероватно први пут у првој половини 15. века. Године 1818. оно је имало 18 кућа, а 1844. године 23 куће са 151 становника. Данас у Соколови има 23 рода са 114 кућа и 2 циганска рода са 32 куће.

    Порекло становништва.

    У првој половини прошлога века доселило се седам родова:
    -Јаковљевићи; предак Јаков Арсенијевић први се „заколибио“ пре четири колена, под Брдицом, али се не зна одакле се доселио, Ђурђиц.
    -Давидовци (Давидовићи, Петровићи, Стевановићи, Петронијевићи, Матејићи и Савићи), прадед Давид дошао однекуд после Јакова, претка Јаковљевића, Ђурђиц.
    -Јанковићи, Ристосићи (Трифуновићи) и Симићи су по свој прилици од Давидоваца, славе сви Ђурђиц.
    -Ивковићи и Симоновићи су један род, не знају за своју старину, Илиндан.
    -Пазарчевићи су изумрли по мушкој линији а старином су били од Новог Пазара.
    -Васиљевићи су из ваљевских Попучака, Лазаревдан.
    -Јаковљевићи други су из Јакова у Срему, Никољдан.
    -Филиповићи су из Дрена, Лазаревдан.
    Од друге половине прошлога века до дана ових испитивања доселило се шеснаест родова:
    -Илићи су из Вранића, Лучиндан.
    -Јулчићи (Илићи други), оца довела мајка у Илиће и узео њихово презиме, Јовањдан.
    -Николићи су из Озрена код Горњег Милановца, Ђурђиц.
    -Милићи су од Петровића у Араповцу, који славе Никољдан док ови славе Јовањдан.
    -Николићи други, оца довела мајка у Јаковљевиће, Лучиндан.
    -Ћирићи, мајка довела оца од данашњих Ћирића из Шаторње у Горњој Јасеници, Аранђеловдан.
    -Дамњановићи су из Брезовца код Аранђеловца, доселили су се 1870. године, Никољдан.
    -Трајковићи су са Власине, Никољдан.
    -Богићевићи су из Арнајева, Никољдан.
    -Терзићи су из Цветовца, Аранђеловдан.
    -Миловановићи су се доселили 1900. године из Михајловца код Смедерева, Аранђеловдан.
    -Маринковићи су из Бељине у Космају, Ђурђиц.
    -Костићи су из Малих Црљена, Стевањдан.
    -Симићи други су од Симића у Арнајеву, Ђурђиц.
    -Старчевићи су од Старчевића у Јунковцу, Св. Петка Параскева.
    -Томићи су из суседног села Лесковца, Аранђеловдан.
    -Стевановићи други су од Стевановића у Малим Црљенима.
    Цигански родови су:
    -Радосављевићи, предак „крџалија“ доселио се однекуд као чергар, Св. Петка Параскева.
    -Живојиновићи су гурбети из ваљевских Стублина, Св. Петка Параскева.

    Одговори
  • Милодан

    Лазаревац и околна села, Степојевац. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Степојевац је на плећатим косама између речице Опарне, Врбовице и реке Колубаре. Куће су груписане дуж главних путева који се у друмском насељу Степојевца укрштају и то; дуж пута који води долином Колубаре на њеној десној страни, затим пута који води од Београда за Ваљево и трећег попречног пута који повезује насеља у Тамнави преко Степојевца и Лесковца са насељима у Космају. Село је мање разбијеног типа. Оно се дели на Горњи Крај, Доњи Крај и на друмско насеље које има улогу варошице. Мањи крајеви се називају по родовима. Границе потеса (атара) чине према Лесковцу – Гај, Бостаниште, Грабље и Кленак; према Врбовни су Дубраве, речица Врбовица, Брдо и Буковац; до Конатица је крај Пољане; места Луг, Требеж и Саставци су према Великим Црљенима; до Соколова је Јасенова Бара а преме Малом Борку и Цветовцу су Пештанац и река Колубара.

    Воде.

    -Село обилује добром и здравом водом. Извори су Баташина, Бабина Вода, Стубле, Точак, Дућковац, Велики Бунар и Бунарина. Кроз село теку ове реке: Бељаница, Турија, Опарна (назива се и Торокуша) и Пештанац. Старо корито Пештана је пресушило и оно се затрпава. Сеоски потоци теку само у времену већих киша и отапања снега. То су ови потоци: Селишњак у месту Селишњаку, Чолић-Поток, Буковац, Роксић-Поток утиче у Чолић-Поток и речица Врбовица.

    Земље и шуме.

    -Њиве су на местима која се зову: Колубара, Пештанац, Луг, Буковац, Пожаре, Пландиште, Гај, Липовица, Вотњачине и Зелена Бара. Осим тога њиве се називају по изворима и потоцима. Шума је у Гају.

    Старине у селу

    -За старо гробље у месту Баташини казује се да је „маџарско“. И данас има неколико великих надгробних плоча, које су грубо отесане. Оне су без шара и натписа. Сеоски учитељ је недавно раскопао једну такву плочу и нашао под њом гробницу, која је зидана од веома танких опека у малтеру. У гробници је било више људских костура. Истраживач није претурао кости, јер му је била тежња само да утврди, да ли су плоче надгробне или су случајно доспеле на то место. Он је напустио даља истраживања и гроб опет покрио плочом. По свој прилици то је било гробље насеља Баташине које се помиње у архивској грађи у првој половини 18. века. Испод гробља нађен је темељ од цркве и камена часна трпеза, која је била у олтару те цркве.
    Друго старо гробље је знатно млађе од овог у Баташини. Код њега је данашње гробље. На месту у Виноградима се налази кремење. Нисмо имали прилике, пише Петар Ж. Петровић, да видимо то кремење, а по саопштењима се није могло одредити да ли су та кремења била оруђа праисторијских људи који су живели на овим просторима.

    Подаци о селу.

    -Старо насеље Степојевац је било у Селишту, до шуме у Липовици, па се, због „чуме“ (куге) преселило на данашње место, које се звало Дубрава. Очеви данашњих старијих људи упамтили су када је у данашњем насељу било свега седам кућа.
    У Степојевцу се литија носи на Спасовдан, а „бденије“ се држи на Водену Суботу, прву по Васкрсу. У друмском насељу има два парна млина, три гостионице, неколико трговачких радњи, општинска судница и основна школа.
    На Ебшелвицовој карти, која је цртана у првој половини 18. века, означено је насеље Баташина на месту данашњег Степојевца. То се име сачувало у називу извора Баташина. По архивским подацима Степојевац се помиње као село 1818. године, када је имао 47 кућа, а 1844 године у њему је било 83 куће са 541 становника. Данс у Степојевцу има 41 род са 369 кућа и један цигански род са 6 кућа.

    Порекол становништва.

    Пре Карађорђевог устанка доселило се седамнаест родова и то:
    -Лесендрићи (Томићи, Ђуричићи и Милошевићи) су од Сјенице, Стевањдан.
    -Милосавци (Бркићи и Ћирићи или Илићи) су од Сјенице; од Ћирића је био хајдук Павле Бркић, Ђурђевдан.
    -Мићићи су од Сјенице, Ђурђевдан. Крвни сродници су им:
    -Савићи, Ђорђевићи, Марковићи П, Миловановићи, Лазаревићи, Драгићевићи и Павловићи, који као и Мићићи славе Ђурђевдан.
    -Ковачевићи и Пантелићи (Илићи други) су стари род, непознате старине. Пантелићи имају одсељенике у космајском Манићи, Илиндан.
    -Вићентијевићи (Тодоровићи и Дојићи) су један род, заједнички предак се доселио од Сјенице, Илиндан.
    -Ранђићи (Матејићи) су од Сјенице, Ђурђевдан.
    -Челиковићи (Димитријевићи и Чолићи) су од „Паћаршије“ (Пећке патријаршије), Ђурђевдан.
    -Лукићи и Гавриловићи (Петровићи) су један род и по свој прилици су род са Челиковићима, славе, као и они, Ђурђевдан.
    -Јанковићи су са Косова, Ђурђевдан.
    Не зна се одакле су се доселили ови старији родови:
    -Пајићи, Ђурђевдан.
    -Роксићи, Ђурђевдан.
    -Паунићи, Никољдан.
    -Маринковићи и Радосављевићи, Никољдан.
    -Срећковићи и Илићи трећи, Аранђеловдан.
    -Госпавићи (Танасијевићи), Ђурђевдан.
    -Кнежевићи (Радојичићи, Маринковићи и Јаковљевићи), Ђурђевдан.
    -Костићи (Јовановићи) су од Косјерића; по женској лози су род владарској кући Обреновића. Славе Никољдан.
    -Мићићи други су од Костића, али по наслеђеној земљи су променили славу, Ђурђевдан.
    У прошлом веку доселило се двадесет родова:
    -Алексићи, чукундеда се доселио из Босне, Аранђеловдан.
    -Бошковићи и Стевановићи су се доселили из Босне, Ђурђевдан.
    -Црнчевићи (Марковићи) су из Црнче код Бијелог Поља, Ђурђевдан.
    -Милошевићи „Драгачевци“ су се одселили у Београд.
    -Швабићи су из Срема, Никољдан.
    -Николићи, не зна се одкуда су досељени, С. Александар Невски.
    -Јевтићи су Ужичани, Никољдан.
    -Лазићи су Ужичани, Петровдан.
    -Томићи, дед био Маџар, па се покрстио, Стевањдан.
    -Јовановићи, отац дошао као учитељ из Млаве, Св. Петка Параскева.
    После окупације-анексије Босне од стране Аустроугарске доселили су се ови родови из Босне:
    -Кузмановићи, Ђурђевдан.
    -Чајићи (или Чавићи), Никољдан.
    -Лукићи други, Стевањдан. Имају одсељенике у Пироману – Тамнава.
    -Ђорђевићи, Аранђеловдан.
    -Петровићи је из Прељине код Чачка, Мратиндан.
    -Радићи, отац дошао из Обреновца, Ђурђевдан.
    -Лазићи су „полутани“, од оца Циганина и мајке Српкиње, Никољдан.
    -Сарићи (Милошевићи), дед дошао као надничар из Срема, Св. Ћирило и Методије.
    Из околине Смедерава доселили су се ови родови крајем прошлог века:
    -Грујући (Ђорђевићи), Аранђеловдан.
    -Јовановићи, Ђурђевдан.
    -Јанковићи, Св. Петка Параскева.
    Новији досељеници су:
    -Вранчевићи су од Милијановића у Вранићу, Ђурђевдан.
    -Јевтићи су од Јевтића у Шиљаковцу, Ђурђиц.
    -Ивановићи су овамо дошли из Врбовне а старином су од Сјенице, Јовањдан.
    -Белопетровићи су из Вранића, Никољдан.
    -Симићи су из Дрлупе у Космају а старином су од Сјенице, Ђурђиц.
    -Недићи (Павловићи) су Цигани из Мађарске, Илиндан.

    Одговори
  • Милодан

    Лазаревац и околна села, Стубица. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Стубица је јужно од Лазаревца, у врху долине Стубичке Реке а испод Виса и косе Маџарица. Куће су по косама и по странама долина сеоских потока. Насеље је резређеног типа и дели се на крајеве који се називају по већим родовима.

    Воде.

    -Вода за пиће и за друге домаће поотребе употребљава се са бунара који лети пресушују. Због тога се лети доноси вода са неколико извора, од који је најглавнији извор Велики Бунар. По предању он је био тако јак извор да је испод њега некада радило девет ваљарица. Када су Мађари из овог краја одлазили, они су овај извор затварали сланином, па је његова вода провалила, тобож, у Топлицу код Мионице. Кроз село протичу пет безимених поточића, који лети пресушују. У селу има две баре, Дарина Бара и Маџарска Бара, на којима се напаја стока. Кроз сеоски потес протичу Дуги Поток и Мали Поток, оба утичу у Стубичку реку.

    Земље и шуме.

    -Њиве и ливаде су на местима која се зову: Белутак, Ђурино Поље, Дебело Брдо, Вис, Грабовица, Бело Поље, Церова Коса, Косица, Маџарац, Летиште, Клик, Циганлија (данас ту нема Цигана) и Камаљ у планини. Сеоска утрина и шума је на Вису.

    Старине у селу.

    -Старо, кажу „маџарско“, гробље је на коси Маџарцу испод Виса. Доскора је ту било веома великих и грубо отесаних надгробних плоча од камена кречњака, које су биле окренуте својом дужином исток-запад. И сада се могу раскопати плоче, јер их је земља прекрила.
    У месту Старом Селу у ливадама, испод данашњег гробља, било је старо насеље, данашњег села Стубица. Ту се изоравају парчад „ужичких лонаца“. Са места Циганлије одселили су се Цигани у суседно село Лукавицу.

    Подаци о селу.

    -Литија се носи Томине (Водене) Недеље, прве по Васкрсу а заветни дан је летњи Св. Арханђел.
    Ово насеље се први пут помиње 1811. године, а 1818. године у њему је било 14 кућа. По Ј. Гавриловићу оно је имало 1844. године 24 куће и 160 становника. Данас Стубица има 12 родова са 96 кућа.

    Порекло становнишва.

    Стариначки род су:
    -Новичићи, славе Алимијевдан.
    Пре Карађорђевог устанка доселило се пет родова:
    -Ћирићи (Марјановићи) су „пречани“. Они су овамо дошли још за Турака са Чукарице код Београда, славе Јовањдан. Од њих су по свој прилици:
    -Лазаревићи, Марковићи и Миловановићи, стари родови који имају исту славу као и Ћирићи, Јовањдан.
    -Благојевићи (Живојиновићи) су један род; предак Обрен доселио се из Босне, Аранђеловдан.
    -Ђокићи, Обрен, предак Благојевића, узео довотка Ђоку Босанца, од кога су данашњи Ђокићи, Аранђеловдан.
    -Живковићи „Швабе“ су из Срема. Дошли на земљу Ћирића, па су због рога узели њихову славу Јовањдан а раније су славили Стевањдан.
    -Бабићи не знају за своју старину, Ђурђиц.
    -Ломићи су изумрли по мушкој лози, славили су Игњатијевдан.
    После Карађорђевог устанка па до данас доселило се шест родова:
    -Филиповићи (Ковачевићи и Милошевићи) су из Планинице код Горњег Милановца, Велика Госпојина.
    -Средојевићи су се доселили из Босне, славе Лучиндан.
    -Ранковићи су се доселили из Бранетића у Качеру око 1860. године, Никољдан.
    -Перишићи су се доселили око 1860. године из Босне, Јовањдан.
    -Средојевићи други су из Милешева код Пријепоља, населили су се у месту Летишту, Ђурђевдан.
    -Нешковић је дошао из Шушњара жени у кућу, Лучиндан.

    Одговори
  • Милодан

    Лазаревац и околна села, Дрен. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    Дрен је источно од варошице Лазаревца а у присоју брда Брановице, Дебелог Рта и Оскоруше. Куће су на коси Дебелог Брда и по повијарцима између сесоких потока, груписане по роовима. Крајеви се називају по родовима. Насеље је разређеног типа.

    Воде.

    -Дрен има добру бунарску воду и само један извор – Велики Бунар. Кроз село протичу два потока; Дрен, по коме је село добило данашње име и Поток. Оба потока лети пресушују.

    Земље и шуме.

    -Њиве и ливаде су на местима која се зову: Дуго Брдо, Церје, Старе Ливаде, Криваје, Бреско Поље, Мрамор, Брановице, Црвене Њиве. Њиве на Брду, Шибовито, Оранице, Оскоруша и Главица.
    Сеоска утрина и шума су Бојанске Стране и Селичке Стране.

    Старине и селу и име селу.

