Порекло презимена Калањ

4. фебруар 2012.

коментара: 1

Презиме Калањ потиче из Буковице у Далмацији. Један значајан део Калања живео је у Лици, где су дошли из Буковице крајем 17. века.  Како пише Велимир Михајловић у “Српском презименику”, српска породица Калањ пописана је 1698. у Удбини у Лици, пореклом из Буковице. Такође, Михајловић наводи да је једна породица Калањ одселила из Куле Атлагића у Далмацији у Босну 1771. године. Једна породица Калања регистрована је у 18. веку и у Подравини у месту Боровине.

У Хрватској презиме Калањ је средином 20. века регистровано у околини Бенковца (Калањева Драга, Жажвица, Кула Атлагића), Цриквенице, Бриња, Копривнице, Шибеника, Госпића, Удбине (села Средња Гора, Ћојлук и Курјак).

Занимљиво је да на простору бивше Југославије постоје топоними који у себи садрже основу Калањ: у Македонији Калањево, у Херцеговини Калањевићи и у Србији Калањевци.

КРСНА СЛАВА: Свети Георгије

ПОЗНАТИ: Душанка Калањ, тв водитељ; Ђорђе Калањ, адвокат

Поштовани,

ова страница је у припреми.

Позивамо вас на сарадњу.

Пошаљите нам свој прилог, све што знате о овом презимену на основу усменог предања или цитирањем навода из књигa (наведите којих) или оног што је већ објављено на осталим интернет сајтовима (напомените којим).

Обавезно напишите и коју крсну славу славите и подручје у којем се ово презиме појављује.

Наведите и име познате личности (где је рођен-а, чиме се бави), која носи ово презиме.

Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:

[email protected]
Пишите нам

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Драго ми је што сте потврдили информације са којима сам располагао, али се поставља питање одакле Калањи у Далмацији?

    Према предању које се носило са колена на колено, располажем информацијама да су Калањи, бежећи пред најездом Турака, са територије Старе Србије тј Рашке, преко Црне Горе и Источне Херцеговине дошли до Лике, а онда из Лике мигрирали у Буковицу неколико пута и враћали се опет у Лику (део племена којем припадам је остао у Лици, а појединци су се “осипали” уз пут у току миграције).