    -Гробље је у Старом селу, а ту је било и гробље неког старог насеља. Село се збало Куке, па се, због ружног имена, званично назвало по речици Дрену која протиче кроз село. По народном казивању назив Куке дошао је по томе што су људи у том селу кукали када им је једном приликом град потукао усеве. По предању више Кука, данашњег Дрена, била је „бразда“ (граница) између Немањине Србије и Мађарске.

    Подаци о селу.

    -Литија се носи на Бели Четвтак по Тројицама а заветни дани су Павловдан и Илиндан.
    По архивским подацима Куке се помињу први пут 1811. године, а 1818. у њему је било 44 куће; 1844. године имало је 44 кућа са 302 становника. Данас у њему има 15 родова са 84 куће и два циганска рода са две куће.

    Положај села.

    Дрен је источно од варошице Лазаревца а у присоју брда Брановице, Дебелог Рта и Оскоруше. Куће су на коси Дебелог Брда и по повијарцима између сесоких потока, груписане по роовима. Крајеви се називају по родовима. Насеље је разређеног типа.

    Воде.

    -Дрен има добру бунарску воду и само један извор – Велики Бунар. Кроз село протичу два потока; Дрен, по коме је село добило данашње име и Поток. Оба потока лети пресушују.

    Земље и шуме.

    -Њиве и ливаде су на местима која се зову: Дуго Брдо, Церје, Старе Ливаде, Криваје, Бреско Поље, Мрамор, Брановице, Црвене Њиве. Њиве на Брду, Шибовито, Оранице, Оскоруша и Главица.
    Сеоска утрина и шума су Бојанске Стране и Селичке Стране.

    Старине и селу и име селу.

    -Гробље је у Старом селу, а ту је било и гробље неког старог насеља. Село се збало Куке, па се, због ружног имена, званично назвало по речици Дрену која протиче кроз село. По народном казивању назив Куке дошао је по томе што су људи у том селу кукали када им је једном приликом град потукао усеве. По предању више Кука, данашњег Дрена, била је „бразда“ (граница) између Немањине Србије и Мађарске.

    Подаци о селу.

    -Литија се носи на Бели Четвтак по Тројицама а заветни дани су Павловдан и Илиндан.
    По архивским подацима Куке се помињу први пут 1811. године, а 1818. у њему је било 44 куће; 1844. године имало је 44 кућа са 302 становника. Данас у њему има 15 родова са 84 куће и два циганска рода са две куће.

    Напомена:
    Порекло становништва овог села већ је презентирао сарадник Порекла Александар Аксић Шарко.

    Одговори
  • Милодан

    Лазаревац и околна села, Стрмово. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Стрмово је мало село на коси која чини развође Турије и Пештана, између села Тулежа, Миросаљаца, Барошевца и Пркосаве. Границе сеоског атара су до Тулежа река Турија, до Пркосаве је потес Стражевица, према Малим Црљенима и Барошевцу су Брда, а до Миросаљаца су Крушаци, Змијарски Поток и Јасик. Куће су груписане дуж главног сеоског пута који иде средином косе те стога ово село има изглед разређеног и издуженог насеља.

    Воде.

    -Стрмово има добру изворску воду. Извори су: Циганлија до Тулежжа, Стражевица и Сланац до Пркосаве. Потоци су: Дубоки Поток, Циганлија, Шушњарац, Змијарски Поток и река Турија. Вода се употребљава и са бунара, који лети пресушују.

    Земље и шуме.

    -Њиве и ливаде су на местима која се називају: Селиште, Шушњар, Алуге, Језеро, Јабуке, Дуга Лука, Кључеви, Крчевина, Крушаци, Вотњаци, Брда, Стражевица, Радевица, Јасик и Орница. Сеоске утрине има у Планини, Шушњару, Радевици, Растокама, Крушацима и на Брдима. Ту је шума и сеоска испаша.

    Старине у селу.

    -Стари „Ужички пут“ водио је преко Рудовачког Забрана на Стражевицу, па је преко Волујака водио даље за Јунковац и Београд. По предању на Стражевици су преци данашњих Неранџића, досељеници из околине Дебра, чували пут. Место Караула је било неко време народно зборно место.

    Подаци о селу.

    -Данашње гробље је украј села. Литија се носи на Бели Четвртак по Тројицама а заветни дан су Младенци.
    Стрмово се први пут помиње 1458 година као Стромово у „влсти острвичкој“. Данашње село је унето у пописне спискове за 1822. годину. Оно је тада имало седам кућа, а 1844. године у њему је било 15 кућа са 87 становника. Данас у Стрмову има 9 родова са 49 кућа.

    Напомена:
    Порекло становништва овог села већ је презентирао сарадник Порекла Александар Аксић Шарко.

    Одговори
  • Милодан

    Лазаревац и околна села, Трбушница. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Трбушница је на развођу Пештана и Оњега, а између села Рудоваца, Крушевице, Брајковца и Бистрице. Границе сеоског атара су до Брајковца Дебело Брдо и Ранков Рт; до Бистрице Брдо Старач, Збеговиште, Вис Главица, брда Петлача и Раковац; до Малих Црљена су коса Чик, места Павловац и Паљевине; према Крушевици су места у потесу Осоје, Липар, Гудура и Дуго Церје до Оњега; одатле граница иде преко Палежа и Просека до Брајковца. Куће су растурене по косама и чине насеље разбјеног типа. Насеље се дели на два краја: Црнишеву који је до Брајковца а други је Радишки Крај.

    Воде.

    -Вода за пиће и остале домаће потребе употребљава се са извора („бунара“) и са бунара. Извори су Беговац, Златинац и Раковац. Речица Трбушница постаје од потока Масурићевца и Бубање. Остали сеоски потоци су незнатни и лети пресушују.

    Земље.

    -Њиве и ливаде су на местима која се зову: Ранков Рт, Старач, Збеговиште, Главица, Петлача, Вињаг, Дебели Брег, Пољана, Мале Кошаре, Велике Кошаре, Липар, Разбојиште, Гудуре, Криваја, Просек, Славковице, Церје, Узана, Блата, Осоје, Дојинац, Равни, Сошинац и Павловац. Код Крстате Плоче, на Старачу је каменолом гранита.

    Подаци о селу.

    -Старо село је било на месту Павловцу у Осоју. На Липару је вођена борба између Томе Вучића и Мићића 1842. године. У селу има два гробља; једно је у Бележној Јарузи а друго на Разбојишту, на коме је било старо гробље.
    Литија се носи на Спасовдан а заветина се држи на Младенце.
    Ово насеље се први пут помиње 1664. године а унето је и у Ебшелвицову карту. По архивским подацима забележено је 1811. године а 1818. године у њему је било 41 кућа. Године 1844. Трбушница је имала 59 кућа са 358 становника. Данас у њој има 34 рода са 211 кућа.

    Порекло становништва.

    Најстарији родови у овом селу доселили су се из Старог Влаха пре Карађорђевог устанка. То су родови:
    -Бркићи су најстарији у селу, Никољдан.
    -Суботићи (Јеремићи, Живковићи и Недељковићи) су се доселили после Бркића, Јовањдан.
    -Радишићи, Аранђеловдан.
    -Крунићи (Илићи, Матићи и Марковићи) су били један род, па су се разродили, Ђурђевдан.
    -Стевановићи, Лучиндан.
    -Живановићи (Васиљевићи), Никољдан.
    -Лукићи, су славили Савиндан па им се неки гост смрзао на путу и од тада славе Петровдан.
    -Димиријевићи (Филиповићи, Кандићи, Накићи, Ранковићи, Тодосијевићи, Ђорђевићи и Милановићи), предак од Бркића узео удовицу из Сремчице, у Београдској Посавини, која му је довела сина Димитрија, по коме су се презивали Димитријевићи, Алимпијевдан.
    -Лукићи други су из Босне, Мратиндан.
    -Ранђићи (Дишићи, Мирковићи, Пауновићи, Живковићи, Петровићи и Спасојевићи) су се доселили „од Колашина“, Митровдан.
    После Карађорђевог устанка доселило се шеснаест родова:
    -Кондићи су из Бихора, једног одсељеника имају у Барошевцу а једног у Београду, Ђурђиц.
    -Васићи су из Марковца у Лепеници, Алимпијевдан.
    -Павловићи, дед се доселио пре стотину година из Барошевца, Никољдан.
    -Вићентијевићи су дошли из Крушевице, Св. Врачи.
    -Јанковићи су „од Јавора“, Лазаревдан.
    -Симићи су дошли из Осата, Лучиндан.
    -Недељковићи су из Старог Влаха, Ђурђиц.
    -Благојевићи (Јовановићи) су од Сарића у Дудовици, Аранђеловдан.
    -Ђорђевићи су се доселили око 1860. године из Орашца у Горњој Јасеници, Ђурђевдан.
    -Стојановићи су из Доњих Присјана у Власотиначком срезу, Митровдан.
    -Борисављевићи су се доселили после ратова 1878. године из Заграђе на Руднику, Ђурђевдан.
    -Недељковићи су из Пркосаве, Ђурђевдан.
    -Јанковићи су из Винче у Горњој Јасеници, Стевањдан.
    -Прокићи (Јовановићи) су из Жабара у Лепеници, Јовањдан.
    -Петровићи су из Жабара, Никољдан.
    -Плећевић су од Плећевића у Гарашима у Горњој Јасеници, Јовањдан.
    Новији досељеници су:
    -Симићи ссу се доселили 1905. године из Пласковца у Горњој Јасеници, Никољдан.
    -Ивановићи су из Брајковца, Св. Петка Параскева.
    -Мишчевићи су из Лике, Никољдан.
    -Саблићи су из Книна у Далмацији (ваљда у Лици, оп. Милодан), Ђурђевдан.
    -Вулићевићи су из Пркосаве, Никољдан.
    -Миловановићи су из Пркосаве, Никољдан.
    -Радивојевићи су из Крушевице, Никољдан.
    -Лазаревићи су изумрли а били су пореклом из рудничког Озрена.
    -Михаиловићи си изумрли у овом селу; од њих су Гајићи у Бистрици.
    -Петровићи су цигански род, не знају матерњи језик, доселили се као ковачи из Жабара у Лепеници, Св. Петка Параскева.

    Одговори
  • administrator

    Милодан:
    Лазаревац и околна села, Цветовац*. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    *Ово село је у потпуности расељено због ширења тамнавских копова РБ Колубара (оп. Милодан)

    Положај села.

    -Цветовац је на алувијалној равници између река Колубаре, Лукавице, Пештана и њихових отока Пештанца и Брзака. Куће су удаљене једна од друге по стотину и више метара и чине насеље разбијеног типа. Оно се дели на Горњи и Доњи Крај.

    Воде.

    -За пиће и друге домаће потребе употребљава се вода са бунара и ђермова, које има свака кућа, а неке куће имају по два или три бунара у ливадама, на којима се напаја стока. Они су дубоки од 3 до 6 метара. Кроз село и сеоски потес теку Колубара, Лукавица, Колубарина отока Брзак и Пештанова отока Пештанац. Пештан се састаје са Луковицом код места Саставака. Раније су ове реке плавиле село, па се због тога село три пута расељавало, одлазећи у Вреоце и враћајући се натраг. Сада су речна корита исправљена и прочишћена и, када падну велике кише и после топљења великог снега у пролеће, излива се само старо корито Колубаре, које се назива Предо, али не чини знатне штете.

    Земље и шуме.

    -Њиве и ливаде су на местима која се зову: Старо Село, Аниште, Каменица, Лешће, Буџаци, Кључеви, Врбље, Мишја Бара, Ђурина Бара, Црна Бара, Кућерина и Дивчи Бара.
    Стара шума је искрчена и утрина издељена. Приватна шума се чува по забранима, а заједничка је у Доњем Крају, поред Лукавице. Старији људи памте када су куће биле у густој шуми, а у Скобаљском Кључу она је била толико густа да се кроз њу није мога „да провуче ни гуја“.

    Старине у селу.

    -Старо гробље просекла је и непрестано руши Лукавица. Друго старо гробље је било на месту Старом Селу у Горњем Крају. Ту су се и до данас сачували надгробни споменици од камена, који су без натписа и шара. У месту Врбљу има камени надгробни „белег“ који је без натписа и не зна се чији је. Код места Врајкорског Гроба нађен је четвртасти наковањ од гвожђа, који је тежак око 60 „ока“. Стари пут је прелазио Колубару на Марином Броду, водио је поред хана у месту Старом Селу, па даље ишао за Степојевац. Старо насеље је било на месту Старом Селу, а ту је за време Турака био хан. Тада се насеље, по предању, звало Лугић.

    Настанак села.

    -Данашње насеље су основали Вреочани средином прошлога века. На том месту они су имали сточарске колибе. Старији људи у Вреоцима памте, када је у данашњем Цветовцу, на месту Борачким Воденицама (воденице Малог Борка, оп. Милодан) било четири вреочке колибе за стоку а сада је ту читаво село.
    Ов насеље је званично проглашено за село 1874. године а дотле је било заселак Вреоца.

    Име селу.

    1. На простору данашњег Цветовца су биле цветне ливаде, по којима се то место назвало Цветовац, па се по томе и данашње село тако назвало.
    2. М. А. Маринковић, учитељ, забележио је 1897. године два народна предања, по којима се то место тако назвало:
    а) Село се назвало по неком хајдуку Цветку, који је ту погинуо.
    б) По другој варијанти Цветовац је добио име по извесној Цвети, која се удала и прва одведена из Вреоца у Цветовац.
    3. По Ристи Т. Николићу и М. Ђ. Милићевићу село се назвало по Цветоју, оснивачу села.

    Подаци о селу.

    -Данашње гробље је заједничко са Вреочким у Вреоцима. Литија се носи на Спасовдан а заветни дан је Бели Четвртак, пред Велики (Васкршњи) пост, који се празнује збиг града и Тресковита Среда, шеста посел Велике Среде, која се празнује због грома. Данас у Цветовцу има 19 родова са 120 кућа.

    Порекло становништва.

    Пре Првог народног устанка доселило се седам родова.
    -Томићи, предак Тома се доселио из Херцеговине и први засновао село у данашњем Лугу, Ђурђевдан.
    -Зорићи (Радичевићи, Маринковићи, Радојичићи), доселила се три брата од којх су данашњи родови, Игњатијевдан.
    -Ерићи су од Вишеграда, Игњатијевдан.
    -Марковићи и Усинци, имају крвне сроднике који су прешли у ислам негде у Босни, Ђурђевдан.
    -Терзићи, предак, као „терзија“, се доселио од Призрена, Аранђеловдан.
    -Новаковићи су, како кажу, „арнаутске крви“, Аврамијевдан.
    -Веселиновићи су из Срема, Ђурђевдан.
    У прошлом веку па до данас доселило се дванаест родова:
    -Пауновићи (Стојичевићи) су од Бајине Баште, Митровдан.
    -Глишићи* су Ужичани, Никољдан.
    *Они су сродници мајора Александра Глишића који је погинуо код Куманова 1912. године.
    -Госпавићи (Вукићи и Васићи) су од Радичевића у Вреоцима, Игњатијевдан.
    -Грчићи су од Грчића у Вреоцима, Игњатијевдан.
    -Тадићи су из Малог Борка у Тамнави а старином су из околине Ужица, Аимпијевдан.
    -Крсмановићи „Ерцеговци“ су из Вреоца, Јовањдан.
    -Карамарковић је из Вреоца, слави женину славу – Јовањдан.
    -Крстићи су из Малог Борка, Трифундан.
    -Милиновић је из Вироваца код Мионице, слави женину славу – Ђурђевдан.
    -Гордићи, отац дошао из Чичкова код Ариља, прво у Вреоце па овамо; имају крвне сроднике Гордиће у Чибутковици, Мратиндан.
    -Дишић је дошао из Конатица жени у кућу 1920. године, Ђурђиц.
    -Матејић је из Великих Црљена, Ђурђевдан.

    Одговори
  • Милодан

    Лазаревац и околна села, Чибутковица. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    Чибутковица је у долини Љига, а између његових притока Оњега и Грабовице. Куће су на присојним страбама побрђа, између којих има неколико долина сеоских потока. Оне чине насеље разређеног типа, које се не дели на изразитије крајеве.

    Воде.

    -У селу има два јака извора и то Маџарац код цркве и Бунарина код Црквине. Остали извори су изван насеља. То су ови извори: Барутљива Вода у долини Грабовице, Кисела Вода у Лаковим Ливадама у месту Грабовици и Хајдучка Вода у шуми код Васића Свињца и Житних Јама. Сеоски потоци су: Црне Река или Велика Река, Грабовица или Грабовачки Поток, Ковачица која у Вигњишту постаје од неколико безимених потокоа и Зечевица између Ковачице и Грабовице.

    Земље и шуме.

    -Места у којима су њиве и ливаде називају се: Дуга Коса, Црне или Велика Река, Кованлук, Буранијашевица, Злурада, Прва Бара, Међедна Бара, Мравинци, Турски Гроб, Виноградина и Грабовица; испод села су Просине, Макиши и Љиг.
    Сеоска шума је на Церовој Главици, Дугој Коси, Каменитој Коси, Сарићввој Коси, Белој Коси и Камењаку.
    Камен кречњак се вади и пече креч у Аксентијевића Страни

    Старине у селу.

    -Код Јевремовића кућа има повећа бара, а код ње су и рушевине од некаквих зграда. Народ казује да је ту био „град проклете Јерине“. У зидинама тога тобожњег града налазиле су се узидане гвоздене алке. Остаци тих грађевина су блокови нетесаног камења, међу којима има највише белутка, који народ односи за зидање бунара. на том месту није био никакав град, већ су ту били ханови а узидане алке служиле су за везивање коња.
    Стара црква је била на месту Црквинама, недалеко од данашње цркве. Око ње је било старо гробље. Данашња црква је у долини Црне Реке а ту је и основна школа. Народ прича да је на том месту било старо српско гробље. Црква слави Ђурђевдан. Она је подигнута 1805. године од брвана и служила је до 1848. године када је на тадашњим темељима подигнута нова црква од тесаног камена и покривена шиндром. Иконостас је радио, па запису на њему, Никола Јанковић из Охрида 1848. године. Црква је наново покривена лимом 1883. године и на крову су постављена два метална крста.
    Казује се да је неко нашао на месту Буранијашеици новац који је припадао овој цркви и ту закопан у времену неке народне бежаније. У потоку Зечевици има три надгробна „белега“ без натписа.

    Име селу.

    -За име села се казује да је дошло по „чибуцима“, које су израђивали Цигани на месту Вигњишту. По другим казивањима људи овог села су били богати и побожни. Они су често ишли у „хаџилук“ на Хростов гроб, а отуда се враћали са запаљеним чибуцима. Суседи су те хаџије називали „Чибутковцима“, тј. људи који пуше на „чибуке“, па се по њима и село тако назвало. Боснића Брдо зове се по некој девојци, из Босне, која је на том месту погинула, па јој се и данас гроб чува у Радосављевића воћњаку.

    Подаци о селу.

    -Литија се носи о Белом Четвртку по Духовима. Заветина се нија држала. Али град потуче летину на дан Св. Арханђела Михаила 1883. године, па је од тада тај дан постао „заветан“ за село да се празнује.
    Године 1664. пропутовао је кроз ову област турски путописац Евлија Челебија, који у свом путопису помиње насеље Ковач на месту данаше Чибутковице. То се име очувало и до наши дана у називу речице Ковачице, а из тога времена је, вероватно, и назив Вигњиште. На Ебшелвицовој карти забележен је данашњи назив овог села. У њему је било 1818. године 40 кућа, 1844. године 62 куће са 411 становника. Данас у Чибутковици има 4 родова са 188 кућа.

    Порекло становништва.

    Најстарији родови у овом селу су:
    -Нешовићи, који су изумрли и
    -Милићи (Илићи), Мратиндан.
    Ова два рода се сматрају за старинце.
    Пре Карађорђевог устанка доселила су се два рода:
    -Чанчаре (Чанчаревићи), предак Матеја доселио се из Добриње код ужичке Пожеге. Илија Маринковић Чанчара учествовао је у боју на Мишару 1806. године. Његов брат Јевто погинуо је на Мишару као коњички заставник, Аранђеловдан.
    -Кукавице (Милошевићи), предак се доселио из села Кукавица код Новог Пазара; имају одсељенике у Барзиловици, Аранђеловдан.
    У прошлом веку доселило се тридесет и три рода:
    -Црноречани (Радосављевићи и Тадићи), предак се доселио „од воде Лима“, Никољдан.
    -Јовановићи, предак Петар Буква се доселио „од Лима“, Јовањдан.
    -Вуковићи (Станојевићи) су из Ракара код Ваљева, доселили се око 1830. године, Ђурђиц.
    -Павловићи, предак се доселио из Пирлитора на Лиму, Ђурђиц.
    -Рафаиловићи (Петровићи) су из Брђана код Чачка, Св. Врачеви.
    -Аћимовићи су из Крушевачке Жупе, Ђурђевдан.
    -Колачарићи су из „Свете Горе“, а овамо се доселио предак Радивоје после „маџарске буне“ из Бежаније у Срему, Никољдан.
    -Бодироге (Јевремовићи, Ђорђевићи и Николићи), су Ужичани, Стевањдан.
    -Богдановићи, „капетан“ Богдан доселио се из Ужица, Никољдан.
    -Крстовићи, прадед Крсто доселио се из Ивањице, Св. Јоаким и Ана.
    -Аксентијевићи, прадед „кнез“ Аксентије доселио се са Златибора 1850. године и био једини писмен човек у овоме крају тог времена, Ђурђевдан.
    -Сарићи (Милошевићи), прадед дошао однекуд као слуга, Св. Врачеви.
    -Антонијевићи су са Златибора, Лучиндан.
    -Ћосићи су са Златибора, Никољдан.
    -Мирковићи су са Златибора, Никољдан.
    -Домановићи су са Златибора, Св. Врачеви.
    -Гусковићи (Божићи) су из Бргула у Тамнави, Јовадан.
    -Зарићи, отац, као грађевинар, се доселио из Сијече Ријеке (Сече Реке) код Косјерића, Ђурђевдан и Лучиндан као славу земље на коју су се населили.
    -Ћобинци (Живановићи) су из околине ужичке Пожжеге, Михољдан.
    -Багићи (Стефановићи) су од Ужица, Никољдан.
    -Живковићи су од Ужица, Никољдан.
    -Милосављевићи су од Ужица, Св. Врачеви.
    -Неговановићи су Ужичани а овамо су дошли из колубарског Стрмова код манастира Боговађа, Аранђеловдан
    -Зиндовићи су од Ивањице, Ђурђевдан.
    -Савковићи су од Косјерића, Св. Врачеви.
    -Јевремовићи су од Косјерића, Лучиндан.
    -Гордићи, Живан Горда дошао као слуга из Чичкова код Ивањице, Никољдан.
    -Танасијевићи су Ужичани, Лучиндан.
    -Михаиловићи су из Барзиловице, Никољдан.
    -Јоцулићи (Митровићи) су Ужичани а овамо су дошли из Бабајића на Љигу, Лучиндан.
    -Васићи су из околине Чачка, Лучиндан.
    -Милутиновићи, дед Клемпо доселио се из Тутоша код Нове Вароши, Никољдан.
    -Раденковићи су из Бранетића у Качеру, Аранђеловдан.
    Новији досељеници:
    -Сандићи су из Петке, дошао очуху у кућу, Ђурђевдан.
    -Ковачевићи су дошли 1903. године из оближњег Латковића, који припада ваљевској Колубари, Аранђеловдан.
    -Пољанци (Томићи) су из Пољанице код Горњег Милановца; имају одсељенике у Барзиловици, Ђурђиц.
    -Лукићи су из Умчара у Беогрдском Подунављу а старином су од Сјенице, Лучиндан.
    -Радосављевићи су из околине Младеновца, Ђурђевдан.
    -Хајдуковићи (Јовановић) су из околине Младеновца, Мратиндан.
    -Зечевићи си из Липовца у Горњој Јасеници, населили се 1907. године, Лучиндан.
    -Матићи су из Вреоца, Игњатијевдан.
    -Јестровићи су из Бранетића и Качеру, Ђурђевдан.
    -Стевановићи, отац дошао као „ћерамиџија“ из околине Врања, Ав. Петка Параскева.

    Одговори
  • Милодан

    Лазаревац и околна села, Шопић. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Шопић је једно међу већим селима ове области. Оно је у колубарској равници између речица Лукавице и Пештана. Куће су са обе стране главног пута Београд-Лазаревац и готово ушорене, а уколико се иде даље од пута са обе стране оне су разређеније и чине насеље мање збијеног типа. Оно се дели на ове крајеве: Орашац до Лазаревца, Криваја у долини потока Криваје, Црквено Поље – језерска тераса код данашње цркве, Шабац испод Орашца, Улице и Црна Бара према Колубари и крај Пештан поред реке Пештана.

    Воде.

    -За пиће и домаће потребе употребљава се вода са бунара, а стока се напаја на Лукавици, Пештану, потоку Криваји и на Колубариној отоци Очази, која потече само када надође Колубара. После већих киша и наглог топљења снега Колубара, Пештан и Лукавица плаве њиве у пољу.

    Земље и шуме.

    -Земиште је плодно, особито оно у равници испод насеља. Њиве су на местима која се зову: Трновчица, Прекаја, Лазина, Штипаљица, Глогов Кључ, Миовача, Пештан, Мрамор, Алуга, Црна Међа, Рудо Брдо, Руди Гај, Средњи Рт, Кусадак, Збеговиште, Белића Бара, Којина Бара, Дубочица, Очага, Рибеш, Разлив (отока Лукавице), Медведар и Зелена Бара.
    Шума се чува у приватним забранима. Сеоске шуме и утрине нема.
    У крају Орашцу вади се лигнит.

    Старине у селу.

    -У Орашцу, недалеко од железничке станице (Лазаревац, оп. Милодан) изоравају се темељи неког старог насеља. Ту је било и старо гробље, са кога је повађено надгробно камење и узидано у цркву. По предању у том насељу је била и „маџарска“ црква.
    На њиви Готовчевића познају се темељи од неке друге цркве. По једном казивању и она је била „маџарска“, док је по другим, вероватнијим, причањима, то била привремена црквица у збегу. И око ове цркве познају се трагови старог гробља.
    О постанку имане отока Очаге прича се у народу, да су се волели момак и девојка, а родитељи им нису дали да се узму. Момак се договори са девојком, па побегну у шуму на место где данас протиче Очага. После тешког живота и гладовања момак остави девојку и оде у село по храну. Након дугог чекања девојка је помислила, да ју је момак напустио, па је у очајању, идући његовим трагом, горко плакала и проклињала га. Тамо где су јој падале сузе провалила се земља и, по сузама из очију проваљено место (отока), назове се Очага.
    За Станин Вир у Очази, прича се, да је нека баба Стана узјахала јарца да пређе Очагу, па је пала у вир и удавила се.

    Име селу.

    -По предању ово насеље је основао пре Карађорђевог устанка неки Стеван Шопшага, по коме се место назвало Шопић. Шопшага је са пет синова дошао „од банске стране“ и населио се поред Колубаре на којој је саградио воденицу са осам витлова, која још и данас постоји.

    Подаци о селу.

    -Данашња црква је прво подигнута 1815. године од брвана на темељима неке старе цркве, па је обновљена 1869. године. Она је у Црквеном Пољу, готово у средини села и посвећена је Св. Арханђелу Гаврилу. Литија се носи први дан Духова. Држе се три заветна дана; Ново лето, Св. Тривун и други дан Васкрса.
    Шопић се први пут помиње по архивским подацима као „шопићска нурија“ 1723. године; а на једној географској карти из 1745. године Шопић је означен на Колубари. Затим се помиње као насеље 1811. године; било је у њему 54 куће; године 1844. има је 95 кућа са 578 становника. Данас у њему има 24 рода са 258 кућа и један цигански род са 4 куће.

    Порекло становништва.

    Од Шопшагиних синова су данашњи родови у Шопићу:
    -Нинковићи (Мијатовићи, Урошевићи, Недељековићи – данас Рајићи, Радојевићи, Живојиновићи, Павловићи, Игњатовићи, Михаиловићи, Бранковићи, Пауновићи, Вићентијевићи, Ђорђевићи, Илићи, Дудићи
    – данас Недељковићи други, Ивановићи, Јовичићи или Јовановићи, Стекићи или Ђаковићи – Живановићи и Радовановићи), Овај велики род се данас разродио, па се међусобно жене и удају. Сви славе Мратиндан осим што једна породица Дудића слави женину славу – Никољдан.
    -Протићи (Лазаревићи, Лазићи, Поповићи, Радовановићи други, Виторовићи и изумрли Матићи), доселили су се од Невесиња пре девет колена. Од њих су одсељени Влајићи у Жаркову, Маринковићи у Шиљаковцу, Маџарски у Гунцатима а једна породица се одселлила у Срем и тамо је изумрла. Лазаревићи тврде да су род са поп Луком Лазаревићем, Карађорђевим савремеником из Свилеуве у Тамнави, сви славе Никољдан.
    -Мартиновићи су старином из Херцеговине, а овамо су дошли „из прека“. По породичном предању неки предак данашњих Лазаревића откупио је Мартина као роба од Турака и довео га овамо из Срема, Митровдан.
    -Бирчевићи (Павловићи, изумрли Готовчевићи, Стајчићи, Милиовијевићи, Милошевићи, Николићи, Новаковићи, Остојићи и Микићи), предак се доселио од Сјенице и затекао у Шопићи пет кућа. Даљом старином су из Бирча у Босни. И овај род се до данас разродио, Аранђеловдан.
    -Бабићи су из Босне, дошли на земљу Мратинаца, Лучиндан и Мратиндан,
    -Топаловићи (Тодосијевићи, Павловићи други и Иванковићи или Влајићи), предак Топал доселио ссе из Босне, Јовањдан.
    -Спасићи и Стакићи су један род, зајенички предак се доселио из Босне, Св. Гаврило.
    У прошлом веку доселило се девет родова:
    -Петронијевићи (Јаковљевићи, Ђорђевићи, Симићи и Јеремићи), предак Петар Брка доселио се из Босне, а по другом вероватнијем причању, доселили су се из Сјенице у времену Карађорђевог устанка. Од Петра је данас седмо колено. Једна породица Петронијевића се одселила у Соколово а две су се одселиле у Месарце у Мачви (Петровићи), Св. Врачеви.
    -Аночићи су од Сјенице, Аранђеловдан.
    -Топџићи не знају за своју старину али знају да су им преци учествовали у Другом устанку, Ђурђиц.
    -Радивојевићи (Марковићи) су побегли из Босне због крве освете, тамо су славили Лазаревдан а овде Аранђеловдан.
    -Ранковићи, прадед се доселио око 1830. године из Босне, Мратиндан.
    -Николићи, дед Периша се доселио из Лукавице, Лучиндан.
    -Матејићи, дед се однекуда доселио, Аранђеловдан.
    -Петковићи су род Николићима; отац дошао из Лукавице жени у кућу у изумрли род Томића, па због тога славе Лучиндан и Томића славу Аранђеловдан.
    -Костићи су иу Босне, Крстовдан.
    -Гавриловићи су из ужичке Високе, Ђурђевдан.
    -Радовићи су Херцеговди, пребегао у Црну Гору па отуда овамо, Никољдан.
    Новији досељеници су:
    -Баћански су из Босне, Никољдан.
    -Пантелићи, отац се доселио из Ћелија 1905. године, Ђурђевдан.
    -Васићи су род Васићима у Лазаревцу, Алимпијевдан.
    -Боровићи су из Црне Горе, Лучиндан.
    -Томашевићи су се доселили 1923. године из Даросаве, Ђурђиц.
    -Стефановићи су из Ужица, Јовањдан.
    -Стојковићи су из Стрижеваца у Лужници код Пирота, Стревањдан.
    -Драгићевићи су из Дрена, Јовањдан.
    -Ђорђевићи су Цигани-ковачи, доселили су се од Сјенице после рата 1878. године, Никољдан.

    Одговори
  • Милодан

    Лазаревац и околна села, Шушњар. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    Шушњар је мало насеље у непосредној близини Лазаревца, управо на косама западно од њега, а доскора је био заселак Петке. Засновано је на крчевинама густе шуме о почетку прошлога века. Куће су по странама коса. Већи део кућа је на рзвођу Шушњарице и потока Дубоке Јаруге. Насеље је разређеног типа. Шушњар је главни путем подељен на два безимена краја.

    Воде.

    Речица Шушњарица утиче у Лукавицу. У селу има два извора; Бабинац и Копљаник, али се вода за пиће и остале домаће потебе користи са бунара. У месту Пољанице непрестано подвире вода, рони у земљу, али се извор никако не јавља.

    Земље и шуме.

    -Њиве и ливаде су помешане. Оне су на местима која се зову: Обренове Ливаде, Кућерине до Лазаревца, Зољара, Велико Брдо, Хајдучка Коса, Грабовица, Дебело Брдо, Велика Ливада, Анатема, Лука и Поље.
    Шума је у месту Пределима, а готово свака кућа има свој забран.

    Старине у селу.

    -Неко старо гробље било је на Дебелом Брду, од кога данас нема никаквог трага. Ту, на Дебелом Брду, вођене су крваве борбе између српске и аустроуграске војске у Колубарској бици 1914. године.

    Име селу.

    -Село је добило име по густој шуми у којој је настало због велике количине опалог лишћа у позну јесен, које се у тим крајевима назива „шушањ“ те је село по томе добило своје име, Шушњар.

    Подаци о селу.

    -Ово насеље се први пут помиње 1818. године, а 1844. године имало је 44 куће са 99 становника. Гробље је у селу на месту на коме је било неко старо гробље. Заветни дан је летњи Св. Никола. данас Шушњар има 16 родова са 60 кућа и једна цигански род са једном кућом.

    Порекло становништва.

    Пре Карађорђевог устанка доселило се три рода:
    -Ђукетићи су најстарији у селу. Њихов предак Ђукета Петрашиновић доселио се из Пријепоља, где данас имају крвне сроднике. Ђукетини синови били су са Карађорђем у походу на Сјеницу 1809. године, славе Никољдан.
    -Арсенијевићи су дошли после Ђукете од Новог Пазара, Ђурђевдан.
    -Бојићи су дошли по позиву Арсенијевића из Новог Пазара, Никољдан.
    После Карађорђевог устанка доселио се овај род:
    -Петровићи (Савковићи) су дошли из Босне, Мратиндан.
    У другој половини прошлог века доселило се осам родова:
    -Вујановићи су из Херцеговине; род су им Филиповићи у Петки, одакле су овамо дошли, Мратиндан.
    -Живановићи (Миловановићи) су из Босне а овамо су дошли из Шопића, Мратиндан.
    -Ранковићи су из колубарског Пепељевца , Андријевдан.
    -Станићи су из Вишеграда, Никољдан.
    -Филиповићи (Васиљевићи) су из Босне, Никољдан.
    -Нешковићи, отац дошао из Босне у Ћелије па су из Ћелија дошли у ово село, Лучиндан.
    -Кнежевићи су из Лајковца (не каже се којег), Ђурђевдан.
    -Максимовићи су из Босне, Никољдан.
    Новији досељеници:
    -Јовановићи је од Јовановића из Петке, Стевањдан.
    -Мијатовићи и Петровићи други су један род, преселили се из Петке, Стевањдан
    -Митровићи су из Венчана, Ђурђевдан.
    -Марковићи су из Лајковца (на каже се којег), Ђурђевдан.
    -Богићевићи су гурбетски Цигани, ковачи, Св. Петка Параскева.
    Изумрли родови:
    -Стевановићи и
    -Митровићи други, славили су Аранђеловдан.

    Одговори
  • Милодан

    Барајево и околна села, Арнајево. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Арнајево је на побрђу у северном делу овеобласти. Границе сеоског атара су према Соколови сеоски пут и шума у месту Вртача, до Лесковца и Великог Борка је река Бељаница, до космајског села Бељине су њиве у Међуричу, Лугу, Самаринама, код Крушке и у Осретку; до космајског села Рожанаца су њиве у Равницама, Думачи, Думачин Поток, потес и речица Велика Сеона и Бостаниште а до Јунковаца је речица и потес Сеона. Куће су разређене по странама коса, а има их и у пространим долинама. Насеље се дели на крајеве, који се називају по родовима: Петковски Крај на југу села, Бошковски Крај на југозападу, затим Констатиновића Крај, Миљковачки Крај, Јанчића Крај и Филиповски Крај чине главни део насеља.

    Воде.

    -Село обилује изворском водом. Она се користи за домаће потребе на овим изворима: Врбици, Ђаковцу, Стубљаци, Чесми у Лугу, Ора’у, Карачновцу у Бошковском Крају, Ресановцу у средини села, Миљковачком Бунару и на Бунарачи*
    *У шумадијској Колубари „бунарима“ се називају приридни извори воде (извори), а копане бунаре називају „ђермовима“, јер се вода вади помоћу ђерма.
    Осим извора у селу има и неколико копаних бунара. Кроз село протичу Карановачки Поток, Думачин или Ђаковачки Поток и Водични Поток.

    Земље.

    -Њиве и ливаде су на местима: Мршинцу, Гају, код Порте, у Пољу, Рту, Страни, Лугу, Кључевима, Крушику, Орницама, Потесу, који некада био заједнички а сада је подељеен. Неке њиве и ливаде називају се по изворима и потоцима а неке смо већ поменули приликом описа граница атара овог села.

    Подаци о селу.

    -По најстаријим досељеницима ово село је засновано крајем 18. века, а као село се помиње по писаним подацима тек 1818. године, када је имало 36 кућа. Година 1822. имало је у њему 37 кућа а 1844. године имало је 50 кућа са 332 становника. Данас Арнајеви има 20 родова у 167 кућа.
    Данашпње гробље је у Константиновића Крају. Литија се носи на Белу Суботу, прву по Тројицама, а „бденије“ (заједничка заветна молитва) држи се на „Св. апостоли Вартоломеј и Варнава“, 11 јуна по старом календару.

    Порекло становништва.

    Најстарији род доселио се пре Карађорђевог устанка, то су:
    -Миљковићи, данас Богојевићи, Богосављевићи, Танасијевићи и Лукићи. Предак Миљко, по коме су се раније презивали Миљковићи, доселио се однекуд и засновао село. Њима су по свој прилици род и ове фамилије, јер сви славе Никољдан::
    -Богићевићи и Радојичићи..
    -АНђелковићи.
    -Бошковићи (Петровићи) и Дамњановићи.
    -Ђорђевићи,
    -Милојевићи,
    -Ђурђевићи,
    -Симићи и Јовановићи,
    -Стојановићи,
    -Пантелићи,
    -Илићи (једна породица Илића одселила се у Медошевац),
    -Томићи,
    -Петковићи и
    -Зарићи – који су уизумрли по мушкој лози.
    За своју старину не зна осам родова:
    -Ивановићи, славили Аранђеловдан, сада славе Никољдан.
    -Давидовићи, Игњатијевдан.
    -Спасојевићи, Јовановићи и Константиновићи су један род, славе Јовањдан.
    -Филиповићи, Ђурђевдан.
    -Симићи, једна породица се одселила у Соколово, Ђурђиц.
    -Константиновићи други, Ђурђиц.
    -Миловновићи, једна породица се одселила у Жарково код Београда, Никољдан.
    -Пантелићи, Јовањдан.
    У првој половини пршлога века доселила су се три рода:
    -Борисављевићи и Ђорђевићи су један род, доселили су се са Златибора, Ђурђиц.
    -Иванковићи су из Хомоља, Ђурђиц.
    -Белаћевићи (Николићи и Васиљевићи) су из Јунковаца; Никољдан.
    -Павловићи су из Јунковаца; од њих се једна породица одселила у Степојевац, Јовањдан.
    У другој половини 19. века доселило се четири рода:
    -Петровићи су из Македоније, зову их Цинцарима, Ђурђиц.
    -Цветковићи су из Тажева код Кичева, Никољдан.
    -Пауновићи су из Велике Крсне код Смедерева (ја бих рекао код Младеновца, оп. Милодан), Никољдан.
    -Костићи су из Враништа код Струге, Никољдан.
    Родови који су се доселили у првим деценијама овога века:
    -Лазићи су из Ропочева у Космају, Игњатијевдан.
    -Петровић је дошао жени у кућу из суседног села Лесковца, а старином је из Косјерића, Петровдан.
    -Радовановић је дошао жени у кући из села Бабе под Космајем а старином је од Сјенице, славио Аранђеловдан а сада слави женину славу Јовањдан.
    -Павловићи су од Павловића у Великом Борку, а старином су из Старог Влаха, Никољдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва градске општине Барајево. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај насеља.

    -Барајево је велико насеље у изворишној долини Барајевице и њених саставница које чине Барајевску Реку. Куће су по странама коса у које су се усекли дубоки потоци, па је због тога насеље разбијеног типа. Оно се дели на ове крајеве: Липовицу на Средњем Рту, тј коси која је између државне шуме у Липовици и потока Кључева. Крајеви Велики Ненадовац и Мали Ненадовац су на коси између Кључева и потока Раковице. Крај Глумчево Брдо је на Широком Рту, између Раковице и речице Барајевице. Средњи Крај је средина (тада) села у коме је црква и основна школа између Барајевице и потока Бећирке. На коси између Бећирке и Дубоког Потока је доњи крај Караула, а горњи је Стражарија. На коси између Дубоког Потока и Суве Реке је крај Равни Гај. Друмско насеље Багрдан је на Барајевској Реци више села Бождаревца. Сви ови већи крајеви Барајева имају своје мање крајеве. Тако се доњи крај Липовице назива Смрдан, горњи крај Глумчева Брда је Вучинац, а један део Вучинца се назива Црквенац. На крај Вучинац наставља се крај Бељинац, а више њега је крај Дражиновац. Вучинац, Црквенац, Бељинац и Дражиновац називају се општим именом Брда.
    Циганске куће чине посебно насеље Средњега Краја. Горњи крај Равнога Гаја назива се Дубраве, а један део Дубрава назива се Витковица.

    Воде.

    -Насеље обилује добром и здравом изворском водом. Сви извори лети, у времену највећих суша, умање воду, али не пресушују. Знатнији су ови извори: Точкић у Липовици; Раковица, Дујиловац, Амбарина, Николин Рт су у Ненадовцу; Долови, Граничевац, Бубањача, Јасенак, Брестов Рт, Поднаврти, Врело (у Дражиновцу), Баташина у Брдима, Црквенац, Свињчине (код Циганских кућа); у Равном Гају су извори; Каменац, Жојинац, Митровац, Плочник, Добра Вода и поток истог имена, Нартак и Јочинац. У Средњем Крају је извор Мали Валов, а у Стражарији је Велики Валов. Има неколико кућа у Липовици, Средњем Крају и у Равном Гају које се служе водом са бунара.

    Земље и шуме.

    -Њиве и ливаде су измешане. Најбоље су њиве за кукуруз у долини Барајевске Реке, а њиве по странама коса су за стрна жита. Називи њива и ливада су по потоцима или по крајевима насеља, а осим њих забележили смо ове незиве: Врелине, Козареве Њиве, Криве Њиве, Баташина, Бучница, Креметне (Кремените) Њиве, Љута Страна, Крушик, Мало Поље, Велико Поље, Јасеновац, Усколетинац, Лешћар, Мекоте, Маркове Њиве, Гај, Пајкуша, Буљковац, Радивојевац и Радионица на врху косе Средњег Рта.
    Зајеничка сеоска шума је у Липовици и у Ковачевцу. Готово свака кућа има своје посебне забране (шуме) у долинама сеоских потока.

    Старине и насељу.

    1. У селу има разних остатака из прошлости. кремење, као сечива, најстарији су остаци праисторијских људи које се и данас изорава на Кременитим Њивама.
    2. Поток Кључеви одронио је пре прошлих ратова (Балкански, први и други и Први светски-Велики рат, оп. Милодан) обалу, па су се на тај начин у њој показала два повећа земљана лонца и један мањи, који су били преврнути један до другог, а испод њих нађен је само пепео.
    3. До скора су се у крају Липовици налазила по њивама камена „корита“, па су их људи вадили из земље и узиђивали у кошеве за кукуруз. То су били, по свој прилици, римски саркофази.
    4. Преко Барајева пролазио је стари српски пут које је из Београда водио преко Рипња, краја Стражарије у Барајеву, Карауле, Таборишта, Багрдана и даље преко Бождаревца за Рудник
    5. Средњовековни српски трагови сачували су се и у топографским називима Радионица за њиве и Ковачевац за шуме, где су, вероватно, биле топионице за олово.
    6. Турски, односно источњачки, трагови очували су се, осим већ поменутих назива, и у називима потока Бећирке и Суљине Јаруге.
    7. Има неколико старих, вероватно средњовековних, гробаља, које народ сматра да су „маџарски“. Таквих старих гробаља има у крају Равном Гају на Дебелом Рту, у Великом Ненадовцу. Мађарко Гробље код Валова у Средњем Крају и Мађарско Гробље у Багрдану код Здравствене задруге.
    8. По јеном другом народном казивању стара гробља у Великом Ненадовцу и у таборишту била су српка. У овом последњем се и данас ископавају људске кости и лобање.
    9. За Табориште се казује да је ту била нека стара варош, од које се још и данас налазе остаци зграда.
    10. По предању Глумчево Брдо је припадало неком глумцу.
    11. До државне шуме у Липовици има неколико растурених надгробних споменика од камена, за које народ не зна коме припадају.
    12. Јено место у Караули се назива Цветков Гроб, а друго у Багрдану се назива Станков Гроб. Предања о овим гробовима нема у народу.
    13. Више Великог Ненадовца има надгробни камени споменик Двокатовићев, претка данашњих Двокатовића.
    14. Испод Таборишта, на месту Нерезини, је горб са каменим спомеником претка данашњих Вилотијевића, кога су Турци на том месту посекли.
    15. У месту Парлогу има неколико новијих надгробних споменика од камена.

    Настанак насеља.

    -По предању старо Барајево било је на месту данашњег Багрдана.У Таборишту је била нека варош која је претходила Баргрдану. За време Првог народног устанка Турци су посекли претка данашњих Мацанића, па се становништво, у страху од освете за подигнути устанак, расели у оближњу шуму у Средњам Крају. После народног ослобођења од Турака становништво је из Средњег Краја сишло у Стражарију (Бушићи, Илићи, Бркићи и Гајићи), па су се касније одатле преселили у равни Гај „идући за шумом“ (по свој прилици 1813. године). Остали крајеви су млађег постанка, а најмлажђи крај је Липовица, који је постао од сточарских станова на том месту.
    по народном казивању Багрдан није постојао као насеље у првој половини прошлога века. Њега су основали печелбари и трговци („механџије“) из Македоније. Данас у њему има 6 кафана, 5 мешовитих радњи, 5 опанчара, 5 ковача, 4 абаџијске радње, 3 ћурчијске радње, две коларнице, две каменорезнице, две обућарске (ципеларске) и по једна месара, пекара, берберница, столарска и лимарска радња и један моторни млин.
    Пазарни дан у Багрдану је понедељек.

    Наставиће се….

    Одговори
  • Милодан

    Барајево,наставак….

    У селу има три основне школе: у Средњем Крају код цркве је најстарија, у Глумчевом Брду и у Равном Гају. Литија и црквена слава је летњи Св. Никола, 9 маја. У Барајеву данас има три гробља: најстарије је у Багрдану, у коме се сахрањују умрли из Багрдана, Средњег Краја, Карауле, Стражарије и Равног Гаја, а из осталих крајева се сахрањују у гробљу на Глумчевом Брду. Циганско Гробље је више циганских кућа идући за Парцански Вис.
    Барајево се први пут помиње 1664. године а по једном запису на надгробном каменом споменику у барајвском гробљу погинуо је 1759. године „Марко Пеичин од села Барајева“. Године 1818. било је у њему 56 кућа, 1822 године 59 кућа а 1844. године 83 куће са 554 становника. Данас у њему има 66 родова са 505 кућа и 8 циганских родова са 41 кучом.

    Порекло становништва.

    -По предању из старог Барајева, које је било на месту данашњег Багрдана, раселили су се у оближњу шуму, на мести данашњег Барајева, 1804. године седам родова:
    -Мацанићи. Пошто су Турци, из освете за народни устанак 1804. године, посекли њиховог претка, они се преселе у шуму у данашњи Средњи Крај, па су се одатле населили у крај Дражиновац, Никољдан.
    -Шакићи (Дамњановићи) су у Равном Гају, Караули и Багрдану, Никољдан.
    -Бушићи (Ивановићи, Пантелићи или Илићи и Урошевићи) су сви у Равном Гају; овамо су дошли из Багрдана а старином су од Новог Пазара, Никољдан.
    -Часници (Јеремићи, Аврамовићи, Вуксићи или Пантићи, Џалићи – данас Михаиловићи, Мијатовићи, Стојановићи, Илићи, Ранковићи) живе у Средњем Крају, Глумчевом Брду, Стражарији и Витковици. Они су од четири брата који су се доселили од Сјенице, Никољдан.
    -Данићи (Горуновићи), Брзаци (Јовановићи, Лазаревићи и Симићи), Пајићи (Павловићи), Ћосићи (Мишићи, Милошевићи), Дукатовићи или „Двокатовићи“ (Ташићи, Ивковићи) живе у Глумчевом Брду, Средњем Крају, Равном Гају, Караули и Баргдану, род су Часницима, а овамо су дошли из Срема после неке бежаније. Од њих се једна породица одселила у Раковицу код Београда а једна у Београд, славе Никољдан.
    -Обућине (Мићићи или Петровићи) живе у Стражарији, Равном Гају, Багрдау и у Ненадовцу, род су Часницима, али су се већ давно разродили, Никољдан.
    -Трапулићи (Михаиловићи) су у Караули и род су Обућинама, Никољдан.
    -Бркићи су у Стражарији, Равном Гају, Багрдану и у Витковици, су старином од Сјенице, овамо су дошли са часницима, Никољдан.
    -Горуновићи су у Вучинцу, предак је пореклом од Бркића, отишао на имање – жени у кућу па узео њено презиме али се не каже да ли је узео и славу.
    -Топаловићи или Васиљевићи (Благојевићи, Васиљевићи, Радојичићи, Радивојевићи, Давидовићи, Марковићи) живе у Глумчевом Брду, Дражиновцу, Липовици, Средњем Крају, Црквенцу и Ненадовцу. су потомци четири брата досељена од Никшића. Предак Драгић погинуо је са кнезом Симом Марковићем, Никољдан.
    -Субићи (Павловићи, Јанковићи) живе у Глумчевом Брду, Равном Гају, Стражарији, Караули и Црквенцу, овамо су дошли из Срема а старином су из Херцеговине, Никољдан.
    У првој половини прошлога века доселило се једанаест родова:
    -Обрадовићи живе у Равном Гају, предак се доселио „од Милешеве“ у северној Херцеговини у крај Дубраве, па су сишли у Равни Гај, Ђурђевдан.
    -Стевановићи живе у Глумчевом Брду, Багрдану и Липовици, доселили су се из Херцеговине са Обрадовићима; имају одсељенике у космајском Манићу, Никољдан.
    -Палачићи (Павловићи) су у Средњем Крају, доселили су се од Пријепоља, Јовањдан.
    -Милошевићи су у Средњем Крају и Караули, доселили су се од Сјенице, Јовањдан.
    -Јовановићи други су у Средњем Крају, Ненадовцу, Караули и Липовици, су од Сјенице, Јовањдан.
    -Икићи (Николићи) су у Средњем Крају, доселили су се од Сјенице, Никољдан.
    -Павловићи су у Глумчевом Брду су из Херцеговине, Никољдан.
    -Марковићи (Петковићи и Јовановићи) живе у Ненадовцу, Багрдану, Смрдану, и Средњем Крају, предак муслиман дошао из Босне па се покрстио, Лазаревдан.
    -Игњатовићи су у Глумчевом Брду, доселио се из Босне, Ђурђевдан.
    -Бангелићи (Ивановићи, Гајићи и Јовановићи) су у Караули, Равном Гају и Средњем Крају су из Драгачева. У Јовановићима има неколико новијих удомаца, који су примили њихово презиме и славу, Пантелијевдан.
    -Кузмановићи живе у Караули и Средњем Крају, старином су од Никшића, па су име се преци прво населили у Буковик код Аранђеловца, па у Парцане у Космају (данашњи Јовановићи) и потом су дошли овамо. Они знају да су им преци били у „бежанији“ у Срему по свој прилици 1813. године па су се отуда повратили, Пантелијевдан.

    Наставиће се….

    Одговори
  • Милодан

    Барајево, наставак

    У другој половини прошлога века доселило се тридесет родова.
    -Станојевци, Ере (Јовановићи, Николићи, Стевановићи и Миловановићи) живе у Средњем Крају, Глумчевом Брду, Вучинцу, доселили су се однекуд из Ужичког покруга, Јовањдан.
    -Ерићи (Костићи) су у Равном Гају и Караули су дошли из Ужичког округа, Аранђеловдан.
    -Михаиловићи су у Багрдану, отац се доселио из Босне, Никољдан.
    -Роксићи су у Стражарији, доселили су се „из прека“, тј из српских крајева на северној страни Саве и Дунава, Ђурђевдан.
    -Маринковићи (Милосављевићи и Пантићи) су у Стражарији, Равном Гају и Караули, славе Аранђеловдан. Њима су род и:
    -Пантићи други у Багрдану који славе Митровдан, доселили су се од Ниша; имају одсељенике у Баћевцу (Маринковићи).
    -Бановићи су у Багрдану, доселили су се из Босне, Ђурђевдан.
    -Николићи (Вилотијевићи и Илићи) су у Глумчевом Брду, доселили су се из Бежаније у Срему (сада Београду), Никољдан.
    -Јанковићи су у Багрдану, дошли су из околине Куманова, Св. Атанасије Велики, 18 јануара по старом календару.
    -Илићи су у Багрдану, доселили се из Македоније, Стевањдан.
    -Милошевићи су у Багрдану, дошли су из Ристовца у Врањском округу, Аранђеловдан.
    -Мијушковићи су у Багрдану, доселили се из Црне Горе, Јовањдан.
    -Димитријевићи су у Багрдану, дошли из Македоније, Св. Мученица Катарина, 24 новембра по старом календару.
    -Васићи су у Стражарији, предак дошао однекуд као слуга жени у кућу, Савиндан.
    -Ђокићи „Бугари“* су у Равном Гају, отац се доселио из околине Лесковца, Никољдан.
    *Овај род себе не назива овим именом, сматра га чак и увредљивим. Тако их називају само суседи у свађи или из пакости.
    -Животићи су у Средњем Крају, довела га мајка као дете из Поповића у Космају, Јовањдан.
    -Јовановићи су у Глумчевом Брду, доселили се из Раките у Лужници као печалбари, Никољдан.
    -Лазићи су у Глумчевом Брду и Липовици, дед као учитељ дошао из Опава на Ибру, Јовањдан.
    -Поповићи, отац као свештеник доселио се из Буковице у Тамнави (ја бих рекао из Подгорине, оп. Милодан) на имање удовице Бркића у Равном Гају, Никољдан.
    -Радовићи су у Караули, доселили се из Метохије, Ђурђиц.
    -Соколовићи су у Равном Гају, доселили се из околине Беле Паланке, Јовањдан.
    -Тривуновићи су од Тривуновића у космајском Лисовићу а старином се од Беле Цркве код Ужица (рекао бих код Крупња, оп. Милодан), Аранђеловдан.
    -Тривуновићи други су у Ненадовцу, дед се доселио из Босне, Јовањдан.
    -Филиповићи су у Ненадовцу, доселили се 1870. године из Јелашника код Тетова, где и данас имају крвне сроднике – муслимане, Алимпијевдан.
    -Цветковићи су у Равном Гају, отац се доселио из Железника код Београда, Аранђеловдан.
    -Ђурђевићи су у Багрдану, отац се доселио из Босне, Ђурђевдан.
    -Костићи су у Багрдану, доселили се из Македоније, Никољдан.
    -Павловићи су у Ненадовцу, дед се доселио из Тузле, Јовањдан.
    -Арсићи су у Багрдану, дошли из Македоније, Никољдан.
    -Анђелковићи су у Ненадовцу, два брата, као зидари доселила се 1885. године из Јасенова Дела код Одороваца у Пиротском округу, Никољдан.
    -Димитријевићи су у Багрдану, дошли из Парцана у Космају, Велика Госпојина.
    У току овога века до наших испитивања, доселили су се ови родови:
    -Стевановићи су у Средњем Крају, дошли су из Друговца код Смедерева, Лазаревдан.
    -Петровићи су у Глумчевом Брду, дошли из Биноваца код Смедеерева, Аранђеловдан.
    -Миловановићи су у Багрдану, дошли из Друговца код Смедерева, Никољдан.
    -Јанковићи су у Брдима, дошли из Биновца код Смедерева, Лазаревдан.
    -Јовановићи су у Брдима, Средњем Крају и Глумчевом Брду, дошли из Биновца код Смедерева, Св. Петка Параскева.
    -Јаковљевићи су у Средњем Крају, дошли из Друговца код Смедерева, Лазаревдан.
    -Гавриловићи су у Глумчевом Брду, дошли из Орашја у Смедеревском Поморављу, Никољдан.
    -Вукосављевићи су у Глумчевом Брду, дошли из Стојника у Космају, Никољдан.
    -Матијашевићи су у Багрдану, дошли из околине Ваљева, Никољдан.
    -Стевановићи други су у Багрдану, они су од Бељића у Гунцатима, Јовањдан.
    -Павловићи су у Средњем Крају су из Пиносаве код Београда, Никољдан и слава земље Јовањдан.
    -Милошевићи су у Средњем Крају, они су од Ерића у Лисовићу, Лучиндан.
    -Лазаревићи су у Средњем Крају, дошли из Баћевца, Мратиндан.
    -Радосављевићи су у Багрдану, доселили се из Парцана у Космају а старином су из Драгачева, Никољдан.
    -Стевановићи су у Багрдану, овамои су дошли из Гунцата, а отац „Шваба“ се доселио из Срема, Ђурђиц.
    -Николићи су у Багрдану, отац дошао као жандарм однекуд из Македоније, Лучиндан.
    Цигански родови су сви румунски („влашки“), а овамо су се доселили крајем прошлог века из Шепшина и Дубоне код Смедерева (ја бих рекао Младеновца, оп. Милодан). То су ови родови:
    -Тодоровићи, славеАранђеловдан.
    -Митровићи, Аранђеловдан
    -Маринковићи, Аранђеловдан.
    -Пауновићи, Аранђеловдан.
    -Радосаввљевићи, Аранђеловдан.
    -Станковићи, Аранђеловдан.
    -Станковићи други, Аранђеловдан.
    -Илићи, Св. Петка Параскева.
    Циганске куће чине посебно насеље више Равног гаја и Средњег Краја.
    Главно занимање им је земљорадња.

    Крај!

    Одговори
  • Милодан

    Барајево и околна села, Баћевац. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Баћевац Је на коси које чини развође речице Магачке или Брчкоте и потока Липоваче. Куће су груписане дуж сеоских путева и чине насеље разређеног типа. Село се дели на крајеве: Шеварско Крај, Доњи Крај, Горњи Крај до Мељака и Карачински Крај.

    Воде.

    -Село не обилује изворском водом, па због тога готово свака кућа има бунар. Познатији извори су: Водица, Чесма, Врело, Точак и Белешће под Шушевинама. Сеоски потоци су: Липовача (у њу утичи Кључеви), Рашковачки Поток или Рашковац, Лисачки Поток, Магачка или Брчкота, Деонички Поток, Буква или Гунцатска Река. Осим Гунцатске реке сви остали потоци лети пресушују.

    Земље и шуме.

    -Њиве и ливаде су на местима која се зову: Парлози, Ивковац, Њиве над Буквом, Страначка Капија, Брестачка Капија, Спасовина, Свинчине, Стрмоглавица, Голи Рашковац, Липар, Јагодинац, Пресека, Путина, Делови, Река, Лисац, Лика, Падашуме, Липовача, Стране, Павловац, Деонице, Рашковац, Карачица, Бучје, Маге, Грачаница, Врбље, Кључ и њиве у Јанчића Потоку.
    У Горњем Крају до Мељака је шума Дубраве; шума има и на Липару, Деветинцу, Странама, Липовици и Тасићу (то је део Липовице у коме има извор истог имена), Букви, Шушевинама или Заградама, Јеленку и на Вису. Сточарских колииба има у Деветинцу и у Липовачи.

    Старине у селу.

    -Код Страначке Капије било је неко старо насеље. Ту се ископавају људске кости, делови од старих земљаних лонаца и бакарни новац. По једном нађеном римском новчићу даје се закључити да је ту било гробље неког римског насеља.
    Друго старо гробље је Сватовско Гробље у Бучју, до Бождаревца. На Вису има два стара камена надгробна споменика, где су, по предању, погинула два човека из Велике Моштанице, а трећи надгробни камени споменик је без натписа и он је у близини општинске суднице.

    Подаци о селу.

    -Данас у селу има два гробља; једно је у Спасовини, на западу од Мага, а друго је у Јагодинцу код Брестачке Капије. Стара црква је била од брвана, саграђена око 1835. године. Данашња црква је зидана на месту старе цркве. Она је саграђена 1882. године и посвећена је Другом дану Васкрса. Ту, код цркве, је основна школа,која је подигнута 1843. године. Литија се носи на Први дан Духова.
    По архивским подацима Баћевац се први пут помиње 1721. године, а затим 1818. и 1822. године. Око средине 18. века одселио се из Баћевца неки Михаил Лукин на имање манастира Фенека у Срему. Према томе данашње насеље је постало пре Карађорђевог устанка. Пошто у њему нема стариначких родова, онда по свој прилици, данашње становнишво, односни њихови преци у Баћевцу, није имало везе са становништвом и насељем у Баћевцу из почетка 18. века.
    Године 1818. у Баћевцу је било 41 кућа, а 1844. године 90 кућа са 596 становника. Данас ово насеље има 28 родова са 197 кућа.

    Порекло становништва.

    Пре Карађорђевог устанка доселило се седам родова:
    -Шиндије (Влајковићи, Ствановићи, Радовановићи, Бркићи, Иконићи, Ћурчићи, Гајићи, Јеринићи, Недељковићи иТанасковићи) су из околине Сјенице. По породичном предању њихови преци су за Карађорђевог устанка побили турске“арачлије“ (порезнике) код неке тополе у селу, Ђурђиц
    -Маслари (Стевановићи други и Јовановићи) и Виторовићи су вероватно потомци од Шиндија али се то изричито не тврди. Род Маслара има у Златиборском селу Ајковици, који су се доселили од Новог Пазара у почетку 18. века. Маслари у Баћевцу су вероватно од ових Маслара (иако немају исту славу) или су се непосредно доселили из села Маслара у Шекулару. У овом другом случају Маслари у Баћевцу морају бити род са Масларима у Ајковици. Они су само из истог села по коме се презивају, Ђурђиц.
    -Докторовићи (Матејићи) и одсељени Јовановићи у Београду су један род. Неки њихов предак је био хајдук, кога су Турци на превару убили, па му се и сада зна гроб недалеко од цркве. Старином су од Сјенице, Аранђеловдан.
    -Рафаиловићи не знају за своју старину, Аранђеловдан.
    -Топаловићи (Јанковићи) и Баљевачки Милосављевићи (Сарићи или Петровићи) су један род, доселили су се из околине Новог Пазара. бежали су у Срем, по свој прилици 1813. године, неко време били у Баљевцу, па се по том селу називају Баљевчани, Трифундан.
    -Маџарски (Михаиловићи) селили су се у „Маџарску“, па се повратили и узели презиме Маџарски. Крвни сродници су им су им Анђелићи и Иванковићи у Шиљаковцу. По овим својим рођацима они су старином од Невесиња, Митровдан.
    -Готовчевићи (Ивановићи) су однекуд из „Старе Србије“. По предању нашли су још за Турака „готов“ новац, па се обогатили и по томе су названи Готовчевићи, Ђурђевдан.
    -Ћосићи (Гајићи, Николићи и Живановићи) су из Бихора, Томиндан.
    -Алексићи су однекуд из „Старе Србије“, Лучиндан.
    -Јеремићи или Ерски су изумрли.
    После Карађорђевог устанка доселило се двадесет родова:
    -Пипери (Маринковићи, Марковићи и Ненадовићи) су из Црне Горе, Јовањдан.
    -Филиповићи су из Старг Влаха, Никољдан.
    -Димитријевићи, прадед дошао из Баваништа у Банату, Митровдан.
    -Катићи су из Кабиља у Ресави, Никољдан.
    -Митзровићи су из Бајевца код Уба у Тамнави, Аранђеловдан.
    -Милановићи, прадед се доселио из Лике, Аранђеловдан.
    -Бугарски (Благојевићи) су из Жаркова код Београда; предак дошао на земљу неког „Бугарина“, па су по томе узели то презиме, Никољдан.
    -Мачвански (Петровићи) су однекуд из мачве, Ђурђиц
    -Бошњаковићи (Ивковићи), прадед се доселио из Босне, Митровдан.
    -Синђићи (Петровићи) су из Босне, Јовањдан.
    -Стојковићи су из Степојевца, дошли на земљу Шиндија и узели и њихову славу, Никољдан и Ђурђиц.
    -Станимировићи су из Копривнице код Ниша, доселили се 1878. године, Аранђеловдан.
    -Ђурђевићи су однекуд из „Старе Србије“, Савиндан.
    -Косићи, отац дошао из Босне, Никољдан.
    -Машићи су из Вранића, Ђурђевдан.
    -Бојићи су из Лопаша у Драгачеву, Велика Госпојина.
    -Маринковићи су из Барајева а даљом старином су од Ниша, Аранђеловдан.
    -Сојановићи су из Босне, Аранђеловдан.
    -Дрењанини су из Мале Моштанице у Београдској Посавини, Јовањдан.
    -Милосављевићи, отац дошао као ковач однекуд из околине, Ђурђевдан.

    Одговори
  • Милодан

    Барајево и околна села, Бождаревац. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Бождаревац је са обе стране Барајевске Реке, недалеко од њене саставнице Гунцатске Реке. Куће су по странама побрђа и по благим косама. Оне чине насеље мање разређеног типа. Село се дели на крајеве: Старо Село је до Барајева, Татарија је на источној страни, Гранчарица и Градиште је на западној страни и Ливадски Крај је у долини Барајевске Реке.

    Воде.

    -Село има „жестоку“ (добру) изворску воду. Називи извора су: Чесма, Длачица, Бучје, Говедарица, Точак, Мијаиловица, Милошевац, Извор код Колибе, Кленак, Медњак, Смрдан, Тројан и Грујинац. Реке, речице и потоци су:Барајевска Река (зову је и Барајевица, Бождаревачка Река), извире у Крћевици у барајевској потесу; Баћевачка Река или Маге извире у Копиловцу у Гунцатима. У Маге утичу Јанчића Поток и Дубокшин Поток.

    Земље и шуме.

    -Њиве и ливаде су на местима која се зову: Збеговиште, Пороцерина, Турске Њиве, Кућине, Главица, Бостаниште, Павловац, Стрмоглавице, Лисак, Маге, Крушик, Ливадица, Дугачке Њиве и Просечена Стена (расед).
    Сеоске шуме и утрине има на Вису, Бучју, Татарском Гају и у Гају.

    Старине у селу.

    1. По предању на месту Градишту, са десне стране Гунцатске Реке, били су некада Мађари, а на супротној страни, на месту Светопољу, били су Срби, па су се са тих места тукли топовима.
    2. У Дугачкиум Њивама била је црква, од које данас нема никаквих трагова. 3. Доскора се извор Кленак звао Црквенац. И данас се на том месту налазе бакарне парице и камење од неког насеља.
    4. На месту Тројану познају се остаци старих „маџарских“ гробова.,
    5. На Гранчарици се налазе делови од старих земљаних лонаца и згура од препечене земље.
    6. У Збеговишту се налазе брусеви и делови земљаних лонаца.
    7. На Стрмоглавици има зидина од турских ханова.
    8. За Просечену Стену казује се да је на том месту била опкољена нека војска, која је просекла стену, да би дошла до воде на реци.

    Име селу.

    -У народу се не зна како је постало име селу. Доводи се у везу са именом неког Божидара који је засновао село*. Вероватно је да је име селу постало по називу биљке „божије дрво“ (Artemisia abrotanum)..
    *Заселак села Штавице у Качеру зове се, такође, Бождаревац. Има село Бождаревићи код Коњица у Херцеговини.

    Настанак села.

    -По предању село је оснивано и расељавано неколико пута. Становништво је бежало „у преко“, у Срем, и опет се враћало. Најстарије насеље је било на месту Кућинама до Великог Борка, па се одатле преселило до Барајево на мести данашњег Старог Села и, напослетку, предак данашњих Костића први је подигао „колибу“ и тако засновао село на данашњем месту.

    Подаци о селу.

    -Данашње гробље је на Старчевића Брду. Ту је било неко старије српско гробље. Литија се носи на Први дан Духова а сеоска зеватина је Ивањдан.
    По архивским подацима се ово насеље први пут помиње 1721. године, а затим 1818. године када је имало 27 кућа. Године 1844. било је у њему 27 кућа и 175 становника. Данс у Бождаревцу има 36 родова са 248 кућа.

    Порекло становништва.

    у 18. веку, а вероватно и крајем 17. века, доселили су се:
    -Баћићи (Јовановићи, Митровићи, Јовичићи, Николићи и Радосављевићи) „пре триста година“ од Сјенице, Ђурђиц.
    -Бегићи (Ивановићи) су се доселили после Баћића однекуд из Црне Горе, Јовањдан.
    -Петровићи (Васићи и Живковићи) су из околине Сјенице, Никољдан.
    -Степановићи (Недељковићи, Чолићи или Јовановићи, Крстићи, Лазићи и изумрли Гајићи), предак Ђина Степановић доселио се из „Арнаутлука“ и погинуо 1815. године на Засавици у Мачви, Никољдан.
    -Нешићи (Јовичићи), њихов предак путовао за Београд, па га Ђина Степановић задржао и населио у селу као свога „крајишника“, Никољдан.
    -Маринковићи, предак дошао из околине Призрена по позиву Ђине Степановића, Томиндан.
    -Дачићи (Станојевићи) доселили су се из Боке Которске; казују да је њихова кућа била седма у селу, Ђурђиц.
    -Павловићи су род Настасића у Великом Борку, а огранак су великог рода Чарапића, Ђурђевдан и земаљска слава Јовањдан.
    -Госићи (Мијаиловићи) не знају своју старину, али знају да су бежали у Срем, па се отуда вратили и овде неселили, Никољдан.
    После Карађорђевог устанка населила су се двадесет два рода:
    -Иванковићи су се доселили из Босне, Ђурђиц.
    -Живановићи су од племена Васојевића, славили су Ђурђевдан а сада славе Ђурђиц.
    -Милосављевићи; прабаба узела Бошњака за мужа, па су се једно време презивали Бошњаковићи, Ђурђиц.
    -Павловићи други су из Босне, Ђурђевдан.
    -Гајићи (Павловићи трећи) су Рудничани, Ђурђевдан.
    -Павловићи четврти су се доселили око 1850. године из Рожанаца у Космају, Савиндан.
    -Савићи су румунски род из Ердеља, али су посрбљени, Нова Година -Св. Василије.
    -Ђорђевићи су из Босне, Никољдан.
    -Јовановићи су из Босне, Ђурђевдан.
    -Гачићи су из Босне, Аранђеловдан.
    -Минићи су из Приједора у Херцеговини (!?), Ђурђевдан.
    -Мандићи су из Босне, Никољдан.
    -Ђурђевићи други су из Радљева код Ваљева (Уба, оп. Милодан), Ђурђиц.
    -Стевановићи су из села Торца у Херцеговини, Ђурђевдан.
    -Милованчеићи (Павловићи) су из Шопића, Ђурђиц.
    -Милановићи су из Ландола код Смедерева, Никољдан.
    -Николићи су из Босне, Никољдан.
    -Симићи су из околине Зенице у Босни, Ђурђевдан.
    -Максимовићи су из Белановице у Качеру, Никољдан.
    -Исидоровићи су из Тажева у Поречу, Никољдан.
    -Миловановићи су из Белог Потока код Београда, Лучиндан.
    -Пејовићи су изумрли, били су из Јунковаца а славили су Аранђеловдан.
    -Станковићи су посрбљени Цигани из Босуте у Качеру, Никољдан.
    Најновији родови су:
    -Милановићи други су из Баћевца а старином из Лике, Аранђеловдан.
    -Стевановићи су из Лисовића у Космају, Аранђеловдан.
    -Милекић је ушао у кућу Бегића, узео њихову славу а дошао је из космајског села Слатине, Јовањдан.
    -Марићи су из Вранића, Мратиндан.
    Јанковић, довела га мајка од Неранџића у Стрмову, Св. Евангелист Матеја.

    Одговори
  • Милодан

    Барајево и околна села, Велики Борак*. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    *У Тамнави постоји село Борак, који се зове Мали Борак

    Положај села.

    -Велики Борак је познато село из Карађорђевог устанка и налази се на развођу речице Опарне и Барајевске Реке, а између села Лесковца, Бождаревца и Шиљаковца. Куће су груписане дуж сеоских путева, па је насеље више збијеног него разређеног типа. Оно се дели на Горњу Малу, Доњу Малу (у којој су родови Радојичићи и Ивановићи), Трњачку Малу до Лесковца и на Старовлашку Малу у средини села.

    Воде.

    -Село има добру изворску воду. Извори су: Косинац, Рибаковац, Водице, Студенац, Брестовац, Кнежевац у Кључевима (назван по кнезу Сими Марковићу), Точак, Плочник, Подрум, Црквенац у Трњачкој Мали, Стубљака, Вучковац, Врбица, Шењ, Средњак, Дивостин, Петрова Вода и Грчковац. И мимо многих извора ипак се народ више служи водом из бунара (ђермова), јер су извори удаљени од кућа. Сеоске речице и потоци су: Бељаница, Барајевска Река и Опарна; Црквенац и Рашинац утичу у Барајевску Реку, а Чарапски Поток у Рашинац. Западно од села је поток Ђулковац, који тече за Лесковац.

    Земље и шуме.

    -Њиве и ливаде су на местима која се зову: Збеговиште, Загреб, Кућине, Равнице, Ива, Дивостин, Средњак, Старо Село, Дуге Њиве, Гај, Дрењак, Вис, Стариновац, Чукар, Црквенац, Бусија, Шењ, Кључеви, Луг, Провлаке, Игралиште у Старом Селу и Порта.
    Сеоска шума је између Степојевца и Шиљаковца. Камен се вади у Кућинама до Бождаревца.

    Старине су селу.
    1. На месту Бусијама, а у потесу Горњих Ливада, има прокоп дуг стотину метара, широк око тридесет метара и дубог око 20 метара. Ту је било неко старо гробље, а код њега је и данашње гробље. По народном предању овај прокоп ископали су „римљански војници“, да би се спасли од неке непријатељске војске, која их је ту опколила. Међутим, вероватније је да су ту, у прокопу, вадили чист жути песак, него да је ту било некакво утврђење, јер нема остатака од ископане земље и песка
    2. У винограду Драгутина Миловановића нађена је римска камена гробница, тј саркофаг, у којој су биле три људске лобање; гробница је била без шара и натписа. Људи су је разбили и од ње правили брусеве.
    3.Једно место у чесма у Трњачкој Мали зову се Црквенац и Старо Село. Ту је нађена камена крстионица. М. Ђ. Милићевић забележио је предање, да је у овом црквенцу био неки манастир Борак, по коме је село добло име.
    4. У Међуричу, на ставама Суве Реке и Барајевске Реке, има страрих „маџарских“ гробова, са каменим надгробним „белегама“ без натписа.
    5. Неки стари пут је водио куда данас води главни пут. Поред њега, на Вису, био је турски хан.
    6. Остаци неког старог насеља налазе се на месту Кућинама до Бождаревца, а на Главици је била кула, по свој прилици стражарница поред пута.
    7. На месту данашњег Великог Борка било је средњовековно насеље Загреб.

    Настанак села.

    -Преци данашњих најстаријих родова имали су „земунице“ у Чарапанском Потоку. Ту, у месту Подруму, био је народни збег у време Карађорђевог устанка. Кућа кнеза Симе Марковића била је на месту Белом Пољу у Доњој Мали, а кућа Милисава Чамџије, Карађорђевог топџије, била је код прокопа („јендека“) у Горњим Ливадама, више данашњег гробља, где је сахрањен и гроб обележене каменим спомеником.

    Подаци о селу.

    -Данас у селу има два гробља; једно је код Прокопа које служи за Горњу Малу, а друго је у Златару у коме се укопавају умрли из Доње Мале. Литија се носи на Други дан Духова, а „бденије“ (заветни дан) се држи на Св. Јеремију у Порти.
    По писаним подацима Велики Борак се први пут помиње 1723. године, а 1732. године помиње се сеоски „кнез“ Никола у Борку.
    Године 1818. у Великом Борку је било 59 кућа а 1844. године 92 куће са 637 становника. Данас у њему има 27 родова са 249 кућа.

    Порекло становништва.

    Из Старог Села и Кућина населили су се на данашња места три стариначка рода:
    -Косанићи (Стојковићи). Они данас имају њиве на најплоднијим местима у селу, Трифундан.
    -Јовичићи (једна кућа) су у селу још од времена „Маџара“. Њихов предак је био у аустријској војсци,па су га звали „Јова Солдат“. Једна њихова породица се одселила у Велико Црљене, једна у Гунцате, а једна чиновничка породица је негде у Босни*, Петровдан.
    *По предању још за Турака наиђе неки калуђер на коњу и упита претка данашњих Јовичића за пут. Он му покаже да ће га наћи у потоку Рашинцу. Тамо се калуђеру заглиби коњ, па због тога прокуне овај род, да их у селу не буде више од једне куће.
    -Швабићи (Тривуновићи), претка Тривуна вратила мајка из неке бежаније „у преку“, Ђурђиц.
    Пре Карађорђевог устанка доселило се девет родова:
    -Чарапићи (Остојићи, Стојаковићи, Максимовићи и Стојићевићи). По породичном предању била су три брата, чији је отац, Куч, дошао из Црне Горе; брат Васа,који се одселио у Бели Поток код Београда, Остоја, од кога су данашњи Остојићи и Стојак, од кога су данашњи Стојаковићи, Ђурђиц.
    -Настићи су од Чарапића, Ђурђевдан.
    Татарски, Капетановићи, Бесниковићи (Миловановићи и Ивановићи) не знају за своју старину. вероватно су из села Бесника код Берана. Татар (поштар) Сима служио је код Карађорђа, а његов син је био „капетан“ и ишао на Маџаре 1848. године. Једна њихова породица се одселила у суседно село Лесковац, Стевањдан.
    Чамџије (Чамџићи, Милановићи и Иванковићи) не знају одакле су. Њихов предак Милисав Чамџија био је Карађорђев топџија и, по породичном предању, погинуо је у двобоју на брду Дедињу код Београда, а сахрањен је на месту где му је бла кућа код данашњег гробља код Једенка, Аранђеловдан.
    -Марковићи (Кнежевићи и Богдановићи) су старином из Херцеговине; две породице од овог рода одселиле су се у Београд. Од њих је био кнез Сима Марковић, народни устаник Карађорђевог времена., Јовањдан.
    -Марићи не знају одакле име је предак али знају да су од сестре Симе Марковића, Ђурђиц.
    -Мусићи (Миловановићи и Петровићи) су од Турчина Мусе. казује се да су и до данас задржали неке изванредне душевне и телесне особине, нарочито округао и испупчен потиљак, Јовањдан.
    -Ћатићи (Лукићи и Димитријевићи), њихов предак је био „ћата“ (писар) код кнеза Симе Марковића, али се не зна одакле је био, Јовањдан
    -Пламенићи (Јелићи, Матејићи, Павловићи, Томићи, Јовичићи други и Јанковићи). По предању дошле су две сестре, Прхута и Гуњавка, из Старог Влаха, Прхута је довела два сина, од којих су Јелићи, Матејићи и Павловићи а Гуњавка је имала једног сина, од кога су данас Томићи, Јовичићи и Јанковићи. Јелићи имају одсељенике у Араповцу и Крагујевцу а Јанковићи у Малој Моштаници, Ђурђиц.
    -Миловновићи (Радојичићи) су старији досељеници али не знају одакле су, Јовањдан.
    У првој половини прошлог века доселило се десет родова и то:
    -Васићи (Карићи или Павловићи) доселили су се из Босуте у Качеру, где су се презивали Клисуре, Никољдан.
    -Стекићи (Марковићи други и Давидовићи) не знају за своју старину, Ђурђевдан.
    -Владисављевићи су из Босуте, прво се населили у Цветовац, где су се презивали Јексеровићи и Јовановићи, па отуда дошли овамо, 6 кућа слави Мратиндан а две куће славе женине славе Трифундан.
    -Нинковићи су из Старог Влаха, Стевањдан.
    -Марковићи и Настасићи су један род, доселили се однекуд из Старог Влаха, Ђурђиц.
    -Росићи (Крстићи и Илићи) су из Брђана код Чачка. једна њихова породица се одселила у Београд а једна у Краљево, Ђурђиц.
    -Алексићи (Тодоровићи) су из Озрена код Горњег Милановца, Стевањдан.
    -Гоџићи (Нколићи) су Старовлашани; једна њихова породца одселила се за Београд а једна у Крагујевац, Ђурђиц.
    -Поповићи, прадед био поп по коме се презивају, Стевањдан.
    -Бугарски (Петровићи) су из Бугарске; од њих има једна кућа у Београду, Никољдан.
    У другој половини прошлога века доселила су се четири рода:
    -Николићи су из Жупање у Срему (Славонији, оп. Милодан), Ваведење.
    -Петровићи су из Војке у Срему, Петровдан.
    -Милановићи, дед Циганин ушао у род Чамџића, примио њихову славу и посрбио се, Аранђеловдан.
    -Живановићи су из Лисовића у Космају; мајка се преудала у Крстиће, довела сина, који је примио славу Крстића.
    Поповић други, је новији досељеник из Вранића, дошао жени у кућу, Никољдан.

    Одговори
  • Милодан

    Барајево и околна села, Вранић. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Вранић је на развођима коса између горњих долина речица Марице и Врбовице. Са развођа, где су куће најгушће, насеље се спушта у долине сеоских потока. Дели се на четири краја: Пиперију, Тараиш, Рашића Крај и Црквени Крај. Најјача насеља су Пиперија и Тараиш. Ово насеље је издвојено Јасеновачком Косом од Мале Моштанице и Дражевца. Велички Поток дели Вранић од Баљевца, па даље граница иде поред Циганских Кућа до Виса у Баљевцу, затим преко њива у Кључевима до речице Врбовице, па преко Велике Дубраве до државног пута и њиме до Мељака; према Мељаку границу чини Липарски Поток, па даље граница иде преко Марице на мељачки Тараиш до Велике Моштанице.

    Воде.

    -Село је оскудно водом. Служе се водом са бунара, које ноћу власници заклапају, да би имало довољно преко дана. Овој невољи се притекло у помоћ, па су ископана четири артерска бунара: у Погону, код школе у Рашића Крају, у Буковцу (Црквеном Крају) а четврти је поред корита речице Марице у Тараишу. У води ових бунара осећа се задах сумпора. Данас је Рашића Крај најоскуднији водом. Потоци и речице теку само у времену топљења снега и после већих киша. Кроз Тараиш теку Марица и Врбовица. Горњи ток Врбовице се зове Врањски Поток. Марица извире под Липовицом у Мељаку*. Потоци су: Средња Јаруга, Чакићски Поток, Штрков Поток, Асанов Поток и Бабин Поток.
    *По предању Турци су овај извор затварали сланином, па због тога данас слабо извире.

    Земље.

    -Њиве и ливаде су на местима која се зову: Вукове Њиве, Јамић, Мирогоња, Вис, Окапина, Станиште, Велике Дубраве, Маревац, Бостаниште, Јазине, Јасенова, Велике Ливаде, Сређ, Маревачко Поље, Утрине, Виногради, Крушик, Селиште у крају Пиперији, Селиште у Тараишу, Асаново Поље, Буздован, Путинска Бара у Пиперији, Соколово у Црквеном Крају, Путина, Пресека, Заграде и Висић; висови брда су: Гуњице, Парлози, Велики Вис, Жуто Брдо, а страна према Врбовици се зове Радловица и Чаушевица.

    Старине у селу.
    -У Чакињским Њивама, у Рашића Крају, налазе се парчад од старих земљаних лонаца. неки метални печат, са слбо изрезаним словима, наћен је у Крчевини, у крају Пиперији. Старо гробље и село је било на месту Вишњици у крају Пиперији.
    Темељи неке старе цркве нађени су на месту Окапини, недалеко од данашње доње школе.На темељима те старе цркве подигнута је црква брвнара, која је посвећена Младенцима. Године 1888. подигнута је на месту Гуњици, у Црквеном Крају, нова црква, посвећена Св. Илији. Поред ње премештена је и стара црква брвнара. Са црквом премештено је и пет надгробних плоча. На првој плочи је старословенски натпис. Друга надгробна плоча покривала је попа Атанасија, који је умро 1831. године. Трећа плоча покривала је Ивана Јоксића „кнеза над кнежином Вранићском“. Кнез Иван је умро 1833. године. Четврта плоча покривала је неког Павла, који је имао сина Тодора, који је преминуо 1873. године. Пета плоча има овај натпис: „Овде почивају кости Микаила П. Белог и његове супруге Станке и сина њиховог Николе. Никола се представио (умро) од куге 9. децембра 1814. године, Микаило је умро 1. септембра 1818. Станка је умрла 8. новембра 1829. године. Вечнаја памјат. Овај надгробни споменик постави родитељима и брату јереј Панта. М. Белби (нечитко), намесник и парох београдски, у Вранићу 1857. године.“.
    Друго старо гробље је знатно млађе од оног у Вишњици. Оно је недалеко од днашње цркве на Гуњици.

    Подаци о селу.

    -Данашња гробља су код старих гробаља а треће је у Црквеном Крају, у коме се сахрањују Поповићи и Михаиловићи. Литија се носи на Спасовдан, а „бденије“ (заветина) држи се на дан цара Константина и царице Јелене.
    Године 1723 и 1730. Вранић се помиње по архивским подацима као „врањска нурија“. Крајем прве половине 18. века одселио се из Вранића неки Станоје Милошевић на имање манастриа Фенека у Срему. Вранић се као несеље помиње и 1795. године а 1818. године у њему је било 80 домова, 1844. године 124 куће и 791 становника. Данас у њему има 37 родова са 608 кућа.

    Порекло становништва.

    Најстарији досељеници у овом селу доселили су се у 18. веку. То су ови родови:
    -Пипери (Петровићи) су из Црне Горе, Никољдан.
    -Симићи и Лазићи су се доселили после Пипера али се не зна одакле су, Никољдан.
    У старије досељеничке родове убрајамо и родове који не знају за своју старину:
    -Ненадовићи (Михајловићи, Васићи, Стевановићи и Илићи*),
    *Старац овог рода има 75 година и не зна за своју старину.
    -Танасијеићи,
    -Стекићи,
    -Лукићи или Димитријевићи и Гајићи
    -Бировљевићи (Михајловићи, Мијаиловићи и Јовановићи), сви славе Никољдан, били су један род па су се одавно разродили.
    -Јанковићи (Лазићи, Марковићи, Ђорђевићи, Станићи, Недељковићи, Стекићи други или Стевановићи, Гавриловићи, Радовановићи – данас Живковићи, Радовановићи други и Николићи) су један род, Николићи имају одсељенике у Кртинској код Обреновца, сви славе Јовањдан.
    -Ћосићи (Митровићи, Живановићи, Стојковићи и Машићи), Ђурђевдан.
    -Матићи, Св. Ћирило и Методије.
    -Петровићи други, Св. Петка.
    -Степановићи, Св. Врачи.
    -Станојевићи, Петровдан.
    Родови који знају одакле су се њихови преци доселили:
    -Алексићи су из Бановаца у Срему, Ђурђевдан.
    -Радосављевићи „Ере“ дошли су на земљу изумрлих Мратинаца и узели њихову славу, Мратиндан.
    Од њих су су се разродили ови родови, који славе Мратиндан:
    -Марићи, Мијаиловићи и Ђорђевићи, који имају одсељенике у суседном Баљевцу.
    -Маринковићи (Тришићи, Којићи, рашићи, Пантићи, Стојковићи и Ђорићи) сви су били један род, али се данас међусобно жене и удају. По породичном предању њихови преци побили су неке Турке „у преку“ (у Војводини), па побегли овамо и променили славу. Старином су из Метохије или са Косова. Род су им Маринковићи у Конатицама, стара слава је била Аранђеловдан а сада славе Трифундан.
    Пред крај 18. века и у времену Карађорђевог устанка доселило се девет родова:
    -Синђелићи су из Дрлупе у Космају а старином су из Бихора, Трифундан.
    -Поповићи, предак поп Павле Поповић учествовао је у Карађорђевом устанку и сахрањен поред старе цркве у Вранићу, за даљу старину не знају. Од њих су Јозићи, Поповићи славе Митровдан а Јозићи Лазаревдан.
    -Поповићи други су потомци попа Антонија, који је служио цркву у Вранићу после попа Павла Поповића, Никољдан.
    -Попадићи су од попа Танасија, који је у Вранић дошао после попа Антонија, Лазаревдан.
    -Ђурђевићи други су из околине Новог Пазара, Ђурђевдан.
    -Јоксићи су из Груже, Никољдан.
    -Јелићи су се после Јоксића доселили из Груже, Никољдан.
    -Ђоинчевићи су били „турски“ Цигани, а данас су се потпуно посрбили, Св. Петка Параскева.
    У другој половини прошлога века доселило се осам родова:
    -Бојићи су из Босне, Јовањдан.
    -Пантићи су из Босне, Ђурђиц.
    -Ивковићи су из Босне, Никољдан.
    -Васићи „Маџари“ су из Баната, Ђурђиц.
    -Савићи су од Бајине Баште, Аранђеловдан.
    -Лакићи су од Сјенице. Род су им Лакићи из Даросаве,Никољдан.
    -Шишићи су од Ужица, Аранђеловдан.
    -Јојићи (Илинчићи) су Руднићани, Стевањдан.
    -Новији досељеници:
    -Инђићи (Радовановићи) су из Стублина код Обреновца, Томиндан.
    -Бабићи (Радовановићи други) су из Баба у Космају; род су тамошњим Синђелићима, Трифундан.
    -Милијановићи су од Милијановића и космајској Сибници; овамо славе „земаљску славу“, а даљом, старином су из Ужичког округа. Имају одсељенике у земуну. Род су им Милијановићи и Карићи у Шуљаковцу, Ђурђевдан.
    -Павловићи су из Цветака у Рудничком Поморављу, Ђурђевдан.
    -Марковићи су из Славковице у Љигу, Никољдан.
    -Марјановићи су се доселили 1896. године из Ратара код Смедерева (ближе је Младеновцу, оп. Милодан), Ђурђевдан.
    -Савићи други су из суседне Мале Моштанице у Београдској Посавини, Аранђеловдан.
    -Стефановићи су из Гунцата, Јовањдан.
    -Јовановићи су из Шиљаковца, Ђурђевдан.

    Одговори
  • Милодан

    Барајево и околна села, Гунцати. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Гунцати су на развођу између Барајевске Река, Гунцатске Реке и Буковца. Скоро са свију страна ово село је опкољено речицама и потоцима. Куће су груписане по родовима и чине насеље мање разређеног типа. Село се дели на крајеве: Горњи Крај, Доњи Крај, Обршина, Бугарски (Цветковића) Крај, Прокића Крај, Ђорђевића Крај и Смрдан. Овај последњи се, због ружног назива, избегава да помиње.

    Воде.

    -Село обилује извроском водом који се зову: Врело у Ливадама, Чесма у селу, Водица до Миловице, Воденичица, Ђорђевића Врело, Бубања, Гунцатско Врело, Бабин Вир, Велики Замник, Матејево и Писковити Рт (вода). Осим извора којим се служе особито лети, за домаће потребе служе се и водом из бунара. Потоци су: Којин Поток у Горњем Крају, извире под Меанчином, Водица или Копиловачки Поток извире код Каменолома у Копиловици, Буковац извире у Липовици, Гунцатска Река постаје од потока Буковчића, Водице, Тасића и Матејевског („Матевског“) Потока.. Извор Јасен је глава Гунцатске Реке. Ова река се састаје са Барајевском Реком испод Гунцата и чине Бељаноицу.

    Земље и шуме.

    -Њиве и ливаде су на местима која се називају: Шандрван, Пројишта, Орат-Њиве, Водица, Дебели Рт, Пландиште, Метаљка, Меанчина, Писковити Рт, Лешће, Алуге, Кнежевац, Велики Луг, Велике Ливаде, Крушевље, Јасен у Пољу, Рамњи Луг, Орнице, Вилипово Брдо, Долови, Рт, Дрндаре, Стране, Нерезина, Поља, Делови, Бара. Клење, Глоговац и Дуго Поље.
    Шуме су у Буковцу, Копиловачком Потоку и у Дубрави до Мељака.

    Старине у селу.

    -Код извора Јасена доскора су се познавали „маџарски“ гробови, па су преорани а надгробне плоче су уклољене.
    -У Алугама се изоравају рбине од земљаних лонаца, црепуља, опека и велике олучане земљане цеви. Ту има остатака од неког старог насеља које се простирало од Равнога Луга па до Пландишта.
    -Турски ханови су били на месту Меанчинама код Пећине. Пећина је плитко удубљење у земљи и камену, скоро уништена, јер се ту вади камен за сеоске потребе. У њој су биле рупе у облику слепих прозора.
    -Стари пут је водио готово средином села и даље ишао за Баћевац.

    Подаци о селу.

    -У Лешћу је било до 1860. године старо гунцатско гробље. Сада се ту не сахрањује нико. Данашње гробље је у месту Матејеву. Литија се носи на Други дан Духова, а заветина се држи због помоира у Петак пред Благовести.
    Камен се вади у „мајдану“ (каменолому) недалеко од узвора Водице.
    По архивским подацима ово насеље се први пут помиње 1818. године. Оно је тада имало 17 домова. назив села је романског порекла, па су га овамо донели досељеници или се тим именом звало неко старије насеље. Данас у њему има 31 род са 207 кућа и један цигански род са једном кућом.

    Порекло становништва.

    -Миладински (Стевановићи, Јовановићи и Илићи) су најстарији род у селу. Њихови преци су дошли овамо пре „двеста година“ из Срема, Ђурђиц.
    -Зукићи (Николићи, Лазаревићи, Ивковићи, Илићи други и Живановићи); предак Зуко подигао другу „колибу“ у селу. Старином су из околине Новог Пазара, Ђурђевдан.
    -Станојловићи (Тешићи); предак Станојло „од Косова“ убио агу па побегао у Лебане па отуда је дошао овамо, Митровдан.
    -Тешићи други, предак Теодор дошао из Ушћа, у Тамнави, удовици у кућу и нашао пасторка који је славио Мратиндан, од Тешића 6 кућа слави слави Никољдан а једна кућа Мратиндан.
    -Васиљевићи (Савићи) не знају за своју старину, Аранђеловдан.
    -Бељићи (Стевановићи други и Јовановићи) не знају за своју старину, Јовањдан.
    -Маџарски (Милићевићи) у роду су Протићима у Шопићу и Маринковићима у Шиљаковцу; старином су од Невесиња, једни славе Никољдан а једни Св. Симеона Мироточивоог.
    -Арсенијевићи; предак Арсен је био Карађорђев „војвода“, који се овамо доселио из Врчина код Београда-Сопота, Ђурђиц.
    У првој половини прошлога века доселило се двадесет и три рода:
    -Ерски (Ђорђевићи и Николићи) су из околине ужичке Пожеге; једна њихова породица се одселила за Београд, Никољдан.
    -Лукићи су из Гвосца код Бајине Баште, Никољдан.
    -Цветковићи су се доселили из Крушевице у Прешеву 1878. године, једена њихова породица се одселила за Београд, Никољдан
    -Ракићи „Ерски“ су из Живковаца у Качеру, Илиндан.
    -Ристићи су из околине Охрида, Ваведење
    -Прокићи (Николићи, Ракићи други и Станисављевићи) су један род, доселили су се из Шаторње у Горњој Јасеници, Никољдан.
    -Грудановићи су из Шаторње, Ђурђиц.
    -Башићи су из Шаторње, Мали Божић (Нова Година, Св. Василије).
    -Рајковићи су из Великог Градишта, Никољдан.
    -Трифуновићи су из Бинаваца код Снедерева, Лучиндан.
    -Петровићи, отац се доселио из Лике, једна њихова породица је у Лајковцу (не каже се којем), Јовањдан.
    -Јовановићи су из Прилепа, Митровдан.
    -Савићи други су из Пиносаве код Београда, Аранђеловдан.
    -Николићи, отац дошао из Мељака, Ђурђевдан.
    -Алексићи су из Баћевца, Лучиндан.
    -Илићи „Ерски“ су од Јеремића у Баћевцу, Ђурђиц.
    -Живановићи су из Руцке у Београдској Посавини, Пантелијевдан.
    -Стевановићи, мајка довела оца (свог мужа, оп. Милодан) из Руцке, Ђурђевдан.
    -Јовановићи су из Вранића, Никољдан.
    -Јовановићи други су од Благојевића у Малој Моштаници, Аранђеловдан.
    -Недељковићи су из Вранића, Јовањдан.
    -Јовичићи су из Великог Борка, Петровдан.
    -Спасојевић, дошао жени у кућу из Мељака, Петровдан.
    -Матићи су Цигани ковачи, доселили се из Мале Моштанице у Београдској Посавини, Никољдан.

    Одговори
  • Милодан

    Барајево и околна села, Мељак. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Мељак је насеље поред државног пута, који води од Београда за Степојевац и даље за Лазаревац, а између државне шуме у Липовици и села Баћевца. Сасвим издовијен крај Тараиш је испод косе Орловца према селу Малој Моштаници. Тараиш је издвојен од главног дела села или ГорњегКраја долином Марице. Између Тараиша и Горњег Краја је, код Маричиног извора Смрдана, мали крај Смрдан. Циганско насеље или крај Циганске Куће су поред државног пута до државне шуме Липовице. Куће у Горњем Крају и Циганске Куће су ушорене, а у остала два краја су резређене. Крајеви су повезани сеоским путевима.

    Воде.

    -За домаће потребе и за пиће служи се вода из бунара, које има готово свака кућа. Једини извор у селу је био Смрдан или Бубања, који су, по предању, Маџари затварали волујским кожама, па је данас засут земљом. Стока се напаја на потоку Бубањи, а то је један од извора Марице.

    Земље и шуме.

    -Њиве и ливаде су измешане. Ливаде су слабе. Оне су на местима која се називају: Ђерам, Бубања, Лука, Циганске Њиве, Орловица, Жуто Брдо, Запис, Липар, Бучје, Мало Поље, Асаданово Поље, Липа, Селиште и Смаил-агина Ливада. Сеоска заједничка шума је у Асанову Потоку (који утиче у Марицу).

    Старине у селу.

    -На Малом Жутом Брду ископали су људи пре прошлих ратова оловни „сандук“, који је служио за покојника. У њему су нашли само прстење.
    -На месту Ђерму, поред Марице, налазе се остаци ливеног олова, згруада, воденица и паре „бакаруше“.
    -У шуми у Липовици, где је сада воћни расадник, били су турски ханови. Ту се још и данас из земље ваде опеке („цигле“).

    Име селу.

    -Место данашњег Мељака било је у густој шуми. У тој шуми је било доста „мела“ (имела), по којој се то место назвало Мељак.

    Подаци о селу.

    -Мељак је као несеље означено на Ебшелвицовој карти као Meliako. Маломоштанички спахија Салтовић населио је Мељак 1819. године досељеницима из Подриња. То најстарије несеље је било око извора Бубање и у Асанову Потоку.
    Данашње сеоско гробље је на левој обали Марице. Ту се сахрањују и Цигани. Заветина је летњи Св. Никола, која се држи у сеоској „порти“ (зборном месту) у селу. Цигани празнују као заветину Ђурђевдан. Основна школа је у Горњем Крају. Данас у Мељаку има 18 родова са 114 кућа и 8 циганских родова са 77 кућа.

    Порекло становништва.

    Старији родови доселили су се у почетку 19. века. То су ови родови:
    -Борисављевићи (Лазаревићи) су од планине Борање („Бороње“) у Подрињу. По предању Борис, предак Борисављевића, добио је од спахије Асана спахилук, а то је данашеи потес око Асанова Потока у Мељаку, Никољдан.
    -Лазаревићи (Савићи и Марковићи); доселила су се три брата од Сјенице, Лазар, Сава и Марко; по породичном предању имају крвне сроднике негде у околини Крагујевца.
    Кнез Милош је населио пет родова из Соколске нахије у Подрињу:
    -Спасојевићи, славе Петровдан а славили су Часне Вериге.
    -Николићи, Никољдан.
    -Ракићи, Ђурђевдан.
    -Миливојевићи имају сроднике Миливојевиће у Баћевцу, који су се из Мељака тамо одселили, Никољдан.
    -Радовићи су из Црне Горе; прво су се населили негде у Ужичком округу, па их је кнез Милош преселио овамо; зову их и „пречанима“ по баби која је била „из прека“, тј. из Срема.
    У другој половини прошлога века доселило се девет родова:
    -Петровићи су Мачвани, овамо су дошли из Баћевца, Ђурђиц.
    -Радовановићи су иуз Ужичког округа, Ђурђевдан.
    -Стојковићи су у крају Тараишу, доселили су се из околине Ужица, Јовањдан.
    -Димитријевићи су из Ужичког округа, Ђурђевдан.
    -Обрадовићи су из Шаторње у Горњој Јасеници, Стевањдан
    -Живанићи, баба Живана доселила се из Дића у Качеру и довела синове, Лазаревдан.
    -Николићи други доселили су се после Живанића из Дића, Алимпијевдан.
    -Величковићи су из Козеља у Качеру, Јовањдан.
    -Крстићи, отац као слуга дошао из Срема, Никољдан.
    Новији досељеници су:
    -Благојевићи су из Баћевца, Никољдан.
    -Станимировићи су изумрли а старином су били из Бугарске, славили су Аранђеловдан.
    -Стевановићи су из Гунцата, дошао на имање Станимировића, Ђурђиц.
    -Лазићи (Игњатијевдан) и
    -Тадићи су изумрли.
    Цигански родови су се овамо доселили из суседних села око 1900. године. Има и „влашких“ Цигана и Цигана „гурбета“ који су били скитачи а сада су ковачи, али се сви издају за „влашке“ Цигане. Они су се прво населили у земунице у месту Смрдану, па се отуда преселили поред пута.
    Цигански родови су:
    -Станковићи, Св,. Петка.
    -Радосављевићи, Аранђеловац
    -Маринковићи су из Шапца, Аранђеловац.
    -Мирковићи, Аранђеловдан.
    -Цукићи (Тодоровићи), Св. Петка.
    -Јовановићи, Св. Петка.

    Одговори
  • Милодан

    Ови претпоседњи су Цукићи а не Цукући, Исправите то, молим вас.
    Хвала!
    Милодан

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Шиљаковац, општина Барајево. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Шиљаковац је у долини речице Опарне, између Вранића и Великог Борка. Куће су по странама побрђа, груписане по родовима. Насеље је разређеног типа. Оно се дели на ове крејаве: Бело Поље до Великог Борка, Тодоровића Крај, Вис до Меанчина, Пуриш у потоку Жуберку до Баљевца. Карић-Крај и Обршањ-Крај су доњи крајеви насеља до речице Опарне, Аниште је западни крај села, Буковац је између Аништа и Белог Поља; мањи крајеви су Робаја и Парлози. Средина села нема нарочитог назива. Сеоски атар се граничи према Лесковцу речицом Опарном, према Великом Борку су њиве и ливаде у месту Брестовцу; на тромеђи Великог Борка, Бождаревца и Шиљаковца су њиве Ђурковац и Јеленак, а место Водица је до Баћевца; даље граница иде преко њива Рашковца, Сушевине, Робаје, па државним путем до Вранића. Њиве Сариновац, Пландишта, Ракинац и Кусаја су до Баљевца.

    Воде.

    -Село обилује добром и здравом водом. Извори су: Брестовац, Лешће, Буковац, Јеленак и Бунарина. Служе се водом и са бунара. Потоци Рашковац и Јеленак чине Опарну, која дели крај Бело Поље од средине села.

    Земље и шуме.

    -Њиве и ливаде су већ наведене у опису граница села и крајева.
    Сеоска шума и утрина је у Јеленку, Дубрави и Паркогама.

    Старине у слеу.

    -Старо село је било у долини Опарне, на коме је данашње гробље. У Аништу је било неко старо гробље, од кога данас нема никаквих трагова. По сеоском потесу било је овде-онде надгробних „белега“ (камених плоча и стубова),који су готово порушени или затрпани у земљу. Један се од тих гробова назива Глишин Гроб. У Буковцу се познају остаци неког старог пута који је водио од Аништа за Велики Борак Осим поменутог пута на том мсету се познају трагови од неке старе цркве. Из ње је изнета камена „часна трпеза“ и стављена под запис (освештано дрво), под којим се у времену ношења литије обавља богослужење. Не зна се коме је свецу била посвећена ова стара црква.

    Подаци о селу.

    -Литија се носи Први дан Духова. Главна молитва се држи овога дана под липом код сеоске куће. Заветно „бденије“ (молитва) држи се на Св. Јована Обретање, 24 фебруара по старомкалендару.
    Ово село је први пут забележено на једној географској карти која је издата 1745. године као Шиљаковац. По архивским подацима се помиње тек 1818. године. Тада је у њему било 22 куће а 1844. године било је у њему 37 кућа и 242 становника. Данас у Шиљаковцу има 24 рода са 148 кућа и један цигански род са 3 куће.

    Порекло становништва.

    У селу има два стариначка рода:
    -Јовановићи; имају одсељенике у селу Рожанцима у Космају, Мратиндан.
    -Николићи, Никољдан.
    Пре Карађорђевог устанка доселило се шест родова:
    -Мартиновићи (Васиљевићи, Ранковићи, Јеремићи, Пајићи, Јевтићи, Максимовићи, Јовановићи други и Илићи) су један род, доселили су се од планине Медведника код Ваљева, Ђурђиц.
    -Анђелићи и Иванковићи су један род; они су од Маџарских у Баћевцу, Ђурђиц.
    -Маринковићи су старином од Невесиња, а овамо су дошли из Шопића, пошто су тамо убили свог агу који је пуцао на њихову славску свећу Св. Арханђела Михаила. Једни су се настанили у Шиљаковцу и, да би затурили траг, узели су славу Св. Николу; други су отишли у Жарково код Београда, а то су данашњи Влајићи, трећи су прешли у Банат, па се отуда повратили у Гунцате у прозвали се Маџарски. Род су им Протићи у Шопићу.
    Не знају за своју старину ови старији родови:
    -Николићи други, Никољдан.
    -Ђорђевићи* (Стевановићи) Симеундан.
    *Старац из овог рода, који је имао 85 година живота није знао за старину своје фамилије.
    У прошлом веку доселило се десет родова.
    -Поповићи су потомци од попа Антонија, претке и данашњих Поповића у Вранићу, Никољдан.
    -Милијановићи (Јовановићи трећи, Андрејићи, Карићи и Јовановићи четврти) су од Милијановића и Вранићу а старином су из Ужичког округа, Ђурђевдан.
    -Павловићи су из Босне, Никољдан.
    -Јаковљевићи (Петровићи) су из Осата у Босни, Ђурђиц.
    -Пушићи су се доселили после 1848. године из околине Темишвара, Ђурђиц.
    -Радосављевићи, дед се доселио из црногорског Колашина, Лучиндан.
    -Радовановићи су из мељака, Ђурђевдан.
    -Јовановићи пети су из Маслошева у Горњој Јасеници, Никољдан.
    -Тодоровићи су из Петровчића у Срему, Стевањдан
    -Аџићи су из Војке у Срему, Ђурђевдан.
    Новији досељеници су:
    -Матејићи су из барича, Никољдан.
    -Јовановићи шести су из Вранића, Јовањдан.
    -Николић трећи, ковач, је из Великог Борка, Стевањдан
    -Димитријевићи су из Конатица, Јовањдан.
    -Петровићи су из Вреоца, Андријевдан.
    -Живковићи су Цигани ковачи из Вранића, Св. Петка Параскева.

    Одговори
  • Милодан

    Села општине Барајево Бељина, Рожанци Лисовић и Манић припадају другој – космајској – области.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Зуце, општина Вождовац. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903.

    Положај села.

    Зуце се према Авали приужа благо, има дуге косе између којих теку потоци, од којих су три најзнатнија: Глеђевац, Врановац и Конопљиште. По косама између долина тих потока растурене су куће овог села.

    Тип села.

    -Село је разбијено, углавном подељено на два краја; Брђане и Репницу. У Репници се издвајају још два мања краја, Дрењаци и Доња Мала. У селу има око 80 кућа.

    Име селу.

    -О настанку имена Зуца, као и Врчина и Рипња, у народу постоји овакво размишљање: За време Турака села су се, веле, честго помештала са једнога на друго место. Једном дође спахија у упита: „Овде је било село“? На то му одговоре: „И на овом брду „зуцау, и онамо врчау, а тамо рипау“ . од тога „зуцау“,